Paranormal Magazin - No 8

    Kroz istoriju su poznata svedočenja očevidaca o neverovatnim nebeskim pojavama koje izgledaju kao okršaji nebeskih vojski. Ove borbe su viđene u različitim krajevima naše planete, a sudeći po pisanim dokumentima, radi se o fenomenu koji zaslužuje veliku pažnju.

    Fenomen fantomskih vojski koje se bore na nebu ili zemlji, jeste spektakl koji vapi za objašnjenjem. U vreme kada je mitologija imala aktivnu ulogu u tradicionalnim društvima, na severu Evrope povremeno su se na nebesima borili bogovi i heroji Valhale. Bretonski seljaci viđali su vizije kralja Artura i njegove pratnje kako im prolaze iznad glave u ratnom pohodu. Svi evropski mitovi sadrže priče o bitkama fantoma.
     Takve pojave tumačile su se kao predskazanja budućih borbi, kao prikaz ratova koji su prošli, kao fatamorgana koja odražava prave vojnike koji se negde bore, kao meteorološka obmana, psihološka projekcija ili kao pojava duhova. Ukoliko su svedočanstva stara više stotina godina relevantna, ovakva nebeska dešavanja imaju dugu tradiciju.
    Tako sveti Augustin beleži jedan slučaj u 'Božijem gradu'. Tokom rimskog građanskog rata u ravnici Kampanje, odigrala se bučna bitka između zlih duhova, tako realistično da svetac propoveda o tragovima ljudi i konja koji su ostali na zemlji. Ovaj događaj odigrao se uoči prve bitke na istom mestu.
    Vud Martin u delu 'Starija verovanja Irske' beleži događaj iz 1797. o armiji 'čarobnjaka' koji su premarširali preko močvare između Meriboroa i Stradibalija, i to usred bela dana. Jedna vojska fantoma viđena je 1833. na brdima Balifreja. Dogodilo se kao i u opisu svetog Augustina - iza bitke, zemlja je bila prekrivena otiscima.
    Dve manje armije borile su se 1800. na putu u Kilkeniju. Sutradan su na tom mestu drveće i žbunovi pronađeni polomljeni, a trava je bila isprskana krvlju. Nebeske bitke su se naročito često pojavljivale u XVI veku.
    Britanska biblioteka čuva jedan pamflet iz 1642. koji nosi vrlo opisan naziv: 'Znak sa neba ili zastrašujuća i užasna buka koja se čula u Ajru na Aldborou u grofoviji Safolk, utorka četvrtog, dana augusta, u pet sati popodne - gde se čulo udaranje bubnjeva, zveket mačeva i videla velika četa na nebu u trajanju od sata ili malo više...' Naslov se nastavlja pominjući uvažene ljude koji su svedočili pred vlastima i pokazali kamen velike težine koji je pao sa neba tokom borbe. Drugi pamflet iz iste godine nosi naziv: 'Veliko čudo na nebu sa prikazima i velikom bukom bitke, viđeno na Endž Hilu u blizini Keintona'.
     Četiri uzastopne subote i nedelje na noćnom nebu odigravala se repriza tek završenog građanskog rata. Na istom mestu, ali na zemlji, 23.10.1642. vodila se borba suprotstavljenih tabora. Nebo se uznemirilo 23.12. iste godine. Svaka bitka trajala je po nekoliko sati. Priča o tom događaju došla je i do kralja Čarlsa koji se nalazio u Oksfordu. Kralj je poslao svoje poverenike da ispitaju ceo slučaj. Oni su satima posmatrali nebeski obračun, i uspeli da prepoznaju čak neke važne osobe koje su u pravoj borbi poginule. Vrativši se u Oksford, pod zakletvom su dali izveštaj lično kralju.
    U Beču je 3.5.1848. dvadeset ljudi u isto vreme na nebu videlo vojnike. Čuda ove vrste nisu zaobišla ni nama bliže krajeve. U blizini Varaždina u Hrvatskoj, 1.8.1888. preko neba prošla je jedna četa vojnika predvođena komandantom sa isukanim mačom. O ovom slučaja pisao je časopis L'Astronomie komentarišući da nigde u okolini nije postojala nikakva slična vojska.

