Nikola Tesla

    'Daleko u praistoriji anonimni genije je pronašao točak. To je bilo jedno od najkorisnijih dela koje je jedan čovek bilo kada dao svome rodu. Ovaj pronalazak bio je možda sasvim očigledan, ali pronalazak jednog nevidljivog točka, koji je napravljen ni od čega drugog nego od magnetskog polja, bio je daleko od očiglednog i to je ono što mi dugujemo velikom srpskom naučniku Nikoli Tesli. To je moglo da ponikne samo u jednom briljantnom i jedinstvenom intelektu'. (Profesor R.Kap, iz predavanja povodom stogodišnjice rođenja Nikole Tesle)

    Čovek koji je prorekao sadašnjost! U vreme kada je razmišljao o daljinskom upravljaču počeo je da skicira i svoj prvi sistem bežičnog komuniciranja na velikim razdaljinama. Prvi testovi su bili ohrabrujući. Na reci Hadson je postavio maketu broda. Mogao je da upravlja njegovim kretanjem iz svoje laboratorije, na razdaljini od 40 kilometara. Ali, i to je bio tek delić onoga što su uređaji obećavali.
    Godine 1898. odobrena mu je patentna prijava broj 613.809, u kojoj je opisao daljinsku radio-kontrolu za upravljanje vozilima. Bio je to prvi praktični rezultat bežične transmisije. Tesla, kao ni mnogo puta kasnije, nije smatrao za potrebno da odvojeno prijavi radio, a zatim prvo ostvarenje u automatizaciji. Prikazao je zajedno i jedno i drugo i tako otvorio mogućnost da mnogi prisvoje njegove zamisli.
    Tesla je već bio toliko uveren u svoje napore da je tvrdio da će za kratko vreme omogućiti komunikaciju sa Marsom. Časopis 'Electrical Review' donosi članak o Teslinom radu: 'Tesla ima nameru da bez upotrebe žica ostvari prenos kroz prirodnu sredinu - zemlju i vazduh - ogromnih količina energije na razdaljine od hiljade kilometara. To nam liči na san, na priču iz '1001' noći.
    Međutim, izuzetna Teslina otkrića tokom poslednjih godina napornog rada potvrđuju da je njegov rad u ovoj oblasti uspešno prošao kroz fazu laboratorijskih eksperimenata i da je spreman za praktičnu proveru u proizvodnji. Ostvarenje njegovih zamisli značilo bi da će energija sa energetskih izvora kao što su Nijagarini vodopadi jednog dana moći da se koristi u bilo kom delu sveta, bez obzira na razdaljinu'.
    U to vreme on je uporno gradio 'Tesline' transformatore različitih oblika i veličina. Tako je došao i do rezonantnog transformatora, kojim je proizvodio elektropokretačku silu od nekoliko miliona volti. Ovaj transformator postao je okosnica čitave ideje, jer je bio tako napravljen da je drastično smanjivao gubitak energije.

    Za primenu takvog uređaja, verovao je, nije bilo granica, poruka se mogla poslati do Marsa, sa istom lakoćom kao i do Čikaga. U časopisu 'Electrical Review' Tesla je pisao: 'Istražujući u ovoj oblasti, došao sam i do otkrića nekoliko izuzetno važnih činjenica. Atmosferski vazduh, na primer, mada je obično savršen izolator, slobodno provodi struju ogromne elektromotorne sile stvorene u mom novom transformatoru...
    Takođe sam došao do zaključka da se provodljivost vazduha brže povećava što je razređenost atmosfere i električnog pritiska veća. Provodljivost dostiže nivo kada se potpuno izjednačava sa provodljivošću bakarne žice'.
    Baveći se provodljivošću vazduha, Tesla je došao do jednog sporednog otkrića. Primetio je da pražnjenje elektromotorne sile od nekoliko miliona volti izaziva promene u strukturi atmosferskog azota tako da se on jedini sa kiseonikom  i drugim elementima. Govorio je: 'Promene su toliko dinamične i neobične, da sam često strahovao da se može dogoditi da se atmosfera odjednom zapali, što bi zaista bilo užasno'.
    Uz pomoć električne rezonance i precizne sinhronizacije elektičnog kola, Tesla je tumačio: 'Azot bi mogao da se izvoji iz vazduha i da se proizvede bogato azotno đubrivo. Mogla bi se proizvoditi i svetlost difuzna kao što je sunčeva i uz daleko manje troškova, sa 'sijalicama' koje nikada ne bi pregorevale.
    Njegovi snovi kao da su prepisani iz Utopije: Zemlja oslobođena gladi i žeđi, olakšano komuniciranje u svetu, kontrola klime, obilje energije, neograničeni izvori svetla i poslednji ali ne i najmanje važan Teslin san - veza sa životom za koje je verovao da postoji na drugim planetama. Smatrao je da postojanje Marsovaca statistički ne može da se dovede u pitanje.
    Tih godina Tesla je sa istim žarom istraživao na području mehaničkih vibracija. Jednog dana 1898. godine, dok je proveravao elektromehanički oscilator, povezao ga je, bez ikakve prethodne ideje, sa gvozdenim stubom koji je pored njegovog prozora u hotelskoj sobi bio postavljen duž cele zgrade. Uključio je oscilator i seo da beleži sve što primeti. Ovi aparati su ga uvek zabavljali, jer je povećanjem učestalosti vibracija dolazio do rezonance, prvo u jednom, a zatim u drugim predmetima u radionici. Dok je beležio zapažanja, Tesla nije bio svestan da se vibracije preko stuba učvršćenog u peskovito tlo šire čitavim Menhetnom u svim pravcima. Zgrade su počele da se ljuljaju, prozori tresu, a gomile ljudi su istrčavale na ulicu u velikoj panici.
    U policijskoj stanici, gde je Tesla već stekao reputaciju sumnjivog lica, odmah su shvatili da je 'zeljotres' zahvatio samo ovaj deo grada. Dva policajca su, naravno, pošla pravo do Tesle. On je i sam primetio da nešto nije bilo u redu i čekićem je brzo razbio oscilator. Istog trenutka kada su policajci ušli u njegovu sobu, prestao je i zemljotres.

    Tesla ih je dočekao sa rečima: 'Gospodo, žao mi je. Malo je nedostajalo pa da prisustvujete mom eksperimentu. Morao sam iznenada da ga prekinem na neobičan način. Međutim, ako želite možete doći večeras pa ću oscilatore priključiti na dve platforme na kojima možete da se drmusate do mile volje. Sada morate da odete, jer imam još mnogo toga da uradim. Do viđenja, gospodo'.
    Posle policajaca stigli su i novinari. Njima je rekao da bi začas mogao da sruši Bruklinski most kad god poželi.Zaista je to i mogao. Ohrabren svojim prvim uspehom, napravio je oscilator veličine budilnika, stavio ga u džep i pošao da potraži poluzavršenu građevinu. Pronašao je jednu desetospratnicu u kojoj je bio postavljen tek čelični skelet. Na jedan od stubova je priključio svoj oscilator.
    Tesla to opisuje:' Za nekoliko minuta osetio sam lagano treperenje. Povećanjem intenziteta počela je da podrhtava čitava čelična masa. Konačno, građevina se zaljuljala. Radnici su u panici trčali ka prizemlju. Vikali su da se zgrada ruši i pozvali policiju. Pre nego što je nešto ozbiljno moglo da se dogodi, otkačio sam oscilator, stavio ga u džep i izgubio se odatle. Da sam sačekao još deset minuta, zgrada bi bila sravnjena sa zemljom. Na isti način, za Bruklinski most trebalo bi mi manje od jednog časa'.
    To nije sve. Tesla je tvrdio da bi oscilator mogao da prepolovi Zemlju - kao kada dečak raspoluti jabuku. Pričao je: 'Vibracije Zemlje ponavljaju se u periodama od jednog časa i četrdeset devet minuta. To znači, ako ovog trena udarim Zemlju, talas kontrakcije će proći kroz nju i vratiće se za sat i četrdeset devet minuta u obliku ekspozije. U stvari, Zemlja je, kao i sve drugo, u stanju neprekidnog vibriranja. Ona se stalno skuplja i širi. Pretpostavimo sada da u momentu kada započinje kontrakcija izazovem ekspolziju jedne tone dinamita. To će ubrzati kontrakciju i vratiće se takođe ubrzan talas eksplozije. Tada ću detonirati još jednu tonu dinamita i opet povećati talas kontrakcije. Kada bi se to stalno ponavljalo, možete pretpostaviti št a bi se dogodilo. Zamlja bi pukla napola. Po prvi put u svojoj istoriji čovek je upoznao sile kojima se može umešati u kosmičke procese'.
    Pitali su ga koliko bi mu trebalo vremena da razdvoji Zemlju. 'Možda nekoliko meseci, možda godina ili dve. Ali, samo za nekoliko nedelja, planine i brda bi se pokretali za desetine metara gore i dole, reke bi se izlivale iz korita, zgrade bi se rušile - civilizacija bi praktično nestala'.

    Zašto je Nikola Tesla  pričao o tome? Da li je pretpostavljao da bi neki suludi um mogao da zloubotrebi takvu zamisao? Bio je to samo hir genija. Da bi smirio ljude, sve je odmah objasnio do kraja. Teorijski je pretpostavka sasvim ispravna, ali nemoguće je utvrditi savršenu mehaničku rezonancu Zemlj. Možda... neki drugi put.

    Bez obzira šta je želeo i na način kojim je popularisao svoje ideje - prema onome šta je govorio i činio niko se nije odnosio indiferentno. On lično je duboko osećao da sve što radi mora imati pristanak javnosti, kojoj se uvek i obraćao, njoj razumljivim jezikom, kad god se nešto novo dogodilo u njegovoj laboratoriji. Iz zahvalnosti, dali su mu ime kakvo zaslužuju pomalo čudni, ali dobri ljudi: Stari čarobnjak iz Menlo parka.
    Godina 1898. za Teslu i Edisona je protekla u najžešćem odmeravanju snaga. Edison je nagovestio da je spreman da fotografiše ljudske misli i time je skrenuo pažnju čitave američke javnosti. Za uzvrat, Tesla saopštava novinaru 'Newyorker'-a da je u stanju da 'ukroti Sunce'. Uz pomoć uređaja jednostavne konstrukcije razvio je 'metod za proizvodnju pare sa sunčevom energijom'. Para pokreće parnu mašinu, a mašina stvara elektricitet.
    Te godine dalje radi na stvaranju najpodesnijeg izvora veštačke svetlosti za fotografije. 'Blizu sam da dobijem nešto što će biti bolje i od dnevne svetlosti, ali za sada nemam vremena da ideju razvijem do kraja...' Pet godina ranije Tesla je prvi u istoriji napravio fotografije sa fosforescentnim svetlom.
    Edison je već imao razloga da oseti zavist, a onda Tesla saopštava još jedan zanimljiv koncept: razvoj električnog voza. Bio je to nesumnjivo krupan tehnički prodor, ali za Teslu je i ovo ostao samo jedan od onih izuma koje je teorijski uspeo da reši i time iscrpeo svoje razloge da im dalje poklanja svoje dragoceno vreme. Smatrao je, i tako je i objavio, da bi električni voz, na odgovarajućim šinama, postizao brzine od preko 300 kilometara na čas. Njegova ideja ostvarena je u Japanu, a zatim u Francuskoj i drugim zemljama.

    Demonstracija prvog radio kontrolisanog čamca-robota, poslednjeg Teslinog dostignuća, nije izazvala pažnju kakvu zaslužuje, ali ne samo zbog ratnih prilika već i njegovom ličnom krivicom. Da je prikazao samo bežični način upravljanja, čime je pretekao moderni radio, bilo bi sasvim dovoljno, ali Tesla je istovremeno želeo da pokaže i brod-robot. Bio je to prevelik zalogaj. Tog dana, 1898. godine, demonstracijom preteče modernih daljinskih upravljanih vozila i oružja, automatske industrije i robotike, on je saopštio ideje koje svet još godinama neće biti spreman da čuje i razume. Istim ovim Teslinim principima istraživači vanzemaljskih prostora danas upravljaju svemirskim letelicama.
    Tesla je svojim izumom izazvao i podozrenje naučnika. U časopisu 'Public Opinion' kritikovali su njegov rad i metod u članku pod nazivom 'Nauka i senzacionalizam'. Tesla je, međutim bio duboko uveren u svoju koncepciju i nije ni pokušavao da odgovori kritičarima. Prve robote, smatrao je prethodnicom za razvoj teleautomatike. Tesla je pisao: 'Sledeće logično poboljšanje je njihova primena u automatskim mehanizmima, koji bi funkcionisali na velikim udaljenostima od kontrolnog centra. Na primer, mogao bi da se lansira avion, da se po utvrđenom kursu pošalje na zadatak i da izvrši predviđene operacije na stotine kilometara daleko od baze'. Danas svi znaju za bespilotne letelice u vojskama sveta.
    O takvom avionu Tesla je maštao još u studentskim danima. Njegov avion budućnosti, kome je kasnije posvetio mnogo više pažnje, ne bi imao propelere, krila, niti bilo koji drugi spoljni mehanizam. Pokretao bi se uz pomoć energije koju bi primao bežičnim putem. Godine 1898. predlagao je i proizvodnju automatskog automobila. Tesla kaže: 'Kola bi mogla da izvršavaju niz uobičajenih i neke nove operacije, ali u vreme kada sam se za to zalagao smatrali su me za ludaka, i od svega nije bilo ništa'.

