Luksuzne krstarice koje imaju tu nesreću da plove Indijskim okeanom, od piratskih napada brane se pomoću najnovije generacije nesmrtonosnog oružja. Možda upravo zbog toga što Somalija već 15 godina nema pravu vladu pa ni kontrolu svog dela obale Indijskog okeana, tek ovaj kraj sveta je postao jedna od najopasnijih destinacija za plovidbu brodom.
    Više od 25 teretnih brodova je u ovim vodama oteto i opljačkano samo tokom prošle godine, uključujući i plovila koja su Somaliji kao pomoć poslale UN. Iako se smatra da je plovidba daleko sigurnija što je brod udaljeniji od obale, posada i putnici lusuzne krstarce Morski duh su se uverili da to ne mora uvek da bude tačno.

    Bila je subota 5. novembra 2005. kada su pirati napali ovaj brod 160 km od istočnoafričke obale. Ispalili su jednu raketu iz ručnog bacača koja je pogodila brod. Bilo je to upozorenje, jer niko od putnika i članova posade nije bio povređen. Posada je probudila putnike i još uvek pospane ih evakuisala u restoran u centralnom delu broda, a onda je kapetan odlučio da sa nekoliko smelih manevara pobegne piratima. U tome im je pomoglo i oružje koje su prvi put upotrebili – LRAD (Long Range Acoustic Device), nesmrtonosno zvučno oružje.
    LRAD koji košta 25.000 evra, sa prečnikom od 84 cm i težinom od 24 kg, zapravo je tanjir koji može da generiše frekvenciju između 2100 – 3100 hz na 150 decibela; poređenja radi, motor konkorda meri jedva 110 decibela. Uređaj fokusira zvučni talas u oblik zraka širine od 15 do 30 stepeni, a efikasan je do udaljenosti od 300 metara. Iako takav zvučni opseg može fizički da ošteti sluh mete, visina tona frekvencije, intenzitet i opseg zvuka, fizički prisile metu da napusti tu oblast. Jednostavnije rečeno, usmereni zvuk krajnje efikasno natera čoveka da pobegne glavom bez obzira. Prema zvaničnim podacima, LRAD je konstruisan za zaštitu američkih vojnih plovila posle terorističkog napada na njihov ratni brod USS Kol 2000. godine.
    Na sajtu Američke tehnološke korporacije koja proizvodi ovaj uređaj, LRAD je opisan kao 'zaštitna zvučna sila'. Uređaj je napravljen tako da omogućava jasnu verbalnu komunikaciju na velikoj udaljenosti i iznad druge buke. Kao dodatak, kompanija se hvališe da LRAD može da proizvede 'visoko iritantni ton za privlačenje pažnje ili upozorenje o modifkaciji ponašanja'. Drugim rečima, može generisati izuzetno glasan i neprijatan zvuk koji bukvalno zaledi ljudsko biće na jednom mestu i natera ga da vrišteći pobegne što dalje.
    Kompanija napominje da se LRAD, između ostalog, može koristiti u sprečavanju nereda, kontrolu mase i za razne psihološke operacije. Ovo oružje je već isprobano u sukobima američkih snaga sa Iračanima na ušću reke Tigar, na ulicama Faludže i Bagdada. Amerikanci su ga isprobali i na sopstvenm stanovništvu u Nju Orleansu, da bi kontrolisali provalu panike i besa stanovništva posle udara uragana Katrina i sprečavanje pljačke. Navodno je, po nekim izvorima, LRAD bio spreman da bude upotrebljen i na konferenciji republikanske partije 2004. ali se to, srećom po republikance, nije dogodilo. Ako je LRAD primer napredne nesmrtonosne zvučne tehnologije, onda je jedan primitivniji oblik soničnog rata već dokumentovan u pojasu Gaze. Izveštaji govore da su izraelski avioni prošle godine neprestano probijali zvučni zid leteći nisko iznad Palestinskih kuća kasno noću. Nadletali su ih svakog sata, praćeni užasnim zvučnim praskom koji ljudima na zemlji nije dao da sklope oči. Palestinci bi ujutro ispoljavali umor, anksioznost, napade panike i – kako je navedeno u izveštaju palestinskog ministartsva zdravlja, kod mnogih su zabeležene pojave krvarenja iz nosa. Veliki broj trudnica je doživeo spontani pobačaj.
    Vojska i jedinice obezbeđenja danas koriste zvuk kao oblik zastrašivanja i kontrole mase tokom ratnih operacija na bojnom polju i u navodnim zonama opasnosti, ali se čini da je primena zvuka kako oružja za ličnu zaštitu neminovna. Kompanija CSS je upravo razvila Komarac – uređaj koji stvara iritirajući visokofrekventni ton nečujan za većinu odraslih ljudi, čiji je cilj da odvrati bande tinejdžera od napada i izazvanja nereda na ulici, u kafićima ili prodavnicama. CSS takođe napominje da Komarac stvara Pavlovljev refleks: kada su mimo svoje volje izloženi buci na određenoj skali, mladi imaju tendenciju naknadnog izbegavanja takve sitacije u budućnosti. Po ceni od 580 funti, Komarac ima domet od 15 do 20 metara i već se prodaje u specijalizovanim prodavnicama u Velikoj Britaniji i Americi.
    Što je nesmrtonosna vojna tehnologija uspešnija, utoliko je veća i šansa da će vojno oružje pronaći primenu u civilnom životu. Predstavljanjem Komarca evropskom i američkom tržištu, pruža se i mogućnost da će se slični uređaji za soničnu kontrolu stvoreni za modifikaciju ponašanja, ubuduće naći na ulicama velikih gradova zajedno sa kamerama i gradskim vlastima omogućiti efikasnu i krajnje jednostavnu kontrolu mase. Veliki brat je dobio pojačanje!

    Posle kraće bolesti za koju se verovalo da je kolera, Musjoka Mutata, iz varošice Kitui u keniji, bio je proglašen za mrtvog i njegovo telo je poprskano insekticidom da bi se oterale muve. Na sahrani sledećeg dana, stotine ožalošćenih bili su šokirani kada se Mutata uspravio u svome sanduku i zatražio gutljaj vode.  Još čudnije u svemu je što to nije prva sahrana šesdesetogodišnjeg čoveka jer se Mutata i ranije dvaput vraćao iz mrtvih.
    Mutata je prvi put 'umro' kada je imao tri godine. Nakon što su ga uvili u čaršav i spustili u grob, dete je vrisnulo i bilo izvađeno natrag na površinu. Zatim, kad su mu bile dvadeset dve godine, Mutata je netragom nestao tokom šest dana. Neki pastiri su pronašli njegovo hladno, nepomično telo i pretpostavljajući da je čovek mrtav, počeli da ga sahranjuju. Još jednom je mutata bio spušten u grob, ali je došao svesti i silom otvorio poklopac svog sanduka.
    Da li bi Mutatine 'smrti' mogle biti objašnjene neurološkim problemima? Neurolog iz Medicinske škole Emorijevog univerziteta, kaže da je to malo verovatno: 'Ne mogu zamisliti nikakvo organsko stanje koje bi uticalo na narvni sistem tako da on može simulirati smrt izvesni period vremena. Umesto toga, meni čitava stvar više liči na neku vrstu samoindukovanog stanja. Naime, određenim vrstama trninga, kao što je, na primer joga, neki ljudi mogu dramatično da uspore ritam svog srca ili način disanja. Mutata je možda izveo sličan podvig, bez obzira nato što nije bio svestan da tako postupa'.
    Ali Mutata ima drugačije objašnjenje: 'Izgleda da je među anđelima na nebu došlo do jedne zabune oko ličnosti. Čini se da je izbila svađa oko toga zašto sam ja izabran da umrem, pa su neki anđeli odlučili da me vrate na Zemlju'.

    Za bračni par Sema i Džudi hani nevolja je otpočela ubrzo nakon što su dva leša bila otkrivena tokom iskopavanja zemlje u njihovom dvorištu radi izgradnje bazena za plivanje. Posle tog otkrića desilo se nekoliko čudnih stvari: televizor je svetleo čak i kada je bio isključen, iskre su letele iz jednog nenavijenog zidnog sata a cipele su iščezavale - da bi kasnije bile pronađene na jednom od grobova.
    Kuća Hanijevih u Krozbiju u Teksasu, bila je podignuta na lokaciji jednog groblja iz XIX veka, zajedno sa još nekoliko drugih stambenih zgrada, čiji su stanari takođe bili uznemiravani. I oni su izveštavali o raznim čudnim događajima: pucanju šolja na policama, kvarenje raznih kućnih uređaja, 'samostalnom' odvrtanju slavina za vodu i slično...
    Jedna utvara, poznata pod imenom Beti, često se pojavljivala i do te mere prestravila neke kućevlasnike da su se odselili iz tog kraja. Žaleći se da su postali duševno rastrojeni i da su se razboleli od dijabetisa izazvanog šokom, Hanijevi su na kraju tužili sudu građevinskog preduzimača i zatražili odštetu od dva miliona dolara. Porota je preporučila nagodbu u iznosu od 142.000, ali sudija se nije sa tim složio.  U obrazloženju svoje odluke, sudija je naveo da preduzimač nije namerno naveo Hanijeve da izgrade kuću na lokaciji napuštenog groblja. Posle svega ovoga Hanije vi su se iselili iz kuće.

    Po definiciji to je seksualna požuda za partnerovom krvlju. Vezuje se, sasvim nepravedno, za rumunskog vojskovođu grofa Vlada tepeša, koji je sredinom XV veka tukao Turke. Kao najhrabriji kapetan kralja Matije Korvina, tukao se i na našim prostorima Balkana. Ostalo je zabeleženo da je sam ubio oko šest stotina turskih vojnika u Bosni. Bio je pravedan, ali surov. Kod Zvornika je nabio na kolac tri stotine turskih vojnika. Trgovci i katolička crkva, kojima grof Tepeš nije želeo da se pokori, umesto da mu se zahvale što je Turke zaustavio, prišili su mu epitet krvnika, pa čak i da pije ljudsku krv.
    Kad je to 1897. godine Irac Bram Soker napisao - vampir Drakula je oživeo! Vampir, u stvari, vodi poreklo od Lamija, lepih devojaka, a zapravo od ženskih demona, koje su u staroj Tesaliji noću sisale krv mladićima. Vampiri se pominju i u XI veku u Nestrovoj hronici. Balkanski cigani čergari su sačuvali verovanje da se iz seksualnih odnosa između vampira i žena rađaju takozvani dampiri, bića koja su sposobna da ubijaju vampire. U mnogim hronikama se tvrdi da je Balkan izvorište vampira, mnogo pre hrabrog i nesrećnog grofa Drakule.

    Potraga za odgovorom na pitanje šta se dešava posle smrti, traje od pamtiveka. I dok su ga neki pronalazili u različitim religijama, ima i onih koji pokušavaju da rešenju tog problema pristupe sa naučne strane. Tako je Britanac Tomas Lin Bredford 1921. prvi pokušao da izvede 'naučni' eksperiment i dokaže da postoji život posle smrti. Međutim, prvo je morao da umre! Zatvorio se u sobu, legao na krevet i pustio gas... Ali, kao svaki dobar naučnik, on je želeo da svetu prenese svoja saznanja i upozna ga sa rezultatima svog istraživanja. Stoga se, pre nego što je pristupio izvršenju namere da sebi oduzme život, obratio za pomoć poznatom medijumu Rut Doran. Dogovorili su se da će on, ukoliko bude zaista otkrio da postoji 'onostrani svet', stupiti u kontakt sa njom i preneti joj sva svoja zapažanja. To se, međutim, nikada nije dogodilo. Ma koliko ovaj eksperiment zvučao neverovatnim, to nije bio jedini ovakav pokušaj. Dvadeset godina kasnije, istaknuti britanski fizičar Oliver Lodž obavestio je četiri medijuma da će ih kontaktirati posle svoje smrti, pod uslovom da sami odgonetnu poruku koju je iz predostrožnosti zapisao, stavio u koverat i dao na čuvanje jednoj osobi od poverenja. Međutim, u tom kovertu nalazilo se još šest drugih koverata sa različitim zagonetkama i sve ih je trebalo rešiti da biste se domogli autorove poruke sa onog sveta. Lodžova zamisao je bila toliko komplikovana da nijedan medijum nije uspeo da reši sve zagonetke i njegov pokušaj je propao.
    Još zamršeniji način kontaktiranja sa svetom posle svoje smrti, osmislio je fizičar i zaljubljenik u enigmatiku Robert Turles. On je napisao dve šifrovane poruke i objavio da će ključ za njihovo dekodiranje lično reči onom koji, posle njegove smrti, bude uspeo da stupi u kontakt sa njim. Turles je umro 1984. Do danas se stotinak osoba javilo sa tvrdnjom da poseduju ključ za dešifrovanje njegovih poruka, ali niko od njih nije uspeo da istinski dokaže da je 'razgovarao' sa pokojnikom. Postoje, međutim, i drugačiji pristupi ovom problemu. Naime, kad se posle duge, teške i opasne hirurške intervencije probude iz anestezije, mnogi pacijenti tvrde da su neke delove operacije posmatrali iz ptičje perspektive, kao da su na trenutak izašli iz sopstvenog tela i lebdeli u operacionoj sali.
    Ovakva iskustva bliske smrti zaintrigirala su i naučnike. I dok se jedni pitaju da li, u trenutku kad je ishod hirurškog zahvata krajnje neizvestan a pacijent gotovo na samrti, duša, makar na trenutak, napušta njegovo telo, drugi tvrde da je reč o halucinacijama izazvanim jakim sredstvima za uspavljivanje. Da bi bar delimično razrešila ovu dilemu, uprava Univerzitetske klinike u američkoj državi Virdžinija odlučila je da u operacionu salu, neposredno iznad operacionog stola, postavi ekran koji je okrenut ka plafonu. Sliku koja se nalazi na tom ekranu ne mogu videti ni lekari, ali ni pacijent koji leži na stolu. Da bi dokazao da nije halucinirao, pacijent mora da kaže šta je video na ekranu. Pošto još niko nije uspeo da opiše sliku na ovom ekranu, eksperiment je još u toku.
    Američki lekar Dankan Mekdugal iz Masačusetsa pokušao je da naučno dokaže istinitost teorije da se u trenutku smrti duša rastaje od tela. Polazeći od pretpostavke da čak i duša poseduje masu, makar i minimalnu, on je 1901. izmerio težinu šest umirućih pacijenata, nekoliko minuta pre i posle njihove smrti. Ustanovio je da su posle smrti svi bili lakši za 21 gram! Iako naučni krugovi nisu nikada prihvatili rezultate ovog neobičnog eksperimenta, on i danas privlači veliku pažnju.