Paranormal Magazin - No 3

    Još 1996. godine NASA je saopštila da su uhvaćeni inteligentni signali iz središta Zemlje i da je dešifrovanje u toku. Mi smo oduvek želeli da komuniciramo sa nebom, ali nam to nije bilo dato ili nismo na dovoljnom nivou razvoja da to možemo i ostvariti.

     Davno pre, 1966. godine zamišljen je, a ubrzo zajedničkim naporom SSSR i SAD i ostvaren takozvani program SETI. Sa više lokacija na Zemlji, uz pomoć specijalno konstruisanih elektromagnetskih uređaja emitovane su kodirane poruke u svemir. Sovjetski akademik Šklovski, koji je bio na čelu naučnog tima 1973. godine, izjavljuje da se program prekida jer kontakt 'nije ostvaren'.
    On istina napominje da su od tri relativno bliske zvezde dobili istu poruku, ali da je to bila, verovatno, neka nepoznata vrsta svemirskog odjeka. U svemiru je nesnosna kakofonija, jer nema nebeskog tela koje nešto ne emituje, pa je dobijanje istog signala možda i obična podudarnost. S obzirom na elektromagnetne signale koje naša planeta emituje, postoje i kalkulacije o životu sličnom našem na mnogobrojnim zvezdama koje emituju na istim frekvencijama i na isti način.
    Astrofizičar Karl Sagan, koji je tada bio u timu Šklovskog, tvrdio je tada da su te zvezde potvrdile prijem, ali da se nije znalo kako da se dalje nastavi. Pošto je od tada, korišćenjem vasionskih sondi i brodova, mnogo puta bila odaslana poruka a do odgovora koji možemo dešifrovati još nije došlo, teško je dati kategoričan odgovor. Možda je tumačenje da smo u procesu 'osmatranja i analiziranja' od strane vanzemaljskih inteligencija - najrealnije.
    Ostalo je, međutim, potpuno zanemareno ono što je Šklovski, jedan iz plejaderuskih velikana nedovoljno poznatih širokoj javnosti, u zvaničnom saopštenju rekao: 'Potrebno je posvetiti veću pažnju unutrašnjosti naše rodne planete, jer smo isti odgovor primili i iz dubine Zemlje' - doslovce je ovako ruski naučnik izjavio. Šta to znači?
    Doktor Kazancev smatra da unutrašnjost zemlje nije užarena lava, već čvrsti metal, bilo kao puna kugla ili sferni omotač oko 'praznog prostora', a, kao što znamo, svaki metal emituje elektromagnetne talase. Zagovornici podzemne civilizacije smatraju da je reč o veštačkoj odbrambenoj tvorevini koja je davno naopravljena.
    Dr Leonid Vasiljevič, geolog, predvodio je tim koji je ispitivao dubinu Zemlje posebno konstruisanim robotima-krticama opremljenim i kamerama. Nalazi su bili začuđujući: na nekih 3.000 metara sloj postaje tvrd, hladan i do sada neprobojan. Na jednom lokalitetu kod Novosibirska uzorak pokazuje skup metalnih čestica koji je, pod velikim pritiskom i izuzetno niskom temperaturom, postao kompaktna čvrsta masa - i to na dubini gde bi trebalo da bude plinovita i polutečna topla masa! Dr Vasiljevič, u jednom intervjuu kaže da će nauka morati da revidira stav o unutrašnjosti Zemlje. Njega lično zbunjuje, što on neuvijeno i iznosi, to što trećina metalnih čestica u pomenutom uzorku na postoji na Zemlji i što njegove kolege ne uspevaju da izdvoje elemente i obogate postojeću tablicu elemenata.
    Poput svih ozbiljnih ruskih naučnika, on se ne upušta ni u kakve nategnute hipoteze - on jednostavno iznosi činjenice. Uostalom, još je otac ruske kosmonautike Ciolkovski, stalno naglašavao da je stremljenje u nebo normalno, ali da je možda potrebno prvo ispitati utrobu Zemlje, jer ćemo tu naći mnoge odgovore.

    Sada, kada su uhvaćeni inteligentni signali iz središta Zemlje, da li to znači da komunikacija sa drugim svetovima počinje tu, pored nas, bilo da je u pitanju realna podzemna civilizacija ili paralelni svet koji koristi određene uređaje u utrobi naše planete kao transmisiono sredstvo. Mozaik različitih informacija polako se uklapa.

    Vidim veliki talas koji dolazi sa istoka. prvi na udaru je most 'Golden Gejt' u San Francisku. Na redu su i drugi kalifornijski gradovi. Sve što će ostati od Zapadne obale biće stene i pesak.
    Ovo je proročanstvo vidovnjaka iz San Dijega, Hosea Ramona Toresa koje je objavljeno i pročitano i na skupu geofizičara održanom u Los Anđelesu. Stručnjaci su zaključili da ima osnove za strah, jer se cela Kalifornija nalazi na ogromnoj pukotini koja se proteže skoro 2.000 kilometara u pravcu sever-jug. Zemljotresi u ovom regionu poseldica su stalnih pokreta u području pukotine zvane 'Sent Andreas'. Stručnjaci su zabrinuti jer svaka destabilizacija u ovom regionu može dovesti do odvajanja dela kopna na kojem se nalazi nekoliko najvećih gradova sveta.
    Jedan od geofizičara je izjavio: 'Ne budimo naivni. Do katastrofe će doći najdalje za pedeset godina. Zemljotresi i ogromni talasi progutaće Zapadnu obalu.

    Jozef bejker je sa svojim vučjakom Štrulijem krenuo u kratku šetnju po Zarlijusu u Nemačkoj, pa je ušao u jednu krčmu. Bilo je to 13. jula 193. godine. Pas se uznemirio i na svaki način nastojao je da privuče gazdinu pažnju: trčao je u krug, cvilio, vukao za odeću svog gospodara i pokušavao da ga odvuče sa tog mesta. Štruli je bio toliko uporan da je Beker, koji je nameravao da u miru popije piće u veselom društvu, morao da ga izbaci napolje i zatvori vrata iza njega. Pas je, međutim, na drugi ulaz ponovo ušao u krčmu i počeo divlje da vuče bekera za pantalone. Ovome je sve to pomalo dosadilo, video je da neće imati mira, pa je izašao napolje.
    Dva minuta kasnije kuća se uz zaglušujuću grmljavinu i lomljavinu drveta, cigala i maltera srušila na ljude što su se nalazile u njoj. Devet osoba je poginulo, a preko dvadeset teško povređeno. Građevinski radovi u neposrednoj blizini doveli su do oštećenja temelja krčme, pa je to izazvalo tešku nesreću. Niko ništa nije slutio, samo je pas predosetio da nešto nije u redu i na vreme spasao svog gazdu.

    Današnja svetska populacija razvila se, ako se meri mimalnom savremenom stopom rasta, za samo nekoliko hiljada godina. Taj rezultat slaže se sa biblijskom istorijom. Genetička proučavanja mitohondrija (citoplazmatičkih organela koje snabdevaju energijom ćelijske procese) kod ljudi ukazuju da sve ljudske rase imaju poreklo u istoj ženi. I to se poklapa sa Biblijom.

    S druge strane, prema teoriji evolucije, homo sapiens postoji milion godina i više. Međutim, pri skromnoj stopi rasta od 1 odsto godišnje, današnja populacija postigla bi se za manje od 5.000 godina, ostavljajući 995 milenijuma sa prosečnim priraštajem nula, kakav nikada nije zabeležen. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, na primer, 1991. godine, na svetu je tada bilo 5 milijardi i 385 miliona ljudi. Isti izvor kaže i da stopa rasta populacije između 1985. i 1995. iznosi 1.7 odsto. Ova prilično visoka stopa rasta može se delom objasniti višim standardom života u to vreme, manjim stresom i razvijenom medicinom koji omogućuju duži život ljudi, naročito nerazvijenim zemljama.
    Kako su stvari stajale ranije? Prema knjizi 'Evropska istorijska statistika 1750-1975' B.R.Mičela, Nemačka je 1816. imala oko 22.377.000 ljudi. Godine 1971. bilo ih je 77.709.000. To ukazuje na stopu rasta od 0.812 odsto u tom periodu od 154 godine, i pored teških gubitaka u dva svetska rata. I sad se malo pozabavimo matematikom. Ispada da bi današnji broj stanovnika, od jednog jedinog para, uz prosečnu stopu rasta od 0.812 odsto, Nemačka dostigla za 2.161 godinu? U Velikoj Britaniji ee pre uvođenja pilule za kontracepciju najniži rast populacije od početka XIX veka do danas javio između 1931. i 1951. i iznosio je 0.43 odsto godišnje, a bio je posledica rata. Pri toj stopi bi današnja tamošnja populacija nastala od jednog para za 3.989 godina!
    Što se tiče bolesti, najveća zabeležena katastrofa bila je srednjevekovna kuga između 1347. i 1351. koja je odnela živote od jedne osmine do dve trećine stanovništva u raznim krajevima, kako gde. Ipak je raniji broj stanovnika bio dostignut već početkom XVI veka. Rast populacije od samo 0.377 odsto godišnje, najniži u Evropi, doveo bi za samo 50.000 godina do nezamislivo velike populacije. Izračunato je da bi bilo više ljudi nego što ima čestica u univerzumu. A 50.000 godina je tek dvadeseti deo vremena u kojem, navodno, čovek hoda zemljom. Nešto tu, očito, nije u redu.
    Naučnici Najaki Takahata i Jan Klajn objavili su analizu genetske raznovrsnosti u kojoj su pokazali koliko smo mi ljudi slični jedni drugima. Bilo koja dva čoveka iz bilo koja dva kraja ssveta imaju gene međusobno sličnije nego geni dve gorile iz iste zapadnoafričke džungle. Zaključak te japanske studije je sledeći: pre oko 12.000 godina neka katastrofa smanjila je broj ljudi na samo desetak hiljada, od kojih se razvilo današnje čovečanstvo. Interesantno bi bilo uporediti ove nalaze sa biblijskim izveštajem o opštem potopu u vreme Noje, od koga se, odnosno od njegova tri sina i njihovih žena, navodno namnožilo današnje stanovništvo. Biblija datira tu katastrofu u doba pre nekih 4.400 godina. A Noje i njegovi poticali su od Adama i Eve, 1.600 godina pre njih, što potvrđuje proučavanje mitohondrijskih gena.
    Dakle, da bismo izračunali za koliko bi se vremena današnji svet razvio od jednog para, uzećemo minimalnu zabeleženu stopu rasta, recimo Velike Britanije, pre pronalaženja sredstva za kontracepciju. Ona daje 4.738 godina - što se otprilike slaže sa biblijskim izveštajem o vremenu Potopa. Dakle, uz mnoge druge indicije, sve ovo ukazuje na relativno skori nastanak čoveka kao kompletnog bića, nasuprot teorijama o stotinama hiljada godina razvoja. Da je taj razvoj postojao, Zemlja bi, kako pokazuje matematika, odavno bila i prenaseljena  i puna posmrtnih ostataka biliona ljudi. A od tih naših navodnih predaka, nalazimo malo šta, pa i to, izgleda, pogrešno i datiramo i tumačimo.

    Većina ljudi je čula za zaleđene mamute, čiji su savršeno sačuvani ostaci pronađeni u regionu Severnog pola i Sibira. Naučnici veruju da su oni, prilagođavajući se malo-pomalo, stekli krzno koje im je pomoglo da prežive veliko Ledeno doba. A s vremena na vreme neki od njih upadao je u snegom ispunjenu pukotinu ili ledenu reku, gde bi se zaledio i sačuvao u stanju u kojem ga mi danas nalazimo. Ali, da li je sve bilo baš tako?
    Mamutima je bilo potrebno hrane otprilike koliko i današnjim slonovima. Čime su se mogli hraniti u takvoj snežnoj pustinji, u kojoj opstaju samo beli medvedi, polarne lisice i slična stvorenja? Sem toga, analiza njihovog krzna ukazuje na to da ono nema mssne ćelije koje su neophodne polarnim životinjama za održavanje toplote na temperaturama od nekoliko desetina stepeni ispod nule, a telo im nema mišiće-dizače kojima se kostreši dlaka radi očuvanja toplote. Osim mamuta, tlo Arktika sadrži ostatke šesdesetak životinjskih vrsta, uključujući nosoroge, kamile, konje, tigrove, nilske konje i antilope, koje tamo svakako ne biste očekivali. Mnogi od njih leže u zaleđenom tlu, izmešani sa velikim kamenjem i korenjem drveća. Na osnovu učestalosti nalaza zamrznutih životinja u tim retko naseljenim i retko istraženim područjima pretpostavlja se da ih ima na milione!

    Mnogo šta govori da je zemlja nekada imala ujednačeno toplu klimu. Nalazišta uglja u polarnim regionima pokazuju da su bujne šume rasle tamo gde je sada samo sneg i led. Trideset metara dugo drvo voćke, sa zrelim plodovima i zelenim listovima na granama, pronađeno je u zaleđenom tlu Novih sibirskih ostrva, gde sada rastu samo 2.5 centimetara visoke vrbe. Fosili palme pronađeni su na Aljasci. trava, divlji zumbul, ljutić i divlji grašak, koji su bili sveži u danu kada su bili pojedeni, pronađeni su u ustima i stomacima zaleđenih mamuta. u utrobi čuvenog mamuta iz Berezovke nađeno je čak 58 različitih vrsta nesvarenih biljaka, od kojih mnoge ne rastu na dalekom severu i uglavnom spadaju u livadske. Dakle, mamuti su živeli u suptropskoj klimi koja je tamo vladala.
    Sibirska zemlja je toliko puna kostiju mamuta da su mnogo godina radili 'rudnici slonovače', a u samo jednom iskopavanju našlo se bar 20 hiljada kljova. Aljaska i severna Evropa takođe obiluju zamrznutim životinjama mnogih vrsta. Jesu li svi ti mamuti i ostale životinje naglo zatrpani u ledenoj katastrofi? od eksperata za smrznutu hranu traženo je mišljenje o zaleđenim mamutima. Šta su oni rekli?
    Rekli su da duboko zaleđivanje ogromnih živih mamuta, koji su bili snabdeveni debelim krznom, zahteva čudesno niske temperature - ispod minus 100 stepeni Celzijusa. Takve temperature nikada nisu zabeležene - čak ni na Arktiku. Očigledno, u jednom momentu mamuti su mirno žvakali travu i ostalu hranu koja je bujno rasla u sunčanoj ravnici umerenog pojasa. U sledećem trenutku bili su izloženi žestokoj hladnoći, tako da su bili zaleđeni tamo gde su stajali. Većina zaleđenih mamuta, naime, pronađena je u stojećem poloćaju, okružena ledenim tlom. Njihovo tkivo, kao i sadržaj njihovih stomaka, nisu čak ni počeli da se raspadaju! Samo je iznenadna kataklizma nezamislivih razmera mogla biti odgovorna za to. Kakva bi kataklizma mogla izazvati tako neshvatljivo veliki pad temperature?
    Pronađene su indicije za sve ovo u istraživanju Džordž Dorvela, bivšeg astronoma u vladi južne Australije, koji je proučavao merenja Sunčevih senki u poslednjih nekoliko hiljada godina. On je zaključio da se položaj Sunca u odnosu na Zemlju promenio, i zaključio da se zemljin osovinski nagib nekada u prošlosti pomerio. Dovel je smatrao da je Zemlju pogodio veliki asteroid koji je uzrokovao pomeranje njenog nagiba. Udar je izazvao velike talase plime koji su prosto očistili zemlju i zajedno sa provalom oblaka dali efekat potopa. Ako se udar desio u okeanu, ogroman mlaz prsnuo je i bio poslat u atmosferu. Tamo je postao izuzetno hladan, a njegov pad na zemlju stvorio je naglu hladnoću potrebnu za brzo smrzavanje mamuta. Njegovi proračuni ukazali su na godinu 2345. pre Hrista. Međutim, Dovel tada nije znao da je, po biblijskoj hronologiji, to godina Potopa!
    Sama Biblija daje sličan scenario kataklizme. Zemlja je pre Potopa bila obavijena jednim vodenim omotačem ('voda iznad svoda', 1.Moj.1,7), koji je stvarao na tlu efekat staklene bašte. U Potopu su se 'otvorile ustave nebeske' (1.Moj.7,11), tako da se sva ta voda sručila na zemlju. Efekat staklene bašte iznenada je nestao i klima je postala slična današnjoj. Voda koja je padala blizu polova ledila se pri padu i zarobljavala ledom sva stvorenja u roku od nekoliko sati. Slojevi leda ispod zamrznutih životinja debeli su negde stotinama metara, ali, da je to takozvani 'večni led' kako su onda životinje na njemu nalazile hranu? On mora da je nestao tada. Ugušene vodom koja se ledila, životinje su bile brzo duboko zamrznute, tako da je sačuvana i nesvarema hrana u njihovoj utrobi.Potop objašnjava činjenicu da se u ledu nalaze pomešane razne vrste životinja, pa čak i onih morskih! To je bio početak velikog Ledenog doba.