vrh
Meni



Godine Kada Su Lekari Bespomoćni

   Probudite se ujutro i ne osećate se dobro. Imate temperaturu, mišići vas bole i čini vam se da ste potpuno smlaćeni. Pozovete telefonom nadležne u firmi, kažete im da ste dobili grip, ostanete kod kuće i posle nekoliko dana ponovo ste na nogama, spremni da nastavite sa svakodnevnim obavezama. Ali, šta ako stvari ne krenu tim tokom?

 
      

    Šta ako se posle šest nedelja i dalje osećate potpuno smlaćeni i ako vam vaš lekar prepiše da uzmete još jednu dozu antibiotika? Možda ste zakačili neki virus, nemate dovoljno izbalansiranu ishranu, nedostaje vam neki vitamin ili patite od neke alergije? Ko to zna? Verovatno ne znaju ni lekari i ne šale se kad vam ponekad kažu da naprosto ne zanju o čemu je stvar. Drugim rečima, žrtva ste neke tajanstvene bolesti, jedne od onih koje su tokom minulih vekova iskrsavale niotkuda i bile zla mora čovečanstva. A što se tiče lečenja, to zaboravite - njihovi uzroci još su tajna za nauku.... Evo nekih:

LETARGIČNI ENCEFALITIS - Ova najstrašnija od svih tajanstvenih bolesti uzela je na desetine hiljada žrtava u globalnoj epidemiji koja je otpočela krajem Prvog svetskog rata i trajala do 1920. godine. Prvi simptomi bili su glavobolja, bolni udovi i laka groznica i potom poremećaj vida. Obolelim se temperatura penjala do 41 stepen Celzijusa i više, postajali su sve slabiji i počinjali da tonu u san. Mnogi bi zapadali u komu, a otprilike jedna trećina pacijenata je umirala. Drugi su zapadali u košmarno stanje odloženog oživljavanja i tako vegetirali decenijama, povereni brizi negovateljica, i na kraju umirali od starosti. Godine 1969. poznati neurolog dr Oliver Saks ustanovio je da droga L-dopa može da probudi neke pacijente iz njihove decenija duge kome. Nažalost, pokazalo se da je to bio samo kratkotrajni predah, i svi su ponovo zapadali u komu. Tačan uzročnik bolesti se ne zna, mada naučnici sada upiru prst u jedan osobito opak soj virusa gripa koji je u isto vreme harao širom sveta.

ATINSKA KUGA - Godine 430. pre Hrista, grad Atina bio je žrtva jedne tajanstvene bolesti koja je usmrtila oko 65.000 ljudi, između ostalih i čuvenog državnika Perikla. Jedan od preživelih bio je istoričar Tukidid, čiji izveštaj iz prve ruke još i danas zbunjuje medicinare. Prema njegovom opisu, prvi simptomi bili su osećaj vrućine u glavi i probodi u očima praćeni suvim kašljem i povraćanjem. Ubrzo se oboleli osećao kao da je na vatri, pa je bio prisiljen da pije ogromne količine vode u traganju za olakšicom. Većina obolelih je umirala u roku od nedelju dana. Oni koji bi preživeli patili su od strašnih unutrašnjih povreda praćenih oštećenjem mozga. Šta je moglo da bude uzrok tih jezivih patnji? Prema nekim glasinama tog vremena, bolest je stigla u Atinu iz Etiopije, preko luke Pirej. To upućuje na zaključak da je neki afrički insekt dospeo u Atinu na telu pacova ili drugih glodara. Godine 1997. dva američka istraživača iznela su ideju da je posredi bila ebola, smrtonosna bolest koja s vremena na vreme bukne u centralnoj Africi. ali za sada niko ne zna šta prenosi ebolu.

SINDROM HRONIČNOG UMORA - Cinici će ga možda opisati kao 'izmotavanje lenjivaca', ali sindrom hroničnog umora - SHU, prisutan je već više od jednog stoleća, a od njega su patili i čuvena bolničarka Florens Naatingejl, Čarls Darvin i Marsel Prust. Godine 1995. Nacionalni institut zdravlja SAD dao je jsanu i specifičnu definiciju SHU i sada je SHU potvrđen kao obolenje. Ukratko , to je neobjašnjih, uporan - najmanje šest meseci, povratni umor koji znatno ometa normalne aktivnosti kao što su škola i posao, a odmor ne pomaže. Ali, šta ga to izaziva? Istraživači su ustanovili abnormalnosti u imunološkom sistemu onih koji pate od SHU, sugerišući da telo možda pokušava da samo sebe 'napadne'. Drugi su svaljivali krivicu na stres, koji dovodi do nižeg nivoa hormona kortisola, što izaziva probleme imunološkog sistema. Treći su ustanovili da sve to stoji u vezi sa niskim krvnim pritiskom. Neki lekari, međutim, insistiraju da SHZ uopšte nije fizičko obolenje, nego da je sve u umu - mada to sada zvuči sve manje ubrdljivo.

SPONTANO LJUDSKO SAGOREVANJE - To je pravi košmar. Čovek se jednog trenutka oseća sjajno, a sledećeg se pretvara u pravu buktinju. Tokom minulih decenija i vekova registrovano je oko 300 slučajeva. Jedan takav opis postoji i u knjizi Čarlsa Dikensa Sumorna Kuća, napisanoj 1853. godine. mada niko ne poriče da su žrtve umrle pod neobičnim okolnostima, mnogi naučnici insistiraju da u pogledu sagorevanja nema ničega spontanog. Oni tvrde da se sve svodi na takozvani efekat fitilja, kod koga odeća žrtve biva slučajno zapaljena i ponaša se kao fitlj sveće, zagrevajući telo žrtve do tačke kada počene da se topi njegova masnoća, pri čemu se osobađa visoka temperatura kad se čak i kosti pretvaraju u pepeo. Najnoviji eksperimenti potvrdili su postojanje efekta fitilja, ali za njegovo sprovođenje bili su potrebni časovi, a žrtve spontanog sagorevanja izgorele su za svega desetak minuta. Najveća misterija je što kod ovakvih žrtava izgori samo veći deo njihovog tela, dok sva okolina ostane nedirnuta!
ŽELEZNIČKA KIČMA - Tokom šesdesetih godina prošlog XIX veka britanske železničke kompanije bile su preplavljene zahtevima za naknadu štete ljudima koji su doživeli železničke nezgode. Ne bi u tome bilo ničeg čudnog da mnogi od tih ljudi nisu izgledali potpuno neozleđeni. Ipak, oni su tvrdili da imaju 'železničku kičmu' - bolest koja je ispoljavala čitav niz simptoma, od blage glavobolje do potpune paralize. Lekari tog doba u početku su krivicu svaljivali na povredu kičme izazvane naglim trzajem glave u trenutku nesreće, što je, navodno, dovodilo do upale kičmenog stuba. Potpuno odsustvo bilo kakvih dokaza o povredi kičme navelo je železničke kompanije na sumnju da je posredi jedno mnogo prozaičnije objašnjenje: želja navodno povređenih da na ime odštete izvuku što veće sume novca. Mada je zaista bilo dokumentovanih slučajeva ljudi koji su se samo pretvarali da imaju 'železničku kičmu', neki istoričari medicine nedavno su izneli jedno novo, znatno milosrednije gledište. Oni tvrde da je 'železnička kičma' zapravo bila prvi ubedljivo dokumentovani primer onoga što danas nazivamo posttraumatskim stresnim poremećajem.

BOLEST ZNOJENJA - Čuvena 'Vesela Engleska' postala je znatno manje vesela kada se pojavila jedna tajanstvena bolest koja je pokosila hiljade ljudi, među njima i starijeg brata Henrika VIII, princa Artura. Poznata kao bolest znojenja, pojavila se 1485. godine i udarala je zapanjujućom brzinom. Oboleli su se žestoko znojili i umirali za svega 24 časa. Izveštaji iz tog vremena kažu da je bilo pet talasa pre nego što se epidemija okončala 1551. godine. Procenjujese da je tada umrlo 20.000 ljudi - veliki procenat tadašnje populacije Engleske koja je iznosila oko tri miliona. Godine 1998. su istraživači iz Gajeve bolnice u Londonu potvrdili da su suzili spisak 'sumnjivih faktora' na takozvane hanta viruse. Te viruse, koji su prvi put identifikovani tokom korejskog rata, prenose pacovi, a njihovi smrtonosni efekti upadljivo su slični onima kod bolesti znojenja.

MANIJA PLESANJA - Čitave varoši bile su prepune ljudi koje je zahvatila nezasita želja da plešu - danima, pa čak i nedeljama - sve dok ne bi popadali od iscrpljenosti i u grčevima. Zatim bi sve ponovo otpočinjali. Takve scene bile su bezbroj puta ponavljane širom Evrope između 1350. i 1700. godine, sa čitavim populacijama duševno zdravih osoba koje su postajale žrtve manije plesanja. Prema nekim mišljenjima, ovako ekscentrično ponašanje bilo je izazvano golemim psihološkim pritiskom pod kojim su tadašnji seljaci živeli: nerodne godine, epidemija kuge, ratovi i beda u razmerama koje su danas nezamislive.
Drugi istraživači ukazuju da je u tim vremenima bilo popularno verovanje da plesanje u blizini religioznih svetilišta - naročito onih posvećenih svetom Vitusu - može da osigura dobro zdravlje za sledeću godinu.

PROTEUSOV SINDROM - Lekari koji su čitali Britanski medicinski žurnal u decembru 1886. sa čuđenjem su zurili u graviru jednog tela koje je bilo toliko deformisano da se jedva moglo raspoznavati kao ljudsko. Dvadeset četvorogodišnji Džosef Merik bio je spasen iz jednog londonskog cirkusa ljudskih nakaza, gde je i stekao svoj čuveni nadimak - Čovek Slon. Vlasnik cirkusa je tvrdio da je Merikovu trudnu majku uplašio jedan slon na svome putu i da je taj šok bio prenet na njenu nerođenu bebu. Lekari iz tog doba trezvenije su gledali na čitavu stvar i zanjih je to bio neki nejasni urođeni poremećaj, ili bolest kože zvana pahidermatokela. Tokom kasnijih decenija, kao razlog je navođena multipla fibromatoza, genetsko stanje koje stvara višeslojni rak tkiva. Ali 1986. godine jedna ekipa naučnika iz Kanade iznela je tezu da je uzrok zapravo bio izvanredno retki proteusov sindrom - bolest koja deformiše mišićno tkivo i koja je prvi put bila identifikovana krajem 1970-ih. Ali, šta izaziva proteusov sindrom, to i dalje ostaje tajna.

POŠAST ČIREVA - Pre otprilike 3.300 godina ova teška nevolja zadesila je Egipat. Prema opisima u Starom zavetu, i životinje i ljudi postajali su žrtve zaprepašćujućih čireva. Mnogi učenjaci smatraju da se ta pošast čireva zaista i desila. Tokom mnogih godina glavni osumnjičeni bila je smrtonosna bakterijska bolest Antraks - bedrenica. I životinje i ljudska bića mogu da budu njome inficidani, a neosporno je da ona dovodi do strašnih razjedanja kože i mišićnog tkiva. Ali, u najnovije vreme neki naučnici iz SAD izneli su tezu da je posredi zapravo bila sakagija, bakterijsko oboljenje životinja koje prenose muve, a koje može da zarazi i ljude i dovede do stvaranja jezivih čireva. Mojsije i njegov narod umakli su toj nevolji zato što su živeli daleko od faraonovog logora - van dometa muva koje su prenosile bolest.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane