Naslovni baner
Najnovije vesti -Vesti -NAJNOVIJE VESTI IZ SRBIJENAJNOVIJE VESTI IZ
CRNE GORENAJNOVIJE VESTI IZ BOSNE I
HERCEGOVINENAJNOVIJE VESTI IZ HRVATSKENAJNOVIJE VESTI IZ
MAKEDONIJENOVICE IZ SLOVENIJE IN TUJINE
Meni

Nauka i Putovanje Kroz Vreme

    Sve do 80-tih godina XX veka fizičari su sa krjnjim nepoverenjem pominjali mogućnost putovanja kroz vreme. A, kako je danas. Da li nas možda iz letećih tanjira posmatraju naši potomci? Većina ljudi smatra da su izleti u prošlost i budućnost samo moderna vrsta bajke za kompjuterski prosvećenog potrošača.
   Ali, zar ova neverovatna mogućnost ipak jednom ne bi mogla da bude realna i da putovanje kroz vreme bude kao svakodnevni let avionom?

    Klasična zamerka ideji putovanja kroz vreme svodi se na ono što upućeni nazivaju 'paradoks dede', a odnosi se na mogućnost da potencijalni putnik kroz vreme, ukoliko se vrati u prošlost, može igrom slučaja ili pukom greškom, na neki način da spreči susret svoje bake i dede, ili oca i majke, pa tako potpuno eliminisati i mogućnost svog rođenja u budućnosti.
    U rešavanje ovog paradoksa teško je poverovati. Ali, upravo je kvantna teorija, jedan od dva glavna stuba moderne fizike, ona koja ga podržava. Naučnici kažu da ne postoji kontradikcija, jer zakoni kvantne mehanike uvek prilagođavaju povratak unazad kroz vreme i u drugačiji univerzum. Kakav je to drugačiji univerzum? Takvu ideju je prvi put javno pomenuo fizičar Hjug Everet 1957. godine. On je dokazivao da u nameri da se proizvedu neobični fenomeni kvantne fizike, mora biti više od jednog univerzuma, i da svi postoje paralelno, jedan kraj drugoga.
    Kada je Everet to prvi put spomenuo, smatrali su ga ludakom. Ali, kako je fizika napredovala, sve više teoretičara je spremno da prihvati ideju o postojanju višestrukih univerzuma, gde svaki reflektuje mogući ishod veličanstvenog eksperimenta kakav je postojanje. I tako, ako ste se vratili unazad kroz vreme i greškom ubili spostvenog dedu, zapravo ćete otići u jedan drugačiji univerzum. Univerzum u kome se možete pojaviti i učiniti to što ste učinili. U tom drugom univerzumu se nikada nećete roditi. Međutim, u ovom, postojećem univerzumu, ništa se neće promeniti. Vi ćete se ipak roditi, odrasti i jednoga dana nestati nazad kroz magle vremena da se nikda više ne vratite.
    Putovanje kroz vreme i putovanje u druge univerzume u suštini su ista stvar. U redu, ali kako putovati od jednog do drugog univerzuma? U svom romanu Malkl Krejton ovaj problem rešava pomoću vrste laserskog skenera koji poseduje svaki lik. Superkompjuter budućnosti putem skenera prenosi podatke dok prolazi kroz takozvanu crvotočinu vremena, svojevrsni tunel kroz prostor i vreme. To uopšte nije nikakva nova zamisao, tvdri Krejton, i u pravu je. Ideja o vremenskoj crvotočini pojavila se oko 1916. godine kada su Albert Ajnštajn i njegove kolege radili na teoriji relativiteta, drugom stubu moderne fizike. Teorija je pokazala da su vreme i prostor jedno i isto i da se pomoću gravitacije mogu rastezati i uvrtati.

TUNEL KROZ VREME U PROSTORU
 
    Vremenske crvotočine su mesta gde su prostor i vreme uvrnuti toliko da se između dve udaljene lokacije otvaraju tuneli. Teorijski, osoba može kročiti u takvu vremensku crvotočinu a izaći iz nje milione svetlosnih godina dalje, u sasvim drugom delu univerzuma. Doktor Mičio Kaku sa njujorškog univerziteta kaže da vremenska crvotočina nije ništa drugo nego podzemna železnica, prečica kroz prostor i vreme.
    Nijedno živo biće  do sada nije ugledalo crvotočinu vremena, a još manje putovalo na taj način. Ali postoje teorijski razlozi koji ukazuju da takva crvotočina može postojati u blizini crnih rupa i drugih superteških nebeskih objekata. Zaroniti u statičnu crnu rupu bilo bi samoubistvo jer po definiciji ništa ne može da pobegne iz nje. Ali rotirajuća crna rupa je u obliku prstena, tako da postoji mogućnost da se put kroz nju preživi na isti način na koji cirkuski lav skače kroz zapaljeni obruč. Sredina tog kosmičkog hulahopa je u suštini vremenska crvotočina koja vodi do udaljene lokacije u prostoru, vremenu ili do oba istovremeno.
    Na veliku žalost potencijalnih putnika kroz vreme, najbliža crna rupa je u centru galaksije Mlečni put, i udaljena je 26.000 svetlosnih godina od naše Zemlje. Ali Krejton mudro izbegava ovaj problem, zamenjujući fiziku velikih prostora super submikroskopskim svetom i nečim što naziva kvantna pena.
    Godine 1955. fizičar Džon Viler nagovestio je da je univerzum prožet crvotočinama 100 kvintiliona puta manjim od atomskog nukleusa. Na toj sićušnoj skali, nagađao je on, prostor i vreme su uzburkana pena, totalno različita od krutog nesavitljivog, stalnog univerzuma kakvim ga mi vidimo. U Krejtonovom romanu likovi ili svaki delić informacija koje ih definišu kao ljudska bića, putuju kroz vremenske rupe u ovakvoj peni do drugog univerzuma.
    Put kroz vreme pomoću kvantne pene bio bi dovoljno težak čak i da su sićušnost crvotočina jedini problem. Ali postoji još jedna, daleko veća prepreka vremenskom putovanju pomoću kvantne pene - s ciljem da se manipuliše kvantnom penom, tehnologiji putovanja kroz vreme potrebna je neverovatna i ogromna količina energije, kvadrilion puta više nego što se oslobađa danas u najmoćnijima sudarima čestica.
    Uz takve prepreke, nije pogrešno zaključiti da ljudi najverovatnije nikada neće biti u mogućnosti da putuju kroz vreme. Neko je jednom oštroumno primetio da put kroz vreme mora biti nemoguć, jer da se to može, bili bismo preplavljeni turistima iz budućnosti. Ali sa takvim primedbama može se izaći na kraj u kontekstu višestrukih univerzuma. Osim toga, turisti iz budućnosti na s možda i posećuju, jedino što mi toga nismo svesni. Ali, hajde da pogledamo i tu mogućnost.
    Na primer, jednostavno na nekom vremenskom terminalu naručite izlet za dve osobe 'do bitke kod Vaterloa 18. juna 1815. godine i nazad'. Svetski poznati matematičar i teorisjki fizičar Stiven Houking, čija je knjiga 'Kratka istorija o vremenu' od 1992. godine sjajno prihvaćena i visoko cenjena, izjavio je da je 'putovanje kroz vreme u principu je moguće i to bez pomeranja redosleda toka događaja'. On kaže: 'Možemo posetiti naše pretke, prisustvovati sopstvenom rođenju, da vidimo sebe kako se igramo u vtriću. Možemo čak i Klepopatru da iznenadimo dok se kupa u magarećem mleku. Putnik kroz vreme može čak da interveniše u prošlosti ispreči neku nesreću'.
    Samo tri godine ranije, Houking je ovakve mogućnosti osporavao. Šta ga je nateralo da promeni mišljenje? Da li možda teorija američkih astrofizičara Morisa, Torna, Irtsevera i mnogih drugih koji već poodavno smatraju da je putovanje kroz vreme moguće? Ili eksperimenti sa prenošenjem informacija nadsvetlosnim brzinama? Ili pak ubedljive fizičke anomalije koje se sve češće registruju pri pojavama NLO-a?
    Godine 1988. gorepomenuti astrofizičari sa Kalifornijskog instituta za Tehnologiju u Pasadeni objavili su svoju pomalo čudnu teoriju o 'tunelima kroz vreme'. Po ovoj senzacionalnoj zamisli, nekoj visokotehnološkoj civilizaciji bilo bi moguće da na veštački način stvori 'tunel kroz vreme', odnosno prolaze u našem univerzumu, a potom ih, nakon stabilizovanja, pretvori u 'mašine za putovanje kroz vreme'. Ovaj takozvani 'Pasadenski papir' u naučnim krugovima izazvao je veliko interesovanje, a što se predočenih proračuna tiče, ocenjeni su kao korektni. U časopisu 'Nejčer', profesor Džon Fridman ovu komlikovanu teoriju pokušao je da predstavi na razumljiviji način. On 'tunele kroz vreme' upoređuje sa ormanom za odeću koji poseduje dupla vrata, jedna spreda, a druga na zadnjoj strani, i koji razdvaja dva različita sveta. Zidovi ormana, posmatrani sa obe strane ova dva sveta, zapremaju jedan mali prostor, a sa obe njegove strane prostiru se različiti univerzumi. Na ovaj način 'orman' predstavlja tunel kroz vreme koji povezuje dva univerzuma, ili dva udaljena regiona jednog istog univerzuma.
    Fridman i trojica pomenutih fizičara iz Pasadene čvrsto su ubeđeni da će zakoni fizike kasnijim generacijama omogućiti da 'tunele kroz vreme' dovoljno dugo drže otvorenim kako bi kroz njih prolazile vemenske mašine. Pri špekulacijama o poreklu NLO-a u poslednjim decenijama uglavnom je zastupljena teorija o njihovom vanzemaljskom poreklu. Njeni pobornici smatraju da u vasioni postoje civilizacije čiji je stepen razvoja daleko ispred naše, da su njihove letelice u stanju da razviju brzine približne svetlosnoj i da nas već hiljadama godina uporno posećuju, posmatraju i iz raznoraznih razloga još ne stupaju u kontakt sa nama, barem ne zvanično.
    Međutim, masovna pojava letećih tanjira, njihovo munjevito pojavljivanje i nestajanje i, kako se čini, odsustvo želje za dužim zadržavanjem, navodi nas na pretpostavku da oni i nisu vanzemaljske letelice sa bićima iz dubine kosmosa, već pre ' vanvremenske' letelice na proputovanju kroz istoriju! Neki verovatno žele da vide kako je to nekada davno Džingis Kan 1215. godine osvojio Peking, ili da posmatraju kako su građene piramide i slično. Hipoteza da NLO-i nisu ništa drugo do obična vozila koja putuju kroz vreme i koja kroz vremenske tunele u hiperprostoru skakuću kroz našu istoriju, nije postavljena samo zbog njihove sklonosti ka bizarnim letećim manevrima. Oni, pretpostavlja se, mogu da se materijalizuju i dematerijalizuju, mogu se čak i deliti i ubrzo potom ponovo postati jedna celina. izvode nemoguće fizičke predstave koje upućuju na to da vladaju antigravitacionim silama i projekcionim tehnikama.

KAD SE SATOVI ZAUSTAVE

    Naravno, i vremenske anomalije koje se javljaju u blizini NLO-a potkrepljuju hipotezu o putovanju kroz vreme. Novinar S. Bulancev obavestio je svoje ostale kolege da se jedna takva anomalija dogovila u blizini Moskve u leto 1989. godine. On kaže: 'Siguran sam da ništa niste čuli o izvanrednom vremenskom efektu koji je registrovan u neposrednoj blizini prizemljenja NLO-a. Tamo su svi časovnici išli sporije. I električni časovnici takođe, što dokazuje da to nije bio samo magnetni fenomen. Ja pre verujem u neku vrstu pomeranja vremena'.
    Jedna ruska studijska grupa koja je radila na sondiranju tla na koje je prethodnog dana sleteo jedan NLO, došla je do interesantnog zaključka koji nedvosmisleno upućuje na to da nepoznati došljaci vrše manipulaciju vremenom. J.A. Smirnov, vođa ove grupe, izveštava: 'U samoj zoni sletanja elektronski časovnik kolege Pjatkina išao je 2 sekunde sporije nego van tog područja. Kada smo isti časovnik nekoliko puta unosili i iznosili iz fiktivnog ograničenog prostora gde je otprilike boravio NLO, ustanovili smo efekat usporenja vremena od 27 sekundi, odnosno njegov časovnik je u odnosu na one van uticajne zone kasnio 27 sekundi!'
    Sličan fenomen zbio se i u Englesnoj, kada su u jednom predgrađu Vorminstera preko noći iz neobjašnjivih razloga stali svi satovi. Tek sledećeg jutra počeli su normalno da rade. Stanovnici pomenutog predgrađa kažu da su te noći čuli neko neobjašnjivo zujanje i primetili neke neobične leteće objekte. Možda smo rešenju misterije NLO-a bliže nego što mislimo. Neke indicije već postoje da će se generacije naučnika koja dolazi, a koja se intenzivno bavi razjašnjenjem te zagonetke, dokopati znanja o perfektnoj manipulaciji vremenom.
    A šta će čovek učiniti sa tim znanjem? Nadajmo se da ga neće zloupotrebiti, kao što je to učinio sa mnogim drugim otkrićima. Možda nam se ni ova tajna neće otkriti sve dok ne dođemo do visokog stepena duhovnog razvoja - za naše dobro.  (Treće Oko - 2000.)
Zanimljiva NaukaZanimljiva Nauka - Ostali Tekstovi
Ponuda TemaPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu