Paranormal Magazin - No 4

    Godine 1134. monasi iz reda benediktanaca, tražeći idealan prostor za molitve, izabraše mesto izgubljeno usred bukove šume u pokrajini Veksan. Mala dolina Mortemer do tada je bila isključivo poprište krvavih bitaka kada je vojska Henrija I bila potučena od strane Normana.

U to vreme, izuzev tri siromašna pustinjaka, nije bilo žive duše u okolini, kroz koju je tekla rečica Fujbrok.
    Hrabri kaluđeri odlučili su da tu podignu svoje svetilište. Tako je nastala apatija Mortemer, koja će postati biset Normandije. Ipak, malo pomalo, opatija je gubila renome i za vreme Francuske revolucije petorica kaluđera bila su masakrirana. Opatija je zatim postala 'nacionalno dobro'. Danas je jedan njen deo u ruševinama.
    Sve u svemu, ovo bi bila samo jedna od mnogih sličnih priča. Međutim, počeli su da kolaju čudni glasovi. Govorilo se da se u šumi kroz koju protiče Fujbrok mogu sresti čudna bića. Čak je bilo i očevidaca koji su mogli da opišu te kreature. Tako i Lisjen Žanez, knjižar, priča da je, kad je imao deset godina, 1945. sreo u šumi čudnu životinju čiji je vrat ličio na parče kože, glava je bila dugačka i imala je oko koje me je fasciniralo. Oko gmizavca, hladno i bezlično.
    Što se tiče same opatije, njena misteriozna priča počinje krajem XIX veka. U to doba gospodin Delari, pariski buržuj, postaje njen vlasnik i odlučuje da obnovi zdanje, spasavajući ga od propasti, jer je zgrada ceo jedan vek bila takoreći gomila kamenja. Nekoliko godina kasnije porodica srećnog vlasnika uselila se u zdanje koje je postalo pravi dvorac. Tu su organizovane proslave, balovi, čajanke, ukratko sve što ide uz tradicionalni život jedne provincijske buržujske kuće. Gospodin Lerdi, sadašnji vlasnik, zaželeo je da sazna što više o prošlosti koja je stvorila brojne legende o tom posedu. I došao je do mnogih saznanja.
    Jedna gospođa, živela je u Mortimeru za vreme Prvog svetskog rata. Jednog dana, dok je sedela u prizemlju sa dve prijateljice, videle su kako se polako otvaraju vrata, a brava kao da je bila pritisnuta nevidljivom rukom.
    Nisu osetile nikakvu promaju. Nije bilo nikoga. Još čudesnija beše nesrećna veridba Šarla Delarija. Priređen je veliki prijem u čast dolaska verenice. Kad je veče palo, ona se popela na počinak u roze sobu, jedinu slobodnu, gde je behu smestili. Sutradan ujutro, pojavila se iscrpljenog lika. Celu noć, ispričala je devojka, borila se protiv nevidljivog napasnika koji je pravio buku sve do zore. Incident je nadjačao ljubav i zaruke su prekinute. Ponekad se mogla naći slika okrenuta naopačke, ili pak skinuta sa zida i ostavljena na pod.
    Jednog dana, za vreme Prvog svetskog rata, porodica Delori imala je na ručku engleske oficire. Šofer jednog od oficira, koji je ostao kod kola, dotrčao je iznenada u trpezariju uzvikujući na nepravilnom francuskom: 'Kaluđer, kaluđer!', pozivajući rukom prisutne da ga prate. Gospođa koja je znala engleski, saznala je da je dotični kaluđer, obučen u haljinu od grubog sukna vezanu u struku, sa kapuljačom, u sandalama, sa delimično obrijanom glavom, izašao iz ostave, prešao dvorište i ušao u golubarnik. Proverili su, kaluđera nije bilo ni u ostavi, ni u golubarniku, a i svedok događaja nije znao kako izgleda monaška odora u Francuskoj...
    Otprilike u isto vreme, još jedan svedok, gospođa R. takođe je doživela čudne stvari na istom mestu. Kao bolničarka na frontu tu se našla za vreme odsustva i bila je smeštena u roze sobu. Dok je pisala, osetila je iznenada nečije prisustvo iza leđa. Okrenula se, ali nije videla ništa. Nastavila je da piše i brzo se okrenula još jednom. Ugledala je kako se njena pelerina ljulja na kuki za odeću, kao da ju je neko zakačio u bekstvu i pala je na pod. Međutim, nikakvih znakova života u okolini nije bilo. Drugi put, priča gospođa R. isprativši nekoga do kapije okrenula se i ugledala svetlost u staroj biblioteci, prostoriji uglavnojm zaključanoj, u koju niko nikada nije ulazio. Upitavši gospođu Delari, koja je jedina bila u kući, da li je ulazila u tu prostoriju, dobi negativan odgovor i uveri se da su vrata bila zaključana.
    Fantomi ili priviđenja? Legenda kaže da je jedna mlada devojka, Matilda, unuka Gijoma Osvajača, bila zazidana u toj opatiji. Legenda dalje tvrdi da pobijeni monasi dolaze noću da održavaju liturgiju u ruinama nekadašnje crkve. Posle incidenta lutajućeg kaluđera, porodica Delari obratila se opatu Imbolu, koji je osveštao zdanje. I više niko nije čuo za čudne događaje, osim... Osim mnogo kasnije, kada je gospodin Lerdi kupio kuću i tražio od gospodina Lisjena, zemljoradnika od pre pet godina na posedu koji je tad pripadao gospođi Butmon, koja je tu živela sama, da nastavi da radi za njega. Ovaj je prihvatio, pod uslovom da ne bude više u ambaru, gde ga beše smestila gospođa. Jer, od početka svog boravka, svake noći između 23 časa i pet ujutro, čuo bi korake na spratu. Ponekad je čuo i jake udarce, ali se ništa ne bi razbilo. Gospodin Lerdi smestio ga je na jednu od obližnjih farmi i od tada gospodin Lisjen izbegava opatiju.
    Avgusta 1986. Žerar Lartig, koji radi u opatiji, dok je boravio u kuhinji začuo je korake na prvom spratu, otrčao je da proveri i nije video nikoga. Danas opatija može da se poseti, a zaposleni pričaju o neobjašnjivim kvarovima na kolima i nesrećama u okolini.

    Dvanaest brodova svojim prijemnicima uhvatilo je SOS signale za pomoć. Poruka je glasila: 'Kapetan i svi oficiri mrtvi. I članovi posade mrtvi su ili umiru. Sada sam i ja sasvim blizu smrti'. Posle toga i signali su zamrli. Od svih brodova koji su primili poruku samo je jedan uspeo da identifikuje brod u nevolji i da mu odredi položaj. Brod je identifikovan kao holandski teretnjak 'Urang Medan', a plovio je za Džakartu u Indoneziji, kroz tesna Malaka.

    Bio je lep februarski dan 1948. godine i vidljivost je bila dobra. U roku od tri sata spasilački brod je stigao do 'Urang Medana'. Jedan od spasilaca je prizor ovako opisao: 'Voda oko teretnjaka prosto je ključala od crnih trouglastih peraja. Činilo se da su sve ajkule Bengalskog zaliva nanjušile smrt na palubi broda'.
    Pošto se niko nije odazivao ni na signale date zastavicama, niti na radio pozive, u more je spušten čamac i spasioci su doveslali do teretnog broda. Kapetan i svi oficiri zatečeni su u navigacionoj prostoriji kako, kao pred neki važan dogovor, sede oko velikog okruglog stola. Tu ih je smrt i zatekla. Po svemu sudeći, umirali su jedan za drugim u roku od nekoliko sekundi. Uzrok smrti bio je isti, što se lako moglo zaključiti po izgledu mrtvih. Ista ukočena tela i neopisiv užas u razrogačenim očima. Neki su imali ruke podignute u pravcu neba.
    I tela mornara koja su bila razbacana po čitavom brodu, nađena su u identičnom položaju. Doktor koji se sa spasiocima popeo na brod u svom izveštaju naveo je da nije pronašao nikakav trag trovanja, gušenja ili bolesti, mada su se posledice strašnog pohoda smrti mogle videti i na brodskom psu. Sirota životinja nađena je u potpalublju mrtva, iskeženih zuba i sa šapama podignutim naviše. Radiotelegrafista je na
en presamićen preko stola, sa čelom oslonjenim na uređaj.
    Spasilački brod činio je velike napore da odvuče holandsku lađu do najbliže luke. Međutim, kada su učvrstili uže za vuču i obavili druge neophodne pripreme, iz prostorije za smeštaj tereta izbio je veliki stub dima. Nemoćni da bilo šta učine, bez odgovarajuće opreme, spasioci su se povukli na svoj brod. Imali su još samo toliko vremena da preseku uže pre nego što je snažna detonacija raznela 'Urang Medan'. Pojedini komadi bili su odbačeni nekoliko stotina metara naokolo. Preostali deo trupa ubrzo je nestao pod talasima.
    U kratkom istražnom postupku što je usledio, doktor je samo ponovio ono što je već utvrdio - nešto nepoznato je ubilo pomorce. Službeno saopštenje je glasilo: 'Smrt prouzrokovana nesrećnim slučajem'. Kakav je to 'nesrećni slučaj' svojom pojavom tako užasnuo posadu da je ona za nekoliko sekundi umrla? Misterija 'Urang Medana' verovatno nikada neće biti razjašnjena.

    Slavni prorok Mišel Nostradamus ne samo da je odlično znao budućnost čovečanstva, već je poznavao i beskrajno radoznalu ljudsku prirodu. U svom testamentu - umro je 1566. godine - veliki prorok zahtevao je da niko nikada ne otvori njegov grob. Godine 1799. vlasti su, međutim, bile odlučile da na drugo mesto prenesu samo grobove poznatih ljudi. Naravno da se tu ubrajao i Nostradamus.
    Radoznalost grobara bila je jača od straha pred zaveštanjem moćnog proroka, pa su ipak podigli poklopac sanduka. Ugledali su kostur i požutelu cedulju. Na njoj je pisalo samo ovo - 1799. godine.
    Nostradamus, eto, ne samo da je poznavao ljudske poroke, nego je i pogodio koje će se godine oni ispoljiti u odnosu na počivalište njegovog tela. Zadivljujuća i zlobna šala velikog proroka!

    Dvanaest figurica od slonovače, inače rad nepoznatih japanskih majstora iz XVII veka, ostalo je neprodato na aukciji u Njujorku. Razlog - dosadašnjim vlasnicima, kolakcija koja predstavlja znake japanskog horoskopa, donela je samo nevolje. Po predanju, njen prvi vlasnik čije ime nije sačuvano, ubio se tri godine nakon što je naručio da mu se naprave ove figurice. U XIX veku kolekcija se našla u Evropi, ali je njen prvi kupac Nemac Eugen fon Šmigl veoma brzo poludeo i ubio se tako što je progutao svih dvanaest komada.
    Dugo godina niko nije bio zainteresovan za 'prokleti japanski zodijak', dok ga, početkom veka od porodice Šmigl nije otkupio kolekcionar Martin Kolins iz londona. i on se ubio nedugo zatim. Zodijak su otkupljivali bogataši iz Norveške, Francuske i Italije, i svima je doneo nesreću. Devedesetih godina XX veka kolekcija je prešla Atlantik. Prva žrtva bio je ruski bogataš Evgenij Porošin, koji se sa svojom imperijom nastanio na Floridi. Priče o prokletom zodijaku dohvatili su se mediji, a poslednji zabeleženi kupac bio je Teksašanin Džon Maknamara, koji je, kako je tada izjavljivao, otkupio kolekciju kako bi dokazao da su priče o prokletstvu izmišljene. Međutim, mesec dana kasnije ubijen je u svojoj kući, a iz otvorenog sefa odnet je sav nakit, novac, obveznice... Sve, sem ukletih figurica.

    Osamnaestogodišnja Klarita Vilanova bila je jedna od mnogih beskućnika na Filipinima. Policija ju jepronašla jedne noći u manili, na ulici, okruženu povećom grupom ljudi. Bila je sklupčana i vrištala u paničnom strahu pozivajući prisutne da joj pomognu i spase je od nekoga ili nečega što ju je divljački napadalo, tuklo i ujedalo naočigled svih. Čak je po nekoliko metara odskakala uvis. Okupljeni su bili uglavnom mušterije iz obližnjih krčmi, koje patnje nesrećne devojke nisu ni malo dirnule, već ih je ovaj događaj zabavljao. Misleći da je devojka luda dali su neumesne šale, smejali se i namigivali jedan drugom.

    Da li je Klarita luda ili drogirana, policajci nisu razmišljali o tome. Zgrabili su devojku koja se još otimala od nevidljivog napadača i odveli je u policijsku stanicu, a dežurni oficir major Arsenio Lakson naredio je da pozovu službenog lekara.
- Gluposti! Dižete me iz kreveta usred noći da bih video devojku koja je imala napad epilepsije - vikao je lekar nakon letimičnog pregleda.
    Major nije rekao ništa. Zbunjeno je gledao mimo ljutitog doktora na ruke devojke koje su bile u modricama sa jasno vidljivim tragovima zuba. Sumnjao je da je tako krvnički izujedala samu sebe, a kda je uočio ujede i po leđima, video jeda tu nisu čista posla. Smestio je Klaritu u jednu zatvorsku ćeliju da bi se osećala bezbednom.
- Pomozite mi molim vas, rešetke ga neće zadržati - vapila je devojka.
- Ali, za ime Boga, šta te to napada - pitao ju je major.
    Devojka je odgovorila da je to neko veliko stvorenje, nalik na čoveka, samo što ima ogromne buljave oči i može da lebdi u vazduhu kad to poželi. Klarita je ostala zaključana u ćeliji. Nepun sat kasnije začuo se njen vrisak. Jedan policajac je odmah otrčao do ćelije, otključao vrata i poveo devojku ka kanselariji. Na svoje zaprepaštenje, policajac je ugledao kako se na Klaritinim nadlakticama i ramenima pojavljuju otisci zuba i ostaje vlažan trag. Policajac je obavestio majora, a ovaj šefa policije u Manili. Šef je odmah došao u stanicu sa ekspertom za sudsku medicinu.
    Kad su pregledali devojku, bilo im je jasno da ona nije mogla sama sebi da nanese takve povrede jer rana je bilo i na vrau i u predelu lopatice. Lekar je zaključio da devojka ne boluje od epilepsije. Ujedi su bili stvarni! Ostatak noći Klarita je provela u kanselariji dežurnog oficira. Sledećeg jutra, baš kad su se policajci spremali da je odvedu do sudnice da bi joj se sudilo zbog skitničarenja, devojka je počela da vrišti - stvorenje se opet pojavilo. Dvojica snažnih policajaca uhvatila su je za ruke, pokušavajući da je umire i zaštite. Bilo je uzalud. Ujedi su se pojavljivali na rukama, dlanovima i vratu. Napad je trajao pet minuta, a onda se devojoka onesvestila. Lekar je odmah došao, ponovo je pregledao i naredio da pozovu majora i sveštenika.
    Major i lekar su odlučili da Klaritu prevedu u bolnicu na ispitivanje i lečenje. Kad je došla svesti, seli su u kola i pošli ka bolnici. Kao u nekom filmu strave i užasa, tajanstvena utvara je ponovo napala devojku. Ovoga puta, kako je Klarita kasnije pričala, napale su je dve buljave spodobe. Bila je to najgora noćna mora za devojku, majora, lekara i vozača. Put do bolnice, koji je trajao petnaest minuta, izgledao im je kao večnost. Jadna devojka se otimala i vrištala, ali niko nije mogao da joj pomogne. Prema majorovom iskazu, ujedi su joj se pojavljivali na grlu, po prstima i rukama i to čak i na onim mestima na kojima je on držao svoju ruku. Kad su stigli do bolnice, napad čudovišta je prestao. Klarita je u bolnici počela polako da se oporavlja i uz pomoć sveštenika napadi se više nisu ponovili.