Paranormal Magazin - No 5

    Zver nacizma ponovo diže glavu. Nasilje nad strancima, marševi sa uzdignutim rukama u zlokobnom pozdravu, groteskni sudski procesi starcima za koje se posle pedeset godina otkriva da su bili ratni zločinci stvaraju oreole antiheroja, beskrupulozno traženje - gle čuda - izvinjenja od žrtava, postaju znaci ovog vremena.

    Kao da to nije dovoljno, iz Argentine dolaze šokantne vesti - Adolf hitler je umro 1992. godine u telu - žene. Nemački istoričar Klaus fon Štempfer je još 1988. dao senzacionalnu izjavu u kojoj je tvrdio da poseduje dokumente u kojima Rudolf Hes, najzagonetnija ličnost nacizma iznosi da je 'veliki diktator' pripadnik nežnijeg pola.
    Hesovo svedočanstvo upućuje da je Adolf Hitler bio nedefinisane seksualnosti usled toga što je rođen sa nedovoljno razvijenim ženskim polnim organima, a da za svoj muški izgled ima da zahvali samo neprestanoj hormonalnoj terapiji. Odmah su usledile i reakcije. Najviše je bilo neverice i osude, ali izgleda je vreme za prava iznenađenja došlo tek sada. Senzacionalno je odjeknula vest u kojoj su dvojica Argentinskih lekara tvrdila da su vršili obdukciju nad Hitlerovim telom 1992. godine u Buenos Airesu. Oko svega se digla velika prašina ali dr Ernesto Karon i dr Roberto Kastela su se čvrsto držali svoje priče: 'Sigurni smo da ćemo izmeniti istoriju iz udžbenika o Trećem rajhu, II svetskom ratu i o Adolfu Hitleru samom.
    Dvojica lekara su bez objašnjenja pozvani 14.juna 1992. da izvrše obdukciju nad nepoznatom osobom i to u potpunoj tajnosti. Na stolu je ležalo telo neobičnog izgleda. Pogled u lice mrtvaca izazvao je šok - pred njima je bio najveći zločinac XX veka - Adolf hitler. Stvar je postajala sve luđa jer je njegovo telo imalo ženske karakteristike. Dr Karon se seća: 'Čuo sam razne priče o tome, ali dok nisam video telo nisam ni pomislio da bi mogle biti istinite. Nije uopšte bilo sumnje da je telo koje ispitujemo žensko. Dvaput sam proveravao samo da bih se uverio da pred nama leži Adolf Hitler. Međutim, sve je potvrđivalo njegovu prirodu. Imao je male, ali ipak jasne ženske grudi. njegovi čuveni tanki i slabi brkovi bili su samo posledica uzimanja muških hormona koji su mu davali muževan izgled.
    Ponovo su se oglasili mediji, ocene su se kretale od neverice do podvrde. Izašla je na svetlo dana i tvrdnja da je Hitler došao u Argentinu 1945. godine kao žena, prekinuvši uzimanje hormona. Sve je to zvučalo dosta verovatno jer se dobro zna da su mnogi nacistički zločinci našli utočište u latinoameričkim zemljama. Probudilo se sećanje i na dr Jozefa Mengelea i njegove eksperimente vezane za genetiku, koje je izvodio na zatočenicima nacističkih logora smrti. Pojavila se u to vreme i druga hipoteza o polu firera.
    Adolf Hitler je došao na vlast uz pomoć nemačkog krupnog kapitala za koji je zamah ratne industrije značio priliku za neviđeno bogaćenje. Počela su i ulaganja u bazična istraživanja i nauku. Čak i izopačena genijalnost genetičara koja je pokušavala stvoriti rasu nadljudi i 'vrli novi svet' dobijala je neverovatnu podršku. Sa stvaranjem logora smrti počeli su biološki eksperimenti u kojima su zamorčići bili ljudi. Do 1943. cela monstruozna mašinerija je funkcionisala na izgled bez greške. Tada dolazi do preokreta na ratištima i industrijalci koji su do juče podržavali ideju o hiljadugodišnjem rajhu okrenuli su leđa. Počelo je povlačenje kapitala iz Rajsbanke, a vrhunski naučnici su preko kanala obaveštajnih službi masovno odlazili najčešće u Južnu Ameriku gde su nastavljali svoj radi ali ovog puta za saveznike. Svestan bliske propasti Adolf Hitler počinje pripreme za još jednu fantastičnu prevaru. njegovi 'dubleri' sve češće se pojavljuju, dok se zločinac podvrgava tada apsolutno neispitanom zahvatu - promeni pola. Posle takve operacije bio je spreman za beg u Argentinu.

    Ovakve spekulacije bile su opovrgavane od strane zvanične medicine i nauke, dok je glavni argument druge strane bio da saveznici ni bilo ko drugi, nije identifikovao telo Hitlera posle njegovog, po zvaničnoj verziji, samoubistva. Takođe je korišćena činjenica da je grozomorni dr Mengele još uvek živ i zdrav negde u Paragvaju i da ga obaveštajne službe ne diraju 'u interesu nauke'. Da li je u društvu ovog monstruma živeo i njegov firer ostaje samo da se nagađa. Ukoliko se prihvati činjenica koju su izneli lekari iz Argentine da je Hitler umro 1992. godine nije teško izračunati da je on tada imao 103 godine. Poznato je i da ljudi koji imaju odlike hermafrodita ne mogu dugo da žive, pa i ovo ostaje nerazjašnjeno.
    Zvaničnici CIA koje su novinari opsedali da bi dobili bilo kakav komentar ćutali su kao zaliveni. Da li zbog toga što je tema za njih bila neozbiljna ili zato što je mogla da pokrene nešto mnogo krupnije, ostaje da pokaže vreme. posvemu sudeći stvar ostaje na mrtvoj tački. Zvanična nauka ne odstupa od svojih stanovišta, oni koji spekulišu čvrsto se drže svojih hipoteza a istina je kao i obično, verovatno negde između.

    Bilo je nečega jezivog u izgledu malog eskimskog sela koje se prostiralo pred traperom Džoom Labelom. Ledeni vetar brisao je preko jezera Anjikuni i vitlao kožnim vratima koliba. Nekoliko namašćenih kajaka bilo je izbačeno na obalu. Nijedan glas se nije čuo. Džo se logično pitao: 'Gde je narod?' Pitanje je bilo na mestu tog novembarskog dana 1930. godine, a ostalo je nerazjašnjeno do dana današnjeg.

Džo je mnogo godina posećivao ovo maleno prijateljsko eskimsko selo, pet stotina milja od baze Mauntis. Tog sudbonosnog dana prevalio je milje kroz smrznutu tundru da provede nekoliko sati sa svojim prijateljima, ali ga je dočekala samo grobna tišina.
    Prema izveštaju koji je podneo Severozapadnoj konjičkoj policiji, Džo se zaustavio na početku sela i uputio glasni pozdrav. Zatim je otvorio štitnik od karubu kože na jednoj od koliba i ponovo zovnuo. Tako je bilo sa svakom kolibom. Vrlo čudno, pomislio je, jer nije bilo nikoga. Džo je proveo oko jedan sat istražujući šta se to moglo dogoditi sa nestalim stanovnicima. Našao je posuđe sa mesecima netaknutom hranom na hladnom ognjištu. U jednoj kolibi našao je dečiju kožnu odeću u kojoj je bila pribodena igla tamo gde je majka nenadano prestala ka krpi. Na obali su bila tri kajaka, uključujući jedna za koji je znao da je pripadao seoskom starešini. Očigledno, bili su odavno napušteni.
    Kada je podneo izveštaj, Džo je došao ponovo sa grupom meštana Mauntisa i našli su nešto još čudnije: u jednoj od koliba bile su veoma cenjene puške, koje su na dalekom severu najvrednije vlasništvo, neka vrsta životne sigurnosti. Ne bi se moglo dogoditi da Eskim pri zdravoj pameti pođe na duže putovanje bez puške, a ipak, puške su bile u kolibi a od Eskima ni traga. A nedaleko od naselja, grupa meštana pronašla je sedam pasa - bili su vezani za grmlje i uginuli od gladi, kako su to kasnije ustanovili kanadski patolozi. Najčudniji deo ove enigme bilo je otkriće na mestu gde su Eskimi sahranjivali svoje umrle, obično ispod humke od kamenja. Ovde je grob bio iskopan, telo uklonjeno a kamenje uredno poređano. Pustošenje grobova nezamislivo je kod Eskima, a životinje to nisu mogle uraditi.
    Eksperti koji su dve nedelje ispitivali ovaj slučaj u detalje, zaključili su da su Eskimi bili odsutni već dva meseca kada je Džo tamo stigao. To su zaj+ključili po bobicama koje su našli u loncima. Očigledno je bilo da je tridesetak stanovnika ovog sela vodilo normalan život kada su, kako se pretpostavljalo, iz nepoznatog razloga izjurili iz koliba i nijedan se nije vratio. međutim, vešti tragači nisu našli nikakav trag bežanja u tundri. Prisustvo njihovih kajaka kazivalo je da nisu otišli na jezero. Poharani grob bio je samo misterija više.
    Mesecima je vođeno strpljivo i uporno istraživanje da se nađe bar neki trag bilo kom stanovniku koji je živeo u selu Anjikuni. Policija je zapisala da je slučaj nerasvetljen. Taka je ostao do danas.

    Tokom prošlog veka, stotine ljudi je izgubilo život u mraku dubokih rudnika molibdena u Klajmaksu u Koloradu. Zbog toga je gotovo nemoguće utvrditi ko je duh koga rudari najčešće zovu 'Bela čizma', zbog neobičnih čizama bele boje u kojima se redovno pojavljuje. Čizme su toliko upadljive da se mogu videti sa velike daljine. Priča se da je čovek čiji se duh pojavljuje neoprezno sišao 40-tih godina u rudarsko okno do mesta gde se obavljalo miniranje i bukvalno ostao bez glave. Ovo je priča Bila Dankana, jenog od rudara Klajmaksa.
    'Kada sam prvi put ugledao Belu čizmu, stražario sam kraj mesta gde se postavljao eksploziv neposredno pred miniranje. Bio je to mali hodnik na najnižem nivou rudnika, veoma daleko od ulaza. Priče koje sam slušao kažu da je Bela čizma nastradao upravo tu negde. Posle gotovo nedelju dana bušenja i pripremanja rupe za eksploziv, bilo je neophodno postaviti stražara i sprečiti da bilo ko priđe ili prođe kraj tog mesta. Znao sam da je do eksplozije ostalo još samo desetak minuta. Odjednom sam pred sobom u mraku ugledao svetlost signalne lampe. Izgledalo mi je da svetlo dopire iz paralelnog tunela, udaljenog tridesetak metara. Neko je mahao svetiljkom u krug, što je značilo 'dođi ovamo'. U početku sam ignorisao taj signal ubeđen da će čovek verovatno otići. Međutim, kako je vreme proticalo, minut po minut, svetlost mi se sve više približavala. Počeo sam da dozivam, ali odgovora nije bilo. Onda sam svojom lampom dao signal koji je svakom rudaru značio 'odlazi odatle'. Na kraju sam urlao upozorenja o predstojećoj eksploziji i vatri u tunelu ubeđen da me ne čuje zbog hučanja jakog vetra koji je dopirao kroz ventilacione otvore.
    Kako se trenutak detonacije približavao, poverovao sam da će čovek s lampom stići do mene na vreme. Odjednom, svetlost je nestala i meni je laknulo. Sekund kasnije, svetlost se pojavila ponovo, ali iza mene. Bilo mi je neshvatljivo kako je uspeo da prođe, a da ga ne vidim. Bilo je nemoguće i jednostavno nisam znao kako da se ponašam. Svetlost se sve više približavala mestu gde je bio postavljen eksploziv i sve više udaljavala od mene. na minut pre eksplozije, potrčao sam ka svetlu, urlajući da se skloni. U jednom trenutku mi se učinilo da se svetlost udaljava držeči uvek isto rastojanje od mene. Onda sam iznenada pred sobom ugledao lice rudara i povikao: 'Jesi li ti lud, sklanjaj se!' Tada sam se setio, i u poslednjoj sekundi se bacio na tlo. Užasna eksplozija i plamen osvetlili su mrak hodnika. Bio sam nepovređen iako sam danima kasnije imao problema sa sluhom. Ali, jasno se sećam te sekunde pred eksploziju. U trenutku kada sam se bacio na zemlju, na nekolikocentimetara od mene nalazile su se bele čizme. I to je poslednje čega se sećam. Probudio sam se dok su me kolege nosile ka ambulantnim kolima. Rekli su mi da sam bio jedino živo stvorenje u tom delu rudnika i ispričali mi priču o 'Beloj čizmi'.

    Kada je 1692. godine u Salemu u američkoj državi Masačusets pod optužbom da su se bavili crnom magijom obešeno dvadeset ljudi, pukovniku Baksu, iz Baksporta u državi Mejn, se učinilo prestižnim da i njegovo selo učestvuje u lovu na veštice. Njegova upornost brzo je urodila plodom i prst javne osude uperen je na staricu za koju hroničari kažu da se zvala Karolina Ansfort i da je imala više od devedeset godina. Na sudskom procesu jedna svedokinja je rekla kako je čula da starica nešto nerazgovetno mumlja sebi u bradu, ali kad je stigla kući, potekla joj je krv iz ušiju i bila je sigurna da su na nju načene čini. Sličnih svedočenja bilo je više.
    Porota je brzo završila većanje i sudija je staricu osudio na smrt zbog bavljenja crnom magijom. Tada je, pre nego što su čuvari mogli da reaguju, starica uperila svoj koščati prst u pukovnika Baksa i glasno izgovorila: 'Nikada u životu nisam proklela ni jedno ljudsko biće, ali Vas gospodine i Vaše ulizice proklinjem mirne duše... Poslušaj i zapamti: kada umreš, a to će se uskoro dogoditi, obećavam ti da ću ostaviti otisak svog stopala na tvom nadgrobnom spomeniku. A taj beleg, pukovniče Baks, ostaće večito da svet nikada ne zaboravi nepravdu učinjenu danas'.
    Tri meseca posle suđenja pukovnik je umro. Naslednicima je ostavio u amanet da mu podignu spomenik od takvog kamena da ga ništa ne može oskrnaviti. Spomenik je građen dok jednog dana uzbuđeni kamenorezac nije obavestio naslednike da se na mramoru pojavio trag stopala koji ničim nije uspeo da skine. Ovu ploču su zakopali pa je drugi kamenorezac postavio novu nadgrobnu ploču. Desetak dana kasnije na ploči su osvanule konture stopala. Naslednici su govorili o nečuvenom vandalizmu, ali niko nije verovao jer se znalo za staričino prokletstvo. Još nekoliko puta je nenjan nadgrobni spomenik, ali nije pomoglo. I posle više od trista godina beleg kao živa rana stoji na nadgrobnoj ploči pukovnika Baksa.

    Jedna od nerazjašnjenih pojava je sagorevanje ljudi bez ikakvog objašnjenja. U literaturi i dokumentaciji zabeleženo je oko 150 takvih slučajeva koji su ostali tajna za nas sve do danas. Jedan od slučajeva dogodio se 1978. u Njujorku. Marija Lujza, 55-godišnja službenica čuvene 'Američke banke' napustila je svoj šalter tačno u podne i pošla preko puta do malog restorana u kojem je obično ručavala. Bilo je vreme podnevne pauze i ulica se počela puniti svetom. Pošto je strpljivo čekala da se upali zeleno svetlo nasemaforu, Marija Lujza je koraknula u nameri da pređe ulicu - i zauvek nestala naočigled zaprepašćenih vozača i pešaka.

    Posle tri pređena koraka, sirota žena se malo spotaknula, zastala, uhvatila rukom za čelo i počela se 'pušiti'! Telo joj se poput kakve velike lutke od krpe srušilo na pešački prelaz i nastavilo da se 'puši' intenzivnim plavičastim dimom. Svega tri i po minuta kasnije, od bivše službenice je ostala gomila pepela i oko nje nekoliko ličnih stvari. Privučena kricima i zapomaganjem posmatrača, stigla je prva policijska patrola. Šta se desilo? Niko im u prvi mah nije mogao objasniti. Sedamnaest ljudi je preneto u obližnju bolnicu od šoka! Policija je pažljivo pokupila nagorelu haljinu Marije Lujze, potpuno neoštećene cipele i tašnu, kao i ostatak leve šake. Dok se nad ulicom još uvek dizao plavičasti dim, pokušali su da uvedu red i vrate saobraćaj u normalu. Samo nekoliko policajaca i bolničkog osoblja znalo je o čemu je reč. U naučnim krugovima to se stručno zove 'SHC' (Spontaneous Human Combustion) -  spontano ljudsko samosagorevanje.
    Meri Hari je imala 68 godina kad se tog kobnog popodneva udobno zavalila u svoj omiljeni naslonjač. Ko zna o čemu je razmišljala kad se odjednom počela pušiti plavičastim dimom. Od nje je ostala nagorela kućna haljina, mali deo lobanje i levo stopalo. Sa njom je nestala i pletena stolica za ljuljanje, a na tom mestu mogao se videti jedino pocrneli trag užasnog sagorevanja.
    Anu Martin iz Filadelfije unuci su našli na terasi kuće, smanjenu na gomilu pepela. Neoštećene su ostale samo njene cipele. Komisija je ustanovila da je starica nestala u temperaturi između 1700 do 2000 stepeni Celzijusa! Uzrok sagorevanja je ostao nepoznat.
    Devedesetogodišnji lekar iz Pensilvanije odjednom se pretvorio u ljudsku buktinju, dok je sedeo u svom naslonjaču i uživao u popodnevnom suncu. Užasnut iznenadnim plamenovima potrčao je u pravcu kupatila gde je u očajanju pokušao da se ugasi. Za par minuta ništa nije preostalo od starog lekara sem gomile pepela i jedne noge. Na kobnom mestu je ostala rupa u daščanom podu.
    Veoma je duga lista ovih neobjašnjivih pojava. Doktor Persindžer sa kanadskog univerziteta 'Laurentian' beleži i ispituje ovakve slučajeve od 1700. godine. U svakom se primećuje izvestan šablon: većina sagorelih je starija od 50 godina, troje od četvero žrtava su žene. Dok im telo u potpunosti proždire užasna temperatura, odeća ili obuća ostaju im potpuno čitave ili manje sagorele. Obližnji nameštaj ostaje, takođe, neoštećen.
    Uzrok ovih pojava je još nepoznat mada je poznato da nastaje nekom čudnom reakcijom iznutra i širi se prema spoljnim delovima tela. Žrtve su retko svesne šta im se desilo, jer gube svest pre nego što uspevaju da shvate opasnost. Toliko se zna. Ostaje međutim nepoznato kako i zašto dolazi do toplotne reakcije i zašto samo kod ljudi? Kod životinja ovo nije primećeno.