    Najpoznatiji slučaj nebeske borbe odigrao se tokom Prvog svetskog rata, 29.9.1914. Slučaj je nazvan 'Strelac'. Londonski Ivning post objavio je vest Artura Mahena da su britanski vojnici na položaju kod Monsa u belgiji videli fantomske strelce koji su se kretali nebom iznad njihovih glava i gađali strelama nemačke vojnike. Vojnici su pojavu nebeskih strelaca protumačili kao povoljan znak i to im je dalo snage da održe i pobede nadmoćnije nemačke snage. Mahen je napisao knjigu o ovom čudnom događaju, u kojoj je pokušavao da nađe objašnjenje ovog fenomena.
    Poslednja velika pojava fantomskih vojnika zabeležena je 1956. Dva geologa, Petar Zinovief i Patrik Skipvit, boravili su u škotskim planinama skupljajući uzorke. Oko 3 sata ujutro, Peter je čuo čudnu buku, izašao iz šatora i sa zaprepaštenjem ugledao 'četu Škotlanđana u kiltovima kako naoružani prolaze obližnjim putem'. Probudio je Patrika koji ih je takođe video. Preplašeni, rešili su da sledeće noći pomere šator i dežuraju kako bi videli da li će se nešto dogoditi. Nije se dogodilo ništa neobično, pa su umorni zaspali. Oko 4 sata probudila ih je buka i užasnuti su ugledali Škotlanđane kako se vraćaju istim putem. Ovoga puta fantomi su 'izgledali kao polumrtvi'.
    Kada su se raspitali u obližnjem selu, saznali su da nisu prvi koji su ih videli. Meštani smatraju da je reč o 'fantomskim vojnicima koji su se borili u bici kod Krvave stene daleke 1395. godine'.

    Neurolozi, psihijatri, psiholozi, ali i stručnjaci drugih specijalnosti sa Floride, suočeni su sa fenomenom koji ne uspevaju da razjasne. Za sada ni njihove kolege sa niza američkih zdravstenih institucija, takođe, ne uspevaju da nađu odgovor na pitanje da li je uopšte moguće da duša, ili nešto drugo, jedne osobe, pređe i uđe u telo druge. A ako je to ipak moguće, kako onda?

    Sledeće, ništa lakše pitanje koje i dalje čeka objašnjenje glasi: ukoliko se prihvati mogućnost 'useljenja' duše u drugo telo, gde se ona nalazila proteklih nekoliko godina? I gde se nalazi 'duša' , duh ili ono podsvesno u svakom čoveku, čije je telo zaposela druga duša? Da bi se sve ovo shvatilo, a drugo je pitanje znači li to i prihvatanje, treba se vratiti u leto 1989. kada je u saobraćajnoj nesreći, kod mesta Handersfild u engleskoj, poginuo Džordž Dodž sa Floride, koji je u Veliku Britaniju došao na letovanje. Posle svih sudskih i ostalih formalnosti, njegovo telo preneto je u SAD i tamo sahranjeno. U proleće 1994. godine, Albert Dodž, brat poginulog , sa nekoliko prijatelja otišao je da igra golf. tek što je igra počela, naoblačilo se. Svi igrači, sem Dodža, prekinuli su igru i požurili da se zaklone od nevremena. Dodž je zaostao jer je hteo da proveri gde se nalazi loptica kojom je malo pre izveo udarac. Sevnula je munja. Dodžovi prijatelji imali su utisak da ga je pogodila, jer je uz jauk pao na zemlju. Kada su stigli do njega, bio je u nesvesti. ustanovili su da je munja udarila u štap kojim se označavaju rupe tokom igre u čijoj je blizini stajao, tako da nije bio direktno pogođen električnim pražnjenjem.
    Hitno je prebačen u bolnicu u kojoj su se lekari nekoliko dana trudili da ga osveste, što im je najzad pošlo za rukom. Iznenadio je prijatelje sa kojima je bio na partiji golfa, jer nijednog nije prepoznao. Za svoju suprugu Marijan upitao je ko je ona. Ali, prepoznao je majku, koja je takođe bila pored njegovog bolničkog kreveta. Zbunjeni prijatelji i Marijan, nastojali su da ga ohrabre, da ga uvere kako je van životne opasnosti i da će brzo napustiti bolnicu. Oslovljavali su ga sa - Albert. Međutim, odgovorio im je da on nije Albert, već Džordž!
    Lekari su za to imali objašnjenje: pacijent je doživeo težak šok. Nije retkost  da zbog toga mnogi trpe od privremene amnezije koja će brzo nestati. Moguće je da uzrok zbog koga tvrdi da je njegov petnaest godina mlađi brat, leži u traumi koju preživljava od trenutka njegove pogibije. Ali, kada mu se sve funkcije organizma stabilizuju i toga će nestati. Stvari se, međutim, nisu tako odvijale. Albert je sve upornije tvrdio da je Džordž. Na majčino pitanje, ukoliko je zaista Džordž, gde je bio proteklih pet godina, ispričao je kako se seća da je u Engleskoj žurio da pronađe neki telefon i da mu se tu sećanje gubi. Vratila su mu se kada je na nečemu ležao, a na ustima i nosu imao je nešto kao masku. Od tada, nije više u stanju da poveže misli i ne zna da li se ičega seća.
    Za slučaj su se zainteresovali psiholozi, psihijatri i neuropsihijatri. Posle mnogih ispitivanja, ustanovili su kako na Albertovom mozgu nema nikakvih vidljivih posledica od toga što se nalazio u neposrednoj blizini udara munje o zemlju. I ne samo to. Specijalisti tvrde da je krajnje neuobičajeno da neko ko je traumiran, onako kako je to bio Albert Dodž, izgubi sećanje i da zatim počinje da veruje kako je neko drugi. Osobe pogođene amnezijom redovno nisu u stanju da se identifikuju, ali ne mogu da identifikuju ni ljude iz svoje najbliže i dalje okoline. Kod Alberta to nije bio slučaj. Čim je pušten iz bolnice, odmah jeprepoznao kuću u kojoj živi i u kojoj je do smrti živeo i Džordž. Uz to, prepoznaje sve one koji su na bilo koji način bili u vezi sa Džordžom, čak i površno ili poslovno, a ne uspeva da prepozna krug u kome se kretao pre udara munje. Objašnjenje toga specijalisti još uvek nemaju.
    Suočeni sa tim, psihijatri sada postavljaju još neka pitanja: ukoliko e prihvati da je Albertovo telo zaposela Džordžova duša, kako je to moguće? Ako se prihvati da je duša poginulog i sahranjenog mlađeg brata nekako ušla u telo starijeg, zašto to nije uradila pre incidenta sa munjom? Šta je to munja uradila da bi se sve to ovako odigralo? Najzad, pitaju se psihijatri, gde je punih pet godina ta duša provela i šta je sada sa Albertom, tačnije sa njegovom svešću? Dok je tim specijalista pokušavao da dešifruje ovu, za njih još uvek tajnu, Albert ili Džordž, nije prestajao da pokazuje kako zna praktično sve što je znao Džordž.
    Majka braće Dodž isključuje bilo kakvu mogućnost da se Džordž poveravao Albeertu, ne samo zbog velike razlike u godinama, već i zato što su bili potpuno različitih karaktera zbog čega su živeli paralelne živote, koji su ih držali na velikom rastojanju.

    Na grobljima se najčešće nalaze samo zemni ostaci ljudskih bića, dok duše neometano lutaju ili stižu do drugih egzistencijalnih ravni. Događa se, međutim, da neke duše ostaju tamo gde su položene njihove kosti ine žele da odu u više sfere.
    Bruna je kao profesorica arhitekture svaku generaciju svojih studenata vodila na monumentalno đenovsko groblje Staljeno, gde su proučavali umetnička i arhitektonska rešenja. Jednog od takvih dana dala im je zadatak da obrade razne arhitekstonske elemente, a sama je, čakajući da završe, sela i počela da skicira jedno krilo monumentalnog grobljanskog zdanja.
    Ali, umesto da verno reprodukuje linije zdanja, Bruna je počela da menja detalje i skica se, na kraju, prilično razlikovala od originala. Izgledalo je gotovo kao da se njena ruka kreće sama vođena silom koja nije zavisila od Brunine volje, kao da je bila u nekakvom stanju transa ili snoviđenja. Pred završetak crteža Bruna je čula kako se neko približava. Okrenula se i videla simpatičnog gospodina koji joj se osmehnuo i rekao: 'Vaša studija je zaista prelepa i ja bih zgradu baš tako uradio'.
    Bruna mu se zahvalila na komplimentu i nastavila da crta. Ubrzo se okrenula da ga nešto upita, ali je čovek nestao, nije ga bilo ni na vidiku, kao da je odjednom u zemlju propao. Zaintrigirana tim naglim nestankom, Bruna je kasnije pitala svoje studente da li ga je neko od njih video i dobila je odrečan odgovor. Ali, to i nije bilo tako neobično - devojke i mladići bili su koncentrisani na svoje zadatke i Bruna je, kada su završili, odložila svoj crtež u fasciklu i ubrzo zaboravila na ceo događaj.
    Setila ga se ponovo tek posle nekoliko godina, kada je otvorila knjigu o groblju u Staljenu. Listajući knjigu kako bi pronašla neke podatke, naišla je na fotografiju na kojoj je odmah prepoznala ljubaznog gospodina sa groblja. Pod fotografijom je, međutim, pisalo da je to - sam autor groblja, odavno preminuli arhitekta Karlo Barabino! Čuvenom arhitekti je, naime, početkom tridesetih godina povereno da napravi groblje koje je trebalo da bude najveće u Evropi. Ali, pre nego što je stigao da završi projekt arhitekta Barabino je, 1935. godine umro. Groblje je završio njegov učenik, Đovani Batista Rezasko, koji je dopunio i proširio maestrov projekt.
    Bruna se setila svoje skice koja ne odgovara originalu, kao i čudnih okolnosti pod kojima je ona nastala, i na kraju, reči pohvale koje joj je nepoznati gospodin uputio i nije mogla da odagna neobičnu pomisao: da li je moguće da je duša preminulog arhitekte, njenom rukom, završila barem detalj svog projekta? Profesorka arhitekture dobro je znala da na to pitanje niko nikada neće moći da joj odgovori. Ipak, potražila je svoju skicu, pogledala je malo bolje i priznala sebi da to više liči na rad velikog Barabina od onoga što je izvedeno na groblju. Čuveni arhitekta nije uspeo da završi svoju zamisao za života, ali izgleda jeste posle smrti.

    Dan na međunarodnom aerodromu u Dar es Salamu započeo je 15.septembra 1972. godine uobičajeno. Posada putničkog aviona DC-9 istočnoafričke kompanije bila je prethodne večeri na redovnoj liniji Najrobi - Dar es Salam i nakon što je prenoćila u hotelu, rano ujutro stigla je autobusom na aerodrom. Za sat vremena trebalo je da poleti za Keniju.

    Dvojica pilota zajedno sa stjuardesama krenula su prema pisti na kojoj je njihov avion već morao biti pripremljen za poletanje. Tamo ih je čekalo iznenađenje. Uzalud su pogledom tražili DC-9 među avionima koji su tu bili poređani i spremni za poletanje. 'Izgleda da ga još nisu dovukli' i 'možda su nas uputili na pogrešnu pistu' - bilo je ono šta su pretpostavili. Ali, u dokumentima je bila upisana pista broj 3, a oni su bili na njoj. Iako je bilo gotovo nezamislivo da se takva greška dogodi, kopilot se uputio u operativni centar. Službenik operativnog centra se nasmejao kada je čuo da DC-9 nije na svom mestu. Uredno je bilo zabeleženo da je avion nakon sinoćnjeg sletanja upućen na treću pistu, gde je trebalo da ostane celu noć.
    Počela je bezuspešna potraga po hangarima, ali tog 'prokletog aviona' nigde nije bilo. Pretraženi su svi hangari, rulne staze i piste, ali avionu nije bilo ni traga ni glasa. Kopilot je zaključio da ga jeneko ukrao, ali u operativnom centru to nisu prihvatili. I zaista, u kontroli letenja bili su sigurni da im poletanje nijednog aviona sa aerodroma, a pogotovo ne aviona poput DC-9, ne bi moglo promaći. Otpala je i pretpostavka kopilota da je neko nenamerno zamenio letelice prilikom poletanja. Ali, da je neka posada i pogrešila, tada bi njihov avion morao ostati na pisti, a nijedan nije bio višak od prošle noći.
    Let za Najrobi toga jutra bio je otkazan 'iz tehničkih razloga', a pošto potraga i dalje nije davala rezultate, pomislilo se da je avion ipak nekako ukraden, pa su upućene poruke svim aerodromimau Tanzaniji, Keniji, Ugandi, Kongu, Zambiji i Mozambiku. Ubrzo su stigli odgovori da ga niko nije video ni u vazduhu ni na zemlji. Osoblje aerodroma u Dar es Salamu potom se obratilo vazduhoplovnim kompanijama širom sveta s molbom da se provere svi avioni i posade koji su za poslednjih 24 časa uzletali iz glavnog grada Tanzanije, ali ni taj pokušaj nije rešio misteriju. I kada su već izgubili svaku nadu da će avionu DC-9 ući u trag s jednog međunarodnog aerodroma u izgradnji u podnožju Kilimandžara stigao je teleks: 'Jedan DC-9 sa oznakama istočnoafričke kompanije stoji bez posade i putnika nasred uzlazne piste našeg aerodroma s ispuštenim gumama na točkovima stajnog trapa. Kako je tamo stigao, nije nam poznato, jer je naš aerodrom noću zatvoren, a stražari do jutra nisu ništa uočili niti su čuli buku motora kada je avion sleteo'.
    Vrlo temeljita kontrola ustanovila je da avion nije oštećen, osim što su mu izduvane gume, ali nisu čak bile ni probušene. Instrumenti i traka na kojima se beleže sati letenja, govorili su da je taj avion bio u vazduhu oko sat i po. Ali, od Der es Salama do mesta gde je pronađen, takvim avionom stiže se za najviše pola sata letenja. U kojim je nebeskim visinama DC-9 proveo još čitav sat a da nije opažen? Preslušavaje takozvane 'crne kutije' nije razjasnilo ništa jer ni na njoj, ni na magnetofonskim trakama koje su se za vreme leta okretale - nije zabeležen nijedan zvuk!
    Istražna komisija bavila se slučajem nekoliko meseci, a onda priznala da nije u stanju da odgonetne tajnu nestanka i ponovnog pojavaljivanja aviona. Nikad nije utvrđeno da li je i kako avion ukraden sa prometnog aerodroma u Dar es Salamu, pogotovo što to nije mogao učiniti samo jedan pilot otmičar, nego čitava posada. Još je neverovatnije, ako je postojala namera da se neko dobro našali, kako im je pošlo za rukom da neopaženo uđu u DC-9, nečujno i isto tako nevidljivi za kontrolu dorulaju do piste i da potom uzlete neprimećeno?! I da na to ne reaguju kontrolori na zemlji, da se na radaru ništa ne vidi i pri poletanju i pri sletanju.
    Kako je u tom periodu DC-9, boraveći 90 minuta u vazduhu, promakao svim radarskim kontrolama ratnog vazduhoplovstva i zatim se spustio na pistu u podnožju Kilimandžara? Ako se to dogodilo u toku noći, kojom veštinom je pilot otmičar pogodio sredinu uzlazne piste aerodroma u izgradnji koji je bio u potpunom mraku? Istražna komisija mogla je samo da zaključi da je letenjem rukovodio vrlo iskusan pilot, ali nije mogla da predpostavi zbog čega je bilo potrebno da izduva gume na točkovima. I da magnetofonske trake budu uključene, a da ne snime ništa...
    U Africi koja je inače puna misterija, jedino objašnjenje koje je moglo da se prihvati, bilo je da su duhovi zaposeli jedan od najmodernijih aviona u to vreme, a da su pred vradžbinama zatajila sva sredstva i sve službe kontrole. Tajna nestalog aviona nikada, barem što se tiče racionalnog tumačenja, nije odgonetnuta.