Paralelni Svetovi

    Hiljadama godina filozofi se spore oko toga da naš univerzum, po definiciji, mora da bude konačan. Rezultati astronomskih posmatranja nedvosmisleno podržavaju ovaj stav, ukazujući da ono što nazivamo našim univerzumom, predstavlja samo mali deo nečega bukvalno beskonačnog - multiverzuma, gde postoje sve moguće kombinacije događaja i stanja.

    Beskonačan broj ovih paralelnih univerzuma je potpuno različit od našeg. U njima vladaju sasvim drugi zakoni fizike. Međutim, beskonačan broj tih univerzuma je i izuzetno pogodan za razvoj života, sličnog onom kakav karakteriše naš univerzum kji je samo deo lanca svetova.
    I dok svi ti paralelni univerzumi leže daleko iza granica konvencionalnih sredstava komunikacije, mnogi naučnici veruju da se njihovo prisustvo otkriva u subatomskim efektima kakav je, na primer, obrazac inteference koju kreiraju pojedinačni fotoni svetlosti ili subatomske čestice. Neki čak insistiraju da se postojanje paralelnih univerzuma može praktično iskoristiti preko kvantnih kompjutera, sa kojima se danas već uveliko eksperimentiše u laboratorijama širom planete. Predviđa se da će oni biti daleko moćniji od bilo kog danas poznatog kompjutera, jer će obavljati proračune simultano u ogromnom broju paralelnih svetova.
     Filozofi su odavbno priznali da istinska definicija univerzuma vodi do nekih zaprepašćujućih zaključaka. Rimski pesnik i filozof Lukrecije je 56. godine pre naše ere, tvrdio da, ukoliko je univerzum konačan i ograničen, onda to znači da tamo negde postoji i nekakva granica iza koje leži - šta? Kako je univerzum po definiciji sve, onda mora obuhvatiti o sve iza te granice, a u tom slučaju se ne može uopšte govoriti o konačnom univerzumu. Ideja da univerzum mora biti konačan je, manje ili više, postal opšte prihvaćena sve do pre gotovo 100 godina, kada je Albert Ajnštajn objavio svoju teoriju pod nazivom Princip Relativnosti. Ova terorija je širom otvorila vrata jednoj novoj mogućnosti - da univerzum može biti konačan, a da ipak ne poseduje granicu.
    Kao grubu analogiju pokušajmo, na primer, da zamislimo trodimenzionalni prostor konačnog univerzuma savijen tako, da formira površinu lopte. Zamislimo sada mrave kako šetaju po lopti. Koliko god oni istraživali površinu ove lopte, oni kada neće naleteti ni na kakvu barijeru ili granicu, uprkosčinejnici da je površina lopte konačna. Po Ajnštajnovoj teoriji, univerzum može biti konačan a neograničen, ukoliko sadrži dovoljno energije i materije.
    Astronomske opservacije nagoveštavaju, međutim, da je stari filozof Lukrecije zapravo bio u pravu. Dokazi koje nam pružaju udeljene zvezde i toplota preostala nakon Big Benga - Velikog praska, ukazuju da je univerzum u svom obimu - beskonačan. Čak i ako je tako, jedino što mi možemo da vidimo je maleni deo nezamislivo velikog svemira - deo iz koga bi svetlost posle Big benga do nas putvala 13 milijardi godina! Uprkos ovoj očiglednoj barijeri koja nam ograničava spoznaju, može se reći sa apsolutnom sigurnošću šta se događa u tom beskonačnom univerzumu. Negde tamo, u mračnim dubinama svemira, bezbroj triliona svetlosnih godina daleko, neka druga verzija vas samih, čita ovaj tekst i prekraćuje vreme dok putuje avionom. Negde drugde, postoji još jedan vaš dvojnik, koji je pozanti glumac, naučnik ili i jedno i drugo.
    Ukratko, beskonačni univerzum sadrži konačnan broj svake zamislive mogućnosti - kao i nezamislive, naravno. Drugim rečima, sadrži konačan broj paralelnih verzija univerzuma koji mi možemo videti.
     Ovaj pomalo bizaran ali neizbežan zaključak, naveo je naučnike da smisle novu reč za zaista beskonačni univerzum sa omiljem mogućnosti - multiverzum. Termin 'univerzum', danas se koristi da bi se opisao samo jako mali deo multiverzuma koji smo u stanju da posmatramo. Ta razlika pomaže da se pronađu odgovori na pojedina zagonetna pitanja. Zbog čega su, na primer, naš univerzum i njegovi zakoni pravo mesto za postojanje života? Neki smatraju, zbog toga, što ga je specijalno za nas stvorio blagonakloni kreator. Ipak, sa aspekta multiverzuma, mi jednostavno natanjujemo jedan od beskonačno mnogo paralelnih univerzuma.

    Danas mnogi fizičari smatraju da postojanje praralelnih univerzuma znači mnogo više. Oni veruju da tu leži rešenje zbunjujućih naučnih zagonetki, rezultata eksperimenta iz oblasti mase i energije još od pre 100 godina. Time se otkriva da svetlost, toplota i druge talasne forme zračenja, takođe imaju svojstva nalik česticama, da njihova energija dolazi u svežnjevima poznatim pod imenom - kvanti. a druge strane, otkriveno je da entiteti nalik česticama kakvi su, na primer, elektroni, poseduju talasna svojstva.
    Još su bizarniji bili rezultati eksperimenata poput Tejlorovog iz 1909.godine, gde je svetlost nastavila da pokazuje efekte nalik inteferenci iako je samo jedan jedini foton bio prisutan. Većina briljantnih fizičara XX veka, uključujući i Ajnštajna, razvijala je teoriju koja bi obuhvatila i ove čudne efekte. Rezultat tih napora je poznat pod imenom - kvantna teorija.
   Interferencija je u fizici, pojava uzajamnog uticaja talasa, čiji rezultat može biti njihovo slabljenje, pojačavanje ili poništavanje.[1] Interferencija je veoma složen fizički proces. Interferencija se obično dešava pri interakciji talasa koji su u korelaciji ili koherentni, bilo zato što dolaze iz istog izvora, ili zato što imaju istu ili skoro istu frekvenciju. Efekti interferencije se javljaju kod svih vrsta talasa, na primer, svetlosni, radio, akustični i talasi vodene površine. U komunikaciji, pojam označava izmene i smetnje u poruci koja putuje između pošiljaoca i primaoca. Interferencija talasa je međudelovanje dva ili više talasa (redovno jednake talasne dužine) koji istodobno prolaze kroz isti prostor.

    Kada je počinjao eksperiment, Džefri Tejlor se pitao zašto se uopšte petnja sa tim kada je rezultat zapravo unapred očigledan. Njegov mentor sa univerziteta Kembridž, Džozef Tompson, zamolio ga je da izvede eksperiment, bez obzira na sve. Tejlor je postavio iglu u držač, uključio izvor svetlosti i podesio filter da kontroliše količinu svetlosti koja prolazi kroz njega. Tada je postavio fotografsku ploču, proverio da li sve radi i otišao na odmor. Ono što je otkrio vrativši se sa odmora, potpuno ga je zaprepastilo. Na fotografskoj ploči su se jasno mogle videti slabe trake svetlosti i tame - nepograšivi obrazac svetlosnih zraka u međusobnoj inteferenic. Slične obrazce su do tada viđali mnogi fizičari koji su koristili takođe slične naprave, ali je pojavljivanje obrazaca na Tejlorovoj fotografskoj ploči bilo ono što zaprepašćuje. Tejlor je tokom eksperimenta iglu izložio neverovatno niskom nivou svetla, čiji bi ekvivalent bila sveća postavljena na udaljenosti od jedan i po kilometar! Sa tako slabašnim izvorom osvetljenja, samo pojedinačne čestice svetla, fotoni, udarali su u iglu jedan po jedan. Suština ideje o 'inteferenci', tako više nema nikakvog smisla - jednostavno, nije bilo dovoljno fotona da bi stvorilo bilo kakav obrazac na fotografskoj ploči. Tompson i Tejlor su s pravom očekivali da se na fotografskoj ploči ne pojave nikakvi znaci efekta interference, čak i posle sedam dana izlaganja ploče jako malom izvoru svetlosti. Pa ipak, dok su proučavali ploču te 1909. godine, čak je i Tompson koji je otkrivši elektron dobio Novelovu nagradu za fiziku, morao da prizna da je potpuno zbunjen. Od tada pa do danas fizičari neprekidno raspravljaju o efektu interference pojedinačnih fotona.
    Austrijski fizičar Ervin Šredinger je 1925. godine postavio jednačinu, koja je izgleda obuhvatila suštinu ovih novih otkrića. Na prvi pogled, podsećala je na prilično standardnu jednačinu koju koriste fizičari da bi objasnili talasno ponašanje. Međutim, skriveno unutar te jednačine, bilo je zaista nešto čudno. Prosto rečeno, Šredingerova jednačina je implicirala da svaka čestica može biti opisana velikim brojem talasa, od kojih svaki reflektuje različito moguće stanje te čestice. Ipak, to je tada bio čist apsurd - u stvarnom svetu, svaka čestica dolazi u samo jednom stanju.
    Problem kako se rešiti svih suvišnih stanja, zbunjivao je ne samo Šredingera, već i ostale vodeće fizičare u decenijama koje će uslediti. Na kraju je većina njih usvojila ideju danskog fizičara Nilsa Bora, poznatu pod imenom Kopenhagensko tumačenja. Prema toj ideji, čin posmatranja čestice oslobađa je svih osim jedne od milijardu mogućnosti - iako ostaje nejasno kako i zašto.

    Ali, 1957. godine, student završne godine na Prinstonu, Hju Everet, isprotivio se ovom tvrđenju sa izuzetno smelim predlogom - da veliki broj različitih talasa svedoči o simultanom postojanju čestica u takođe velikom broju paralelnih univerzuma koji postoje uporedo sa našim. Prema Everetovoj 'Interpretaciji mnogih svetova', mi vidimo samo jedno od milijardi mogućih stanja zbog toga, što za svaki paralelni univerzum postoji samo jedno stanje - tako mi možemo posmatrati samo ono stanje koje je dodeljeno univerzumu u kome postojimo. Prisustvo drugih univerzuma itekako utiče na ono što vidimo: talasi unutar paralelnih univerzuma utiču na talase unutar našeg univerzuma, stvarajući efekat interference - čak kada se radi i o pojedinačnim česticama.


    I dok mnogi teoretičari smatraju da se kvantnom teorijom najbolje mogu objasniti slični termini, današnji  naučnici su srećni ukoliko uopšte mogu da primene kvantnu teoriju, pa se i ne zamaraju takvim metafizičkim idejama. Ipak, neki fizičari veruju da ovaj vid kvantne teorije ima ne samo realnu, već i praktičnu vrednost - da se postojanje paralelnih univerzuma može iskoristiti u komercijalne svrhe. Neki naučnici su nagovestili da je moguće napraviti takav kompjuter koji bi rešavao svaki predvidivi problem neverovatnom brzinom, jednostavno eksploatišući postojanje paralelnih univerzuma. Kod konvencionalnih kompjutera, zadati problem se prvo konvertuje u bajtove - jedinice i nule, koje zatim mikroprocesor obrađuje kao 'da' ili 'ne' signale. Proračun je tada stvar skladištenja i obrade bajtova najvećom dostupnom brzinom - što se više bajtova obradi u jednom mahu, to bolje.
    Kvantni kompjuter bi koristio prednosti višestrukih tanja tokom kojih čestice postoje simultano. U procesu kvantnog računanja i obrade podataka, problemi se najpre konvertuju u novi vid bajtova - kjubajt, koji nije ni potpuna nula ni potpuna jedinica, već kombinacija ova dva broja. Time se omogućuje pojedinačnom kjubajtu da se ponaša kao dva različita ali simultana bajta - potencijalno udvajajući brzinu proračuna. Veoma efikasno, kvantni kompjuter bi mogao da vrši proračune u paralelnim univerzumima istovremeno. Povećanje brzine rada bi bilo više nego dramatično. Na primer, kvantni kompjuter koji radi na samo 100 kjubajtova je ekvivalentan konvencionalnom kopjuteru koji koristi 2 na 100-ti običnih bajtova - to je milion miliona milijardi milijardi bajtova, daleko nego što mogu podneti kapaciteti svih postojećih svetskih superkopjutera povezanih u jedan.
    Sve ovo je izazvalo pravu eksploziju interesovanja ne samo naučnika, već i kompjuterskih stručnjaka, koji su odmah počeli da razmatraju pitanja idealnog softvera za sve to. Sa druge strane, fizičari su odlučili da se pozabave načinima za stvaranje kjubajtova. Pažnja je usmerena na upšotrebu subatomskih čestica protona, koji mogu postojati simultano u dva različita stanja.  Uskoro su se istraživači suočili sa popriličnim problemom - kjubajtovi su bili neverovatno osetljivi, pa su informacije pohranjene na ovaj način veoma lako iskrivljene. IBM-om tim je zaobišao ovaj problem upotrebivši veliki broj kjubajtova u formi triliona protona smeštenih u malu cev ispunjenu vodom. Ideja je bila da će najmanje nekoliko kjubajtova preživeti proraćune netaknuti. I ispostavilo se da ovo funkcioniše. Stručnjaci IBM-a su konverovali malu količinu podataka u kjubajtove i iskoristili specijalni kvantni kompjuterski program da bi sortirali listu po redosledu unosa, čitajući rezultate pomoću magentskog polja cevi ispunjene vodom.
    Ovaj tim je dokazao da kvantni kompjuter nije samo teoretska mogućnost. Ono što ostaje nejasno je može li ova tehnologija u povoju ikada dostići svoj puni potencijal i rešavati probleme brzinom svetlosti? Naučnici koji rade na razvoju kvantnih kompjutera, veruju da će ove mašine postati komercijalna realnost. Ako u tome uspeju, biće to svakako jedna od najnaprednijih tehnologija svih vremena, tehnologija koja će eksploatisati postojanje paralelnih univerzuma koji su tu, svuda oko nas.