Naslovni baner
Ponuda Tema

Paranormal Magazin - No 2

   Tristogodišnji pacijent, kanibalizam danas, časna sestra van vremena, fantomska teleportacija, morski ljudi... Paranormalno označava nešto što odstupa od društvenih normi. Termin se često koristi kao sinonim za pojave koje se ne mogu objasniti poznatim psihološkim i fizičkim naučnim zakonima. Paranormalne pojave su često iracionalne ili kontroverzne. Među najzastupljenije paranormalne pojave spadaju duhovi, vanzemaljci, neidentifikovani leteći objekti i slično. U određenom broju slučajeva, fenomen nije moguće racionalno objasniti pa se navodi kao nepoznat, uz uveravanje šire javnosti kako se radi o prirodnom fenomenu koji nema naučno objašnjenje...
TRISTOGODIŠNJI PACIJENT
    Mladi doktor Fransoa Gelije nije imao sreće. Tek što je diplomirao, poslali su ga da stažira u klanici Prvog svetskog rata. Toliko mu se sve to zgadilo, da je tražio posle rata da se zamonaši.
Crkva to nije prihvatila, ali mu je predložila da radi u jednoj bolnici za umobolne. Sa zadovoljstvom je to prihvatio.
    U bolnici, u brdima Bretanje, radili su stari Berže, psihijatar, još stariji Nene, neka vrsta domara i upravnika, bolničar Garan, nema grdosija iz obližnjeg sela i sestre karmelićanke. Fransoa nije primećivao sestre, a dugo ni pacijente.
    Spavao je u bolnici i nije odlazio u obližnje selo Graonran. Pacijenti su bili neizlečivi slučajevi. Za sve vreme boravka u bolnici Gelije se nije sećao da je bilo ko dolazio da vidi svoje bližnje. Njihovi pacijenti trebalo je da umru što brže, po mogućnosti u miru. Gelije je radio sa pitomim pacijentima, trudeći se da ih proučava kada već nije mogao da ih leči. Doktor Berže i nemi bolničar Garan radili su sa opasnim pacijentima, koji su bili smešteni u malim, neudobnim i mračnim ćelijama, vezani lancima.
    Tek 1932. godine Gelije je uspeo da prevlada emocionalni šok iz rata i kontaktira sa raznim medicinskim ustanovama u vezi sa psihijatrijom. Prvi put pokušao je da nešto učini za bolesnike. Godine 1937. umro je doktor Berže i Gelije ulazi među opasne bolesnike. S užasom je shvatio da je među životinjama a ne među ljudima. Shvatio je i to da nehumano postupanje sa njima može biti i jedini razlog njihovog ludila. Jedan ga je čovek ipak iznenadio. Neverovatno je bio miran, ali ipak odsutan. Razlog je Gelije otkrio u 'lečenju' koje je primenjivao njegov stariji kolega. Svi 'ludi' pacijenti bili su stalno drogirani.
    Gelije je naredio da se većem delu pacijenata ne daju nikakva umirujuća sredstva, promenio je hranu, počeo da umobolne izvodi u šetnju i da im daje sitne poslove. Sedi i bledi, mirni 'opasni' pacijent ubrzo je povratio sjaj očiju i lekar je zaželeo da razgovara sa njim. Znacima, Garan mu je objasnio da ni pacijent ne može da govori, da je nem, a možda i gluvonem.
    Stari Nene rekao mu je da je taj ludak odavno tu, bar šesdeset godina i da mu je ime Žak. Pomalo ironično dodao je da taj verovatno i nije lud, već su ga roditelji dali u bolnicu kao malog, samo zato što nije govorio.     Rekao je još i to da je stari Fonten, koji je tu bio pre njega, govorio o Žaku uvek biranim rečima. Živeo je tu, u Graonranu, pa je to bila prilika da Gelije prvi put poseti selo.
    Javio se seoskom starešini, spreman da nastavi posao doktora Beržea u selu i sa Neneom se uputio kod mnogo starijeg Fontena. Vratio se vrlo začuđen. Fonten je tvrdio da je Žak bio izuzetno star, najmanje sto godina. Pomenuo je i to da je čitavu dokumentaciju poslao bratstvu u Brestu tokom Prvog svetskog rata. Gelije je sutra napisao posmo bratstvu u Brestu i molio ih da mu napišu sve o Žaku. Bilo je jasno da taj umobolnik nije opasan. Bez dvoumljenja dr Fransoa Gelije prebacio ga je u prvi deo i dao mu čistu i svetlu prostoriju. Promena je bila vidljiva i Žak je, pokretima zatražio olovku i papir, mnogo papira. Umobolnik je pisao matematičke jednačine, crtao tehničke kontrukcije, ispisivao rečenice nepoznatog jezika. Uvek bi svoje crteže teatralno davao već sredovečnom dr Gelijeu, sa izgledom nadanja. Ovaj sve to nije razumeo i samo je crteže slagao.
    Osgovor bratstva iz Bresta ga je dotukao! Mada su naglasili da je u pitanju verovatno greška, napisali su da je Žak u bolnici već više od tri storine godina, da se ne zna ni ko je, niti ko ga je doveo, i da nikad nije postavljena dijagnoza za njega. Neki sveštenik, koji ga je primio, napisao je da je izuzetno opasan i da ga treba izolovati. Gelije je bio zaprepašten. Tog jadnika držali su kao životinju toliko dugo a da ga niko nije lečio. Pokušao je da sa njim razgovara, ali je žaku, izgleda, bilo stalo samo da mu objasni crteže. Crtao je, pisao i crtao tada već neprekidno.
    Jednog dana dr Gelije je izveo Žaka iz bolnice. Prošetali su kroz šumu i ispeli se na obližnje brdo. Žak je tada seo i nepomično gledao u nebo. Plakao je bez glasa, krupnim suzama. Iznenada, naišli su oblaci i prolila se letanja kiša. Pokisli ali srećni, vratili su se natrag u bolnicu. Doktor je bio uveren da će se nešto značajno desiti. Nažalost, tako je i bilo. Te noći, od upale pluća, uro je Žak. Iz očaja, ali i iz znatiželje, dr Gelije je izvršio obdukciju, prvi put posle studija. Žak je imao dva srca, drugačiju jetru, kratka creva i nije imao nikakve vidljive polne organe. Dr Gelije je to sve lepo zapisao, snimio i poslao na Medicinski fakultet u Parizu. Nikakav odgovor ili komentar nije stigao.
    Kada se tokkom Drugog svetskog rata, jedan inženjer iz fabrike 'Miraž' krio u njegovoj bolnici, dr Gelije mu je pokazao Zakove crteže. Uzbuđen, inženjer je prepoznao crteže reaktora, podmornice, nosača aviona, aviona-cisterni, teških bombardera, tehniku zamrzavanja, vasionskih brodova i baza. Mnogo toga nije, i pored svog znanja - formule su ga izluđivale - uspeo da shvati. Kada se povratio od čuda, rekao je da je taj stari umobolnik bio genije. Ali, ko je on bio? neobičan izdanak ljudske vrste ili vanzemaljac? Na to pitanje do danas odgovora nema.
KANIBALIZAM
    Kanibalizam je, srećom, danas vrlo redak. Ako se izuzmu slučajevi kada su ljudi jeli druge da bi preživeli, naročito posle avionskih katastrofa u pustim krajevima, ljudožderstvo nije u modi. Postoje ipak plemena, ili bar njihovi delovi, kojima je ljudsko meso poslastica. za razliku od Antipodinija u Australiji koji jedu svoje umrle u pogrebnoj ceremoniji u smislu neke počasti, Maori sa Novog Zelanda uopšte ne prave razliku šta će ili ko će se naći u njihovom stomaku.
    Tokom XIX veka je prijavljen nestanak više od 1.000 ljudi, uglavnom zatvorenika, koji su završili na trpezi Maora. Mada uklopljeni u današnju zajednicu na Novom Zelandu, zna se da Maori i dan danas vole da krišom omrste svoje brkove. Iako redak, kanibalizam i dan-danas postoji u srednjoj Africi, Novoj Gvineji, Južnoj Americi i Novom zelandu.
ČASNA SESTRA MERI
    Niko nije verovao sestri Meri koja se hvalila svojim uspesima u pokrštavanju Indijanaca u Meksiku. To nije ništa čudno jer je sestra Meri bila u samostanu u Španiji. Međutim, otac Alonso de Benavides je 1630. godine došao iz Meksika sa opisom upravo sestre Meri, koja je tamo pre njega bila i ostala u dragoj uspomeni. Doneo je sa sobom i vazu koju je ostavila, a za koju se lako dokazalo da potiče upravo iz Merinog samostana.
    Pokazalo se da sestra Meri zapanjujuće mnogo zna o geografiji Meksika, o Indijancima i njihovim običajima, pa čak i o mnogim mestima i živim ljudima. I posle svega je bilo teško poverovati sestri Meri, jer nikad u svom životu nije napustila Španiju, a od svoje dvanaeste godine ni samostan.
FANTOMSKA TELEPORTACIJA
    Ako vam se desi da vidite nekoliko australijskih kengura kako skakuću niz ulicu pored vaše kuće, i ako taj prizor viđate više puta, verovatno ćete pomisliti da ste 'ćaknuti'. Moguće je, međutim, da vi stvarno prisustvujete jednom od strane nauke nedovoljno shvaćenom fenomenu poznatom pod nazivom teleportacija životinja.
    Prema tvrdnji Lorena Koulmena iz Bostona, izveštaji o životinjama koje na neki tajanstven način bivaju teleportirane sa jedne lokacije na drugu nisu ni malo retki. Na primer, kenguri su bili opaženi u saveznim američkim državama Severna Karolina, Oklahoma i Juta. Jedan pingvin pronađen je na toploj peščanoj plaži u Monmaut Biču u Nju Džersiju. A nekoliko žitelja Floride izjavilo je da su videli dva metra duge monitor guštere koji žive u Africi.
    Racionalan naučnik bi izneo mišljenje da su posredi odrasli gušteri koji su još kao mladunci doneti u Ameriku, ali stvar nije tako jednostavna. Postoji izvesna nasumična metodologija u svemu tome - ponekad te životinje iskrsavaju bukvalno iz vedra neba. Loren Koulmen, psihijatar po struci, već dvadesetak godina proučava teleportirane životinje. Tokom tog perioda uspeo je da istraži slučajeve više stotina tajanstvenih životinja kroz razgovore sa lovočuvarima, policijom i običnim građanima. U većini slučajeva, pojava 'neočekivanih' životinja može se logično objasniti, ali oko 20 odsto svih slučajeva ostalo je totalna enigma.
    Niko još nije uspeo da objasni mehanizam teleportacije. Većina tih životinja nikada nije uhvaćena.
MORSKI LJUDI
    Pripadnici plemena Nakela sa Nove Gvineje izvodili su ritualni pogrebni ples kada je bubnjar načinio grešku. Članovi trupe osetili su se toliko poniženi da su skočili sa jedne strme litice na morksoj obali. Njihova tela pretvorila su se u stene koje još i danas mogu da se vide, a njihove duše postale su morske sirene i tritoni, ili RI.
    Ta drevna priča samo je jedan mit. Ali, ako je antropolog Roj Vagner  sa Univerziteta Virdžinija u pravu, ta bizarna legenda možda je delimično istinita. Vagner tvrdi da su desetine novogvinejskih domorodaca možda zaista videli morske ljude - stvorenja sa ljudskom glavom i torzom i beznogim donjim delom trupa koji se završava perajima.
    Vagner je prvi put čuo za RI 1979. godine, kada mu je neki starac sa Nove Gvineje pričao o užasu kojeg je, nekoliko decenija pre toga, među meštanima izazvala pojava jednog 'morskog čoveka'. Zainteresovan, antropolog je počeo da intervjuiše sve one koji su tvrdili da su videli neobično stvorenje. Jedan meštanin je ispričao kako se neka mlada RI devojka zaplela u mrežu lokalnih ribara. Jedan desetogodišnji dečak rekao je da je video veći broj muških i ženskih RI stvorenja koja su noću po mesečini uplivala u slatkovodnu reku. A ostali su ispričali kako neki ribari ponekad kasape RI, a zatim podaju ukusno meso na pijaci.
    Iskazi očevidaca o tome kako Ri izgleda uveliko variraju, kaže Vagner, mada se većina njih slaže u pogledu osnovnih karakteristika: goenjideo tela tog stvorenja je čovekolik, sa dugom crnom kosom i relativno svetlom kožom. Ženke imaju izrazito sisarske dojke, a predstavnici oba pola imaju genitalije slične ljudskim na donjem delu torza. Nokti na prstima su dugi i oštri, dlanovi izbrazdani i žuti, a usta su im nekako čudna. Udišu vazduh, hrane se ribom, i nije poznato da li umeju da govore.
    Kada su ga upitali šta misli o tom izveštaju, Roj Mekol, Sa Univerziteta Čikago je rakao: 'Istinska morska sirena - upola riba i upola ljudsko biće - genetički je nemoguća. Ali to bi mogli da budu predstavnici neke nepoznate vrste morskih krava - grupe sisarskih vrsta od kojih su najpoznatiji maronji i manate. Moguće je čak, mada je krajnje malo verovatno, da su RI jedna degenerisana grupa ljudskih bića nastalih ukrštanjem bliskih srodnika. Međutim, zbog nepouzdanosti prezentiranih dokaza, teško je opredeliti se za bilo kojui hipotezu. Vagner i sam priznaje da gledano sa anatomske ili evolucione perspektive, RI nameće ozbiljne nedoumice.

Twiter dugme Facebook dugme Linkedin Dugme RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA