Pad Malezijskog Aviona

   Naime, u trenutku kada za razliku od nekih prethodnih decenija, pa i godina, oprema za signalizaciju i praćenje aviona prevazilazi i nekadašnje najsmelije maštarije iz naučno-fantastičnih filmova, avion je nestao bez traga i glasa.

   Pri tome je ostavio celokupnu svetsku javnost pred čijim se budnim okom potraga odvijala da se iz dana u dan sve više pita šta se tu dešava. Počevši od prvih šturih informacija, pa sve do sve složenijih analiza, ostajalo je sve manje mesta za konkretnečinjenice, a sve više za raznorazne teorije, od kojih su neke bile takve da bi se mogle nazvati smešnim da se ne radi o tragičnoj nesreći u kojoj je izgubljeno 239 ljudskih života.
    Kada se 23. marta malezijski premijer Nadžib Razak obratio javnosti da bi izneo zvanični stav svoje vlade da se, bez obzira što nije pronađen nijedan jedini fizički dokaz, smatra da se avion srušio negde u južnom delu Indijskog okeana, u području udaljenom oko 2500 km od Perta u Australiji, razočarenje i tuga članova porodica nastradalih putnika, ali i ljudi iz svih krajeva sveta koji su pratili ovu bezuspešnu potragu, bilo je veliko. Naime, jako je teško prihvatiti mogućnost da uz svu moguću visoko razvijenu tehnologiju koja danas postoji nisu pronađeni nikakvi ostaci ogromnog aviona koji bi se pri udaru o vodu raspao na stotine delova koji bi nastavili da plutaju i koji bi morali da budu lako uočljivi s obzirom na svoju veličinu (tako, recimo, samo krilo ovog tipa aviona dugačko je 27 m). Ni na jedno pitanje nije dat konkretan odgovor i tako je stvoreno pogodno tlo za širenje glasina o zataškavanju celog slučaja i stvaranje sumnje u iskrenost namere da se utvrdi šta se zaista dogodilo.


    Bez obzira na to šta se u budućnosti bude dešavalo – pa čak i ako budu pronađeni (ili podmetnuti) delovi aviona ili neki drugi fizički dokazi – ovaj slučaj će najverovatnije ostati kao jedna od onih nerazjašnjenih misterija o kojima se ispredaju brojne priče. Govoriće se o zaveri i zataškavanju, prikrivenom terorističkom napadu, otmici aviona od strane vanzemaljaca, neobjašnjivom fenomenu iz područja paranormalnog i ko zna sve o čemu još. Ipak, i najtrezveniji analitičari ne mogu da poreknu da tu od samog početka postoji previše nelogičnosti i neobjašnjivih okolnosti.

     Kao prvo, čini se kao da su apsolutno svi od brojnih uređaja za signalizaciju i praćenje kretanja aviona potpuno i neobjašnjivo zatajili. Laicima kao prvo pada na pamet takozvana crna kutija (koja je zapravo intenzivne narandžaste boje da bi bila lakše uočena) kojom su opremljeni svi putnički avioni. Ovaj uređaj je i stvoren s namerom da u slučaju bilo kakve nesreće pomogne istražiteljima da utvrde šta se desilo sa letelicom.
    Na njemu se beleže svi tehnički podaci u vezi sa kretanjem aviona, a snimaju se i svi razgovori pilota sa kontrolom letenja. 'Crne kutije' su napravljene tako da su praktično neuništive jer su otporne na sve moguće vrste udaraca, na ekstremno visoke i niske temperature, a i vodootporne su i nastavljaju da funkcionišu i na velikim dubinama. U slučaju nesreće, aktivira se ultrazvučni signal koji uređaj nastavlja da emituje još najmanje 30 dana posle aktiviranja i zahvaljujući kojem ga je moguće locirati. U svim dosadašnjim avionskim nesrećama, 'crne kutije' su bile pronađene, ali u slučaju malezijskog aviona nikakav signal ni posle gotovo 20 dana od njegovog nestanka nije otkriven.
    Što se tiče ostale opreme za praćenje leta aviona, stvari postaju još čudnije. Svi današnji avioni poseduju i takozvani 'transponder', koji šalje kontroli letenja sve podatke o njihovom položaju, visini leta i pravcu kretanja. U slučaju malezijskog aviona, stručnjaci su utvrdili da je transponder prestao sa emitovanjem nekoliko minuta pre nego što su i ostali signalni uređaji prestali sa radom i smatraju da je, da bi se to desilo, bilo neophodno da neko u pilotskoj kabini 'ručno' isključi uređaj.
    Ovim je takozvani 'ljudski faktor' dobio na značaju, pa su pažljivo ispitane biografije pilota i ostalih članova posade, razmatrana je mogućnost da li je možda pilot imao suicidalne sklonosti i želeo da okonča sebi život (a i živote svih ostalih koji su se nalazili u avionu zajedno s njim) tako što je namerno obrušio avion u more, spominjana je i mogućnost otmice od strane terorista, a kao mogući otmičari najpre su se spominjali Iranci i to pre svega jer je otkriveno da su se dvojica putnika na avion ukrcala sa lažnim pasošima.
    Kako su nove informacije pristizale, sve je počinjalo da deluje još neverovatnije i kao da se radi o nekom lošem akcionom filmu sa neuverljivim scenarijem u kojem ni jedan mogući 'sastojak' nije izostavljen. Dve stvari su posebno intrigantne i možda čak deluju i pomalo sablasno. Naime, svi 'boingovi' avioni, pa tako i ovaj malezijski, poseduju poseban sistem praćenja uz pomoć satelita kojim se podaci o njemu tokom leta šalju u centalu kompanije.

    Ono što je zapanjujuće su tvrdnje stručnjaka iz 'boinga' da je avion nastavio da emituje podatke o svom kretanju (što znači da je nastavio da leti!) još najmanje 4 sata nakon što je o njemu izgubljen svaki trag i pošto je nestao sa radara kontrole letenja. Nažalost, ovi podaci nisu potpuni i nije moguće otkriti pravac leta, ali kada se uzme u obzir moguća brzina kretanja, stručnjaci su izračunali da je avion mogao da stigne do Pakistana, Avganistana, Severne Koreje, Mianmara, pa čak i jugoistočnog Irana i da je tu negde i sleteo. Neke od zastrašujućih hipoteza koje su se bavile mogućnošću da je avion bio otet najviše su 'tipovale' na Iran kao mogućeg krivca, a cilj otmice je varirao od političke ucene i finansijske dobiti, pa sve do toga da se ogromni 'boing' može lako pretvoriti u smrtonsonu letelicu naoružanu hemijskim, biološkim, pa čak i nuklearnim oružjem koja bi mogla da bude 'usmerena' na neki veliki grad na Bliskom istoku.
    Ugledni 'Vašington post' i drugi svetski mediji opširno su se pozabavili jednom zaista neobjašnjivom činjenicom – mobilni telefoni nekih od putnika nastavili su da rade (odnosno da daju znak kao da zvone kad se pozovu i da pokazuju da su 'onlajn' i povezani sa mrežom) nekoliko dana posle nestanka aviona i njegovog navodnog pada! Ovo je sve davalo nadu da su putnici i članovi posade možda i dalje živi i da se ipak radi o majstorski smišljenoj i izvedenoj otmici, jer je objašnjenje zvaničnika da se jednostavno radi o grešci u kineskoj komunikacionoj kompaniji 'QQ' zvučalo potpuno neuverljivo.


    Poslednje informacije, kojima se za sada bave isključivo alternativni mediji, odnose se na četvoricu putnika koji su se nalazili u ovom avionu. Naime, već u prvim trenucima posle nestanka aviona, pažnju novinara je privukla činjenica da se u njemu nalazilo 20 službenika kompanije 'Friskejl semikondakter' (Freescale semiconducter), iz Ostina u Teksasu, i to sve visokostručnih ljudi čije je područje rada razvoj visoke tehnologije koja se, između ostalog, koristi i u vojne svrhe. Ova kompanija poznata je po proizvodnji mikroprocesora, poluprovodnika i senzora koji se koriste za vojne radare, a portparol kompanije je neposredno posle nesreće izjavio da se u avionu koji je poleteo iz Kuala Lumpura nalazilo dvadsetoro njihovih vrhunskih inženjera koji su radili u postrojenjima firme u Tianjinu u Kini i Kuala Lumpuru u Maleziji.
    Ovo je već bilo dovoljno da počnu sve moguće spekulacije s obzirom na posao koji su ovi ljudi obavljali, ali sada se čini da se tu krije i nešto mnogo važnije. Naime, kao čovek koji je stekao korist od nestanka malezijskog boinga navodi se britanski multimilijarder Džejkob Rotšild.

    Rotšildi su dinastija financijera i internacionalnih bankara hazarskog porekla koji se predstavljaju kao Židovi - a zapravo to nisu. Cionistički su i globalistički nastrojena skupina koja preko svojih 'saradnika', odnosno, podanika tipa korumpiranih političara i pojedinaca, Vlada država, bankarskog sistema, normi, doktrina, dogmi, korporacija..., ne prezajući ni pred čime, koristeći raznorazne metode manipulacije i malverzacije, kotrolu uma, isceniranje i financiranje ratova, bolesti, eugenika, ekonomski hitman, ucene, iznude, atentati, zataškavanja... pokušava ovladati svetom radi ostvarivanja vlastitih ciljeva - kontrole prirodnih i ostalih resursa, te dodatnog bogaćenja. Rotšildi su se prethodno prezivali Bauer, dok pre toga ko zna kako, i oduvek su radili na štetu svih ostalih - kako naroda, tako i sveta u celini, pogotovo kroz sistematsko osiromašivanje, poticanje drakonskih sistema i zakona, propadanje ekonomije, poticanje na mučenja, ubistva, genocide, prostituciju, pedofiliju, sveopšti nemoral, itd.- te samim time Rotšildi i njihovi poltroni su gomila parazita i štetočina čovečanstva.
    Po tvrdnjama, četvorica nestalih službenika kompanije 'Friskejl semikondakter' su suvlasnici patenta poluprovodnika '8671381 B1' za mikrokontroler ARM koji se koristi u vojnim radarima, a peti suvlasnik je sama kompanija 'Friskejl semikondakter', čiji je vlasnik kompanija 'Blekstoun' koja pripada Džejkobu Rotšildu. U slučaju smrti jednog od suvlasnika patenta, njegov deo se prenosi na ostale suvlasnike, što bi u ovom slučaju značilo da se sva prava prenose na kompaniju Friskejl semikondakter, odnosno na Blekstoun, odnosno na Džejkoba Rotšilda. Očekivana dobit od ovog patenta meri se milijardama dolara, a potrebno je naglasiti da ga je 'Zavod za patente SAD' prihvatio 4 dana posle nestanka aviona i najverovatnije smrti četiri suvlasnika. Sam patent je podijeljen na 5 vlasnika na udio od 20%, a 4 od 5 su fizičke osobe:
■  Peidong Wang, Suzhou, Kina = 20%
■ Zhijun Chen, Suzhou, Kina = 20%
■ Zhihong Cheng, Suzhou, Kina = 20%
■ Li Ying, Suzhou, Kina = 20%
■ Freescale Semiconductor, Austin, Texas (SAD), u vlasništvu tvrtke Blackstone = 20%, a koja je u vlasništvu Jacoba Rothschilda.
    U Maleziji u Petaling Jaya-i se nalazi Freescale-ovo postrojenje koje proizvodi i testira integrisane krugove (IC). Na temelju podataka dobivenih s službene Freescale-ove web stranice, ovo postrojenje je počelo s radom 1972. pokrivajući 8 hektara, te je posebno dizajnirano za proizvodnju i testiranje mikroprocesora, digitalnih signala procesora i integrisanih radiofrekvencijskih krugova (RF). U sklopu tog postrojenja je i Freescale RF objekt u kojemu se proizvode rešenja za vazduhoplovstvo i odbranu, a popis tih ješenja je ovaj:
■ Komunikacija na ratištu
■ Avionika
■ Visokofrekventni radari (HF Radar) - Pojas L
■ Navigacija projektila
■ Elektronski rat
■ Identifikacija, prijatelj ili neprijatelj (IFF)
    Izbjegavanje radara preko 'cloaking tehnologije' je dugo bio jedan od ciljeva obrambene industrije. Freescale Semiconductor aktivno razvija upravo takve čipove za vojne radare i avione. Ostaje da se vidi da li je sve to tačno, ili samo još jedna od neobičnih slučajnosti povezanih sa tragičnom sudbinom malezijskog aviona.
    Ugledni američki novinar Džef Vajs, specijalizovan za naučno-popularne teme koji je pisao za 'Njujork tajms' i nedeljnik 'Tajm', izneo je tezu po kojoj je nestali malezijski boing (MH 370) otet po naređenju Vladimira Putina i da je krišom sleteo u Kazahstan. U svojoj najnovijoj analizi Vajs tvrdi da je analizirao signale koje je boing 777 navodno odašiljao satima nakon što je nestao sa radarskih monitora, koje su zabeležili komunikacijski sateliti britanske kompanije Inmarsat. Kao što je poznato, malezijski premijer Nadžib Razak je nakon nestanka aviona sa 239 putnika i članova posade zatražio od kazahstanskog predsednika Nursultana Nazarbajeva dozvolu da stražitelji pretraže teren na koji je avion mogao da bude prizemljen, ali kazahstanske vlasti još uvek nisu odgovorile na taj zahtev. Vajs je uveren da su otmičari uspeli da izlažiraju navigacijske podatke koje avion odašilje tako da se činilo da je krenuo u potpuno drugom smeru od onoga u kom je zapravo odleteo. A avion se, ako bismo verovali tvrdnjama ovog novinara, zaputio prema ruskom kosmodromu Bajkonur koji se nalazi u Kazahstanu. Vajs tvrdi da Rusija ne samo da je u stanju da isplanira ovakve suludo složene operacije, već i da imamo primere iz prošlosti u kojima ih je sprovodila u delo i upozorava da Kazahstan sam ne bi bio u stanju da to uradi. Ova teza se pojavila gotovo istovremeno sa dokumentarcem u kom se tvrdi da je avion na letu MH 370 namerno preusmeren prema Antarktiku i da je to morao da uradi neko u kokpitu. Nadamo se da će se istina o tome šta se desilo na nebu iznad Indijskog okeana kad-tad saznati, i to ne samo iz poštovanja prema nastradalim putnicima i članovim posade i saosećanja sa bolom koji osećaju članovi njihovih porodica, već i zato da se to što se desilo – ma šta to bilo – više nikada ne ponovi.