Paralelni Svet Duhova

   

    U malom i tihom kafiću 'Holibuš', u pokrajini Derbišajr, radi Olive Braun. Najčešći posetioci ovog lokala su okolni meštani koje gotovo svi u mestu poznaju. Jednog septembarskog dana 2000. godine u lokal su došli gosti koje nikada neće moći da zaboravi!

   Bilo je podne, tek što je Olive otvorila lokal, kada su iznenada ušla četvorica visokih mldića. Nisu bili iz toga mesta jer je ona sve meštane dobro poznavala. Izgledali su veoma čudno - izrazito kratka kosa, što je u mestu gde se neguje hipijevski kult dece cveća bilo veoma retko, a ni odeća im nije odgovarala ni lokalnom stilu, niti vremenskim prilikama.
    Imali su kožne kabanice, džempere sa visokim kragnama i sjajne duboke cipele. Najviši od njih je prišao baru i zapitao da li služe pivo? Olive se začudila i odgovorila da služe. On je poručio četiri krigle najboljeg piva, pozvavši je da i ona popije nešto na njihov račun. Uzela je sok i kada je otpila gutljaj, nepoznati je veoma zainteresovano upitao da li je bilo dobro? Kada je odgovorila da jeste i da je to običan sok, ponudio joj je da uzme za sebe još jednu čašu, a da i njima donese još jednu turu piva. Potom su oni počeli da igraju neku igricu sa kockicama koju su zvali 'lažov', koju u tom kraju niko nije igrao.
    Iznenada, jedan mladiš je ustao i prišao klaviru koji se nalazio u uglu. Svirao je i pevao pesmu 'Na mesečini', koja je bila popularna 40-tih godina XX veka. Drugi mladić je prišao šanku i zapitao da li neki Fred Rajt još živi u okolini? Dosetivši se tog imana, devojka im je odgovorila:
- A, mislite na vlasnika garaže preko puta pošte? Žao mi je što moram da vam kažem da je on umro pre nekoliko godina. Sada tamo radi njegov sin.
    Jedan od mladića koji su sedeli za stolom je tada upoitao:
- A, šta je sa Lesom Braunom, policajcem? Mnogo puta nas je izvukao iz neprilika!
    Olive je zaćuđeno odgovorila:
- To mi je tetak, ali on je već nekoliko godina u penziji! Čudim se da ste ga vi tako mladi poznavali u vreme dok je još radio!

    Jedan od mladića u kabanici je ispod oka pogledao Olive i čudno joj se osmehnuo, a onda je mirno dogovorio:
- Ne pokazujemo naše prave godine!
    Poručili su još četiri piva. Sada su ga lagano pijuckali i pevali na sav glas. Pevali su dosta pesama, ali se od svih njih Ilive seća samo vojničke pesmice 'Blagoslov', u kojoj se govori o smrti vojnika. Iznenada je zazvonio telefon u zadnjoj sobi. Muški glas, malo uzbuđen, zapitao je:
- Da li je to kafe Holibuš?
- Da. - odgovorila je Olive.
    Muškarac sa druge strane telefona je opet zapitao:
- Da li se među posetiocima nalaze i četiri visoka mladića?
- Da, tu su. - odgovorila je začuđena Olive.
- Nisam bio siguran! Molim vas, recite im da me sačekaju. Doći su što pre budem mogao, saobraćaj je trenutno u prekidu zbog jedne saobraćajne nesreće! Recite im da ih traži Čarli, onaj iz repa!
    Razgovor se iznenada prekinuo. Poslednje reč koje uopšte nije razumela ostavile su je u trenutku nepokretnu. Potom je požurila ka sali, a klavir je utihnuo, a više se nije čuo ni razgovor, nije više bilo nikoga u prostoriji! Potrčala je ka vratima, ali i ulaca je bila potpuno pusta. Mladići su bukvalmno nestali, a nisu ni platili račun! Ostala je na vratima nekoliko trenutaka, a onda se vratila u lokal da pokuša da smisli kako će gazdi da objasni manjak piva i novca. Preko volje je prišla stolu da ga raspremi i tek tada je ugledala parče papira istrgnuto iz bloka. Na njemu je, očito u žurbi, bilo napisano: 'Kažite svom teči da su momci iz barake broj 13 pitali za njega. Hvala na svemu i zbogom!'
    Dok je pokušavala da odgonetne poruku, čula je da se otvaraju vrata i okrenula se sa nadom da su se tajanstveni mladići vratili. Ali, to je bio jedan 70-godišnji starac, takođe, njoj potpuno nepoznat. Brzo je prošao pogledom po sali, kao da traži nekoga za koga je siguran da će ga čekati. Potom je potpuno usplahiren prišao Olivi i gotovo da je zavapio:
- O, nemojte mi reći da su već otišli!
    Olive je shvatila da je reč o osobi koja je malopre telefonirala i odgovorila je da su četvorica mladića isparila upravo dok su njih dvoje razgovarali. Starac se umorno spustio na stolicu i stavio glavu među ruke gladajući u prazno. Izgledao je stvarno očajan. Posle nekoliko trenutaka podigao je pogled i upitao Olive:
- Kako su izgledali? Da li su dobro?
- Rekla bih da jesu. Popili su svaki po tri piva, igrali se kockicama, - Rekla bih da jesu. Popili su svaki po tri piva, igrali se kockicama, pevali su svirajući na klaviru. I nestali su, a da nisu platili - odgovorila je Olive.

    Nepoznati starac ju je zbunjeno pogledao, a potom je izvadio novčanik i pomalo rastreseno joj pružio novčanicu od 10 funti. Otišla je da mu donese kusur, a on je opet zaćutiao i odlutao u mislima ko zna gde. Kada mu je pružila ostatak novca, zagledao se u njega, a potom joj ga gurnuo nazad i rekao joj lgano se osmehujući:
- To je za njih, zato što su vam zadali probleme!
    Sve ju je to počelo zanimati, pa je skupila hrabrosti i zamolila ga da joj nešto ispriča o njima. Čovek je lagano rekao:
- To je stara priča. Lakše ju je ispričati nego poverovati u nju!
    Starac je za trenutak zaćutao, a onda je započeo priču:
- Svi smo mi bili deo iste ekipe. Borbe u kojima smo učestvovali, opasnosti koje smo delili, učinile sunas nerazdvojnima, poput braće. Leteli smo na bombarderima 'Velington', verovatno niste nikada čuli za taj tip aviona. Njihove baze su bile blizu vašeg mesta. Lepo smo se provodili, bili smo stalni posetioci ovog kafića. Jedno veče smo se zakleli ako se nekome od nas dogodi bilo šta nepredviđeno, ako neko pogine, i tada ćemo se posle 50 godina ponovo sresti baš na ovom mestu. Taj dan je baš danas!
    Ovde je starac zaćutao i zagledao se u zemlju. Olive ga je zamolila da nastavi svoju priču, da kaže šta se zatim dogodilo. Nepoznati starac je umorno nastavio prikrivajući bol u glasu:
- Tek smo bili uzleteli kada se iznenada blokirao jedan motor. Otežao od bombi, naš avion je počeo da pada i završili smo u polju kupina. Ja sam bio u repu aviona, kod mitraljeza. Pošto se avion raspao, na mene je pala kula i zaštitila me od gelera i plamena. Prošao sam sa samo nekoliko ogrebotina i pokojom lakšom opekotinom.
    Starac je ponovo zatvorio oči i zaćutao na nekoliko trenutaka, a onda je jedva čujno ponovo progovorio:
- Ja sam jedini od čitavog tima preživeo taj pad!
    Kada je ovo izrekao, okrenuo se i lagano pošao prema vratima. Dok je izlazio, dodao je:
-Veoma mi je žao što nisu ostali da me sačekaju, pa tako nismo bili u mogućnosti da održimo svoje obećanje. Ne verujem da će se vratiti, ali ako slučajno dođu, ja ću to osetiti i opet ću vam se javiti!
    Kada je isprepadana Olive pitala kako je samo on preživeo kada su ova četvorica bili isto tako živi kao i on i on, Čarli se samo osmehnuo i dodao:
- Ne bojte se, neće vam se ništa nažao učiniti!

    Kada je ostala sama, Olive je shvatajući da se tu nešto veoma čudno događa i da su joj u lokalu zapravo bili mrtvi mladići iz oborenog aviona, zahvatio ju je silan strah. Uplašila se da bi se oni mogli vratiti, pa je odmah zatvorila lokal i otišla kod gazde. Nije joj poverovao, ali kako ni po cenu otkaza nije htela da se sama vrati u lokal, pristao je da taj dan radi zajedno sa njom. Tajanstveni posetioci se, međutim, nisu pojavili, a ni njen tetak nije bio od pomoći. Poznavao je, doduše, tu petoricu momaka i znao im je imana, ali je mislio da su mrtvi, više mu se nisu javljali. Tako je bilo i sledećih dana. Olive se smirila i opat je počela sama da radi u kafiću, a tajanstveni mladići se više nisu pojaviljivali.


    I Severna Irska je 'leglo' duhova, a da bi se doživela atmosfera tajanstva i misterija, treba otići do Londonderija, u kuću Springhil iz XVII veka, u kojoj je živelo deset generacija porodice Ajšir. Krajem XIX veka, izvesna gospođa Vilson je odsela u Springhilu i videla priliku visoke ženske osobe kako stoji na vrhu mesečinom obasjanog stepeništa. Duh je prišao sobnim vratima, podignuo ruke u vazduh, kao u očajanju ili velikoj žalosti, a zatim je - nestao. Nekoliko godina kasnije, u istoj sobi je boravila gospođa Hamilton, koja je posvedočila da je imala posetu ženske prikaze koja je nestala kada su sluge ušle unutra. Guvernanta u kući slučajno je čula razgovor dvoje dece o kojima se brinula, kako viđaju duh žene koja stoji pored kamina.
    Tedi Batler, koji je godinama bio rukovodilac imanja, na stepenicama je takođe susreo ženu u crnom. Često je slušao teške korake po stepeništu, iako u blizini nije bilo nikoga, a jedno popodne je žena u crnom na njegove oči prošla kroz jedna sporedna vrata!. Ispitivanja su pokazala da bi ova prikaza mogla pripadati supruzi pukovnika Koningema, koji je u svoje vreme službovao na Krimu. Pre nekoliko godina, njen portret je tajanstveno nestao iz Springhila, a neočekivano se ponovo pojavio zamotan u nekakav braon papir, a onda isto tako opet iščezao i od tada više nije pronađen.
    Aktivnosti duhova zabeležene su i u planisnkom selu blizu Brukboroa, u oblasti Fermang. Udovica Marfi i njena porodica bili su izloženi napadima koji su trajali dan i noć. U kući se neprestano čulo lupanje, misteriozni oblici i spodobe su se pojavljivale i nestajale, a muzika kojoj nikako nije mogao da se pronađe izvor odakle dolazi, odjekivala je kroz sobu. Jedan od svedoka ovih zbivanja, bio je otac Kojl, koji je video odeću kako se diže u vazduh, a zatim pada na krevet, dok se sa tofa mesta čulo nečije teško disanje. Posuđe je često proletalo kroz kuhinju, a neki svedoci su zapazili da su udarci iz zidova ponekad bili u ritmu melodije.
    Konačno je porodica bila primorana da ode, pored ostalog i zato što je bila izložena neprijatnostima od strane sujevernih suseda. Smestili su se na brod za Ameriku, ali na njihov užas, duh se pojavio i u njihovoj kabini na brodu! Pratio ih je sve do njihove nove kuće, i konačno, posle mnogo godina, njegova aktivnost je počela da slabi i porodica je opet mogla da se poseveti mirnom životu.
    Neprijatan i zloban duh napao je početkom XIX veka i stanovnike kuće Sifort. Pasionirani ljubitelj prošlosti Oven Fibs, zajedno sa svojim prijateljima arheolozima, napunio je kuću sa artefaktima sa Dalekog Istoka, iz Sirije i Egipta. Gotovo istovremeno kada je antičko blago smešteno, počela su sablasna zbivanja - čudna figura koja je, prema tvrdnjama očevidaca, prosto zračila zlom, viđana je noću na stepeništu, a kroz kuću su odjekivali zvuci lomljave. Zemljane posude i ukrasi su nađeni razbijeni, a u jednom slučaju cela se kuća - tresla. Sluga koji je radio u kući više nije hteo da ostane u njoj ni po koju cenu, a baštovan je bio zastrašen visokom, tamnom figurom koja se uputila ka moru i nestala u njemu, dok je okolo odjekivao jezivi smeh. Jezuitski sveštenici su u više navrata pokušavali da ovo mesto očiste od duhova, ali u tome nisu uspeli, pa je kuća Sifort konačno napuštena 1940. godine i od tada stoji prazna, jer niko ne želi da se nastani u njoj.
    Medijum, Šila Sent Kler, iako veoma uzdržana u iznošenju svojih iskustava, susrela se sa brojnim slučajevima posednuća, od kojih fantomska pogrebna povorka koja se viđa na stepenicama Ratmoj hausa pouzdano uzdrmava nerve svih koji je vide. Sent Kler priča i o čoveku koga je 1980. godine kod Belfasta zaustavila fantomska blokada puta. Video je patrolno vozilo i vojnike u bojnoj spremi, koji su od njega zatražili vozačku dozvolu, a zatim i da otvori prtljažnik automobila. Kada je to učinio, odjednom se našao sam na putu, vojnika i vozila nigde nije bilo, a njegova vozačka dozvola je ležala na putu.
    U blizini obnovljene železničke stanice u Belfastu, dogodila su se neka uznemirujuća iskustva. Naime, Sali Dejvidson, koja radi kao spremačica, u pauzi je sedela sama u jednoj od sporednih prostorija gde su smešteni aparati za gašenje požara. Odjednom, obruč sa jednog od aparata sa gornje platforme spustio se lebdeći do njenih nogu. Kada ga je uzela u ruku, bio je topao! U istoj prostoriji, nekoliko vozača je izvestilo da je videlo siluetu koja je zatim tajanstveno nestala, a nepoznati je viđen kako u toku noći sedi u zaključanoj kantini. Dok je jedan svedok otišao po ključ, drugi je stajao pred vratima. Kada su kratko zatim ušli, osoba je nestala. O čudnim zbivanjima izvestio je i noćni čuvar koji je, hodajući pored voza, čuo korake po šljunku na drugoj strani. Pogledao je ispod voza, ali nije video nikoga, mada su se koraci i dalje čuli!
    Impresivno zdanje u Dromoru, Gilhol Estejt, osim po raskošnosti i enterijeru punom prekrasnih duboreza, bilo je poznato i kao jedna od najposednutijih kuća u Irskoj. Posle niza neobjašnjivih događaja, Gilhol Estejt je 1969. godine izgoreo u isto tako tajanstvenom požaru, upravo tada kada je posle mnogo godina propadanja konačno doneta odluka da se građevina restaurira i vrati joj se stari sjaj. Za Gilhol, podignut između 1670. i 1680. godine, kažu da je imao toliko prostrane sobe da su morale da se greju sa dva kamina na oba kraja. Džon Pauer - erl od Tajrona, sklopio je brak sa svojom rođakom (u to vreme sasvim normalno), ledi Berensford. Supružnici su se zavetovali da se onaj ko prvi umre vrati kao duh da bi dokazao da postoji život posle smrti.
    Ledi Beresford je rano ostala udovica, i jedne noći 1693. godine doživela je posetu sablasti. Prikaza je, da bi ubedila svoju suprugu da je stvarna, a ne plod njene mašte, tom prilikom rekla šta će joj se dogoditi u budućnosti. Pored ostalog i da će se ponovo udati i imati sina koji će oženiti njegovu bratanicu, naslednicu imanja Karagmor, kao i da će ledi Beresford umreti na svoj 47. rođendan. Sva proročanstva su se ostvarila u potpunosti!
    Ali, tu nije bio kraj 'ubeđivanjima' pokojnog erla Tajrona. Kao potvrdu svoje posete, avet je dotakla ručni zglob žene i nestala u snažnom bljesku. Na njenoj ruci tada je ostao duboki ožiljak, koji je do kraja života prikrivala noseći komad crne trake. Kuća je uživala reputaciju posednutosti, da bi zbog toga već početkom XX veka bila napuštena i ostavljena da je vreme dokrajči. Naime, kada je 1909. godine, peti erl od Klenvilijama, doveo svoju nevestu u Gilhol, ona je konstatovala da je u kući previše duhova da bi to mogla podneti, pa je porodica osnovala novi dom u Montaltu.
    U Gilholu je ostao samo upravnik imanja sa porodicom. koristeći samo mali deo zdanja. Posle više od pola veka propadanja, donet je plan da se zgrada obnovi i ponudi turistima za razgledavanje i smeštaj, ali je onda izbio požar, posle kojeg je svak restauracija izgledala bezpredmetna. Legenda o Gilhoj Estejtu i dalje živi, a bila je i predmet istraživanja članova Udruženja za paranormalna istraživanje Severne Irske, koji su konstatovali da veliki broj meštana i danas izbegava da se noćnim satima zatekne kod kapije Gilhola, u straju od duhova koji još uvek posećuju svoje nekadašnje zemaljsko prebivalište.