    Istraživače moderne kompjuterske tehnologije u drugoj polovini 20. veka često su, želeći da prijave patente u ovoj oblasti, bili neprijatno iznenađeni kada bi utvrdili da je Tesla mnoge izume već prijavio. Iako je Tesla u mnogo čemu dao prve doprinose u razvoju komjuterske tehnologije, o tome se danas mnogo manje zna nego o Bretejnu, Bardinu i Šokliju, koji su pronalaskom tranzistora omogućili elektronske kompjutere. Istina je, međutim, da su njihovi napori tek na osnovu Teslinih patenata doveli do stvaranja kompjuterskih sistema sa elementima za logičko rasuđivanje.
    Godine 1903. Teslini patenti 723.188 i 725.605 sadrže osnove principa logičkog kola (AND). Mada se u Teslinoj prijavi računalo sa naizmeničnom strujom, dok današnji kompjuteri koriste pulseve istosmerne struje, princip je ostao isti. Ipak, Nobelova nagrada, 1956. godine dodeljena je Barinu, Bretejnu i Šokliju za njihov rad na razvoju transistora, koji su u mnogim oblastima zamenili elektronske lampe. Tek odoskora, i stidljivo, i Tesli se odaje priznanje za pionirski posao u ovoj oblasti.
    Na žalost, Tesla, iako je učinio toliko mnogo za eru automatizacije, nije želeo da gubi vreme na dalji razvoj osnovnih principa automatike. Imao je utisak, tada sasvim ispravan, da je svet još nespreman da prihvati primenu automata. Njegovi napori bili su usmereni ka ostvarenju još krupnijih zamisli - ukoliko su ove, uopšte, bile ostvarive. Njegova laboratorija u Njujorku više nije bila podobna i sigurna za proveru takvih projekata, ili tačnije, njegovi eksperimenti su postali previše opasni za mnogobrojni Njujork.

    Tesla je pisao Leonardu Kertisu, koji je štitio njegova prava: 'Moji generatori
 proizvode struju od 4 miliona volti. Radi se o tajnim eksperimentima. Moram sebi da obezbedim nezavisno snabdevanje strujom i nesmetan rad u sopstvenoj i izolovanoj laboratoriji'. Kertis, u dobrim odnosima sa kompanijom Colorado Springs Electic, odmah je krenuo da reši Teslin problem. Rešenje koje je našao imaće dalekosežne posledice.
    U prethodnoj deceniji, Tesla je već prijavio čitavu seriju patenata iz oblasti bežićnog prenosa energije i poruka, počev od osnovnih uređaja za proizvodnju visokih frekvencija i napona. Njegov aparat je mogao da proizvede struju od četiri miliona volti, a sada je imao nameru da napravi jedan još daleko snažniji. Ispitivanja je trebalo obaviti u najvećoj tajnosti ili, bar, u tajnosti kakva je bila moguća u malom mestu u kome se iznenada pojavio čuveni pronalazač sa čitavom gomilom čudne opreme.
    Za vreme gradnje eksperimentalne stanice Tesla je svakodnevno put do gradilišta prelazio čezama. Uvek je sedeo tako da su mu noge visile sa strane, spreman da iskoči, ako bude trebalo. U konji i liftove, podjednako nije imao poverenja. Uskoro, konji u Kolorado Springsu imaće isto toliko razloga da ne veruju njemu, jer kada je obavljao svoje eksperimente, elektricitet, koji se širio okolnim livadama u svim pravcima, plašio je i terao jadne životinje da beže glavom bez obzira. Evo još nekih Teslinih ideja:

■ Veštačko osvetljenje mora i okeana - Propuštanjem struja visoke frekvencije kroz gornje slojeve atmosfere, gde su gasovi razređeni, dolazi do jonizovanja i svetlucanja, slično procesu koji se odvija u neonskim cevima, i stvaranja efekta sličnog polarnoj svetlosti.
■ Prsten oko Ekvatora - Ideja se sastoji u tome da se konstruiše prsten oko ekvatora koji bi slobodno plovio, a njegovo okretanje bi kočile inercijalne sile, pa bi tako bilo moguće putovati brzinom od 2.000 kilometara na čas.
■ Elektromagnetno kupatilo - Ulaskom u jako električno polje mogla bi se odstraniti sva prašina i nečistoće sa ljudske odeće, kao i iz pora ljudske kože, pa bi to bio idealan način kupanja bez vode.
■ Projektor misli - Inspirisan sopstvenim iskustvom, Tesla je zamislio obrnut postupak od onog kada svetlost sa nekog predmeta u našoj okolini pada na mrežnjaču i stvara impuls koji odlazi do mozga. U tom obrnutom postupku naš koncentrisani napor da zamislimo neku sliku stvorio bi impuls koji bi išao na mrežnjaču, gde bismo ga na neki način registrovali i odvodili na ekran.

    Na ogradu oko gradilišta bilo je postavljeno upozorenje: 'Ne prilazi - veoma opasno'. Kada je stanica završena, na tabli je pisalo: 'Neka izgube svaku nadu oni koji ulaze'. Vrlo brzo raširene su glasine da bi Teslini novi uređaji jednim bleskom mogli da ubiju stotine ljudi. Stanica je, po završetku, dominirala čitavim ovim područjem. Iz otvorenog dela krova podizala se kula na 24 metra od zemlje. Na njoj se nalazila još jedna, uža, sa bakarnom kuglom na vrhu, visoka 37 metara.
    Odašiljač koji je tada napravio u Koloradu, Tesla će kasnije proglasiti svojim najvećim pronalaskom. Istina je da ovaj Teslin izum do danas izaiva najviše interesovanja. Kad god se poslednjih godina raspravljalo o nekom fenomenu, koji nastaje slanjem snažnih radio signala vrlo niske frekvencije, novinari znalački razmatraju i takozvani Teslin efekt.
    U Americi su se širile priče da tadašnji Sovjetski Savez koristi gigantski Teslin magnetski odašiljač kojima utiču na vremenske prilike u svetu, izazivajući poplave i topljenje lednika. S druge strane, velike sile se optužuju da na sličan način povremeno izazivaju poremećaje radio komunikacije i vrše uticaje na moždane talase, probijajući zvučni zid, i da utiču na još čitav niz drugih pojava koje se na drugi način ne mogu objasniti.
    Tesla je pisao da je u nekoliko navrata uspeo da stvori i takozvane 'kuglaste munje', lopte usijanih gasova, koje su trajale još desetak sekundi pošto bi on isključio kalem sa naponom od 12 miliona volti. Teorijskim postavkama ovog eksperimenta posvetio je osam stranica svog dnevnika iz Kolorado Springsa. Međutim, posle njegove smrti taj rad je zaboravljen i nikada kasnije nije dalje proveravan - barem što se tiče javnosti.

    Sa stanovišta novih naučnih prodora izuzetno su značajni pokušaji američkog naučnika Roberta Golka koji je još od 1968. godine, kao direktor 'Projekta Tesla', tragao za rešenjem kako da vrlo tople gasove u procesu fuzije zadrži na 'okupu' bez upotrebe magnetskog polja. Godine 1968. Golka je posetio Beograd i u Muzeju 'Nikola Tesla' našao Teslin dnevnik. Na osnovu beležaka je rekonstuisao visokonaponski uređaj i udvostručio njegovu snagu.
    Kako je, zapravo, Tesla tumačio svoj izum?  Govorio je: 'Na prvom mestu, to je rezonantni transformator sa sekundarnim namotajem u kome su delovi, sa visokim električnim nabojem, zauzimajući veliki prostor, raspoređeni duž idealnog omotača velike radijalne zakrivljenosti i na odgovarajućoj međusobnoj udaljenosti, tako da i na malim površinama osiguraju dovoljnu električnu gustinu kako ne bi došlo do oticanja, čak i ako je provodnik ogoljen. Transformator je podsesan za svaki frekventni opseg, od nekoliko do mnogo hiljada herca, pa se može upotrebiti za proizvodnju struje velike amperaže i male snage ili manje amperaže i ogromne elektro-pokretačke sile. Maksimalan električni naboj zavisi od zakrivljenosti površine na kojoj se nalaze elementi i njihove sopstvene površine'.
    Sa ovim uređajem Tesla je smatrao da može da se proizvede struja od sto miliona volti. Tesla je pisao: 'Rezonantni transformator precizno je podešen da odgovara zahtevima električne konstante i drugim osobinama Zemljine kugle, tako da bude veoma efikasan za bežični prenos energije. Na taj način značaj razdaljine se potpuno eliminiše'.
    Kada su moćni uređaji konačno postavljeni i kada je Tesla započeo probe, u vazdušnom prostoru oko stanice izgledalo je kao da se sučeljavaju najsnažnije munje i gromovi. Za vreme noćnog rada predajnika čitavo područje od dvadesetak kilometara unaokolo bilo je bolje osvetljeno nego u sred dana. Tesla se nadao da će urađaji koje je svakodnevno dorađivao jednog dana moći da se prilagode i za komercijalnu upotrebu. Ali, pre toga, valjalo je završiti na hiljade manjih i većih prepravki. Da bi sačuvao toliko obilje novih informacija, Tesla više nije imao poverenja u svoju legendarnu memoriju.
    U Koloradu su počeli da blede i njegovi vizuelni doživljaji. Slike i svetlosni bljesci koji su se nekada javljali na njegovom 'mentalnom platnu' , u eksperimentima su počeli da oživljavaju i dobijaju drugačiji oblik, u opisima, matematičkim formulama, detaljnim, lepršavim, gotovo erotskim portretima električnih munja. Prema Džejmsu Vejtu, najpoznatijem stručnjaku za teoriju elektromagnetnih talasa, Teslini eksperimenti imaju dosta sličnosti sa kasnijim ispitivanjima super niskih frekvencija (SNF) u komunikacijama. U stvari, Teslin veliki odašiljač bio je prvi u svetu dovoljno snažan da stvori SNF rezonancu u Zemljinoj jonosferi.
    On je takođe dosta precizno utvrdio da Zemlja rezonira na 6, 18 i 30 Hz. Sam je imao nameru da napravi uređaje kako bi tačno utvrdio rezonancu, međutim, eksperimentalni dokazi izvedeni su tek 1960. godine. Tek tada je ustanovljeno da je tesla bio veoma blizu: Zemlja rezonira na 8, 14 i 20 Hz.
    Tesla se u Koloradu bavio raznovrskim istraživanjima ali je najviše pažnje posvetio proveri moćnih oscilatora, bežičnom prenosu energije, prijemu i prenosu poruka i, sa tim u vezi, efektima visokofrekventnog električnog polja.
    Na žalost, o nekim njegovim ispitivanjima naučnici i danas imaju samo nejasne predstave. Njegove beleške i kasnija tumačenja nisu dovoljni za objašnjenje nekih eksperimenata. Na primer, zna se da je jedno vreme radio na proizvodnji moćnog izvora zračenja. Među opremom koja je stigla u Kolorado nalazi se i dvostruko-fokusna rendgenska cev sa pločom od platine, a u jednom časopisu Tesla je pisao: 'Budući da snaga oscilatora praktično nema ograničenja, sada je problem da se napravi cev koja bi izdržala svaki potreban pritisak... Tačna namera ili rezultat ovih eksperimenata još uvek su nepoznati, barem za javnost.
    U čemu je Tesla zaista uspeo za vreme svojih napornih ispitivanja u Kolorado Springsu? Sasvim je sigurno da u vreme njegovog čudesnog rada u velu tajne i ogromnih troškova nije nastao nijedan praktičan pronalazak - ako pod praktičnim mislimo na telefon ili poboljšanje bombine. Sudeći po 'Edisonomvim' standardima, međutim, na isti način bi se moglo zameriti Ajnšajnu što nije pronašao mašinu za pranje veša.
    Naučnici ne zanju i možda nikada neće saznati potpun domet njegovih istraživanja, a nevolja je u tome što ni on sam često nije sledio svoju intuiciju, teorije ili preliminarne eksperimente do faze provere. Ali je, u svakom slučaju, ostavio za sobom neka fundamentalna otkrića koja njegovi naučni naslednici u mnogim disciplinama i danas, povremeno, ponovo otkrivaju.
    Zbog tajnovitosti koja i dalje okružuju ovaj najznačajniji period Teslinih istraživanja, 'Dnevnik iz Kolorado Springsa', jedno je od najradije čitanih Teslinih dela. Mnogim naučnicima je Dnevnik polazna osnova za upoznavanje Tesle ili za rekonstrukciju onoga što je Telsa smatrao da je uspeo dostigne.