Objašnjenje Fenomena Spiritizma

    Kako bi objasnili fenomene koji su nakon pažljive istrage i isključenja prevare smatrani autentičnima, predložene su tri hipoteze. Telepatska hipoteza uzima kao svoju polaznu tačku podsvest. Ona je, kako se tvrdi, subjekt dezintegracije koji deluje tako da njeni segmenti mogu uticati na um drugoga (percipijenta) čak i na udaljenosti.

Osobnost je oslobođena, tako da kažemo, iz organizma i obuzima dušu drugoga čoveka. Medij će, po ovoj hipotezi, dobiti informacije izmenom misli ili s mislima ljudi prisutnih na seansi ili drugih misli u vezi kojih prisutni ne znaju ništa. Ovaj bi se pogled, kako se smatra, slagao s priznatim činjenicama hipnoze i s rezultatima eksperimentalne telepatije, a objasnio bi ono što se pojavljuje kao slučajevi posednuća.
    Slična ovoj je spiritistička hipoteza psihičkih zračenja koja u čoveku razlikuje fizičko telo, dušu i posrednički element zvan 'perispirit'. To je proređen fluid ili astralno telo koje u određenim osobama (medijima) može izlaziti iz materijalnog organizma i tako oblikovati 'dvojnika'. On, takođe, zajedno s dušom napušta telo nakon smrti i sredstvo je preko kojega se uspostavlja komunikacija s perispiritom medija. spiritistička hipoteza tvrdi da se komunikacije primaju od bestelesnih duhova. Njeni zagovaratelji kažu da je telepatija nedovoljna da ukalkulira sve činjenice, te da njezina sfera uticaja mora biti tako proširena da uključi sva mentalna stanja i pamćenja živih osoba. Čak i s takvim proširenjem, ne bi objasnila selektivni karakter fenomena kod kojega se činjenice relevantne za potvrdu osobnog identiteta pokojnika razlikuju od onih koje su irelevantne. Telepatija većinom može biti sredstvo preko kojega bestelesni duhovi deluju na misli živih osoba.
    Za one koji priznaju da manifestacije proizlaze od inteligencija različitih od medija, sledeće pitanje koje se nameće jest: jesu li te inteligencije duhovi pokojnika ili bića koja nikada nisu bila utelovljena u ljudsko obličje. Odgovor se često teško nalazio čak i kod priznatih vernika u Spiritizam, a neki od njih su bili prisiljeni priznati delovanje stranih ili neljudskih inteligencija. Ovaj zaključak je utemeljen na nekoliko vrsta dokaza.
■ teškoća utvrđivanja identiteta duha - utvrđivanja je li dojavljivač (komunikator) zaista osobnost ili pokazuje da jest,
■ sklonost lažnog predstavljanja dela duhova koji ih vode kao glasovitih osoba koje su nekad živele na zemlji, iako se na pobliže ispitivanje pokazuju prilično ignorantni prema onima kojima se lažno predstavljaju,
■ trivijalni karakter komunikacija, tako radikalno suprotan onome što bi se očekivalo od onih koji su prešli u drugi svet i koji bi prirodno trebali biti zabrinuti da saopšte informacije o najozbiljnijim stvarima,
■ kontradiktorne izjave koje daju duhovi, a tiču se njihovog stanja, odnosa Boga i čoveka, temeljnih pravila ćudoređa,
■ konačno, nizak ćudoredni ton koji često ispunjava poruke duhova koji pretendiraju prosvetliti čovečanstvo.
    Ove varke i nedoslednosti često su neki autori pripisivali podsvesti (Flournov), drugi su ih smatrali duhovima nižeg reda, tj. ispod nivoa čovečnosti (Stainton Moses), dok ih treće objašnjenje otvoreno pripisuje demonskom uplivu (Raupert, Modem spirit-ism, St. Louis 1904.). Za hrišćane ovaj treći pogled na problem ima posebnu važnost zbog činjenice da se navodne komunikacije suprotstavljaju bitnim istinama vere, kao što su Hristovo božanstvo, otkupljenje, Božji sud i buduće ispaštanje greha, dok ohrabruju agnosticizam, panteizam i verovanje u inkarnaciju.
    Spiritizam zaista tvrdi da daje nepobitan dokaz besmrtnosti, naučnu demonstraciju budućeg života koji daleko nadilazi bilo koju filozofsku dedukciju spiritualizma i zadaje smrtni udarac materijalizmu. Međutim, ova tvrdnja počiva na valjanosti hipoteze da komunuikacije dolaze od bestelesnih duhova, a nema podršku onih koji zastupaju telepatsku hipotezu ili demonski uticaj. Ako bi ovi poslednji trebali dokazati fenomen, objasnili bi ga bez rešavanja ili čak izazivanja problema ljudske besmrtnosti. Ako bi ponovo bilo pokazano da argument temeljen na činjenicama normalne spoznaje i prirode duše ne može proći kritičku proveru, ista provera bi sigurno bila fatalna za teoriju izvedenu iz medijumističkih izjava, koja nije samo rezultat abnormalnih uveta, nego je otvorena širokom polju različitih interpretacija.
    Čak tamo gde je svaka sumnja varke ili tajnog dogovora uklonjena - a što je redak slučaj - kritičan istraživač će doći na ideju da fenomen koji se sada čini neobjašnjivim može eventualno, poput mnogih drugih čudesa, biti objašnjen bez pribjegavanja spiritističkoj hipotezi. Oni koji su na temelju svojih filozofskih dokaza uvereni u besmrtnost duše mogu kazati da komunikacije s duhovnim svetom pojačavaju njihovo uverenje.

    Ali odbaciti svoju filozofiju i staviti sve na Spiritizam bilo bi više nego riskantno, jer bi to barem posredno pružilo opravdanje za potpunije odbacivanje duše i besmrtnosti. Drugim rečima, ako bi Spiritizam bio jedini argument za budući život, materijalizam, umesto da bude istisnut ponovno bi trijumfirao kao jedina moguća teorija nauke i zdravog razuma.


    Biblija kategorički zabranjuje svaki oblik vraćanja i prizivanja duhova kao bezbožne i praznoverne prakse koje teško vređaju čast Božju i formalno su oprečne prvoj zapovedi: Ne obraćajte se na zazivače duhova i vračare: ne pitajte ih za savet. Oni bi vas opoganili. Ja sam Gospodin, Bog vaš!
    Neka se kod tebe ne nađe nitko ko bi kroz oganj gonio svoga sina ili svoju kćer: ko bi se bavio gatanjem, čaranjem, vračanjem i čarobnjaštvom: niko ko bi bajao, zazivao duhove i duše predaka, ili se obraćao na pokojnike. Jer, ko god takvo što čini gadi se Gospodu.
    Osim čistog i jasnog zabranjivanja navedenih praksa, biblijski tekstovi snažno pozivaju na vernost toj zapovedi, pozivajući se otvoreno na božansku kaznu koja proizlazi iz upuštanja u bezbožne i praznoverne prakse: Ako se ko obrati na zazivače duhova i vračare da se za njima poda javnom bludu, ja ću se okrenuti protiv takvog čoveka i odstraniću ga iz njegova naroda. Posvećujte se da budete sveti! Ta, ja sam Gospod, Bog vaš!
    Tako je poginuo Šaul za svoju neveru, kojom se izneverio Gospoda: nije držao Gospodnje zapovedi, i povrh toga je pitao za savet bajačicu, a nije pitao Gospoda; zato ga je ubio i preneo kraljevstvo na Majeva sina Davida.
    Reč Božja ne ostavlja ni najmanju sumnju oko etičkog suda kojeg treba pripisati praksama magije, okultizma, nekromantizma i spiritizma: one se, u velikoj metafori o 'zaručničkom' odnosu između Boga i njegovog naroda, izjednačuju s prostitucijom, čine oblik idolopoklonstva i razlikovno su obeležje onih poganskih naroda koje Bog 'stavlja u ruke' Izraela, te su težak greh protiv prve zapovedi.

    Kako je Spiritizam bio blisko povezan s praksama 'duševnog magnetizma' i hipnotizma, o ovim vrstama fenomena govorilo se u teološkim raspravama i u odlukama crkvenih vlasti. Kongregacija inkvizicije 25. maja 1840. je zaključila: 'Otklonivši svaku zabludu, svako vračanje, izričito ili uključno zazivanje đavla, nije moralno zabranjeno korištenje magnetizma, naime samo kao čina korištenja fizikalnih sredstava koja su inače dozvoljena, ako se ne teži prema nedozvoljenom cilju, ili na neki drugi način zlom. Primena naime čisto fizikalnih principa i sredstava za nadprirodne stvari i učinke, kako bi ih se protumačilo fizikalno, samo je potpuno nedozvoljena i krivotvorena varka'.
    Ova odluka je ponovljena 28. jula 1847., a enciklika Sv. oficija biskupima od 4. augusta 1856. između ostaloga kaže: 'Premda je ovim opštim dekretom dovoljno protumačena dopuštenost ili nedopuštenost korištenja ili zloupotrebe magnetizma, ipak ljudska je zloba toliko porasla, da zanemarivši dozvoljeno bavljenje naukom, radije se okreće zanimljivostima na veliku propast duša i na štetu samog građanskog društva, te se hvale da su otkrili neki princip predviđanja i predskazivanja. Tako neke ženske, ne uvijek čednog ponašanja, pričaju da su zahvaćene sposobnošću hodanja u snu i jasnim gledanjem, i kako to već nazivaju, te da mogu videti i nevidljivo, započeti razgovore o veri, dozivati duše mrtvih, primati odgovore, otkrivati nepoznato i daleko, te se lakoumnim pokušajima usuđuju činiti praznoverne stvari takve vrste, i tako proricanjem sebi i svojim gospodarima sigurno stiču veliku dobit. U svemu tome, kakvom god se veštinom ili varkom služile, budući da se primenjuju fizikalna sredstva za neprirodne učinke, radi se o potpuno nedozvoljenoj i krivovernoj prevari te o sablazni protiv dobrog po­našanja'.
    Sveštenici se nadalje potstiču da ulože sve moguće napore za potiskivanje ovakvih zloupotreba 'kako bi se Gospodnje stado zaštitilo od neprijatelja, polog vere očuvao, i vernici zaštitili od moralne korupcije'.
    Drugi plenarni koncil u Baltimoru (1866.) govoreći o prevarnoj praksi u spiritizmu izjavio je da se neke manifestacije mogu pripisati sotonskom uplitanju i upozorava vernike protiv davanja bilo kakve podrške spiritzmu ili čak, izvan znatiželje, pohađanje seansi (Dekret, nn. 33-41). Taj koncil posebno naglašava protuhrišćanski karakter spiritističkih tehnika u pogledu vere i karakteriše ih kao pokušaj ponovnog oživljavanja poganstva i magije. Dekret Sv. oficija od 30. marta 1898. osuđuje spiritističke prakse, čak iako je isključena komunikacija s demonom, te se čini kako se komunicira samo s dobrim duhovima.

    Najeksplicitnija i najznačajnija osuda spiritizma nalazi se u negativnom odgovoru kojeg je dao Sv. oficij 24. aprila 1917. i autoritativno odobrio papa Benedikt XIV. dva dana kasnije na pitanje: 'Sme li se prisustvovati razgovorima ili bilo kakvim spiritističkim skupovima koji se odvijaju preko medija, kako ih zovu, ili bez medija, uz pomoć hipnoze ili bez nje, kao i onima koje imaju oblik poštenja ili pobožnosti, bilo da se ispituju duše ili duhovi bilo da se slušaju njihovi odgovori, ili pak da se samo gleda, pa i proturečeći šutke ili izričito, da se ne želi imati nikakva veza sa zlim duhovima? Odgovor: U svemu nikako.'
    U svim tim dokumentima napravljena je distinkcija između legitimnog naučnog istraživanja i praznovernih zloupotreba. S ovim se Crkva ne izjašnjava o naravi činjenica kojima se spiritisti hvale, jesu li to autentični fenomeni ili jednostavne obmane (na nauci je da donese takav sud), ali se veoma jasno izjašnjava o opasnostima po veru i ćudoređe kojima se izlaže onaj tko sudeluje u spiritističkim praksama i zbog toga ih kategorički zabranjuje svojim vernicima. Takva zabrana tiče se svih, od običnog vernika do naučnika, i širi se na sve motivacije zbog kojih bi netko mogao sudelovati na spiritističkoj seansi ili bilo kojem obliku prizivačke prakse, čak i bez prisustva medija.


    Teološko razmišljanje jasno otkriva da duša, odmah po smrti tela, biva suđena u svetlu vrhunaravnog promisla pravde i ljubavi, koje Bog ima za nju, a ishod tog suda može biti večna radost (pridružujući se odmah ili nakon razdoblja pročišćenja i kajanja) ili večna patnja. U tom kontekstu čini se jasno da je samo na Bogu da odluči da li se, kako i kada neki pokojni mogu pokazivati živućima. Pretpostavljati da ih se 'priziva' čin je grešne oholosti, gotovo kao da čovek može poučavati Boga što treba raditi. Jedini ozbiljan i mudar stav, prema Božjim stvarima, stav je ustrajne i pune pouzdanja molitve, u kojoj se moli za spasenje živih i pokojnih, ostavljajući Bogu da utvrdi načine kojima želi podeliti potrebne milosti.
    Okultna praksa spiritizma, kao i sve ono što je tajnovito, privlači čoveka i izaziva njegovu radoznalost. Zato se događa da čak deca u osnovnoj školi, pa i srednjoškolska i studentska mladež, veoma često upadaju u iskušenje da se u pojedinim grupama pokuša prizivati duhove. Dakako da to čine i odrasli, među kojima je najrizičnija skupina roditelja sa snažnom željom da stupe u 'komunikaciju' sa tragično nestalom decom. Sve se to čini u potpunom neznanju od kobnih posledica, ne samo za večni život, nego i za ovaj zemaljski.
    Na kraju se treba setiti već spomenute mogućnosti uplitanja zlih duhova: čak i ako se često za tzv. spiritističke fenomene mogu naći prirodna objašnjenja, sama činjenica da je neodređeno moguće pretpostaviti uplitanje demonske prirode - na neki način dopušteno i od samih spiritista - trebalo bi konačno razuveriti od približavanja takvim praksama. Između ostalog demoni, ne mogavši ipak činiti prava čuda, mogu itekako delovati čudima koja pogađaju maštu i uobrazilju. Ako uz to uzmemo u obzir činjenicu da se - Sotona voli preodenuti u anđela svetla, imamo razlog više ne verovati i u one manifestacije koje bi se činile prekrivene kristalnom čistoćom.
    Pokušajmo npr. zamisliti majku koja je izgubila sina i koja se stavlja u položaj izvršenja, makar, 'implicitnog' prizivanja, kojoj (bez trikova, obmana, sugestija ili drugog) odgovara glas veoma sličan glasu sina, koji je potiče da bude snažna, da ima vere, da moli, da ne prekida razgovor s njim. Ima li što dirljivije od toga? Ipak, ako je to bio demon koji je hteo dovesti u napast ženu koja je izgubila sina, nema sumnje na čemu temelji njenu 'slabu tačku'. Takav primer, možda i suviše fantastičan, trebao bi nas navesti na razmišljanje.