NLO-i Nad Balkanom

    Šta god da se prikupi to ostaje u uskim okvirima. Može se pretpostaviti upravo iz tog aspekta, da je bivša vojska JNA imala zavidnu biblioteku i videoteku o NLO-ima.

    Delom zbog određenog konzervatizma, delom zbog potrebe da se održi teza da niko nepoznat ne može ući u prostor zemlje, a delom zbog zavidnog naučnog obrazovanja oficira može se reći da su slučajevi dobro obrađeni, klasificirani i proglašeni strogo poverljivim.
    Zvanično, NLO-a nad nebom bivše SFRJ nikad nije bilo. Ali, iz ličnog uvida određenih ljudi, proizilazilo je da bivša JNA ozbiljnije proučava te fenomene nego zvanične naučne ustanove. I stepen uverenosti oficira da se baš sve ne može tek tako objasniti je viliki, verovatno je bio mnogo veći nego kod viđenijih naučnika tog vremena. U svakom slučaju publikovanog i naučnog dokaza u to vreme da NLO-i lete nad nebom SFRJ nije bilo, ali to je bilo tada. Sada ćete biti upoznati sa nečim što su nekad bile vrhunske tajne JNA i visokih vladinih krugova!
    Poznato je, ili bi bar trebalo da bude poznato, da često Veneru smatraju kao NLO. To se dešava i sa mnogim svemirskim letelicama, ali i sa špijunskim avionima na velikim visinama. Englezi su u to vreme imali teledirigovani špijunski avion koji je neverovatno ličio na naše predstave o letećim tanjirima. A, postojali su i špijunski baloni. Po povratku iz špijunske akcije 'u ime slobode' NATO baloni su se iz pravca Istoka vraćali u svojoj silaznoj putanji preko bivše SFRJ prema bazama u Italiji. Mada su to velike, lovci ratnog vazduhoplovstva bivše JNA su isprobavali svoje oružje nanjima.
    Bila je karakteristična njihova najčešća ruta preko Jugoslavije: Veliko Gradište - Valjevo - Sarajevo - Dubrovnik, a tu su se NLO-i najčešće i viđali, naročito u jesen kada je vidljivost odgovarajuća.
    Često su se dešavalei takozvane kuglaste munje. Godine 1986. u oktobru, pilot 'Lauda Airvaves' je prijavio kuglastu munju u avionu nekih tridesetak kilometara jugoistočno od Sarajeva. Avion tipa Foker 27 bio je na čarter liniji između Beča i Soluna. Pilot je rekao da se električna lopta prošetala kroz putničku kabinu sejući užasan strah i da se na kraju ušetala u pilotsku kabinu. Bila je pola metra u prečniku, više bela nego crvena, puna sitnih iskrica. Nije povredila nikoga ali je pregorela i oštetila mnoge uređaje u avionu. Pilot je prokomentarisao da je dobro što nijedan putnik nije imao pejsmejker, jer bi ishod mogao da bude fatalan.

    Bilo je to daleke 1969. godine, 30.augusta, na Brionima, negde oko osam sati uveče. Sam posao bio je dosadan - izuzev nekoliko civilnih aviona dnevno, ništa nije letelo iznad zaštićene zone. Tu vrstu zaštite, uzgred, Tito nikada nije ni tražio, već su mu je drugi nametali, u vidu klasičnog poltronstva. Major Janda, koji je veoma retko pio, pogotovo mu se to nikada nije desilo na dužnosti, bio je ne malo iznenađen kada se na radarskom ekranu pojavio, niotkuda, krupan cilj. Proverio je sa Bihaćem i Zadrom, ali nikakve aktivnosti nije bilo.
   Oblasna kontrola letenja u Zagrebu nije imala nikakav prelet ni blizu, a Italijani su potvrdili da ništa slično ne leti iznad Jadranskog mora. 'Visinski' radari, koji su odmah aktivirani, nisu mogli da izračunaju visinu, pa je Janda pomislio da je to, ipak, možda samo satelit. Međutim, ukoliko je to bilo tačno onda je to morala biti neverovatna zapremina. Major Janda je osetio da će se nešto strašno dogoditi i upravo zbog tog straha naredio je uzbunu celokupnom području.
    Sledećih dvadesetak minuta cilj se i dalje nalazio na ekranu, ali kao da se nije pomerao. Kada je dobio informaciju, izrečenu paničnim glasom, da se objakat spušta, izleteo je na toranj. Mladi kontrolor je izbezumljeno buljio u NLO koji je sada lebdeo na nekih trista metara iznad Pulskog aerodroma, i uopšte nije bio u stanju da reaguje na pitanja majora Jande. Sam major je priznao da uopšte nije znao šta treba da preduzme.
    Po njegovoj proceni objekat je bio kao nevešto napravljena cigara: kupaste glave i tela koje se, poput blagog trougla širilo do kraja i bilo oštro presečeno na zadnjem kraju. Prečnik 'glave' bio je oko dvadeset metara, a širin trupa, koja se stalno uvećavala, na 'repu' je bila blizu sto metara. Dužina 'cigare' bila je najmanje tri strotine metara! Na tom telu nije bilo karakterističnih svetala, ali je zato bilo na stotine sitnih, magličastih 'svetiljki'. Mada se nije čuo zvuk, osećala se vibracija, a rastinje na aerodromu se povijalo.

    Srećom, svi civilni avioni su već odavno bili otišli, pa je na aerodromu bilo malo dežurnih civila - oni su, svi, istrčali na platformu očekujući nekakav kontakt. U letelici nije bilo nikoga - mada je major Janda u to sumnjao - i nije bilo nikakvog nagoveštaja da bilo šta nameravaju u vezi sa prisutnim ljudima. Tada je iz najbliže protivavionske jedinice ispaljena raketa na cilj. Na njegove oči, raketa je udarila, rasprsnula se i nije napravila nikakvu štetu. Major Janda se sjurio u komandnu salu i smesta naredio da prekinu sa uzaludnom paljbom - samo nesrećni civili mogu stradati od posledica rakete. Inače, dva lica su i povređena od tog 'napada'.
    Kontrolor sa tornja je izvestio majora, a i on je to na svom ekranu lako uočio, da je NLO krenuo prema Brionima. Major Janda je naredio da dežurna 'para' (dva aviona - u vojničnom žargonu) uzleti, i da se Predsednik Tito odmah obavesti. Tito je, međutim, NLO već video i nije želeo da se povuče u sklonište. Po njegovom mišljenju, tako se to tada pričalo, sve je to masovna opscena i, u svakom slučaju, nije ništa opasno.

    Dva 'miga 21' iako su, i vizuelno uočili NLO prišli su mu na svega nekoliko stotina metara. To je bila neverovatna situacija: Tito ih gleda svojim dvogledom, oni njega osmatraju sa možda 500 metara visine, direktno iznad njega, obezbeđenje oko Tita ne zna šta da preduzme, general Đilas naređuje da se 'neprijatelj' obori, lovci se ne usuđuju da otvore vatru da ne bi, ne daj bože, povredili Predsednika, već samo obleću oko NLO-a kao osice. Velika truglasta cigara lebdi i dalje u vazduhu i ne mrda. Sve to traje dobrih 5-6 minuta i major Janda konačno preuzima odgovornost i naređuje lovcima da uljeza oteraju. Naređenje je bilo da ne pucaju u njega već samo da ispale projektile upozorenja. Naređenje je ispunjeno i NLO se ponovo, i veoma sporo, odlučuje na uzmak. Kreće se prema Italiji i sve liči na kako-tako završenu priču. Lovci ga prate prema granici na otvorenom moru i još jedanput ispaljuju svoj opominjući arsenal.
    Major Janda sa svojom ekipom u 'bunkeru', a mnogi, uključujući i Tita, to gledaju sopstvenim očima: NLO uspeva da privuče naša dva 'miga'. Predvodnik panično izveštava da ne vlada svojim komandama i veza se prekida u momentu kada se ciljevi spajaju - NLO i naša dva 'miga'. Tada, munjevitim ubrzanjem, od čak pet maha, po proceni na aerodromu, NLO leti prema Italiji da bi, neposredno pred njenom obalom, jednostavno nestao sa ekrana radara.
    Momentalne konsultacije sa Italijanima ne donose ništa novo. I oni su videli veliki, neidentifikovani cilj, ali je i njima nestao sa radara. Kasnije, pretražili su svoj deo mora ali nikada, mada je momenat nestanka naših borbenih aviona precizno geografski određen, nigde nije pronađen ni najmanji njihov delić. Major Janda je pisao mnoge izveštaje i izjašnjenja i zamalo nije otišao na vojni sud zbog pogibije - nestanka dvojice pilota.
    Majoru Jandi je rečeno da je Tito osudio pokušaj napada na NLO, da je po njegovom mišljenju to bilo suludo. Iako se kasnije događalo da naši nekontrolisano otvaraju vatru, ostalo je upamćeno da je on bio energično protiv toga. Uostalom, to njemu nije bio ni prvi ni poslednji susret sa NLO-om i sigurno je negde ostalo zapisano šta je Tito stvarno mislio o tim fenomenima. Postoje fotografije ovih NLO-a, ali nismo uspeli da ih dobijemo. Činjenica da su kopije tih fotografija poslate Rusima i Amerikancima budi nadu da ćemo ih jednog dana možda i videti.