Paranormal Magazin - No 10

    Trideset godina trajalo je ispitivanje da se utvrdi šta se desilo 23. septembra 1962. godine u francuskom selu Enez na Liru. Ali, i da se utvrdi šta je, ili ko, izazvao brojne neobjašnjive efekte.

Efekte koji do tada nikada ranije nigde nisu zabeleženi i koji se od tada, pa sve do danas, nigde nisu ponovili.
    Međutim, ni ova najnovija istraživanja, mada vršena najsavremenijim naučnim metodama i instrumentima, kao ni ona prethodna, nisu odgovorila na pitanje šta se i zbog čega desilo, ali potvrdila su da se nešto neobično, što ne potiče od bilo čega sa Zemlje, stvarno odigralo.
    U zoru 23. septembra 1962. Zemlja je ušla u astrološki znak Vage i u odnosu na Sunce poravnala se sa sazvežđem But, a zvezda poznata kao QZ 37, mada od naše planete udaljena 100 svetlosnih godina, poravnala se sa jugozapadnom hemisferom naše planete. Bilo je 5 sati i 53 minuta. Kao i svakoga dana, tako je i tog praskozorja, u tom trenutku elektromotorni brzi voz za Rems, bez zadržavanja, prošao porek Enez na Liru i zamakao u šumu na kraju ovog sela sa 280 stanovnika.
    Odjednom, voz je stao, mada je mašinovođa, po instrumentima, ali i po zvuku, video da motori rade punom snagom. Gotovo 300 putnika imalo je toliko vremena da shvati da se voz zaustavio, pre nego što su, kao i mašinovođa i dvojica konduktera - potpuno paralisani. Neki na sedištima, drugi opet na prozorima, a treći po hodnicima vagona. U istom trenutku, u nekoliko seoskih domova, lonci sa mlekom tek pristavljeni na ringle električnih štednjaka, odjednomsu proključali! Mleko se prelilo i u dodiru sa štednjacima jednostavno isparilo, a da se nije ni zadimilo. Domaćice koje su stajale pored štednjaka i gledale šta se dešava, bile su potpuno oduzete. Nisu mogle da pomaknu ni ruke, ni noge, ni da lonce skinu sa ringli.
    Istovremeno, dvojica seljaka koji su na biciklima krenuli ka svojim njivama, na zaprepaštenje trojice njihovih komšija, ukočila su se, kao i točkovi njihovih bicikala. Ali, nisu pali. Ni oni, kao ni komšije, nisu mogli ni reč da izuste. Tačno u 5 i 57 voz je ponovo krenuo, a njegovi putnici i osoblje oslobodili su se paralize. Kroz sledeću prolaznu stanicu ova kompozicija prošla je sa četiri minuta zakašnjenja, koliko je kasnila i u Remsu, što se do tada, ali ni kasnije, nikada nije desilo. Domaćice, osobođene oduzetosti, pritrčale su štednjacima. U loncima je bilo tek po dva prsta mleka, ali ostatka ili njihovih tragova, nigde nije bilo. Nije bilo ni onog poznatog, neprijatnog mirisa iskipelog mleka. Analize obavljene na štednjacima, pokazale su da je mleko zaista bilo na gornjim površinama štednjaka, jer pronađeni su njegovi tragovi, ali ne i tragovi gorenja, što bi inače bilo normalno.
    U trenutku kada su se otkočili, seljaci na biciklima pali su na put. Jedan je povredio lakat, a drugi glavu. A četiri minuta pre no što je došlo do deblokade ljudi i voza, 10 kilometara dalje od Eneza na Liru, u komandnoj sobi električne centrale, monitori su u 5 sati i 53 minuta počeli da upozoravaju kako energija - do danas nije ustanovljena da li električna ili neka druga - naglo skače. Od tog trenutka, pa naredna četiri minuta, na traci na kojoj se automatski beleži napon, ucrtana je linija koja ukazuje na značajan energetski skok. Ta linija vraćena je na uobičajeni nivo tačno u 5 i 57. Za to vreme, dežurni u kontrolnoj sali nisu mogli ništa da urade da bi zaustavili taj energetski udar, mada su preduzimali sve što je za slične situacijepredviđeno. Oni nisu bili paralizovani.

    Detaljna kontrola svih postrojenja i instalacija centrale pokazala je da nigde nema nikakvog kvara, koji bi inače bio normalan usled snažnog energetskog udara. Najnovija ispitivanja daju elemente za izvlačenje pretpostavke da je ondašnji energetski šok bio izazvan magnetnim strujama, mada njihovo poreklo nije moguće identifikovati. Nema ni objašnjenja za fenomen da je do ovog udara došlo samo u centrali kod Eneza na Liru, u nekoliko domova u selu i u vozu, kao i kod 314 žena i muškaraca, a ne i u električnim centralama udaljenima, 30, 50 i 100 kilometara, kao i naseljima u tom krugu. Zbog svih ovih činjenica, od 1962. godine do danas, ostaje bez odgovora pitanje da li je ondašnje 'magnetno pražnjenje' bilo možda jedinstvena prirodna pojava ili nešto mnogo tajanstvenije.
     Ovo pitanje utoliko je aktuelnije, jer su u šumi u kojoj je voz bio blokiran, pronađeni novi materijalni dokazi o, u najmanju ruku, neprirodnim, nezemaljskim uzrocima energetskog udara. Reč je, pre svega, o 'otisku' prečnika 35 metara utisnutom u tle šume. Promene nastale u zemljištu i na biljkama, od onda do danas, nikada laboratorijski nisu mogle biti ponovljene, jer, reč je o promeni molekularne strukture sastojaka zemlje i o molekularnim, ali i genetskim mutacijama do kojih je došlo kod biljaka, no ne samo onih u 'otisku', već i u njegovoj okolini.
    Još je zagonetnije otkuda se na kori jednog stabla koje raste u blizini 'otiska' , našla mapa - astronomi potvrđuju, potpuno precizna - sazvežđa But, na neki način utisnuta u koru. Fenomen je utoliko zagonetniji jer je krajem 1974. godine taj deo šume zahvatio požar, i potpuno je nagorelo i stablo sa mapom, ali sama mapa ostala je neoštećena i sasvim jasno čitljiva do danas. Da li se u blizini tog mesta spustila neka nepoznata vanzemaljska letelica, ostaje i dalje nepoznato.

    Priča o pohlepi i strašnoj kazni koja je stigla potomke počinioca.
    Besneo je Prvi svetski rat. Kada su branioci, uz velika stradanja, odbili tuđinsku vojsku i slegao se dim baruta, mlada žena M.R. iz usamljene kuće na kraju planinske mahale pošla je da vidi šta se dogodilo na bojištu. Oprezno, kao sen, kretala se dobro znanim stazama, pazeći na svaki korak i šum. Iznenada, u šumskom gustišu, spazila je vojnika. Bio je u ranama i mukama.

Vojnik ju je zamolio: 'Sestro mila, ne boj se. Ranjen sam i nepokretan. Gladan i žedan. U onoj mahali na brdu žive moji rođaci. Javi im da dođu po mene i izbave me. Evo ti zlatnik za uslugu koju ćeš mi učiniti. Požuri!
    Nasmrt preplašena, M.R. u prvi mah nije znala šta da učini i kako da postupi. Oprezno je prišla bespomoćnom čoveku, zagledala ga, uzela zlatnik i još brže se udaljila, obećavši da će odmah obavestiti njegovu rodbinu. Ali, posle malo vremena, stala je i pomislila: 'Ko zna koliko još zlatnika ima u njegovim džepovima, a dao mi je samo jedan. Vratiću se da uzmem ostatak. Bolje ja nego neko drugi'.
    Onda je prišla ranjeniku, uzela mu ostatak zlatnika i prečicom se vratila u svoj dom. Palo je veče i nastupila je hladna i duboka noć. Mlada žena je imala nemiran san. Mesto je nije držalo i morile su je misli. Čim bi oči zatvorila, učinilo bi joj se da je u sobnoj tmini onaj bespomoćni vojnik. U cik zore je opet otišla tamo i našla ga u šipražju. Bio je ukočen i mrtav. Dovukla ga je i sahranila na dnu livade, daleko od kuće, čuvajući tajnu duboko u sebi.
    Prolazile su godine, ratnici su se vratili svojim kućama, pa i ukućani one žene. Život je činio svoje i u staroj i trošnoj kući porodice M.R. nije bilo mesta za sve. Rešili su da sagrade novu, veću kuću i to na livadi pored seoskog puta. Prilikom kopanja temelja radnici su naišli na očuvan ljudski kostur i o tome obavestili ukućane. 'Svuda su na ovim prostorima rasejani kosturi. Ratovalo se i ginulo, branio se dom i čast' - rekao je glava porodice, dok je M.R. nemo gledala i ćutala. Kad je kuća stavljena pod krov, priređen je svečani ručak, uobičajen za ovakve prilike. Gosti su se razišli u ponoć. Kada su u ranu zoru došli majstori da nastave posao, bili su zapanjeni: nova kuća, juče stavljena pod prov, srušila se do temelja.
    Posle je kuća podignuta na drugom mestu, ali su naišle druge nevolje i nesreće u porodici pohlepne M.R. Ništa im nije polazilo za rukom. Prvo su rođena tri gluvonema potomka, a zatim je sve jedna nesreća sustizala drugu. Između ukućana dolazilo je često do žustrih svađa, narastala je mržnja, potezali se noževi i vatreno oružje. Bilo je međusobnih ubistava isakaćenja, a neki od potomaka gubili su glave daleko od zavičaja i pod neobjašnjivim okolnostima. Od 26 potomaka u životu je ostala samo jedna žena. Tako to biva.

    Primeri gotovo neverovatnih nesreća koji na najbolji način pokazuju da se od sudbine ne može pobeći...
■ Vozača autobusa Henrija Vokera (64) ubio je autobus njegove kompanije poslednjeg dana pred odlazak u penziju. Henri je upravo završio smenu, seo u svoj automobil i krenuo kući na jug Londona da proslavi početak svoje penzije posle 30 godina vožnje autobusa, kada se njegov automobil sudario sa gradskim autobusom na sprat. Bio je to čeoni sudar, Henri je prevezen odmah u bolnicu ali mu nije bilo spasa.
■ Ksia Ksinfeng iz Maoloua u centralnoj kineskoj provinciji Henan, osuđena je na smrt zbog ubistva poljubcem Mao Anšenga, muškarca kojeg je volela od detinjstva. Dvoje ljubavnika se zaklelo jedno drugom da će onaj ko bude neveran partneru - umreti. Ksia je odlučila da zakletvu sprovede u delo kada je videla svog muškarca kako razgovara sa nekom ženom na način koji joj se učinio izuzetno sumnjivim. Dogovorila se sa Mao Anšengom da se sutradan nađu u javnom kupatilu. Ksia je napunila plastičnu kuglicu otrovom za pacove, sakrila je ispod svog jezika i dok se kasnije ljubila sa svojim Maom, gurnula mu je jezikom kuglicu u usta. U ljubavničkom žaru Mao nije primetio da je progutao kuglicu, pa je vrlo brzo posle toga umro.
    Otrov za pacove je jedna od najčešćih metoda ubistva i samoubistva u Kini. Varijetet ovog otrova - dušukijang, zabranjen je, nakon što ga je upotrebila jedna udovica i ubila desetoro ljudi sa kojima je bila u svađi i to usred ručka posle sahrane svoga muža.
■ Indijac Savinder Sing Budžva (56), član opozicione partije i zamenik gradonačelnika Delhija, seo je da pročita novine udobno zavaljen u stolicu na balkonu svoje kuće. A onda je čitava horda rezus majmuna banula niotkuda i stuštila se na čoveka koji je izgubio ravnotežu, pao sa blakona na prvom spratu i pretrpeo ozbiljne povrede glave. Umro je u bolnici sledećeg dana. Delhijem inače već dugo vršljaju bezobzirni i agresivni rezus majmuni, koji su bukvalno okupirali vladine zgrade i hramove, pa kradu hranu i prepadaju i pljačkaju prolaznike. Gradsek vlasti su razmišljale da dovedu veće, svirepije majmune ne bi li oterali rezus napasti. Ubijanje majmuna se u Indiji smatra neprihvatljivim, jer se veruje da su oni manifestacija boga-majmuna Hanumama.
■ Džejms Loki Bern (84), umro je u trenutku kada ga je u glavu pogodila konjska potkovica dok se vozio seoskim putem ka Kalanu u Irskoj. Lokalni farmer je ogradio stazu belim trakama, kako bi sprečio stoku da odluta. Jedan kraj trake bio je privezan za konjsku potkovicu, koja je zatim zakačena za granu drveta nadvijenog nad put. Džejms Bern nije znao za prepreku na putu, pa kada je prednjim krajem svog automobila naleteo na traku ona se rastegla do maksimuma. Zbog tolikog pritiska konjska potkovica se otkačila sa grane, poletela ka kolima, smrskala prozor sa vozačeve strane i pogodila nesrećnog čoveka tačno u slepoočnicu.
■ Humberto hernandez (24) iz Ouklenda u Kaliforniji, odlučio je prošeta pre večere sa svojom ženom. Dok su šetali, jedan ford karavan je iznenada skrenuo ka trotoaru i u punoj brzini udario u hidrant. Pritisak vode i sila udara su bukvalno lansirali u vazduh 90 kg težak hidrant, koji je poleteo poput metka i pogodio nesrećnog Hernandeza u leđa i u glavu. Kada je prva pomoć stigla, bolničari su samo mogli da proglase mladićevu smrt.
■ Dok je vozila svoj automobil autoputem ka Terbartonu u Velikoj britaniji, Brenda Šarp (67) je ugledala kako sa štitnika za sunce u auto visi pauk. S obzirom da je imala strah od paukova, pokušala je ipak da ga nekako otrese kroz prozor, ali je pri tom skrenula na suprotnu stranu puta i podletela pravo pod autobus. Podlegla je višestrukim povredama. Na isti način i u istoj zemlji je poginuo i nesrećni Endrju Vorkmen (26), koji je izgubio kontrolu nad autom kada je kroz prozor uletela osa i ubola ga posred prepona.

    Oduvek su ljudi verovali da neki predmeti, iz nedokučivih razloga, vlasnicima donose nesreću, pa su ih smatrali ukletim. To mogu biti sitne stvarčice kao što su drago kamenje, delovi nakita ili odeće, ali i nešto krupnije,m popu vozila, kuće ili zemljišta. Ne zna se zašto i kako deluje narečeno prokletstvo, ali iskustvo potvrđuje da se ne radi samo o pukom sujeverju.

    A koliko je tek priča o prokletstvu pojedinih porodica i to svih društvenih staleža, od najnižih do najviših... Ova priča podseća na jednu od najčuvenijih, lozu Hbasburgovaca koji su vladali moćnom Austro-Ugarskom sve do njenog raspada 1918. godine.
    Kada je sredinom aprila 1929. bečka policija provalila u jedan stan odakle je dopirao jak miris gasa, otkrila je tri leša. Novine su se ponovo raspisale o prokletstvu koje je visilo nad jenom od najpoznatijih i najmoćnijih dvorova u Evropi. Radilo se o tome da se među stradalima nalazio i prapraunuk bivšeg austrijskog imperatora Franje Josifa, rođen iz veze prestolonaslednika Rudolfa, kneza Vindis Greca i poznate bečke balerine Helene Res. Uostalom, to i nije bila baš 'nezakonita' veza, već gotovo zakonito rođenje, jer je porodica Vindis Gres priznala dete i dala saglasnost na prinčev brak sa plesačicom, a samo su nepredviđene okolnosti stale na put ostvarenju.
    Trostruko samoubistvo (ugušili su se i Helena Res i njena majka) izazvalo je veliku buku i podsetilo na legendu o prokletstvu koje je visilo nad rodom Habsburgovih. Korene ove priče treba tražiti sredinom XIX veka kada je Franja Josif, pošto je surovo ugušio mađarski ustanak, stupio na presto Austro-Ugarske. Udovice poginulih u ovoj buni su, prema jednoj verziji, proklele rod Habsburgovih do sedmog kolena. Prema drugoj priči, rod Franje Josifa prokleli su Cigani koji su pre šest vekova naselili transilvanijske i mađarske prostore, a u doba njegove vladavine počelo je njihovo proganjanje.
    Postoje i druge verzije o poreklu prokletstva, ali jedna činjenica ostaje: prapraunuk Franje Josifa bio je poslednja žrtva. Prva je bio brat auastrijskog cara, Maksimilijan, imperator Meksika. Zajedno sa ženom, streljan je 1867. godine. Zatim je došao red na sina Franje Josifa, prestolonaslednika Rudolfa - koji je izvršio samoubistvo. U tajanstvenim i nerazjašnjenim okolnostima bila je ubijena žena koju je on strastveno voleo. Sarajevsko ubistvo princa Ferdinanda uklapa se u taj lanac nesreća pokrenut prokletstvom koje leži nad rodom Habsburgovih. I ko zna dokle on seže.
    Još jedna priča o prokletstvu je priča o poznatoj plesačici Suzani Tilije Pervans. Lepotica kojoj nije moglo da odoli nijedno muško srce, plesačica koja je svojom veštinom pokoravala vladare od Peterburga do Beča, slučajno je čula za plavi cejlonski dijamant težak 43 karata. I odmah je postavila sebi cilja da dobije taj kamen, pa čak i po cenu života. I dobila ga je. Nikolaj II lično je plesačici poklonio dotični dijamant, koji se nalazio u kolekciji poslednjeg ruskog cara, a Suzana je odmah osetila da je kamen postao deo njenog života. Nažalost, zlokoban deo.
    Suzana Tilije ne samo što je bila legenda podijuma, već je i uživala glas najsrećnije žene na zelenom polju ruleta u Monte Karlu. Ali, samo do onog trenutka dok nije dobila toliko željeni poklon. Od tada nijednom nije uspela da pokupi banku za kartaškim stolom, nijednom nije pogodila boju ili par-nepar, a kamoli broj na ruletu. Njena zvezda se gasila, koža je postala stara, sa bubuljicama koje nikako nije mogla da otkloni. Nekoliko puta nosila je dijamant u zalagonicu i plaćala ogromnu kamatu kada ga je kasnije otkupljivala. Na kraju, da bi iz zalagaonice vratila poklon Nikolaja II, pribegla je falsifikovanju, bila je uhapšena i život je završila u zatvoru u Nici.
    Suzana Tilije priznavala je da je izvor svih njenih nesreća predivni plavi dijamant, ali prosto nije imala snage da ga proda ili jednostavno baci taj prokleti poklon. Početkom tridesetih godina otkriveni su dokumenti u kojima je pisalo da je plavi dijamant bio proklet kada je ukraden iz jednog indijskog hrama. Ko zna, možda je taj isti kamen odigrao sudbinsku ulogu i u životu pretposlednjeg vlasnika, ruskog cara Nikolaja II, koga su komunisti streljali sa celom njegovom porodicom 1918. godine.
    Ove priče o prokletstvu nisu ovde da bi vas uplašile, već da ukažemo na ono što su junaci ovih priča posejali: beskrupuloznost, okrutnost, oholost, gramzivost... A ova prokletstva samo su pokretači brze otplate - da svako dobije po zasluzi. Na pravednika sve ovo ne bi ni delovalo. Uostalom, on se ne bi ni latio takvih dobara koje gode samo sujeti.