Onostrane Vizije
Da li vizije pojedinaca mogu da spasu ljudske živote u raznim nesrećama? Da li kontrole letenja moraju da obrate pažnju na nečije vizije i slutnje?
Osmeh na lice: Kada se nešto već desi, onda su svi pametni, pa tako i mnogi 'vidovnjaci i ekstrasensi', kako sami sebe nazivaju, nakon takvih događaja, najčešće atentata, zemljotresa ili drugih katastrofa, se masovno javljaju govoreći da su oni sve to već znali i videli unapred.
Ipak, ima nekih slučajeva kod kojih je dokazano da su ljudi, koji se inače nikada nisu bavili proricanjem niti imali bilo kakve veze sa 'onostranim dešavanjima', na neki način bili obavešteni o onome što će se desiti i pokušavali su na vreme da upozore šta predstoji, ali im je trud bio uzaludan.
Udese i katastrofe nisu mogli da spreče, ali su zato ostavili svedočanstva koja se nikako ne mogu proglasiti običnim nagađanjima ili slučajnom podudarnošću vizija i snoviđenja sa stvarnoću. Evo prvog od niza.
Poznati teniser svoga vremena, imao je 1920. godine punih 45 godina i njegovi dani slave bili su daleko iza njega. Čak, šta više, nekoliko puta se lečino na neuropsihijatriji i sve češće je imao nervne slomove, pa je sasvim normalno što su ga smatrali neozbiljnim i neodgovornim. Promenio je posle tenisa mnoga zanimanja, a poslednje mu je bilo pomoćnik u francuskoj vojnoj misiji u Njujorku. Kada je te godine otišao na godišnji odmor, nije se vratio ni posle meseca dana, tako da je dobio otkaz. Osim toga, u jednoj berzanskoj špekulaciji na Vol Stritu izgubio je svu ušteđevinu, ali je govorio da mu nije šao zbog toga, jer će teroristi ionako dići u vazduh tu gradsku četvrt.
Edi Fišer se preselio u Ontario u Kanadi, odakle je iz grada Hamiltona svojim nekadašnjim prijateljima u Njujuorku počeo a šalje dopisnice početkom septembra, upozoravajući ih da se 15. i 16. tog meseca ne približavaju Vol Stritu, jer će se u tom poslovnom centru dogoditi strašna eksplozija. Savetovao ih je da to upozornje shvate ozbiljno, jer je opasnost velika i neizbežna, a on želi da ih spase kao pouzdan i veran prijatelj.
Upozorenje je dobio bankar Šepard Homan, službenik menjačnice 'Džordž Ketledž' i još nekoliko njihovih prijatelja, koji su prepoznali rukopis i potpis Edija Fišera. Međutim, opomenama čoveka u takvom stanju nisu pridavali mnogo značaja, pogotovo što je naveo da će poginuti 4-5 milijardera i da će eksplozija biti toliko snažna da će sravniti sa zemljom taj deo grada.
Bio je to 16. septembar 1920. godine, kada je hiljade službenika napustilo kanselarije u 12 ćasova i krenulo na ručak u obližnje restorane na Vol Stritu. Grunula je eksplozija, praćena jakim bleskom i istog trenutka veći deo ulice je prekrio gust crni dim, kroz koji su padali komadi stakla i raznog građevinskog materijala. U iznenada nastalom mraku koji je bio ispunjen jaucima i pozivima u pomoć, ljudi su bežali ko je gde sigao. Kada se sve sleglo, na pločniku ispred Morganove banke bila je ruba duboka metar i po, a svugde su ležali mrtvi i ranjeni.
Istraga je jedino otkrila da je ekspoziv bio postavljen u zaprežnim kolima koaj su se nakoliko minuta ranije zaustavila baš na tom mestu, a kočijaš je, po izjavama očevidaca, bacio uže na konjski vrati i brzo pobegao odatle. Od tih kola nađeni su samo komadi drveta i uvijeni metalni delovi.
Prijatelji Edija Fišera tek sada su se našli u čudu i nedoumici šta da misle, i odmah su obavestili njujoršku policiju. Naravno, prva pomisao je bila da je nekadašnja teniserksa zvezda povezana sa ovim stravičnim zločinom, pa je zatraženo od predstavnika vlasti u Hamiltonu da to istraže. Ubrzo je stigao odgovor da taj čovek sigurno nema veze sa ovom tragedijom i da čak nije sposoban ni da shvati šta je hteo da postigne sa svojim upozorenjima. Istražitelji u Kanadi procenili su kako je naprosto neverovatno da neko kao Edi Fišer bude povezan sa teroristima, pogotovo što je na sve strane govorio kako će Vol Strit odleteti u vazduh.
