Ostrvo Hrastova

    Blago Hrastovog ostrva ostaje tako jedna od najdubljih misterija našeg vremena koja se ne da rešiti ni najmodernijom današnjom tehnikom. Sve je počelo u proleće 1795. godine tri vesela momka iz obližnjeg doseljeničkog grada Čestera pošla u lov na prepelice na Ostrvu hrastova, udaljeno samo sedam kilometara od obale. Bili su to Mak GInis, Džon Smit i Entord Vogan.

      Iskrcali su se na ostrvo i lutali po njemu, usredsređeni na lov zbog čega su i došli. U jednom momentu, jedan od njih trojice primetio je na jednoj velikoj grani starog hrasta,  postavljen starinski čekrk. Takođe su primetili da se ispod čekrka u zemlji nalazi ulegnuće prečnika preko deset stopa. Pri pokušaju da skine čekrk, kakav su do tada videli samo na starinskim slikama, on se usled starosti jednostavno rasuo u prašinu. Svima trojici  nametalo se samo jedno pitanje. Šta to može biti? I jedini odgovor koji se svima nametao, bio je isti. Zakopano blago! Blago kapetana Kida, to im je prvo palo na pamet.
    Nisu imali strpljenja, pa su odmah počeli kopati koristeći samo noževe i vesla svojih čamaca. Sve što su tada našli bila je jedna kamena ploča sa čudnim znacima. Odmah su se razočarali i krenuše nazad ka obali. To im je bila najveća greška. Na kamenoj ploči bilo je napisano rešenje kako se dolazi do blaga. Ali, oni to nisu mogli znati, momci su bili nepismeni. Da je ploča bila ispisana i njihovim jezikom, ne bi znali pročitati šta je na ploči napisano.
   Tumači koji su preveli čudne hijeroglife na ploči, protumačili su ih kao:' Dva miliona funti je zakopano na 40 stopa odavde'. Jedna jedina rečenica od sedam reči vodila je na put sa blagom. Iako su bili razočarani, momci su se puni nade vratili u svoje mesto. Iduće nedelje su se vratili naoružani lopatama, krampovima, vedrima, užadima, čekrcima. Čvrsto su odlučili da idu do kraja. Bili su opsednuti svojim bunarom.
    Širom Nove Škotske počele su kružiti priče o 'Money Pitu', bunaru sa blagom. Momci su neumorno kopali po ceo dan. Izgledalo je kao da bunar uopšte nema dna. Ali, na dubini od tri metra naišli su na drvenu platformu. Ispod nje opet je bio sloj zemlje, ali pomešan sa smolom, drvenim ugljem i kokosovim vlaknima. Opet onda drvena platforma i opet posle toga sloj zemlje na svaka tri metra. Trebalo je ponovo kopati i izvlačiti tone zemlje, ali su radovi nekako napredovali, a bunar je bivao sve dublji. A onda sasvim iznenada, iz bunara je pukaljala slana morska voda. Bilo je to na dubini od 30 metara i momci su jedva uspeli da se spasu pred vodom koja je kuljala iz dubine i smirila se tek kada je izravnala nivo sa morem. Sve ono što su do tada uradili bilo je uništeno. Jalovi pokušaji da se voda vedrima iscrpi bili su samo smešno batrganje tvrdoglavih momaka koji su bili ešeni da uspeju po svaku cenu. Kada su se konačno uverili da od tog posla neće biti ništa, digli su ruke od svega i posvetili se drugim poslovima. Godine su prolazile i samo je neko sa vremena na vreme pokušavao da malo čeprka po bunaru, a priča o njemu nastavila je da kruži Novom Škotskom.
    Prošlo je od ovih početaka 113 godina, a tada je vlasnicu letnjikovca na ostrvu Kampobelo, u neposrednom susedstvu Ostrva hrastova, posetio njen sin, mladi njujorški pravnik, i budući predsednik Amerike, Frenklin Delano Ruzvelt. Čuo je priču o tajanstvenom bunaru i odmah ga je uhvatila želja da ga pogleda.Tada je i njega misao o zakopanom blagu potpuno opsela i držala ga je sve dok nije potrošio i poslednji dolar svoje, za tu svrhu osnovane kompanije 'Old Gold Salvage and Wrecking Company' - Kompanija za spasavanje starog zlata i brodskih olupina.
    Preduzimljivi Ruzvelt je pod hitno osnovao kompaniju kako bi došao do blaga iz tog tajanstvenog bunara. Obezbedio je akcionarska ulaganja od preko 250 hiljada dolara. Ruzvelt je tražio svoju šansu i u nju uložio 250 hiljada dolara koji su se pred bunarom sa blagom istopili kao vosak. Kad je ova velika suma novca nestala, on je shvatio da se nalazi tek na početku nepoznatog puta. Shvatio je da je to momenat kada treba da odustane.
  Frenklin Delano Ruzvelt, pošto je teškom mukom zaboravio na bunar, predao se svome poslu. Posle je četiri puta biran za predsednika SAD. Bio je jedan od tvoraca Antihitlerovske koalicije i jedan od najzaložnijih za njenu pobedu. Ali, šta bi se desilo da Ruzvelt nije odustao od Ostrva hrastova...?

