vrh
Meni



NLO-i Nad Jugoslavijom

   O Čemu Je Strogo Ćutala Vojska JNA? Kontrolor letenja je svojom glavom stalno u vazduhu, ali je sa svoje obe noge na zemlji. Kada od pilota dobije izveštaj o NLO-u, on nije preterano impresioniran, njegov je posao da do sudara ne dođe, a tek posle da eventualno prikupi podatke o tom objektu. Šta god da se prikupi to ostaje u uskim okvirima. Može se pretpostaviti upravo iz tog aspekta, da je bivša vojska JNA imala zavodnu biblioteku i videoteku o NLO-ima.


   Delom zbog određenog konzervatizma, delom zbog potrebe da se održi teza da niko nepoznat ne može ući u prostor zemlje, a delom zbog zavidnog naučnog obrazovanja oficira može se reći da su slučajevi dobro obrađeni, klasificirani i proglašeni strogo poverljivim.
    Zvanično, NLO-a nad nebom bivše SFRJ nikad nije bilo. Ali, iz ličnog uvida određenih ljudi, proizilazilo je da bivša JNA ozbiljnije proučava te fenomene nego zvanične naučne ustanove. I stepen uverenosti oficira da se baš sve ne može tek tako objasniti je viliki, verovatno je bio mnogo veći nego kod viđenijih naučnika tog vremena. U svakom slučaju publikovanog i naučnog dokaza u to vreme da NLO-i lete nad nebom SFRJ nije bilo, ali to je bilo tada. Sada ćete biti upoznati sa nečim što su nekad bile vrhunske tajne JNA i visokih vladinih krugova!
    Poznato je, ili bi bar trebalo da bude poznato, da često Veneru smatraju kao NLO. To se dešava i sa mnogim svemirskim letelicama, ali i sa špijunskim avionima na velikim visinama. Englezi su u to vreme imali teledirigovani špijunski avion koji je neverovatno ličio na naše predstave o letećim tanjirima. A, postojali su i špijunski baloni. Po povratku iz špijunske akcije 'u ime slobode' NATO baloni su se iz pravca Istoka vraćali u svojoj silaznoj putanji preko bivše SFRJ prema bazama u Italiji. Mada su to velike, lovci ratnog vazduhoplovstva bivše JNA su isprobavali svoje oružje nanjima.
    Bila je karakteristična njihova najčešća ruta preko Jugoslavije: Veliko Gradište - Valjevo - Sarajevo - Dubrovnik, a tu su se NLO-i najčešće i viđali, naročito u jesen kada je vidljivost odgovarajuća.
    Često su se dešavalei takozvane kuglaste munje. Godine 1986. u oktobru, pilot 'Lauda Airvaves' je prijavio kuglastu munju u avionu nekih tridesetak kilometara jugoistočno od Sarajeva. Avion tipa Foker 27 bio je na čarter liniji između Beča i Soluna. Pilot je rekao da se električna lopta prošetala kroz putničku kabinu sejući užasan strah i da se na kraju ušetala u pilotsku kabinu. Bila je pola metra u prečniku, više bela nego crvena, puna sitnih iskrica. Nije povredila nikoga ali je pregorela i oštetila mnoge uređaje u avionu. Pilot je prokomentarisao da je dobro što nijedan putnik nije imao pejsmejker, jer bi ishod mogao da bude fatalan.

TITO I NLO

    Bilo je to daleke 1969. godine, 30.augusta, na Brionima, negde oko osam sati uveče. Sam posao bio je dosadan - izuzev nekoliko civilnih aviona dnevno, ništa nije letelo iznad zaštićene zone. Tu vrstu zaštite, uzgred, Tito nikada nije ni tražio, već su mu je drugi nametali, u vidu klasičnog poltronstva. Major Janda, koji je veoma retko pio, pogotovo mu se to nikada nije desilo na dužnosti, bio je ne malo iznenađen kada se na radarskom ekranu pojavio, niotkuda, krupan cilj. Proverio je sa Bihaćem i Zadrom, ali nikakve aktivnosti nije bilo. Oblasna kontrola letenja u Zagrebu nije imala nikakav prelet ni blizu, a Italijani su potvrdili da ništa slično ne leti iznad Jadranskog mora. 'Visinski' radari, koji su odmah aktivirani, nisu mogli da izračunaju visinu, pa je Janda pomislio da je to, ipak, možda samo satelit. Međutim, ukoliko je to bilo tačno onda je to morala biti neverovatna zapremina. Major Janda je osetio da će se nešto strašno dogoditi i upravo zbog tog straha naredio je uzbunu celokupnom području.
    Sledećih dvadesetak minuta cilj se i dalje nalazio na ekranu, ali kao da se nije pomerao. Kada je dobio informaciju, izrečenu paničnim glasom, da se objakat spušta, izleteo je na toranj. Mladi kontrolor je izbezumljeno buljio u NLO koji je sada lebdeo na nekih trista metara iznad Pulskog aerodroma, i uopšte nije bio u stanju da reaguje na pitanja majora Jande. Sam major je priznao da uopšte nije znao šta treba da preduzme.
    Po njegovoj proceni objekat je bio kao nevešto napravljena cigara: kupaste glave i tela koje se, poput blagog trougla širilo do kraja i bilo oštro presečeno na zadnjem kraju. Prečnik 'glave' bio je oko dvadeset metara, a širin trupa, koja se stalno uvećavala, na 'repu' je bila blizu sto metara. Dužina 'cigare' bila je najmanje tri strotine metara! Na tom telu nije bilo karakterističnih svetala, ali je zato bilo na stotine sitnih, magličastih 'svetiljki'. Mada se nije čuo zvuk, osećala se vibracija, a rastinje na aerodromu se povijalo.

    Srećom, svi civilni avioni su već odavno bili otišli, pa je na aerodromu bilo malo dežurnih civila - oni su, svi, istrčali na platformu očekujući nekakav kontakt. U letelici nije bilo nikoga - mada je major Janda u to sumnjao - i nije bilo nikakvog nagoveštaja da bilo šta nameravaju u vezi sa prisutnim ljudima. Tada je iz najbliže protivavionske jedinice ispaljena raketa na cilj. Na njegove oči, raketa je udarila, rasprsnula se i nije napravila nikakvu štetu. Major Janda se sjurio u komandnu salu i smesta naredio da prekinu sa uzaludnom paljbom - samo nesrećni civili mogu stradati od posledica rakete. Inače, dva lica su i povređena od tog 'napada'.
    Kontrolor sa tornja je izvestio majora, a i on je to na svom ekranu lako uočio, da je NLO krenuo prema Brionima. Major Janda je naredio da dežurna 'para' (dva aviona - u vojničnom žargonu) uzleti, i da se Predsednik Tito odmah obavesti.
    Tito je, međutim, NLO već video i nije želeo da se povuče u sklonište. Po njegovom mišljenju, tako se to tada pričalo, sve je to masovna opscena i, u svako m slučaju, nije ništa opasno.
    Dva 'miga 21' iako su, i vizuelno uočili NLO prišli su mu na svega nekoliko stotina metara. To je bila neverovatna situacija: Tito ih gleda svojim dvogledom, oni njega osmatraju sa možda 500 metara visine, direktno iznad njega, obezbeđenje oko Tita ne zna šta da preduzme, general Đilas naređuje da se 'neprijatelj' obori, lovci se ne usuđuju da otvore vatru da ne bi, ne daj bože, povredili Predsednika, već samo obleću oko NLO-a kao osice. Velika truglasta cigara lebdi i dalje u vazduhu i ne mrda. Sve to traje dobrih 5-6 minuta i major Janda konačno preuzima odgovornost i naređuje lovcima da uljeza oteraju. Naređenje je bilo da ne pucaju u njega već samo da ispale projektile upozorenja. Naređenje je ispunjeno i NLO se ponovo, i veoma sporo, odlučuje na uzmak. Kreće se prema Italiji i sve liči na kako-tako završenu priču. Lovci ga prate prema granici na otvorenom moru i još jedanput ispaljuju svoj opominjući arsenal.
    Major Janda sa svojom ekipom u 'bunkeru', a mnogi, uključujući i Tita, to gledaju sopstvenim očima: NLO uspeva da privuče naša dva 'miga'. Predvodnik panično izveštava da ne vlada svojim komandama i veza se prekida u momentu kada se ciljevi spajaju - NLO i naša dva 'miga'. Tada, munjevitim ubrzanjem, od čak pet maha, po proceni na aerodromu, NLO leti prema Italiji da bi, neposredno pred njenom obalom, jednostavno nestao sa ekrana radara.
    Momentalne konsultacije sa Italijanima ne donose ništa novo. I oni su videli veliki, neidentifikovani cilj, ali je i njima nestao sa radara. Kasnije, pretražili su svoj deo mora ali nikada, mada je momenat nestanka naših borbenih aviona precizno geografski određen, nigde nije pronađen ni najmanji njihov delić. Major Janda je pisao mnoge izveštaje i izjašnjenja i zamalo nije otišao na vojni sud zbog pogibije - nestanka dvojice pilota.
    Majoru Jandi je rečeno da je Tito osudio pokušaj napada na NLO, da je po njegovom mišljenju to bilo suludo. Iako se kasnije događalo da naši nekontrolisano otvaraju vatru, ostalo je upamćeno da je on bio energično protiv toga. Uostalom, to njemu nije bio ni prvi ni poslednji susret sa NLO-om i sigurno je negde ostalo zapisano šta je Tito stvarno mislio o tim fenomenima. Postoje fotografije ovih NLO-a, ali nismo uspeli da ih dobijemo. Činjenica da su kopije tih fotografija poslate Rusima i Amerikancima budi nadu da ćemo ih jednog dana možda i videti.

TRKA ZA LETEĆIM TANJIROM

    Početkom septembra 1976. godine, tačno iznad Sarajeva primećen je NLO. Prvo pilot Lufthanse, pa Swisair-a, i na kraju kapetan Aviogeneksovog tupoljeva su podjednakim rečima opisali objekat koji im je bio vidljiv. U pitanju je bilo telo slično čigri, relativno malih razmera i, što je najinteresantnije, sa crvenim i zelenim svetlima koja su rotirala. Letelo je stalnim rotiranjem, ali i u cik-cak linijama. Letelica je prilazila blizu pomenutim avionima ali im nije ugrožavala let. Nijedan pilot nije primetio nikakav znak da u tom objektu postoji posada, iako je manevrisanje bilo bezbedno i sinhronizovano. Kontrola letenja je obavestila odgovarajuće vojne organe i 'para' (naziv za dva borbena aviona) se digla sa najbližeg vojnog aerodroma. Vrlo brzo su borbeni avioni JNA došli u blizinu NLO-a. Pošto su vođeni na posebno kanalu nije poznato kakav su izveštaj slali. Zbog lepog vremena vrlo je verovatno da su i napravljeni snimci ispali dobro.
    U svakom slučaju ono što je bilo viđeno na radarskom ekranu bilo je impresivno. NLO koji se tako slobodno šetao oko civilnih aviona, spazivši svoje nove pratioce menja svoje ponašanje. Povećava brzinu i usmerava se prema Banja Luci. Migovi 21 ga prate, ali očigledno ne otvaraju vatru. Ima i tu određene logike. Ukoliko NLO, bez obzira na poreklo, ima oko sebe zaštitni omotač, bilo kakvo ispaljivanje rakete može biti opasno, može pogoditi naše avione ili se skrenuti na neki cilj na zemlji. Postoji, naravno, mogućnost da su naši migovi otvorili vatru, ali se to na radarskim ekranima nije moglo videti. U svakom slučaju bilo je impresivno gledati tu trku - taman kada bi migovi dostigli to telo, ono bi odjedanput ubrzalo. U blizini Banja Luke je NLO skrenuo prema SLavonskom Brodu i zatim prema Mađarskoj. Kod naših komšija postoji običaj da uvek (koliko li to košta) postoji par borbenih aviona u vazduhu, i to najčešće iznad Balatona. Ta navika proističe iz toga što gotovo svako može da preleti Mađarsku u pravcu sever-jug i obratno, a da njihovi avioni ne mogu ni da polete u tom vremenu. Raketiranje sa zemlje je nešto drugo, ali tu ipak postoji krupan problem tačne identifikacije cilja.
    Dva mađarska ratna aviona su krenula prema svojoj granici, da dočekaju nezvane goste. Naši su migovi odustali od dalje trke, postigavši glavni cilj, a to je isterivanje neprijatelja sa naše teritorije, a NLO je ušao u vazdušni prostor Mađarske. Kontrolor letenja na odgovarajućem sektoru je pozvao Budimpeštu direktnom vezom i dao poziciju tajanstvenog objekta naglasivši da je u pitanju NLO. Mađarski migovi su očigledno imali zadatak da taj objekat unište po svaku cenu, pa su se prestrojili i pokušali da opkole cilj.
    Na radarskom ekranu, posle nekoliko sekundi, sva tri cilja su se stopila. Sledeće što je viđeno, bili su nunjeviti odrazi jednog cilja, ali cilja čija je brzina bila bar pet puta brža od zvuka. To je NLO očigledno odlučio da više neće da se zamajava sa lovcima i dodao gas. Već sledećeg minuta je u kontroli letenja bilo drugačijih problema i to je 'prepušteno zaboravu'.
    Dva meseca kasnije, u nevezanom razgovoru sa 'Zoltanom' čuo se i nastavak priče. Mađarski lovci su stvarno imali naređenje da obore NLO. Da li otvorili vatru ili ne, to ni 'Zoltan' nije znao, ali lovaca više nije bilo. I on je sam video da je NLO otišao i mnogo mu je krivo što su mladi piloti u lovcima izginuli. Ono što je svakako najneverovatnije je činjenica da nikad nisu nađeni ni tela pilota ni delovi aviona. Kao da ta dva mađarska ratna aviona nikada nisu ni postojala.

LETEĆI TANJIRI BLIZU ZAGREBA

    Početkom novembra 1979. godine bilo je više prijava NLO-a između Kostajnice i Zagreba. Mnogi kapetani JAT-ovih aviona su to preko frekvencija prijavljivali, iako su opisi bili različiti. Nešto je od toga čak i procurilo u tadašnju štampu, mada u senzacionalističkoj verziji. Nekoliko podrugljivih komentara tadašnjih naučnika je uvredilo pilote očevidce, pa je dalji kontakt sa štampom stopiran. Niko se ozbiljan, uostalom nije zainteresovao za te događaje, iako su oni na radarskim ekranima bili zabeleženi, što je, ako ništa drugo, dokaz da ta tela nisu plod fantazije već objekti od metala. Ali, propaganda vlasti tadašnjeg vremena je činila svoje.
    Tih nekoliko dana je bilo čestih otkaza radionavigacionih sredstava na vezi i vrlo čestih prekida na radio vezi između kontrole letenja i aviona. Vođe aviona su se žalile na prekid veza ili na krčanje i prigušenje zvuka, na otkaz mnogih navigacionih uređaja u avionu i čak kvarove na motorima. Jedan od tih slučajeva je bio izrazito dramatičan. Redovan avion na relaciji Beograd - Zagreb je već bio u početnom prilazu prema Zagrebu kada je ljutito prijavio ugrožavanje. Tada je i kontrolor letenja primetio da postoji drugi cilj u blizini, iako nije imao nikakav podatak o tome da bi bilo ko tu mogao i smeo da bude.
    Kapetan je, na upit, opisao ovo telo kao izduženu cigaru, potpuno neosvetljenu, normalnog načina letenja. Kroz objašnjenje, kao da je shvatio šta se depšava pa je tražio dozvolu izbegavanja. U nekoliko cik-cak poteza je pokušao da se otrese pratioca, ali to nije išlo. 'Cigara' se gotovo prilepila uz njega, prateći ga u stopu. Tada se prednji deo letelice osvetlio snažnom, ljubičastom svetlošću, i istog trenutka su svi uređaji u pilotskoj kabini otkazali. Svi pokazivači su pokazivali neverovatne i netačne podatke. Jedino je radila radio-veza, prosto kao da je to namerno urađeno, i kapetan je usplahireno objašnjavao šta mu se događa. Meteorološka situacija je bila vrlo složena i kontrolor letenja se namučio dajući uputstva za sletanje. Zamislite uputstvo: 'hajde malo levo dok se ne 'pogodi' potrebni kurs, pa hajde malo i polako dole dok se ne 'pogodi' ugao poniranja'. Na oko dva kilometra od početka, kapetan je video poletno-sletnu stazu i bezbedno spustio avion. Po sopstvenoj izjavi, NLO ga je tek tada napustila, kao da je želela da se uveri da će sletanje biti izvedeno sigurno. Na zemlji, uređaji aviona su radili normalno i mehaničari nisu našli nikakav kvar.

GRAD ISPOD VODE

    Daleke 1970. godine desio se čudan događaj, toliko čudan i neverovatan da je svaka priča o tome bila drugačija.
    Mladi poručnik je poleteo iz Zadra na rutinski let. Leteo je duž obale, prema Lošinju. Bio je na vezi sa oblasnom kontrolom letenja Zagreb, na drugoj strani je bio iskusni major, bivši pilot. Sam let nije pretpostavljao nikakve probleme i major ga je vodio kao i sve druge. Na relativno mirno obaveštenje pilota da su motori stali, kontrolor letenja je utvrdio položaj aviona i o tome obavestio svoje kolege. Usledilo je nekoliko konkretnih naredbi koje su imale za cilj da eventualno ponovo aktiviraju motore. To očigledno nije bilo mogućno pa je avion počeo da gubi na visini. Kontrolor letenja je tada naredio mladom poručniku da iskoči, da napusti avion.
Poznato je, naime, da je izgubiti ratni avion velika šteta, ali da je mnogo važniji čovek i da pilote uvek treba spašavati. Obično se očekuje, pogotovo kada je pala izričita naredba, da pilot aktivira katapult i da se spasi iskakanjem. Mladi poručnik to nije želeo, rekao je da hoće da pokuša da spasi avion. Služba kontrole letenja je javila poziciju aviona koji pada nadležnim vojnim službama. Akcija traganja i spašavanja pilota počela je i pre nego što je avion stvarno pao.
    U Zagrebu je stari major molio mladog poručnika da napusti avion i da se spase. Tada, počinje neverovatna odiseja. Pilot javlja da je pao u more i da lagano tone. Na radarskom ekranu više nije bilo cilja i major je sa mukom zadržavao suze. Ono što je bilo najčudnije je bila činjenica da je radio veza još funkcionisala, iako je jačina bila smanjena. Poručnik je, svestan da ne može napustiti avion koji tone, zbog pritiska ispod površine mora, bio nekako rezigniran ali ne i uplašen. Opisao je kako izgleda u moru, čak je delovao kao dečak koji nešto otkriva. A otkrio je neverovatne stvari. Prvo, video je grad ispod mora. U nekoliko rečenica ga je opisao: to su bile visoke, bele okrugle građevine, građene u koncentrisanim krugovima. Centralni trg je izgledao kao stari amfiteatar, a primetio je i neke tamno mrke, niske građevine, koje su više nalikovale na rombove. Rekao je da sve liči na geometrijske figure, ali da ne vidi ništa živo. Nema ni riba, rekao je.
    Čitavo to vreme njegov glas je postajao sve tiši i tiši. Zadnja rečenica koju su čuli u kontroli letenja govorila je o nekakvom podvodnom brodu. Na žalost, bez ikakvih daljih podataka.
    S obzirom da je dat skoro idealno tačan položaj pada aviona u more, brodovi i podmornice Jugoslovenske ratne mornarice su lako istražile ne samo to mesto već i bližu i dalju okolinu. Ne samo da nije nađen nesretni mladi poručnik, već ni jedan jedini, ni najmanji deo aviona nije nađen. Da li je uopšte moguće da je avion, nekim čudom, pao ili otišao na neko sasvim drugo, beskonačno daleko mesto? Ostalo je i dalje velika tajna.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane