Paranormal Magazin - No 6

    Kao mlad, Englez Metju maning upleten je u jednu od najneobičnijih misterija savremenog doba. Metju je imao samo 16 godina, kada se 1971. godine našao licem u lice sa duhom starim više od tri veka.

Taj susret odigrao je značajnu ulogu u njegovom životu - životu ispunjenom natprirodnim, paranormalnim i bizarnim.
    Metju je, od tog susreta ili možda baš zbog njega, razvio neverovatne natprirodne sposobnosti - da snagom svoje volje savija viljuške, zaustavlja rad časovnika i sprečava protok elektriciteta.
    Šta će se sve kasnije dogoditi nije se moglo predvideti u momentu kada je Metju prvi put ugledao maglovitu spodobu na stepenicama svoje kuće iz XVII veka u selu Linton, u Kembridžširu u Engleskoj. Prva pomisao mu je bila da je to provalnik, a onda je sa čudjenjem shvatio da vidi duha. Obratio se duhu a ovaj mu je odgovorio. Sve je to trajalo dovoljno dugo da je Metju čak uspeo da napravi na papiru njegovu skicu. Bio jeto početak izuzetnog i dugotrajnog druženja.
    Metju je saznao da se duh zove Robert Veb i da je 1678. godine rođen u istoj kući. Prednji deo kuće, gde se najčešće pojavljivao, Veb je dogradio 1730. a tri godine kasnije je umro. Vebova odeća i perika bili su sasvim u skladu sa shvatanjima ondašnje mode. Kretao se naporno, uz pomoć dva štapa, stalno se žaleći na prokletu reumu u kostima.
    Njihov prvi susret Metju je ovako opisao: 'Izgledao je tako da sam bio ubeđen da je u pitanju živ čovek. Nosio je dugačak zeleni kaput sa čipkastim manžetnama i mašnom krem boje. Videvši da sam se trgao, rekao je: 'Ponizno vas molim za oproštaj što sam vas uplašio, ali ja moram šetati ovuda zbog svojih bolesnih nogu'. Ne časeći ni časa, dohvatio sam prvo što mi je bilo pri ruci, neki stari koverat i olovku i dao se na posao da napravim njegovu skicu. Pozirao mi je mirno jedno vreme, a onda se okrenuo, pošao uz stepenice i iščezao.'
    Posle izvesnog vremena metju je otkrio da poseduje veštinu automatskog pisanja - kada neko dopusti,svesno ili nesvesno, da njegova ruka i pero budu vođeni snagom nečije tuđe volje. Na ovaj način je izmenio brojne poruke sa Vebom, a mogao je proveri tačnost mnogih istorijskih podataka na osnovu onoga što mu je duh ispričao. Onda je Veb počeo da ostavlja poruke po zidovima Metjuove spavaće sobe, iako ga, niko nije video da to radi. Tokom šest dana u julu 1971. na zidu je osvanulo preko 500 imena i datuma ispisanih olovkom: Vebovo ime, imena njegovih najbližih, kao i imena lica iz okoline koje je poznavao. Sva imena behu ispisana različitim rukopisom, a većina ih je bila iz perioda kad je i Veb živeo s njima, no bilo je i onih iz 1959. pa čak i iz 1355. godine,
    Metju Maning nije bilo jedini član porodice koji je došao u dodir sa natprirodnim. Njegov otac Derek Maning opisao je svoje neverovatne utiske koje je doživeo ležeći u krevetu. Često bi ga probudio osećaj da se neko uvukao pod pokrivač i nalegao na njegovo telo. Čuo je i zvuk koji nastaje kada se nečija čekinjava brada tare o posteljinu. Drugi put bi, opet, dobio osećaj kao da stoji u kavezu i odatle gleda u purpurno nebo i kamenje razbacano posvuda oko ulaza. A onda bi mu se učinilo kao da je u nečijoj usnoj duplji i da viri kroz njegove zube. U isto vreme bi osetio bockanje i žmarce u donjem delu desne noge, osećaj se brzo prenosio i na drugo nogu, sa svim simptomima koji karakterišu kostobolju. Po svemu sudeći, ista boljka je mučila i Roberta Veba, i najverovatnije prouzrokovala njegovu smrt.
    Duh je umeo da zbija razne nestašluke sa metjuom i njegovom porodicom. Na stepenicama bi često nalazili neobične stare predmete. S druge strane, pojedini predmeti koji su pripadali porodici iščezli su: stara slika sa zida, jedna marama, novčić od 50 penija uzet iz kasice koja je posle nađena kako leži na stepeništu. Prekrivač na krevetu u spavaćoj sobi Metjuovih roditelja ponekad bi se 'sam' uredno složio pri dnu kreveta, a jastuk bi, opet, bio izgužvan kao da je nečija glava počivala na njemu. Pidžama koju su nezakopčanu ostavili pod jastukom zaticali su sa zakopčanom dugmadima. U čudne pojave spadao je i jak miris duvana za lulu, iako niko od ukućana nije pušio, zvuk koraka po praznim sobama, miris starih, pljesnivih knjiga, smrad koji širi pokvarena riba i slično. Odjeknuo bi zvuk zvona na vratima, iako takva naprava uopšte nije postojala u kući. Jednog jutra zatekli su upaljenu sveću u dnu plakara.
    Kada je Metju pitao starog Veba da li nešto zna o tim pojavama, ovaj se prvo nećkao a onda ipak priznao da je to sve njegovo delo. Jer, to je nekada bila njegova kuća i valjda ima pravo da u njoj radi šta hoće. Posebno sablasan osećaj imao je Metju kada je u spavaćoj sobi svojih roditelja jednom prilikom zatekao Veba. Pokušao je da se sa njim rukuje, ali je njegova ispružena ruka samo prošla kroz Vebovu šaku i zahvatila vazduh. Uprkos svemu, metju je uspeo da duhu uruči poklon - drvene klompe za lutku njegove sestre. Pružio mu je prijateljskim gestom klompe i u momentu kada su njihove ruke istovremeno držale klompe Metjua je prožeo neverovatan osećaj beskonačnosti, koji se naglo prekinuo kada je duh uzeo klompe istavio ih u džep svog kaputa. Ono što je potom usledilo zbunilo je i Metjua, za koga se ne bi moglo reći da nije navikao na svakojaka čudesa. Pred njegovim očima Vebov duh je lagano čileo, sve dok se potpuno nije izjednačio sa okolnim vazduhom. Ali, zajedno sa njim nestale su i drvene klompe koje mu je Metju darovao.
    Ko je uopšte bio taj avetinjski Robert Veb i zašto se njegov duh tako upornodrži te kuće? Odgovor na ovo dao je Metju: 'Veb je bio trgovac žitom i veoma se ponosio kućom koju je proširio i obogatio, ali na žalost nije dovoljno dugo živeo posle toga da bi zasluženo uživao. Zato je i poželeo da kuću ponese sa sobom na onaj svet. Mislim da se zato pojavljuje u tako čudnim vremenskim razmacima, zarobljen svojom voljom u paučini beskonačnosti. S vremena na vreme, neko od ukućana mu pruži dovoljno psihičke energije, što mu onda dopušta da ostvari kontakt sa ljudima.
    Zvuči neverovatno, ali kad je Metju prilikom jednog njihovog susreta hteo da Vebu postavi neka pitanja vezana za duhove , Robert Veb mu je odgovorio da ne samo da on ne veruje u duhove, nego da u njegovoj kući nikada i nije bilo duhova!

    Masimo Skanata iz Napulja je veoma interesantan slučaj iz kriminalističke rubrike. Oženio se u svojoj tridesetoj godini, zaljubivši se kao gimnazijalac. Supruga Elena bila je student i verovatno se udala iz računa. Naime, Masimo je bio i poznat i bogat. Nasledio je dovoljno da ne mora da brine za izdržavanje porodice - mada je Elene prilično radila na tome da se nešto oko toga izmeni - pa je studirao i završio čak tri fakulteta - arhitekturu, arheologiju i stare srednjoazijske jezike.

Bio je priznati arhitekta, a često je vršio i arheološka istraživanja, pogotovo u Maloj Aziji: Nije se razdvajao od svoje žene dok to njoj nije dosadilo. Nekako je uspela da ga ubedi da ode u Tursku sam, unapred se radujući što će moći da švrlja unaokolo. Upozorio je da će stalno biti sa njom i da će ona osećati njegovu ljubav na svakom koraku. I stvarno, činilo joj se da se nečije prisustvo stalno oseća u prostranoj vili u kojoj je živela.
    Susedi kasnije nisu izjavili ni jednu jedinu reč protiv lepe Elene, mada je bilo očigledno da se ona vrlo brzo utešila sa mlađim. Na njenu nesreću, ona je tog mladića dovela u kuću. Kasnije je izjavila policiji: 'Napolju je sve bilo u redu. Vreme je bilo lepo, cveće i pesme na svakom koraku i što je najvažnije, on nije mogao da me kontroliše. U kući se osećao njegov zao duh, ali ko bi pomislio da je on sposoban za đavolja dela'.
    Đorđo Ritiaco, arheolog, česti pratilac Masima na njegovim istraživanjima, pod zakletvom je izjavio sledeće: 'Bilo je uveče, oko devet sati kada se Masimo nekako ukočio. Oči su mu izgubile sjaj i kao da je negde otišao. Pomislio sam da je zaspao i nisam ga dirao. Baš kad sam hteo da se neprimetno udaljim, on je otvori oči. Plakao je, ali me nešto u njima potpuno pomelo. U njima je bilo toliko neke nesreće da sam se potpuno ukočio i nisam ništa rekao. Konačno, rekao je da je uradio strašnu ali pravednu stvar i da više nema smisla da živi. Koji trenutak kasnije, umro je. Lično sam ga odneo u bolnicu gde su lekari utvrdili smrt usled srčanog udara. Nema nikakve mogućnosti da se bilo gde mogao udaljiti iz Anadolije, a to da se vratio u napulj, najčistija je glupost. Priznajem, kasnije mi je bilo čudno to što mi je rekao, ali on u suštini ništa konkretno nije rekao'.
    Te večeri kada je Masimo umro u dalekoj Anadoliji, njegova žena Elena dovela je studenta Marka Sankrucia radi zabave. Popila je neku čašicu više i mada je prisustvo duha osećala, nije je bilo briga. Poljubac uz igranje, nekoliko grčevitih zagrljaja i našli su se u krevetu. Prema njenom iskazu, sve je bilo kao u snu i posle je čak zaspala ili se onesvestila. Kada je otvorila oči, ugledala je muža. Odmah je znala da je to duh, jer nije ništa govorio, samo je zurio u nju. Viknula je na njega - srećom Marko je čvrsto spavao - i duh je počeo da plače. Ljutnula se, ustala i otišla u kupatilo. Bila je uverena da ga neće zateći kada se vrati u sobu. Primirila se i ušla u spavaću sobu taman na vreme da čuje krkljanje. Tada je bila uverena da je to njen muž, tako je i rakla na prvom saslušanju ali posle se potpuno izgubila i završila u nervnoj bolnici. Duh njenog muža je u svega nekoliko sekundi uspeo da polomi vrat njenog mladog ljubavnika. Skočila je na njega, osetila užasnu hladnoću i gledala kako on, u izmaglici, lagano nestaje. Tada je pozvala policiju. Prvo su sumnjali na nju, ali su na kraju zaključili da je počinilac nepoznat. Prvo, utvrdili su da je počinilac izuzetno snažan a to Elena nije bila, i drugo, na srebrnoj Markovoj ogrlici jasno su se videli otisci prstiju Masima Skanate!
    Oni koji su ovaj slučaj istraživali ne slažu se u tome da li je to bio duh živoga (Masimo je poslao svoj duh da vidi Elenu, poludeo je i ubio njenog ljubavnika a onda zbog tuge ili griže savesti i umro) ili je to bio duh mrtvog (Masimo je umro i potom poslao svog duha da se oprosti sa ženom i onda učinio to što je učinio). Kako god bilo, slučaj je ostao nerazjašnjen.

    Ženja je bio mlad čovek oduševljen planinarenjem. Svaog leta odlazio je s grupom svojih prijatelja u planine. Jednog jutra Ženjine roditelje iznenada je probudilo zvono na vratima. na vratima su stajala dva Ženjina druga. Po izrazima njihovih lica shvatili su da se nešto strašno dogodilo njihovom sinu. I zaista - mladići su ispričali kako se Ženja okliznuo i na glavačke se sunovratio u provaliju. I tek posle toga nastaje neizvesnost. Kada su se ženjini drugovi spustili u ponor, od njega nije bilo ni traga! Našli su se u čudu, ali, nadajući se da je nekako ipak ostao živ, drugovi su tamo ostali još tri dana istražujući svuda unaokolo. No, ništa nisu našli, pa su na kraju zaključili da u njegovo telo možda odvukle divlje životinje. Ženjini roditelji su priredili simboličan progreb, a njegova devojka se uskoro udala.
    Godinu dana po njegovoj pogibiji, nekoliko mladića iz te grupe alpinista uputilo se u planine, i to tamo gde se nesreća dogodila. Izabravši zgodno mesto, oni su na svoj način hteli da održe pomen. Doneli su piće i zakusku i, tek što su napunili čaše, primetili su kako se na ivici obronka, odakle se survao njihov prijatelj, uzdiže kao neki oblačak magle. Utom su čuli i povike: 'Pomozite mi! U pomoć!'
    Oprezno, jedan od planinara se približio ivici i pogledao dole u provaliju. Imao je šta i da vidi. Tamo, u ponoru, stajao je Ženja i mahao rukama prizivajući pomoć! Bio je u istoj odeći koju je imao i onog dana kada je nestao! Isprva je Ženjina figura bila kao obavijena izmaglicom, koja se zatim razišla. Njegovi drugovi su odmah spustili uže i izvukli ga van. naravno da su odmah počeli da ga obasipaju pitanjima šta mu se zbilo i gde je bio celu godinu. Ispalo je da Ženja uopšte i nema predstavu koliko je vremena prošlo. U sećanju mu je ostao samo trenutak padanja u bezdan, Ali, zatim je usledilo saznanje kako se našao na dnu ponora - živ, nepovređen, kako je stao nanoge, a kad je pogledao nagore video je svoje drugove i doviknuo ima da mu pomognu. Pritom se iznenadio kako to da oni nisu u istim odelima koja su nosili pre njegovog pada.
    Izgledalo je da je izgubio pamćenje. Nije umeo da objasni gde se nalazio sve to vreme. Zato je pretpostavio da su ga prihvatili neki ljudi koji su na njemu isprobavali neka psihotrona sredstva. No, posle medicinskih ispitivanja u Ženjinom organizmu nisu ništa pronašli. Kasnije se još štošta razjasnilo. Ženja je ispričao da mu se, dok je ležao obamro od pada, prisnio predivan san, ili je to bilo njegovo viđenje od gradu neviđene lepote.
    Grad je imao prekrasna zdanja čudne arhitekture, okružena raskošnim vrtovima. Tamo je video ljude u dugim odeždama koji su govorili tuđim jezikom, ali ih je on ipak na neki način sve razumeo. Sećanje se postepeno vraćalo i Ženja je sve upornije tvrdio da je na javi video tu čudesnu zemlju. Pavši na dno ponora, on se na neki neshvatljiv način tamo obreo, i čak je živeo u tamošnjem hramu, postao učenik nekih bića - niti ljudi, niti bogova. Oni su mu otkrili mnoge istine koje se odnose na naš svet, ali su mu zapretili da o tome nikome ne pripoveda. Njegovi učitelji su mu obećali da će ga po okončanju roka 'obučavanja' vratiti nazad. Međutim, za sve to vreme Ženji se nijednom nije pojavila želja da se vrati u svet običnih ljudi.
    Posle povratka kući ženja se stvarno jako promenio. Počeo je da čita knjige o religiji i okultnim temama - što ga ranije nikada nije zanimalo. Napustio je planinarenje, mada je nekoliko puta odlazio na mesto svoje 'pogibije', pokušavajući da nađe put u bajkoviti grad. No, uzalud. A, i onako je malo ko poverovao u njegove priče. Pa, ipak, parapsiholozi, koji su razgovarali sa njim, ubeđeni su da on govori istinu. Ljudi upućeni u ezoteriju i okultne nauke tvrde da se zemlja 'bogova' ili viših duhovnih bića, nalazi negde na granici naše realnosti i da se može do nje pronaći put. Već su mnogi ljudi tamo boravili.
    Jedni govore o Šambali, Božanstvenoj zemlji koju su i ruski slikar N.K.rerih u njegova supruga Jelena otkrili na Himalajima. Drugi opet, pričaju o Belovođu, tajanstvenom boravištu prosvetljenih, koje se ne nalazi ni na Istoku, ni na teritoriji rusije... Postoji i leganda i o nevidljivom gradu Kitežu i o glavnom gradu Atlantide, koji se katkad ukazuje ljudima na Zemlji. Oni se nalaze najverovatnije izvan našeg vremena i prostora. Moguće je da je u takvoj mističnoj zemlji boravio i mladi alpinista koga su od smrti spasile nepoznate, tajanstvene sile.

    Da li Hitlerovo dete živi u velikoj Britaniji? Ovu neverovatnu mogućnost nagovestio je Martin Brajt, novinar britanskog nedeljnika 'New Statesman'. Brajt je objavio da je pripadnica britanskog visokog društva Juniti Milford, za koju se zna da je bila zaljubljena u Hitlera i neko vreme bila član najužeg kruga njegovih intimnih prijatelja, možda po povratku u domovinu, u tajnosti, u jednom privatnom porodilištu - rodila sina. Dete je, navodno, odmah dato na usvajanje.
   A čitava priča potekla je od jednog telefonskog poziva, kada je Brajta krajem 2007. potražila Val Han, čija je tetka Beti Norton za vreme rata upravljala privatnim porodilištem u Oksfordširu. Ona je samo svojoj sestri otkrila neverovatnu tajnu - da se tamo porodila Juniti i da je otac deteta bio, ni manje, ni više, nego Hitler! U pokušaju da otkrije istinu, britanski novinar je ušao u trag dokumentima koji potvrđuju da je sestra Norton mnogim ženama pomogla da se porode.

    Juniti Valkiri Milford, inače, dalja rođaka Vinstona Čerčila, rođena je 1914. u Londonu, kao jedno od sedmoro dece kontroverznog lorda Ridesdejla. Roditelji su joj bili desničari i tridesetih godina prošlog veka javno su podržavali Britansku fašističku uniju. Najstarija sestra Dajana udala se za vođu ovog pokreta ser Osvalda Mouzlija, dok se druga sestra Džesika pridružila komunističkoj partiji i borila na strani republikanaca u Španskom građanskom ratu. Treća sestra, Nensi, postala je prilično poznata književnica, a najmlađa Debora, zadovoljila se titulom grofice od Devonšira.
    Juniti je bila prilično neobuzdana devojka i pošto je izbačena iz tri internata, roditelji su je 1933. poslali na školovanje u Nemačku. Zadojena antisemitizmom i rasizmom, odmah je požela da lično upozna Hitlera. Iz večeri u veče odlazila je u njegov omiljeni restoran u minhenu i činila sve da privuče njegovu pažnju. napokon je pozvana da mu se pridruži za večerom i ubrzo su je u najužem krugu njegovih prijatelja zvali 'Hitlerova mala Engleskinja'. Često je govorila na mitinzima njegove stranke i za govornicu izlazila u crnoj uniformi sa zlatnom svastikom i značkom Nacističke stranke koju je potpisao lično Adolf Hitler.
    Vest da je njena domovina proglasila rat Nemačkoj do te mere je porazila Juniti da je, u čuvenom Engleskom parku u Minhenu, pucala sebi u glavu! Ipak, preživela je taj teatralan pokušaj samoubistva. Međutim, mozak joj je teško oštećen i do kraja života bila je vezana za krevet. Hitler se lično angažovao i finansirao njen povratak u Englesku, a ostatak života provela je na porodičnom imanju na jednom malom škotskom ostrvu. Žena koju je britanska tajna služba svojevremeno opisala kao 'većeg nacistu od samih nacista' umrla je 1948.
Evo kako je susret sa juniti Milford u minhenu 1939. opisao brat bivšeg američkog predsednika Džona F.Kenedija, Džozef Junior, koji je kasnije poginuo u Drugom svetskom ratu. Pismo je napisao ocu, tadašnjem američkom ambasadoru u Londonu: 'Juniti Milford je najneobičnija žena koju sam ikada sreo. nije naročito lepa, ima ružne zube i prilično je debela. Odaje utisak nenametljive i vrlo nervozne osobe koju ništa ne interesuje izuzev firera i njegovog rada. Ona je strasni nacista i verovatno je zaljubljena u Hitlera. Tvrdi da je trenutno stanje na međunarodnoj sceni posledica velikog nesporazuma, da Hitler voli Britance, da im se divi i da ih nikada ne bi povredio. Po njenom mišljenju, jevrejska propaganda je glavni krivac za stanje u Engleskoj i SAD i te zemlje trebalo bi da proteraju sve Jevreje. Ona iskreno veruje da je Hitler uzvišeno biće i kaže: 'Svi koji ga dobro poznaju veruju da je on Bog. On, jednostavno, ne može da pogreši. Uostalom, on do sada nije pogrešio. Bilo bi dobro kada bi Engleska bila poražena'.
    U tekstu Martina Brajta ponešto ostaje nerazjašnjeno. Recimo - koje je godine Juniti rodila dečaka? Pretpostavka je da se Engleskinja posle pokušaja samoubistva, oštećenog mozga i vezana za krevet nije upuštala u ljubavne afere. A opet - tvrdi se da se Juniti porodila kada je Britanija već bila u ratu, dakle - posle 1939. godine. Dakle, jedino ostaje mogućnost da je Britanka već bila trudna u septembru 1939. kada je pokušala samoubistvo i da je srećnim slučajem uspela da na svet donese sina polovinom 1940. godine. Ostaje i pitanje šta bi se desilo ako bi se Hitlerov sin kojim slučajem pojavio u javnosti i zatražio svoje nasledstvo? Jer, priče o basnoslovnoj vrednosti nacističkog blaga graniče se sa neverovatnim.