   Posle Ruzvelta na Ostrvo hrastova krenuli su čitavi čopori avanturista i istraživača.Potrošili su čitave svoje imetke i spali na prosjački štap.neki su čak i glave izgubili, ali bunar nije prestajao da se opseda.Tako se 1960. godine, građevinski inženjer sa Floride, Dan Blanke, udružio sa kanadskim biznismenom Dejvidom Tobijasom da bi kupili deo Hrastovog ostrva.Potrošili su 10 miliona dolara za parče zemlje veličine četvrt hektara ne bi li iskopali blago i rešili misteriju Hrastovog ostrva.Nisu uspeli, potrošili su sav novac, a danas je njihov deo zemljišta zatvoren za posetioce i ograđen bodljikavom žicom. Kako su dani prolazili, tako su na Ostrvo hrastova stizali novi ljudi sa sve komplikovanijim tehnikama i oruđima. Ali, svi su se vraćali neobavljena posla.  Jedan je čak preko mora dovukao moćne podvodne kablove, koji će strujom natapati snažne crpke i osloboditi ga nadiruće vode.Drugi su smišljali druge stvari, ali rezultat je uvek bio isti. Ljudi su dolazili i odlazili.Kopali su i prekopavali, bunar je gitao gomile novca, a svuda okolo ležao je razbacani zarđali alat i širila se velika kaljuga oko bunara.
  Od silnog kopanja nije se više tačno znalo gde je njegov centar i šta predstavlja njegove zidove.Graditelji ovog čuda su očito mnogo polagali na solidnost gradnje i sigurno ga nisu gradili da u njega može da uđe svako ko tuda prolazi.Bunar je doživeo da bude teško oštećen itrebalo ga je vratiti u prvobitno stanje. Ali po nekima, ne treba ga ni otvarati.Pandorinu kutiju lako je otvoriti, ali se ona više nikada ne može zatvoriti. Smatraju da je nadležna vlada trebala da bunar ztrpa, a zatim zabrani pristup svakome ko ima bilo kakav alat u džepu. Da se to desilo, ne bi neki bogataš došao na ostrvo sa snažnim svrdlom koje je kao sondu spustio na dno bunara. Probio je ne samo slojeve bunara, nego i kovčege koji se tamo nalaze zakopani.Ali, rezultat rada ovog bugataša, bilo je saznanje da je u bunaru stvarno zakopano nešto vrlo dragoceno.

    U zavojima svrdla ostali su komad zlatnog lanca i komad obrađene kosti, koja je bila deo neke izrađivane.Deo lanca je posebna misterija za sebe: ni najbolji zlatari nisu mogli da utvrde vreme izrade i svrhu za koju je izrađen. U Bibliji, uz opis Solomonovog hrama, opisan je i veliki zlatni lanac koji je okruživao mesto na kojem je bila postavljena 'Svetinja nad svetinjama'.
    Baš je ova sonda i omogućila da se shvati do kraja kako je bunar-trezor konstruisan.Prvo je u neposrednoj blizini obale iskopan bunar dubok 50 metara, a širok 360 centimetara.U dno je ugrađena debela gvozdena ploča i nad njom izgrađena cementna betonska dvorana visoka 10 metara. U tu dvoranu je pohranjen 'kovčeg', a zatim, do južne plaže, probijen je tunel koji dovodi vodu u dvoranu.Na visini od 15 metara postavljena je jaka drvena plarforma.
    Na visini od 17 metara iskopan je drugi kanal koji vodi do Smitovog zatona. Na visini od  20 metara postavljena je druga platforma i na njoj su smeštena dva kovčega sa nekim dragocenostima. Potom dolazi još devet platdormi između kojih je, na rastojanju od po 3 metra, nabacana ilovača izmešana sa smolom, drvenim ugljem i kokosovim vlaknima.
    Kada je bunar zatrpan, na kraju dovodnih kanala je aktiviran ranije postavljeni eksploziv i voda je prodrla u prostorije. Sada ta voda stalno nadire do nivoa mora. Niko je ne može iscrpsti, ali niko ne može ni kopati dalje.Interesantno je to što Meksikanci nisu došli ni blizu Hrastovog ostrva sve do sredine 18.veka!)
    Kakva je ovo majstorija! Ko je bio u stanju da smisli ovakvu genijalnost. Ovde nije u pitanju samo poznavanje graditeljstva, već i same psihologije ljudi.Graditelji su čvrsto verovali da će neki uporni tragač, kada posle svih prepreka, ipak dođe do prve ostave sa dva sanduka krcata blagom, biti zadovoljan.

    Staviće tačku na dalja istraživanja, oglasiće da je bunar ispražnjen, a glavni sadržaj, ono zbog čega je ovo čudo i načinjeno, ostaće i dalje zakopano i nepristupačno za ljudske poglede.

ŠTA JE TAMO SAKRIVENO

   Uglavnom svi tragači veruju da tragaju za gusarskim blagom. Smatra se da ga je na ostrvo zakopao sir Henri Morgan (1635-1688), legendarni pirat i bivši viceguverner Jamajke, mada neki smatraju da je u pitanju blago kapetana Vilijema Kida. U celoj priči je i legendarni gusarski kapetan Crnobradi, koji je pre nego što su ga ubili rekao da je blago sakriveno tamo gde ga niko sem njega ne može pronaći. Neki stručnajci veruju da je baš Crnobradi taj koji je sakrio blago na Oak islandu, ali nisu uspeli da pronađu njegove tragove.
    Jedna teorija govori o Hrastovom ostrvu kao nekoj vrsti gusarske banke. Arheolozi iz Kanade tvrde da imaju dokaze da su lovci na blago na Haitiju i Madagaskaru pronašli lopate i druge alate koje su napravili gusarski kapetani, a koji su im koristili da bi prokopali tunele u kojima su sakrivali blago.
   Blizu gusarske banke nađeno je i misteriozno kamenje u obliku srca, čije poreklo još nije utvrđeno. Druga grupa istoričara smatra da su blago na Hrastovom ostrvu sakrili Vitezovi templari, koji su započeli kao hodočasnici za odbranu vere, a onda su vremenom postali najbogatija i najmoćnija srednjevekovna organizacija. Papa i francuski kralj uništili su (bar se tako smatra) 1307.godine Temlare, ali pre toga oni su svoje blago preneli u luku La Roš i ono je nestalo u nepoznatom pravcu. Pošto se za vitezove Templare vezuje i priča da je u njihovim rukama bio i legendarni 'Zavetni kovčeg', neki smatraju da je baš 'svetinja nad svetinjama' možda sakrivena na Hrastovom ostrvu.
    Bilo kako bilo, bunar - trezor ostaje jedna od najvećih misterija. Misterija o čijem rešenju i dan danas sanjaju istraživači, avanturisti i naučnici. Misterija čije rešenje ne može da nađe ni najsavremenija tehnologija danas.
    Bili su to stvarno veliki majstori ogromnog znanja, a njihovu tajnu izgleda nikada nećemo otkriti.