Američkoj policiji to ipak nije bilo dovoljno, pa su zamolili da se njenim agentima dozvoli da ispitaju Edija Fišera. Fišer je američkim policajcim koji su ga ispitivali u Hamiltonu izjavio:
- Uvek mogu da predvidim kada će se dogoditi neka velika nesreća, jednostavno predosećam tragedije i unapred tačno znam gde će se i kada one dogoditi.
- Zar, baš uvek? - pitali su ga agenti američke službe.
Na to im je on objasnio:
- Da, upravo osećam nesnosan bol u potiljku kao uoči eksplozije u Njujorku, a to znači da će se noćas dogoditi nešto strašno.
Nažalost, Fišer nije mogao da kaže gde će se to desiti. Ni te, a ni sledećih noći ništa se nije dogodilo. Agenti su morali da zaključe da Fišer nije ni u kakvoj vezi sa tragedijom u Njujorku iza koje je ostalo 30 mrtvih i 300 ranjenih. Štaviše, morali su da priznaju da pred sobom imaju čoveka za kojeg se ne bi baš moglo reći da je normalan. Proverili su mu i biografiju i uverili se da nije mogao da ima nikakve veze sa teroristima, a ponajmanje da sam organizuje i podmetne ovako nešto. Ko je to učinio i zbog čega, nikada nije otkriveno, a o Fišeru niko više nije razmišljao, pa je ubrzo zaboravljen, isto kao i upozorenja koja je slao prijateljima na dopisnicama. Zagonetku kako je znao da će se 16. septembra dogoditi zločin, ne objašnjavaju pretpostavke o koincidenciji, da je nešto fantazirao, pa da se to slučajno podudarilo, ili da je to bilo upravo njegovo nedelo, dok više verovatnoće ima da se radi o telepatiji, odnosno da je na neki način 'uhvatio' misli onoga ko je pripramao eksploziju na Vol Stritu.
Ako je Edi Fišer nekim slučajem bio u stanju da ima telepatski uvid u planove terorista za dizanje Vol Strita u vazduh, kako je onda mladi Dejvid But, službenik poslovnice za iznajmljivanje automobila u Sinsinatiju, mogao da 'vidi' avionsku nesreću koja će se tek dogoditi? I to kroz snove, deset dana uzastopno, sa svim karakteristikama i detaljima udesa, što će se kasnije potvrditi do najmanje sitnice?
Noćne more Dejvida Buta počele su 16. maja 1979. godine, pred zoru. Kao da gleda filmsku projekciju u glavi, 23-godišnji Dejvid video je prostranu i pustu poljanu. Na jednom kraju nalazilo se oboreno drvo, ali iznad drveta je leteo avion. Veliki mlaznjak, metalno sive boje, koji je blistao na suncu. Oznake na krilima i repu crvene i plave boje govorile su da je reč o avionu kompanije Amerika Erlajnz koji je bio upravo uzleteo. Isprekidana tutnjava motora koju je ovaj mladić u snu čuo, govorila je da nešto nije u redu, pa ipak, u prvi mah, Dejvid nije pomislio da će da se dogodi katastrofa. A onda se dogodilo nešto neobično - avion se nakrenuo na stranu, spuštajući jedno krilo, kao da mu odmahuje i u tom položaju, krila usmerenih prema severu i jugu, a kljunu repa prema Zapadu, kao da je podsećao na krst.
Odmah zatim, ogromni avion se prevrnuo na leđa, obrušio prema zemlji i pao na poljanu. Dejvid je sa užasom posmatrao vatru koja je gutala olupinu, a asve to je pratio zvuk koji je on kasnije opisao kao - vapaje stotina duša u agoniji. Okrenuo se da pobegde i - probudio se okupan znojem. Iako je bio pod utiskom sna, do večeri ga je skoro zaboravio. A onda, sve sve ponovilo ...!
Pošto je 7 noći u snu proživljavao istu tragediju, od koje su mu najteže padali krici nastradalih, Dejvid But nazvao je kontrolu leta u Sinsinatiju, i dežurnom kontroloru Polu Vilijemsu objasnio šta ga to muči. Naišao je na razumevanje čoveka koji je shvati oda nema posla sa osobom koja halucinira il ije mentalno poremećena, i Vilijams se ponudio da pozove regionalnu kontrolu letenja u Atlanti i upozori ih na povećanu opreznost. Rekao je Dejvidu da je to sve što može da učini i oseti oje olakšanje zbog toga. Ipak, te noći se san opet ponovi i osmi put, a nakon desetog buđenja, sa stravičnim prizorima pred očima, Dejvid But je ponovo pozvao kontrolu letenja.
Tada je kontrolor Pol Vilijams kontaktirao glavnog kontrolora letenja i rekao mu:
- Sanjao je i deseti put uzastopno isti san, pa sam morao da vam se javim i da vas upozorim.
Glavni kontrolor je upitao:
- Da li se on seća bilo čega drugoga? Ako bi mogao da navede bar neki konkretan podatak, na primer, mesto uzletanja, smer letenja ili broj aviona. Obavešteni smo, ali šta možemo da preduzmemo?
Toga dana, 25. maja, Dejvid je izašeo ranije sa posla. Dok je ulazio u kola, časovnici u Sinsinatiju su pokazivali 16 časova, a na aerodromu O'Hara u Čikagu, bilo je sat manje zbog vremenske razlike. MLaznjak DC-10 očekivao je dozvolu za poletanje. Avion, na kojem su crvenom i plavom bojom bile ispisane reči 'Ameriken Erljanz' i iscrtan simbol te kompanije, ptica u letu, odrulao je do piste, a zatim je ubrzavao. Nakon toga se uzdigao prema nebu i dalje leteći sasvim nisko podigao je jedno krilo u vazduh a drugo je oborio prema zemlji. Trenutak kasnije, u najvećoj vazduhoplovnoj nesreći u istoriji Amerike, živote je izgubilo 272 osobe.
Dejvid But nesreću je video na televiziji, isti onaj prizor koji je odgledao već deset puta pre toga! Odmah je pozvao kontrolora Pola Vilijamsa koji je samo ponavljao:
- Da smo samo mogli nešto da učinimo!
Drugi kontrolor letenja, Džek Barker, kasnije je izjavio:
- Bilo je neverovatno koliko se san Dejvida Buta ostvario u svim pojedinostima, ali ne postoje nikakvi propisi u oblasti kontrole letenja koji bi uzimali u obzir snove ili predskazanja.
Ostalo je pitanje da li bi bilo ko u toj situaciji mogao nešto da učini i zbog čega je deset nići mladić iz Sinsinatija imao viziju događaja, ali bez mogućnosti da spreči tragični ishod. Da li postoji sudbina koju je nemoguće promeniti i pored najveće volje i želje?
U rudarskom selu Aberfanu u Velsu 1966. godine srušio se jedan planinski obronak i zemlja je zatrpala školu u kojoj je u tom času bilo 128 dece i 16 odraslih. Engleski psiholog J.K.Barker nakon katastrofe pozvao je preko novina sve ljude koji su na neki način predosetili nesreću da se jave. Dobio je 76 pisamo , u kojima su ga autori uveravali da su naslutili, sanjali i predosećali šta će se dogoditi. Nakon analize i provere pisama, 16 ih je u startu odbačeno, a preostalih 60 temeljno je ispitano. U 24 slučaja utvrdio je sa sigurnošću da su pojedinci imali paranormalna saznanja o predstojećoj tragediji, jer su dokazali, pomoću svedoka, da sdsu ih te osobe dan ranije obavestile o skoroj nesreći!
Engleski pisac i novinar Vilijem Stid, u svojoj priči koja je objavljena 1893. godine 'Iz Starog u Novi svet', opisao je tragediju 'Titanika' koja će se dogoditi 19 godina kasnije. Među 1512 osoba koje su tom prilikom izgubile život našao se i sam pisac! Ipak, neke druge tragedije, kao ona što se dogodila u Njujorku 11. septembra 2001. godine, nisu bile nagoveštene nečijim ekstrasenzornim sposobnostima. Barem do sada nije potvrđeno da je neki vidovnjak ili neko sličan upozoravao da će hiljade ljudi naći smrt u terorističkom napadu. Zbog čega su predskazanja tada zatajila?
Tajne Ljudskog Uma - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Udese i katastrofe nisu mogli da spreče, ali su zato ostavili svedočanstva koja se nikako ne mogu proglasiti običnim nagađanjima ili slučajnom podudarnošću vizija i snoviđenja sa stvarnoću. Evo prvog od niza.
Poznati teniser svoga vremena, imao je 1920. godine punih 45 godina i njegovi dani slave bili su daleko iza njega. Čak, šta više, nekoliko puta se lečino na neuropsihijatriji i sve češće je imao nervne slomove, pa je sasvim normalno što su ga smatrali neozbiljnim i neodgovornim. Promenio je posle tenisa mnoga zanimanja, a poslednje mu je bilo pomoćnik u francuskoj vojnoj misiji u Njujorku. Kada je te godine otišao na godišnji odmor, nije se vratio ni posle meseca dana, tako da je dobio otkaz. Osim toga, u jednoj berzanskoj špekulaciji na Vol Stritu izgubio je svu ušteđevinu, ali je govorio da mu nije šao zbog toga, jer će teroristi ionako dići u vazduh tu gradsku četvrt.
Edi Fišer se preselio u Ontario u Kanadi, odakle je iz grada Hamiltona svojim nekadašnjim prijateljima u Njujuorku počeo a šalje dopisnice početkom septembra, upozoravajući ih da se 15. i 16. tog meseca ne približavaju Vol Stritu, jer će se u tom poslovnom centru dogoditi strašna eksplozija. Savetovao ih je da to upozornje shvate ozbiljno, jer je opasnost velika i neizbežna, a on želi da ih spase kao pouzdan i veran prijatelj.
Bio je to 16. septembar 1920. godine, kada je hiljade službenika napustilo kanselarije u 12 ćasova i krenulo na ručak u obližnje restorane na Vol Stritu. Grunula je eksplozija, praćena jakim bleskom i istog trenutka veći deo ulice je prekrio gust crni dim, kroz koji su padali komadi stakla i raznog građevinskog materijala. U iznenada nastalom mraku koji je bio ispunjen jaucima i pozivima u pomoć, ljudi su bežali ko je gde sigao. Kada se sve sleglo, na pločniku ispred Morganove banke bila je ruba duboka metar i po, a svugde su ležali mrtvi i ranjeni.
Istraga je jedino otkrila da je ekspoziv bio postavljen u zaprežnim kolima koaj su se nakoliko minuta ranije zaustavila baš na tom mestu, a kočijaš je, po izjavama očevidaca, bacio uže na konjski vrati i brzo pobegao odatle. Od tih kola nađeni su samo komadi drveta i uvijeni metalni delovi.
Prijatelji Edija Fišera tek sada su se našli u čudu i nedoumici šta da misle, i odmah su obavestili njujoršku policiju. Naravno, prva pomisao je bila da je nekadašnja teniserksa zvezda povezana sa ovim stravičnim zločinom, pa je zatraženo od predstavnika vlasti u Hamiltonu da to istraže. Ubrzo je stigao odgovor da taj čovek sigurno nema veze sa ovom tragedijom i da čak nije sposoban ni da shvati šta je hteo da postigne sa svojim upozorenjima. Istražitelji u Kanadi procenili su kako je naprosto neverovatno da neko kao Edi Fišer bude povezan sa teroristima, pogotovo što je na sve strane govorio kako će Vol Strit odleteti u vazduh.
Američkoj policiji to ipak nije bilo dovoljno, pa su zamolili da se njenim agentima dozvoli da ispitaju Edija Fišera. Fišer je američkim policajcim koji su ga ispitivali u Hamiltonu izjavio:
- Uvek mogu da predvidim kada će se dogoditi neka velika nesreća, jednostavno predosećam tragedije i unapred tačno znam gde će se i kada one dogoditi.
- Zar, baš uvek? - pitali su ga agenti američke službe.
Na to im je on objasnio:
- Da, upravo osećam nesnosan bol u potiljku kao uoči eksplozije u Njujorku, a to znači da će se noćas dogoditi nešto strašno.
Ako je Edi Fišer nekim slučajem bio u stanju da ima telepatski uvid u planove terorista za dizanje Vol Strita u vazduh, kako je onda mladi Dejvid But, službenik poslovnice za iznajmljivanje automobila u Sinsinatiju, mogao da 'vidi' avionsku nesreću koja će se tek dogoditi? I to kroz snove, deset dana uzastopno, sa svim karakteristikama i detaljima udesa, što će se kasnije potvrditi do najmanje sitnice?
Noćne more Dejvida Buta počele su 16. maja 1979. godine, pred zoru. Kao da gleda filmsku projekciju u glavi, 23-godišnji Dejvid video je prostranu i pustu poljanu. Na jednom kraju nalazilo se oboreno drvo, ali iznad drveta je leteo avion. Veliki mlaznjak, metalno sive boje, koji je blistao na suncu. Oznake na krilima i repu crvene i plave boje govorile su da je reč o avionu kompanije Amerika Erlajnz koji je bio upravo uzleteo. Isprekidana tutnjava motora koju je ovaj mladić u snu čuo, govorila je da nešto nije u redu, pa ipak, u prvi mah, Dejvid nije pomislio da će da se dogodi katastrofa. A onda se dogodilo nešto neobično - avion se nakrenuo na stranu, spuštajući jedno krilo, kao da mu odmahuje i u tom položaju, krila usmerenih prema severu i jugu, a kljunu repa prema Zapadu, kao da je podsećao na krst.
Pošto je 7 noći u snu proživljavao istu tragediju, od koje su mu najteže padali krici nastradalih, Dejvid But nazvao je kontrolu leta u Sinsinatiju, i dežurnom kontroloru Polu Vilijemsu objasnio šta ga to muči. Naišao je na razumevanje čoveka koji je shvati oda nema posla sa osobom koja halucinira il ije mentalno poremećena, i Vilijams se ponudio da pozove regionalnu kontrolu letenja u Atlanti i upozori ih na povećanu opreznost. Rekao je Dejvidu da je to sve što može da učini i oseti oje olakšanje zbog toga. Ipak, te noći se san opet ponovi i osmi put, a nakon desetog buđenja, sa stravičnim prizorima pred očima, Dejvid But je ponovo pozvao kontrolu letenja.
Tada je kontrolor Pol Vilijams kontaktirao glavnog kontrolora letenja i rekao mu:
- Sanjao je i deseti put uzastopno isti san, pa sam morao da vam se javim i da vas upozorim.
Glavni kontrolor je upitao:
- Da li se on seća bilo čega drugoga? Ako bi mogao da navede bar neki konkretan podatak, na primer, mesto uzletanja, smer letenja ili broj aviona. Obavešteni smo, ali šta možemo da preduzmemo?
Toga dana, 25. maja, Dejvid je izašeo ranije sa posla. Dok je ulazio u kola, časovnici u Sinsinatiju su pokazivali 16 časova, a na aerodromu O'Hara u Čikagu, bilo je sat manje zbog vremenske razlike. MLaznjak DC-10 očekivao je dozvolu za poletanje. Avion, na kojem su crvenom i plavom bojom bile ispisane reči 'Ameriken Erljanz' i iscrtan simbol te kompanije, ptica u letu, odrulao je do piste, a zatim je ubrzavao. Nakon toga se uzdigao prema nebu i dalje leteći sasvim nisko podigao je jedno krilo u vazduh a drugo je oborio prema zemlji. Trenutak kasnije, u najvećoj vazduhoplovnoj nesreći u istoriji Amerike, živote je izgubilo 272 osobe.
Dejvid But nesreću je video na televiziji, isti onaj prizor koji je odgledao već deset puta pre toga! Odmah je pozvao kontrolora Pola Vilijamsa koji je samo ponavljao:
- Da smo samo mogli nešto da učinimo!
Drugi kontrolor letenja, Džek Barker, kasnije je izjavio:
- Bilo je neverovatno koliko se san Dejvida Buta ostvario u svim pojedinostima, ali ne postoje nikakvi propisi u oblasti kontrole letenja koji bi uzimali u obzir snove ili predskazanja.
Ostalo je pitanje da li bi bilo ko u toj situaciji mogao nešto da učini i zbog čega je deset nići mladić iz Sinsinatija imao viziju događaja, ali bez mogućnosti da spreči tragični ishod. Da li postoji sudbina koju je nemoguće promeniti i pored najveće volje i želje?
U rudarskom selu Aberfanu u Velsu 1966. godine srušio se jedan planinski obronak i zemlja je zatrpala školu u kojoj je u tom času bilo 128 dece i 16 odraslih. Engleski psiholog J.K.Barker nakon katastrofe pozvao je preko novina sve ljude koji su na neki način predosetili nesreću da se jave. Dobio je 76 pisamo , u kojima su ga autori uveravali da su naslutili, sanjali i predosećali šta će se dogoditi. Nakon analize i provere pisama, 16 ih je u startu odbačeno, a preostalih 60 temeljno je ispitano. U 24 slučaja utvrdio je sa sigurnošću da su pojedinci imali paranormalna saznanja o predstojećoj tragediji, jer su dokazali, pomoću svedoka, da sdsu ih te osobe dan ranije obavestile o skoroj nesreći!
Engleski pisac i novinar Vilijem Stid, u svojoj priči koja je objavljena 1893. godine 'Iz Starog u Novi svet', opisao je tragediju 'Titanika' koja će se dogoditi 19 godina kasnije. Među 1512 osoba koje su tom prilikom izgubile život našao se i sam pisac! Ipak, neke druge tragedije, kao ona što se dogodila u Njujorku 11. septembra 2001. godine, nisu bile nagoveštene nečijim ekstrasenzornim sposobnostima. Barem do sada nije potvrđeno da je neki vidovnjak ili neko sličan upozoravao da će hiljade ljudi naći smrt u terorističkom napadu. Zbog čega su predskazanja tada zatajila?
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Tajne Ljudskog Uma - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
