Paranormal Magazin - No 7

    Ja sam čovek koji je duboko pronikao u tajne psihe i okultizma, u tajne magije i čarobnjaštva Istoka - tako se, bez lažne skromnosti, predstavljao Pol Branton.

Profesinalni novinar i strastveni putnik, on je proputovao sav Istok u potrazi za neposrednim kontaktima sa onima koji su sačuvali u neprikosnovenosti drevna ezoterijska znanja.
    Posedovao je izvanrednu hrabrost i sa istinskom novinarskom strašću upuštao se u riskantne poduhvate. Izgleda da je on jedini čovek koji se osmelio da sam provede noć u Velikoj Keopsovoj piramidi. Bilo je i drugih eksperimenata. O onom što je doživeo pisao je u knjizi 'Putovanje u sakralni Egipat'. Evo njegovog opisa noći provedene u Keopsovoj piramidi.
    Spuštalo se veče. Nameravao sam da celu noć provedem u Velikoj piramidi, zaključan u Carskoj odaji - da neprekidno u toku svih dvanaest sati ostanem budan. Sagnut, sa fenjerom u rukama, oprezno sam klizio niskim, uzanim hodnikom. Strma kamenita podloga uporno me je vukla nadole, ubrzavajući moje korake. Iznenada sam se setio jedne latinske izreke - 'Lak je put u pakao'. Lutao sam po lavirintu puteva, vraćao se, ispitivao hodnik za hodnikom, dok nisam pronašao Carsku odaju - najčuveniji unutrašnji objekat piramide.

    I evo me na cilju. Osvetlio sam fenjerom gole zidove i ravan plafon, zadivljen preciznošću kojojm su ovi uglačani ogromni blokovi složeni jedan na drugi. Seo sam na kameni blok prekrštenih nogu i u potpunom mraku počeo da osluškujem proticanje noći. Zatim je nastao trenutak kada mi se učinilo da nisam sam u pustoj odaji. Pored mene je pulsiralo nešto živo, ono me je posmatralo, okruživalo me, ali ja sam bio bespomoćan. Dušu mi je obuzeo nekontrolisani strah. Potpuno u nevreme setio sa da ja sedim u potpunoj usamljenosti u jezivoj sobi, uzdignutoj iznad površine zemlje više od dve stotine stopa, okružen mrklim mrakom, napušten, ostavljen u čudnoj građevini na samoj ivici pustinje. A oko ove građevine - sigurno najstarije na svetu - prostire se mračna, krcata grobovima, nekropola. I posvuda caruje ova avetinjska neodređenost koja briše granicu između mistike i realnosti.
    'Tamo se na svakom koraku krije priviđenje, tamo obitava čitava armija sablasti i džinova' - tek što su mi na pamet pale reči mog prijatelja Arapina, kad je u odaji počelo nešto neshvatljivo.     Opkolio me je celi roj neprijateljski nastrojenih stvorenja. jeziva bića, dusi pakla, ružni, bezumni, grubi - oni su ese gomilali oko mene izazivajući strašnu odvratnost. Bio sam spreman da jurnem iz sobe - tamo gde je, udaljen nekoliko stotina stopa, izlaz zagrađen rešetkom i gde se nalazi naoružani stražar. A ipak mi je neki unutrašnji glas uporno šaputao da treba da izdržim sve do kraja.
    Iznenada se sve završilo - osetio sam u sobi prisustvo novog stvorenja - mirnog i dobronamernog. Za leđima ovog stvorenja pritajila se neka sablasna figura. Obe su bile odevene u belu odeću, koja kao da je isijavala treperavu svetlost. U ovoj čudnovatoj svetlosti bleskale su drevno-egipatske relikvije, neosporno svedočanstvo o pripadnosti kasti vrhovnih sveštenika. Stvorenja su donela sa sobom osećanje čistote i razuma. Moji zategnuti nervi blaženo su se opustili i ja sam sa poverenjem pogledao u dobre, ispunjene proročkim predviđanjem ,oči starca.
- Zašto si sošao ovamo i probudio tajne sile? Zar ti je malo puteva kojim hodaju smrtni? - usne se nisu pomerale ali glas je bio pravi, živ. - Vrati se sebi sličnima i uskoro ćeš zaboraviti svoje prazne fantazije. Klimaš glavom? Ali znaj, prateći maštu sve više ćeš se udaljavati od carstva razuma. Mnogi koji su je sledili vraćali su se lišeni pameti. Ko dodirne nas, gubi osećaj pripadnosti svom svetu. Da li si sposoban da ideš dalje u usamljenosti?
- Ne znam - muklo sam odgovorio.
- Neka bude tako! Učinio si svoj izbor! Ali, za tebe ne postoji više povratak. Zbogom! - starac iščezne.
    Sada sam se bezuslovno povinovao svim nalozima njegovog pratioca. Ispružio sam se na kamenom sarkofagu, dopustio da mi se uvede nepoznati anestetik, kako sam shvatio, sve kao da se događalo na astralnom nivou. Kao da me je obuzela letargija. Lagano, od stopala prema srcu puzila je obamrlost, u svest se prikradao mutan predosećaj nadolazeće smrti. 'Ujutro će u piramidi biti nađen leš - na ovom se završavaju sva moja okultna traganja' - izgleda da mi je to bila poslednja misao. Očajnički talasići svesti tiho su se ugasili u dubinama mozga. Sve se završilo...
    Odjednom - prodor, kao da me je moćni tropski uragan bacio u bezgranično prostranstvo gde sam stekao - slobodu! Telo me više nije sputavalo. Realnost sam osećao jasnije, jače nego pre. Lebdeo sam, lako, oduševljeno, kao ptica (evo zbog čega su drevni Egipćani predstavljali osobođenu čovečiju dušu u vidu ptice) i oko mene se prostirala beskrajna praznina. Pa, to i jeste stanje smrti - pomislio sam. Sada sam ja duša i mogu da postojim odvojeno od tela. Uvek ću pamtiti to, jer, videvši sve sopstvenim očima (makar ne fizičkim), dokazao sam sebi realnost besmrtnosti na najpouznatiji način - umro sam, a zatim sam vaskrsnuo!
    Iznenada se stvorio stari sveštenik, ozbiljan kao i ranije i spokojan.
- Maločas si naučio veliku lekciju. Prenesi tu istinu ljudima, dostupnim jezikom. I znaj, sine moj, da se u ovom drevnom hramu čuva zaboravljeni letopis najstarijih ljudskih rasa i Zavet, koji su primili od svog Tvorca preko njegovih prvih proroka!
- Gde, gde je taj Zavet? - odzvanjalo mi je u mozgu.
    Ali, odgovora nije bilo. Ponovo mi se činilo da propadam u ništavilo, svest je ponovo umirala i vaskrsavala. Mi smo - ja i sveštenik - sada koračali kroz beskrajni blago osvetljeni hodnik. Osvrtao sam se, odakle dolazi ova svetslot? Zidovi su bili glatki, čak su sastavci između blokova ružičaste terakote bili jedva vidljivi, a naš sopstveni oreol eterične svetlosti bio je isuviše slab.
- Ne osvrći se, čak ne okreći ni glavu - upozorio me je sveštenik.
    Spuštali smo se sve niže i niže, dok se u udaljenom kraju tunela nije pokazao ulaz u veliku sobu nalik na jram. Nisam sumnjao da se nalazimo negde unutar piramide ili ispod nje. Ali, ja nikada ranije nisam video ovaj hodnik, ni ovu odaju. Bio sam ošamućen ovim otkrićem i goreo sam od želje da saznam gde je ulaz.
- Ne sad, ne sada - odzvonio je odjek.
    I tada sam opet ugledao svoje telo koje je ležalo na kamenu, smrtno, nepokretno, neosetljivo. Stari sveštenik je tiho progovorio:
- Sine moj, nije toliko važno da li ćeš ti naći ta vrata ili ne. Značajnije je da pronađeš skriveni put koji vodi u tvoj sopstveni razum i da njime stigneš do tajnog hrama svoje duše. Tajna Velike piramide - to je tajni hram tvoje duše. Sve skrivene odaje, svi drevni letopisi su u tebi. Potrudiću se da otkriješ sve najskrivenije tajne. u sebi i za sebe. Zbogom!
    Njegov glas je sa svakom reči bio sve udaljeniji. Ponovo sam gubio svest, odnosio me je vrtlog sve niže, niže i niže... U sopstveno telo. Kada je u svitanje naoružani stražar otključao gvozdenu rešetku, iz tamnih dubina Velike piramide u susret mu je ispuzalo stvorenje iznureno, prašnjavo, sa upalim očima od umora, uronjeno u sopstvene misli i preplavljeno pitanjima.

    Egiptolog  Daglas Murej sastao se Kairu 1910. godine sa Amerikancem zapuštene i neuredne spoljašnosti. Vojim izgledom izazivao je odbojnost i nepoverenje kod prefinjenog Engleza. Murej je pristao da se sastane sa njim samo zato što mu je ponuđeno otkriće od neprocenjivog značaja - možda najveće u njegovoj karijeri egiptologa.

Nije odoleo primamljivoj ponudi i ispunio je ček na donosioca kod Engleske banke i predao ga Amerikancu. Odmah je organizovao da dragoceni teret bude  prvim brodom otpremljen njegovoj kući u London. Ček nikada nije unovčen jer je Amerikanac iste večeri pronađen mrtav. Tek posle Amerikančeve smrti Murej je od jedog kolege egiptologa saznao za pozadinu ovog 'dobrog posla'.
    Murej je kupio sarkofag u obliku mumije u kome se nalazilo balzamovano telo vrhovne sveštenice hrama posvećenog bogu Amonu Ra. Pretpostavlja se da je živela u Tebi u periodu oko 1600. godine pre nove ere. Na spoljnoj strani poklopca bio je ugraviran njen lik u zlatu i emajlu. Celi sarkofag bio je izuzetno dobro sačuvan. Sveštenica iz hrama Amona Ra je zauzimala visoko mesto u hijerarhiji kulta mrtvih, koji je nakada dolinu Nila pretvorio u predeo smrti. Na zidovima njene grobnice stoji uklesano prokletstvo da će se život onog ko se drzne da poremeti večni mir grobnice pretvoriti u nepregledni niz nesreća i užasa.
    Prva tri dana Murej je samo odmahivao rukom smatrajući da je to sve samo obično praznoverje, sve dok mu za vreme lova puška nije neobjašnjivo eksplodirala u ruci. Posle višenedeljne agonije desna ruka mu je amputirana do iznad lakta. Na povratku u ENglesku umiru dva Murejeva prijatelja. Dijagnoza je glasila: 'Uzrok smrti nepoznat'. Dvoje egipatskih slugu koji su došli u dodir sa teretom prilikom transporta za desila je smrt za nepunu godinu. Kada je Murej stigao u London sarkofag je već bio tamo. Bacivši pogled na izrezbareni lik sveštenice na poklopcu učinilo mu se da je oživeo i tako ga pogledao da se sledio od užasa.
    Pošto je odlučio da ga se oslobodi, Murej je oberučke prihvatio molbu jedne prijateljice da preuzme sarkofag na dalje čuvanje. Nije prošlo nekoliko nedelja, umire joj majka, napustio je ljubavnik a ona sama počela je misteriozno da slabi. Dok je pisala testament njen advokat je insistirao da u tu poslednju izjavu volje uđe odredba da prokleti sarkofag bude vraćen Daglasu mureju. Egiptolog, koji je sada već bio senka nekadašnjeg čoveka, nije ga zadržao već ga je poslao kao poklon Britanskom muzeju.
    Međutim, i tamo je sarkofag nastavio svoj pohod zla. Fotograf koji ga je snimio odjednom se srušio mrtav. I egiptolog zadužen za eksponat takođe je pronađen mrtav. Smrtonosni pohod sarkofaga sveštenice hrama Amona Ra nije se mogao sakriti. Uznemirena člancima u novinama uprava muzeja je odlučila na zatvorenom sastanku da se sarkofag pošalje muzeju u Njujorku, koji je prihvatio poklon pod uslovom da sarkofag sa mumijom bude predat bez publiciteta i isporučen na najsigurniji mogući način.
    Sarkofag je ukrcan na najsavremeniji putnički brod koji je tog meseca prvi put trebao da zaplovi na liniji iz Sautemptona u Njujork - Titanik. Radi poštovanja prema mumiji sarkofag je smešten na komandni most velikog broda koji je smatran nepotopivim. Isplovio je iz Sautemptona 15. aprila 1912. godine na put bez povratka. Na dno okeana odneo je 1513 putnika zajedno sa ukletim sarkofagom sveštenice Amona Ra za koji niko nije znao da se nalazi na brodu osim vrha posade.

    Ako vas plaži dolazak petka 13., ne brinite u dobrom ste društvu. Čak i oni hrabri vikingški ratnici koji su uživali u silovanju i pljački mrzeli su beoj 13. Da biste prebrodili taj dan, otkrićeno vam nekoliko zanimljivih činjenica o tom famoznom broju. Pripremite se ...

BOG SVAĐE - Prema Nordijskoj mitologiji, Odin, vrhovni bog, priredio je banket u Valhali za 12 gostiju. Ali, došao je i nezvani trinaesti gost. Na gozbu je upao Loki, bog svađe. Izgleda da je i on imao nešto protiv broja trinaest, jer je odmah sve broja na 12 tako što je ubio Baldura, boga svetla.

JUDIN BROJ - Očigledno je zašto Hrišćani ne voli broj 13 i petak. Isus i njegovih 12 učenika bili su zajedno na njegovoj poslednjoj večeri koja se, prirodno, završila kada je Juda Iskariot (trinaesti) izdao Hrista Rimljanima, koji su ga sutradan - na Veliki petak - raspeli na krst. Prema Bibliji, i Adam i Eva pojeli su zabranjo voće i umrli u petak.

TRISKAJDEKAFOBIJA - Od 1911. kada se ovaj izraz pojavio u knjizi  Abnormalna psihologija Anrija Korija, dobili smo i reč kojom možemo da opišemo strah od broja 13. Triskajdekafobija je kovanica grčke reči 'triskajdeka', koja znači 'tri i deset', odnosno trinaest, i 'fobija' što znači 'strah od'. Među čuvenim triskajdekafobima su Napoleon, Mark Tven, Vagner i dvojica američkih predsednika: Herbert Huver i Frenklin Ruzvelt. Ni Vinston Čerčil nikada nije putovao u petak 13, osim ako je to bilo apsolutno neophodno. Čodine 1992. čuvena pevačica i glumica Šer, provela je još jednu noć u Londonu da ne bi morala da se vraća kući u Ameriku u petak 13. A automobilski magnat Henri Ford nikada nije sklapao poslove u petak 13.

SAOBRAĆAJNI UDESI - Postoje dokazi da je strah od petka 13 opravdan i da je mudro tog dana ne ići na put. Studija Britanskog ministarstva zdravlja pokazala je da se u bolnicama zbog udesa na glavnom autoputu svakog petka 13 pojavi po 50 odsto više ljudi!

LUTRIJA - Ko god želi da demonstrira zloćudnu moć broja 13 može da se posluži sledećim dokazom: britanska Nacionalna lutrija, institucija koja je po definiciji opsednuta brojevima, izračunala je da su dva broja koja se najređe izvlače 13 i 39 (ili 3x13).

APOLO 13 - Ako hoćete još jače dokaze, ima i njih. Recimo zlosrećna misija američkih kosmonauta Apolo 13 koja je opisana i u filmu sa Tomom Henksom. Apolo 13 lansiran je 11.aprila 1970. (april je četvrti mesec, zbir 4, 19 i 70 je 85, a 8+5 je 13) sa poletnog mesta 39 (3x13) u 13 sati i 13 minuta po lokalnom vremenu. Trinaestog aprila dogodila se eksplozija u tanku za kiseonik.

KANIBALIZAM - Udes aviona u Andima, posle kojeg su preživeli putnici bili primorani da jedu svoje poginule saputnike, dogodio se u petak, 13. oktobra 1972.

ZEMLJOTRESI I URAGANI - I katastrofalni zemljotres u Turskoj u kojem je poginulo više od hiljadu ljudi dogodio se u petak 13. (marta 1992.) Turci, inače, toliko mrze 13 da je rač za tu brojku bukvalno izgnana iz njihovog jezika. U Velikoj Britaniji jednog petka 13. 1984. naišao je uragan u kojem je devetoro ljudi izgubilo život.

ĐAVO JE 13-ti GOST - Satanisti vole broj 13 upravo zbog njegovih zloćudnih imlikacija. Crne veštice sastaju se petkom u grupama po 12 - trinaesti gost je đavo.

    Pre nego što odlučite da se narednog petka 13. pokrijete preko glave i ostanete u krevetu da čekate neizbežni usud, treba da znate da druge kulture uopšte ne shvataju našu triskajdekafobiju, ali zato mrze druge brojeve. Kinezi i Japanci strahuju od četvorke, koja podseća na simbol za reč 'smrt'. A u keniji, nesrećnim se smatraju svi brojevi koji se završavaju sedmicom.
    Da je nesrećan svaki 13. i brojevi koji prositiču iz njega, teško da bi na svetu bilo vremena i mesta za dobru sreću.

    Pas je neočekivano i jezivo počeo da zavija. Ja sa, koliko me noge nose, potrčao ka krilu na prvom spratu gde je noćivao Reks. Pas je ukočeno stajao, kao opčinjen zureći u beli oblačak, koji je visio iznad njega neprestano menjajući oblik. 'To sam ja, Jekaterina Prokofjevna', jasno je uhvatila moja svest. Naše poznanstvo, ako se može tako nazvati kontakt sa nevidljivim nekim ili nečim, počelo je 1996. godine, kada sam se prvi put našao na ruševinama onoga što je nekada predstavljalo veličanstveni dvorac koji je pripadao mom pretku knezu Vječeslavu Aleksandroviču Meščerskom.

    Dvorac je sagradio arhitekta Matvej Kozakov, po projektu Vasilija Baženova. Miniran je 1940. godine. Od tog vremena u ruševinama se naselila - velika tajna. Ponekad uveče, odande se čuju jasni zvuci klavira. Ali, da li je sve bilo tako bezazleno? Junačina koji se prihvatio da čuva ono što je čudom ostalo čitavo, i starinski park, pobegao je posle nekoliko dana. Njega je pratio nečiji pogled, koji kao da mu je probadao leđa, čulo se nakašljavanje i koraci, a okolo njega - nikoga. Pošto je trezveno zaključio da mu je još rano da umre od infarkta, stražar je odstupio, ne zahtevajući nikakvu nadohnadu.
    Sa 'nečim' sam se sreo tek što sam prekoračio prag veleposedničke kuće. Probivši se kroz gomile smeća do jednog krila, našao sam se pred zatvorenim vratima koja su očigledno vodila u podrum. Iznenada, vrata su se otvorila. Gusta pomrčina zapahnula me je vlagom i truleži. Podišli su me žmarci i osetio sam na sebi nečiji uporni pogled iz mraka podzemlja. ' Nisam tuđinac. Ja sam naslednik drevnog roda' - zazvučalo mi je uglavi. Čudno, ali to je pomoglo. Nešto kao da je ustuknulo u mrkli mrak.
    Šta me je nateralo da dolazim ovako? Po zanimanju sam raketni inženjer. Živeo sam sa porodicom u drugom gradu, daleko od Moskve. I jednom - to je bilo nešto kao iznenadni blesak - postao sam svestan da moram da otputujem u Alabino, da obnovim porodično imanje. Otada, okolnosti su me uporno vodile ka ovom mestu. I evo me na zgarištu kuće koja je nakada plenila svojom lepotom. Zasukao sam rukave i prihvatio se obnavljanja severoistočnog krila, kako bih ga osposobio za stanovanje. Meštani su me posmatrali sa velikim zanimanjem. Od njih sam i čuo priču o klaviru i čuvaru. Nisam imao osnova da im ne verujem. Od dana kada sam stigao 'nešto' me je u stopu pratilo. Čuo sam korake, nakašljavanje i disanje. Daske su padale same od sebe, rušili se prozorski ramovi. Koliko puta sam samo jurio čuvši tresak - ali nikoga! Nikad nikoga! Nisam više osećao onaj parališući strah kao pri našem prvom susretu. Ovom duhu - osećao sam to - bila je suprotstavljena jedna druga, iako nevidljiva, a ono sigurno odbrambena sila dvadeset pet pokolenja mojih predaka. Po predanju, utemeljivači našeg roda bili su 'poslanici s neba'. Mnogi su u našem rodu bili vidoviti. Kneginja Sofija Vasiljevna Meščerska isceljivala je dodirom dlanova naizgled neizlečive bolesti. Izgleda da sam i ja nasledio dar komunikacije sa nevidljivim svetom. Priviđenja ne razgovaraju sa slučajnim ljudima. 'Jekaterina Prokofjevna' je veoma odlučno ispraćala nezvane goste. Prvog dana boravka odbratio sam pažnju na dogradnju uza zid dvorca. 'Uskoro će da izgori' - iskrsla mi je misao. Tako se i dogodilo. Pošto je planula u ponoć, dogradnja je izgorela, dok su potpuno bespomoćni vatrogasci, kao paralizovani, posmatrali kako plamen vrši svoj posao.
    Došlo je vreme kada sam u obnovljenu kuću sa priviđenjem, doveo svoju ženu, decu i psa. Ispočetka su deca, naročito uveče, bila obuzeta neobjašnjivim užasom. Pa i meni je, moram priznati, s vremena na vreme zastajalo srce! 'Jekaterina Prokofjevna' je sebi dozvoljavala vrlo ekstravagantne šale. Uoči događaja sa Reksom, čisteći jednu baru pronašao sam gomilu polutrulih mokrih panjeva. Palo mi je napamet da naslažem drva u rusku peć kako bi se osušila prirodnom ventilacijom.  Ovu peć još nijednom nisam ložio. Ali osetio sam da vuče i odlučio sam da pokušam. Sledećeg dana, u prolazu, pipnuo sam panjeve. Iz njih, kao iz sunđera, cedila se prljava tečnost. Oko ponoći osetio sam miris čađi. Požar - promakla mi je misao kroz glavu. Mlaz dima dio je u hodniku i izlazio je iz sobe gde su se sušila drva. Otvorio sam vrata i ukočio se. Modri plamen je, uz brujanje, proždirao mokro trunje. Prizor je plašio svojom iracionalnošću.
    Zaključili smo da je neko hteo da podmetne požar i pretražili smo celo krilo. Ali, vrata i prozori bili su čvrsto zatvoreni iznutra. A sledeće večeri 'Jekaterina Prokofjevna' smrtno je uplašila psa i po prvi put se predstavila imenom. Ne znam kako bi se završilo poznanstvo sa priviđenjem da iza njenog obraćanja meni, moja svest nije ulovila još jedan glas - muški, zapovednički, koji je rekao: 'Ti si potomak Širinov. Ti si njen gospodar. Pitaj je gde je sakrila dragocenosti!
    Ja sam joj u mislima postavio ovo pitanje. Ali oblačić je zašištao, zatreperio i nestao. Posle mi je sveptenik rekao da priviđenja ne mogu da kažu i da se boje pitanja koja se odnose na glavnu tajnu. Eto šta je 'Jekaterina Prokofjevna' tako brižljivo čuvala - tajno blago. Možda je to bilo zlato. Baš ono privlači duše ljudi koj su mu posvetili svoj život, a naročito se to odnosi na okorele duše, koje se kao tamna senka vraćaju skrivenom blagu i ne nalaze mira u strahu da će ga neko pronaći. Savetovali su mi da održim opelo i da se krilo poškropi svetom vodom. Tako sam i učinio. Košmari koji su mučili decu  su nestali.
    Što se mene tiče, ostavio sam nedirnuta omiljena mesta obitavanja priviđenja i osećam da mi je ono zbog ovoga zahvalno. Tačno znam da ono mora da ispuni neku važnu misiju, za koju vreme još nije došlo.