Tajanstvene Padavine Sa Neba

   Zanimale su ga, dakako, i čudne padavine, kojih je u prošlosti uistinu bilo napretek! Događaj se odigrao u noci 2. marta 1984. godine u Estoniji i Ministarstvo odbrane bivšeg Sovjetskog Saveza dugo vremena ga je smatrao temom o kojoj se nije preporučivalo pisati i govoriti u javnosti.

   Te nesvakidašnje noći stanovništvo koje živi na području između Valge, gradića na litvanskoj granici, i osamdesetak kilometara udaljenog od starog, univerzitetskog centra Tartua, zahvatila je prava histerija. Kako i ne bi, kada je sa neba padala - vatra! 'Hiljade prestrašenih ljudi', izveštavao je tih dana dopisnik moskovskog 'Truda' Vladimir Vostrukin, 'provodilo je sate u panici, gledajući kako se iznad njihovih glava, bukvalno, rasplamsavaju vatreni plamenovi od kojih, padajući prema zemlji, nije dolazila nikakva toplota.
    Svuda unaokolo razlegali su se zvuci vatrogasnih sirena, a u opštem su metežu, vatrogasci iz nekih dvadesetak brigada, kao muve bez glava, okretali svoja vozila u pravcu odakle je stizala vatra, čas levo, čas desno, spremni započeti s gašenjem čim požar dohvati tlo.
  No, vatra je dolazila s neba i razbuktavala se u zraku. Pri tome nije doticala tlo, niti nanosila bilo kakve materijalne štete!
   Činilo se kao da se veliki plamenovi poigravaju s vatrogasnim kolima. Kao da su 'trčali' na nekoliko metara ispred i iznad vatrogasnih vozila i ta besmislena trka trajala bi po nekoliko minuta. Onda bi se plamen ugasio i pojavio na drugom mestu.
   Ovaj neverojatni nebeski vatreni pljusak širio je užasni smrad, a dim koji ga je pratio, stvorio je teški sivi oblak, što se spustio na zemlju. Ljudi koji su se našli u oblaku, gušili su se od kašlja, iako su mnogi od njih bili profesionalni vatrogasci i na svojim licima imali odgovarajuće zaštitne maske...
    Ma koliko je dogadaj u Estoniji, uistinu, izgledao fantastično, poput biblijskih prizora, on je jedan od najmisterioznijih fenomena zabeleženih u novije doba na našoj planeti.
   I zasigurno bi, da je kojim slucajem živ legendarni Čarls Fort (1874-1932), Amerikanac koji je celi život posvetio prikupljanju izveštaja o bizarnim događajima, našao mesto u jednoj od njegovih poznatih knjiga.
    Foret je, kako je poznato, skoro četvrt veka, presedio u njujorškoj Javnoj biblioteci i čitaonici Britanskog muzeja u Londonu, strpljivo listajući stare novine u potrazi za izveštajima o neobičnim, tajanstvenim i neverovatnim događajima koji se nisu dali lako objasniti. Tako su nastala njegova zanimljiva dela: 'Gle cuda!', 'Nove zemlje', 'Knjiga prokletih' i 'Novi talenti' iz kojih i dan-danas mnogi zabavni magazini u svetu crpe zanimljive sadržaje za rubrike tipa 'Verovali ili ne'.

    Naravno, nemoguće je zaobići dobrog, starog Forta, ako se čovek odluči praviti 'on line' magazin s najzanimljivijim stranicama obavljenim u svetu. Pogotovo, kada je reč o čudnim padavinama i neverovatnim pljuskovima, koje su u prošlosti uzbuđivale stanovništvo naše planete.
    Na stranicama 'Knjige prokletih', Čarls Fort je zabeležio nebrojeno mnogo nesvakidašnjih padavina: kišu crvene prašine, žaba, riba, rakova, meduza, želatine, žita, povrća, lešnika, natrijeva karbonata, vapnenca, soli, koksa, pepela, zmija, mrava, crva, paukova, čak i topovskih kugli.
     No, mi ćemo otići i korak dalje. Govorićemo i o 'nemogućim' padavinama, koje su uzbuđivale svet u decenijama posle Fortove smrti. Istina, mnoge od njih, ako se ozbiljno analiziraju, ne pretstavljaju nikakvo čudo i mogu se naučno objasniti, ali je medu njima znatan broj bilo i onih, poput plamenog pljuska u Estoniji, koje će se još dugo, u najmanju ruku, smatrati čudnim i nedovoljno istraženim.
    Stanovnici kineske provincije Kirin, koji žive na područu prostranom više od 500 kvadratnih kilometara, bili su svedoci meteoritskog pljuska, koji je srećom prošao bez tragičnih posledica. Događaj se odigrao 8. marta 1976. godine i neobičan je po tome što su se krhotine metorita i prateći manji komadi, rasuli na površini koja, po obimu, premašuje sve do sada poznate 'kamene kiše'.
    O neobičnom događaju pisali su mnogi autori, a mi ćemo se koristiti saznanjima Ouhang Cu-Huana, uglednog člana Instituta za geohemiju pri Kineskoj akademiji nauka u Pekingu.

    Crvena se vatrena lopta, veličine punog Meseca, iznenada pojavila nekoliko desetina kilometara iznad severoistočnog dela grada Hsinglunga, u provinciji Pajen, na severu Kine, tačno u 15,01 sati po lokalnom vremenu. Primećeno je da se vatrena lopta kretala brzinom od 10 kilometara u sekundi i da je letela prema jugozapadu, gotovo paralelno s nasom planetom.
    Nekih 230 kilometara jugozapadno od Hsinglunga, Hsing Kuo-Chin i pet njegovih kolega iz komune Tienteh, primetili su da je prečnik vatrene lopte postao dva do tri puta veći od punog meseca. Prema njihovim tvrdnjama nebeska je lopta delovala poput ogromne crveno-beličaste mase. U međuvremenu, desetine hiljada kineskih radnika, seljaka i vojnika, uocili su goruće nebesko telo, koje je iza sebe ostavljalo blistav trag i kovitlace dima i prašine.
    Raspadanje metorita i njegovo pretvaranje u opasni meteoritski pljusak odigralo se u poslednjih nekoliko sekundi leta užarene lopte, na visini od nekih 17 kilometara iznad severoistočnog dela grada Kirina, i bilo je popraćeno zaglušujućim praskom i bljeskom, koji se može porediti sa bleštavilom sunca. Kiša metorita, koja je neposredno pre dodira sa tlom postala tamna, proizvela je u trenutku pada zastrašujući 'urlik', podižući prašinu i zemlju visoko u vazduh. Očevici tvrde da su komadi zaleđene zemlje leteli i do 150 metara unaokolo, a gusti oblak, u obliku pečurke, podigao se visoko iznad zemlje najmanje 50 metara.
    Meteoritski pljusak odigrao se u blizini seoskih kuća, pa je siloviti pritisak razbijao prozore i otvarao nezabravljena vrata na kućama. Istovremeno, zvuci koji su se čuli bili su zaglušujući i nesnosni, a preko milion ljudi, koji ih je slušao skoro pet minuta, opisuju ih kao nešto što dotad u životu nikada nisu registrovali. Najveći je komad meteorita pao u selo Kaoshan. Zbog svoje veličine i težine nazvan je 'Meteorit br. 1' i bio je težak 700 kilograma. To je, inače, najveći meteoritski kamen do sada otkriven na našem planetu i za nešto više od jednog kilograma je teži od metorita, koji je 1948. godine pao u severni Kanzas - SAD. Nakon 'kamene kiše' na području kineske provincije Kirin sakupljeno je više od stotinu meteoritskih komada, ukupne težine 2700 kilograma. Srećom, iako je načinjena znatna materijalna šteta, u metoritskom pljusku niko nije smrtno nastradao. Naravno, ovakve padavine, po pravilu izazivaju paniku i strah medu ljudima. No, u svetu su zabeležene i one koje izazivaju radost, nevericu, čudenje i smeh.


    Tako su u septembru 1997. godine, za vreme jednog uragana, stanovnici sa periferije West Palm Becha, na Floridi - SAD, bili prijatno iznenađeni kišom novčanica u apoenima od jednog dolara, koju je odnekud doneo olujni vetar!
Nešto se slično dogodilo 8. septembra 1976. godine u Italiji, kada je mali privatni avion napravio nekoliko krugova iznad Trga Venecija u Rimu, 'bombardujući' radoznale i zaprepaštene prolaznike novčanicama od 500, 1000 i 10.000 lira. I dok je na rimskom trgu vladao neverovatni metež, avion je nestao sa vidika, a italijanska policija, i pored otvorene istrage, nikada nije otkrila identitet letećeg dobrotvora!

    S neba su padali i srebrenjaci. To se dogodilo 11. maja 1940. godine u okolini ruskog grada Gorkog, a zvanično je objašnjenje glasilo da je, za vreme nevremena, iznenadni odron tla otkrio zakopano blago, koje je zahvatila olujna 'pijavica' i zatim izručila nad periferijom Gorkog. Nikada nije objašnjeno kako to da su srebrenjaci bili potpuno čisti, bez trunke zemlje ili prljavštine!
Poput Čarlsa Forta, i urednik je američkog meteorološkog magazina 'Weatherwise' David Ludlum, beležio čudne padavine. No, za razliku od Forta, njega su interesovale padavine - iz vedra neba. Njegova zbirka tih kurioziteta i danas zabavlja čitaoce mnogih zabavnika sveta.
    Godine je 1819. u glavnoj ulici Bufala, u americkoj državi New York, pala je haringa duga 33 centimetra, a 60 godina kasnije, na groblje Odd Fellows Cemetery, u Sacramentu - SAD, uz nevreme se sručio pljusak haringi! Nešto se slično dogodilo 1892. u američkoj državi Alabami, kada je jedan farmerski kraj zadesila oluja. Zajedno s kišom na tlo je pao tako obilat pljusak jegulja da su ih farmeri čak kolima odvozili na svoje njive kako bi poslužile kao prirodno đubrivo!
I Englezima su po glavama padale jegulje. To se dogodilo godine 1918. No, o 'ribljim padavinama' biće još reči...
    U augustu 1933. su po ulicama Worcesterua, u Masačusetsu - SAD, padale zaleđene divlje patke; godine su 1870. u Utahu padale vodene gušterice; 1894. u Bovini (Misisipi - SAD) je pala kornjača obložena ledom, a godinu dana ranije na ulice Wentwortha, u Čarlstonu, iz vedra je neba pao - jedan aligator!
    Sve se to ne može ni uporediti sa užasom koji je izazvala kiša zmija. Neobični se pljusak dogodio usred zime, 15. juna 1877. godine u Memfisu, u američkoj državi Tenesi. Izveštavajući svoje čitaoce o tom nesvakidašnjem događaju, 'New York Times' je izneo podatak da je na grad palo 'nekoliko hiljada odvratnih gmizavaca'!
    Ipak, najstrašnije je ono što je 25. jula 1978. godine doživela izvesna Amerikanka po imenu Mery Fuller. Sedeći u svojim kolima, parkiranim na jednom gradskom parkiralištu u San Diegu (Kalifornia - SAD), držeći u naručju osmomečecnog sinčića, na njen je automobil iz vedra neba tresnulo - ljudsko telo! Istraga je ustanovila da je telo ispalo iz putničkog aviona raznesenog u strahovitom sudaru sa drugim manjim avionom. Majka i beba su, pored psihičkog šoka, zadobili i lakše povrede.
    Mnogo zabavnije, ali i stravičnije, delovale su neke druge padavine, koje su tokom poslednjih vekova zabeležene u različitim krajevima našeg planeta. Posle dugotrajne suše, koja je zahvatila Haiti, 5. maja 1786. godine podigla se snažna istočna oluja, koja je na glavni grad Port-au-Prince, sručila bezbroj neobičnih crnih jajašaca. Iz onih koji su pali u vodu, sledećih su se dana izlegla stvorenja nalik punoglavcima!
    Godine su 1857. sve kanadske i američke novine izvestile da su na ulice Montreala padali - živi gušteri, a 14. augusta 1901. u Mađarskoj je zabeležen pljusak raznoraznih insekata. Bio je to neverovatan prizor: za samo nekoliko minuta insekti su prekrili zemlju u visini od čak - tridesetak centimetara, a očevici su pričali da su se ljudi zaključavali u kuće kako bi se odbranili od letećih nasrtljivaca!
    Sličnu su dramu doživeli i stanovnici engleskog gradica Tivertona, kada su ih s neba zasule goleme količine paukova. Da užas bude veći 'kiša paukova' trajala je skoro celo poslepodne!
    U američkoj saveznoj državi Kentaki dugo se pričalo o 'kiši mesa'. Događaj se odigrao 3. marta 1876. godine u grada But Canutia, a meso koje je padalo sa kišom, bilo je veličine snežnih pahuljica!
    Tridesetog je juna 1963. godine, u vazduhoplovnoj luci u Meksiko Sitiju, obustavljen promet, jer su na pistu padale hiljade nekakvih sivkastih 'organizama' gljivastog oblika, koji su, poput mehurića od sapunice, nestajali čim bi dodirnuli tlo. Još čudnije je bilo to što je nebo iznad Meksiko Sitija tog dana bilo čisto i bez ijednog oblačka. Tajanstvene padavine nikada nisu naučno objašnjene!
    Nešto je slično zabeleženo u proleće 1983. godine u Sibiru. Zajedno sa snežnom mećavom, koju su s juga donosili snažni zračni vrtlozi, na tlo je palo desetine hiljada crva! 'Crvljivi sneg', kako su ovu neobičnu pojavu nazvali ruski novinari, ugrozio je čak normalno odvijanje železničkog saobraćaja, jer je vetar na nekim mestima na pruzi, stvorio nanose duboke gotovo jedan metar!
    Krajem novembra 1977. godine jedan je dio Kalifornije - SAD zadesilo nevreme praćeno olujnim vetrom. Posebno je bilo uzbudljivo u gradicu San Luis Obispou, gde su na ulice padale umiruće ptice - golubovi i kosovi! Nakon neobičnog 'pljuska' izbrojano je blizu pet stotina mrtvih ptica, a kako u blizini nisu registrovane nikakve grabljivice, niti akcije lovaca, događaj nikad nije objašnjen!


    Naučnici tvrde da su za mnoge nesvakidašnje padavine krivi vetrovi, poput tornada, koji je prepoznatljiv po karakteristicnom 'levku' ili 'pijavici', što se iz niskih, mračnih oblaka, spušta do zemlje i usisava sve pred sobom. Kako u samom 'levku' vlada veoma nizak vazdušni pritisak, a vrtložno strujanje neretko dostiže brzinu veću i od 200 metara u sekundi, događa se ono što je neminovno: tornado usisava sve što mu se nađe na putu. Zahvaćeni vazdušnim vrtlogom i izdignuti do samih oblaka padaju potom na zemlju zajedno s kišom - krovovi zgrada, jata insekata, domaće životinje, ptice, ribe, žabe, rakovi, meduze, zmije, žitarice...
    Tornado ponekad nosi i same ljude, gde većina ne preživi tu avaturu, a jednom je pod silinom vazdušnog vrtloga letio čak i jedan željeznički vagon sa 117 putnika. Srećom, let vagona nije bio dug, jedva nekih 25 metara, pa nije došlo do teške tragedije. Zabeleženo je, također, da je 10. juna 1879. godine u Kansasu - SAD, tornado nosio jednu kravu više od 700 metara. Srećom, preplašena životinja je pala u glib, te je zahvaljujući tome ostala živa!
    Sudeći prema broju zabeleženih pljuskova, izgleda da su ribe i žabe veoma često padale s neba: kiša riba, u kojoj je bila i jedna sipa od 25 centimetara, padala je na Boston (Masačusets - SAD) 1841. godine; u maju su 1957. hiljade riba prekrile Magnolia Terminal u Thoasvilleu (Alabama - SAD); ribe su 1899. kišile i u Wichiti (Kansas - SAD), a dve godine kasnije na američki se gradic Kerchaw County sručio pljusak, kako je ostalo zabeleženo, 'somova, grgeča i riba sličnih rečnoj pastmki'!
    U noći između 22. i 23. maja 1892. godine padala je kiša s ribama i u Bijeljini - BiH, pa su čak i u primitivnoj napravi za merenje padavina u gradskoj meteorološkoj stanici, ujutru, nadene dve žive ribice, koje su plivale u kišnici!
Ipak, čini se, da su padavine riba najčešće u Aziji i Australiji. Tamo ih, izgleda, više nitko ni ne registruje, a australijski prirodnjak Gilbert Whitley objavio je u uglednom mesečnom časopisu 'Australian Natural History' (mart 1972. godine) čak pedeset 'ribljih kiša', koje su zabeležene na ovom kontinentu. Neke su vredne da ih i mi pomenemo...
    Jula 1808. u Zadru - Hrvatska, je padala 'krvava kiša'. Tako je zapisao jedan venecijanski hroničar. Ali, to nije bilo jedini put...
    Trinaestog marta 1831. i 3. i 4. maja 1933. godine veliki broj meteoroloških stanica javio je iz gotovo svih krajeva tadašnje Jugoslavije da je padala crvena kiša koja je ostavljala crveni talog, a na odelu i predmetima crvene fleke. Očevici su pričali da su oblaci imali tamnocrvenu boju kao da su na sebi nosili odsjaj dalekog požara.
      Godine 1954, 10. aprila, u američkom gradu Davenportu padala je kiša. To ne bi bilo ništa neobično da stanovnici tog grada sutradan nisu sa strahom posmatrali svoje ograde, kuće, automobile. Sve je bile plavo! Čule su se najneverovatnije pretpostavke. Zagonetku su zajedničkim snagama rešili biohemičari i botaničari. Tog proleća su, naime, topole i beli brestovi cvetali veoma obilno i cvetni prah nošen vetrom digao se neobično visoko pa je kasnije, zajedno sa kišom, pao i obojio sve što mu se našlo na putu.
    Na Hvaru - Hrvatska je 13. i 23. aprila 1998. godine padala suva prašinu. Mesec dana kasnije u Sarajevu - BIH, je padala kiša žuto-zelene boje. To se ponovilo posle nedelju dana. A, 17. maja 1833. godine u mnogim našim krajevima padala je obojena kiša. Kada su u Zagrebu izračunali srednju količinu prašine koja je pala na jedan kvadratni kilometar, ta količina je iznosila tonu i po! Tako je izračunato da je prilikom ovog fenomena na Jugoslaviju palo preko 230.600 tona prašine.
    Padale su i mastiljave kiše koje su nastajale usled hemijskih procesa, crvene su postajale jer su na svom puto nailazile na prašinu vulkanskog porekla koja sadrzi grožđe.
    Kiše često sa sobom donose i najneobičnije 'poklone'. Jednom su u Danskoj čitavih 20 minuta padali živi rakovi! U Španiji su jednog dana korpama skupljali žito koje je padalo sa neba! Uzrok je bio snažni vetar koji je u Maroku porušio nekoliko silosa, podigao u vazduh pšenicu i preneo je preko Sredozemnog mora!
U jednoj našoj staroj hronici nalazi se zapis da je 1717. godine padalo brašno na zemlju. U Hondurasu je više puta padala prava kiša riba. 'Kad stanovnici primete tamni oblak iznad planine, odmah pojure u dolinu noseći vedra i razne sudove. Oni dobro znaju da će oblak, čim naiđe, doneti hiljade srdelica na zemlju!'
    Napulj i okolina bili su 3. jula 1833. godine izloženi pravom pljusku mandarina i narandži. Stanovnici koji sa pretrpeli ovako snažno bombardovenje, zauzvrat su mogli pokupiti sa svojih terase bar po dve korpe ovog voća!
    Juna 1935. godine nad Oranom u Africi pala je 'kiša puževa'. Novine su tada zabeležile: 'Puževi veliki kao polovina nokta pali su sa neba. Sloj puževa na putu je toliko debeo i ljigav da je vožnja veoma opasne'.
    Tako vetar zna da se našali, da začudi, uplaši, ali i da daje poklone ljudima.