Nauka i mistika

    Ljudi su oduvek opsednuti ogromnom željom da saznaju šta se krije izvan našeg horizonta i šta nas očekuje posle smrti. Da bi odgonetnuli tu tajnu primenjivali su najrazličitije metode: meditirali su, iznalazili ritualne koji bi trebalo da im omoguće pristup zagonetkama postojanja, hipnotisali su, tumačili snove, ispitivali predmete i zvezde, pitali ljude koji su klinički mrtvi i polušavali da uspostave kontakte sa mrtvima i drugim dimenzijama.

    Sve je to donelo naslućivanja i pretpostavke, ali ne i željenje dokaze. Zato su sve nade polagane u naučnike koji su tragali za egzaktnim zakonima o živoj i mrvoj prirodi. Zašto ne bi, na primer, fizičari imali objašnjenja za mnoge fenomene koje u stara vremena nije bilo moguće shvatiti i koji su stoga svrstavani u castvo bogova i duhova?
    Zašto dakle, pitali su se mnigi, fizičari ne bi bili u stanju da svojim metodama razjasne stvari koje još i dan danas izgledaju tako nedokučive i tajanstvene? Oni, moglo bi se reći, na izvestan način nisu pravi sagovornici. To jest, fizičari se bave uvek i isključivo opipljivim stvarima koej se mogu jasno posmatrati, pa tako eksperiment ima isključivu dokaznu snagu.
    Ipak, istraživači stalno razvijaju teorije koje tek sa eksperimentalnim metodama stavljaju na probu. Tako često postoje pretpostavke koje premašuju ono što se sa sigurnošću zna, ali za koje če se tek u budućnosti ispostaviti da li su bile ispravne ili pogrešne. A takve teorije mogle bi da nas odvedu u druge svetove.

    Jedan od istraživača koji je stajao u prvim redovima kad se radi o razjašnjavanju porekla i cilja našeg univerzuma jeste britanski naučnik Stiven Hoking. Bio je teškom bolešću prikovan za invalidska kolica, uz to lišen sposobnosti govora tako da je komunicirao isključivo posredstvom kompjutera. Ovaj sjajni mislilac iz Kembridža razvijo je teoriju o crnim rupama koje nas vodi u bizarni svet u kojem nezamislivo postaje moguće.
    Ajnštajn je, kao što je poznato stavio da su energija i masa ekvivalentne. Formula za to je ono njegovo čuveno E=mc². Ali, kako se mase zbog svoje sile teže uzajamno privlače - mi ne padamo sa Zemlje jer nas čvrsto drži njena sila gravitacije, moraju uzajamno da se privlače i masa i energija. Jedna od energija koje se posebno lako zapažaju jeste svetlost. Pitanje bi onda bilo: Da li masa privlači svetlosni zrak? A, odgovor glasi - DA!   
    Naučnici su već više puta pri pomračenju Sunca utvrdili da položaj zvezda u blizini Sunca izgleda pomeren. Tome je razlog što svetlosni zrak biva privučen velikom masom Sunca na svom putu od zvezde do Zemlje. Do nas, dakle, ne stiže direktnim putem, nego u krivoj putanji. Usled toga nama na zemlji izgleda da zvezda nije na mestu na kojem bi morala biti po tačnim astronomskim proračunima.
    U Sunčevom sistemu Sunce ima najveću masu, koja je u poređenju sa drugim zvezdama u univezumu relativno mala. To znači, zvezde sa daleko većom masom raspolažu i daleko jačom privlačnom snagom. Još 1907. godine je fizičar Karl Švarcvild postavio pitanje šta bi se desilo kada bi masa zvezde bila tolika da pod dejstvom sile teže nastavlja i dalje da se skuplja. On je izračunao da bi posle dužeg perioda pritisak u unutrašnjosti bio toliko visok da bi bio ravan gravitaciji. Takva zvezda bi se mogla uporediti sa džinovskom elektranom - u njenoj unutrašnjosti laki elementi se stapaju u teže i pri tome oslobađaju toplotu. Jednom, međutim, mora da se utroši to gorivo u unutrašnjosti zvezde i - pritisak slabi. Masa se sve više steže, gravitacija povećava. U zavisnosti od težine zvezda, na kraju nastaje takozvani 'beli patuljak0, neutronska zvezda ili pak zvezda nastavlja i dalje da se skuplja.
    Zajedno sa oksfordskim profesorom Rožderom Penrouzom, Švarcšild je nastavio da ta razmišljanja, dopunio i h i interpretirao matematičkim formulama. Pritom je pronašao da u svemiru mogu da postoje mesta u kojima je masa beskrajno zgusnuta. A takva mesta su, prema predlogu američkog fizičara Džona Vilera nazvana 'crne rupe'. Zašto baš crne? Zato što ta nebeska tela hvataju svaki svetlosni zrak koji im se dovoljno približi.

    Naprosto, uz pomoć svoje gravitacije. Svetlosni zrak tako reći pada u nju jer je privlačna snaga toliko jaka. Spolja gledano, ne bi moglo ništa da se vidi, jer takva stvar guta celokupnu svetlost. Kada su saznali za postojanje crnih rupa, astrofizičari su otkrili nov i neodoljiv izazov. Nametala su se pitanja poput ovih: šta se to u crnim rupama događa? Šta bi se dogodilo da čovek padne u nju? I mnoga druga.
    Pod pretpostavkom da je crna rupa pravilna i okrugla, može se navesti da gde je rub - fizičari ga nazivaju 'horizontom događaja'. Stiven Hoking ga je poetično okarakterisao kao 'rub senke preteće propasti'. Prekoračenjem se dostiže kraj vremena. A prohodan je samo u jednom pravcu - može dakle da se uđe, ali izlaska više nema. Baš kako su i stari Grci zamišljali smrt. Verovali su, naime, da kada se pređe reka Stiks u podzemnom svetu, više nema povrtatka. Hoking naglašava da ne bi bilo baš prijatno pasti u crnu rupu, jer bi čovekovo telo bilo izduženo kao špageti.
    Teže bi bilo u slučaju da rna rupa nije sasvim okrugla i ravnomerna. Jer, dok okrugle crne rupe zavise samo od svoje mase i brzine obrtanja, u unutrašnjosti neujednačenih crnih rupa mogle bi da nastanu koplikovane strukture. Na primer, kao formacije koje izgledaju kao rupe kroz koje se probijaju crvi. Kroz njih bi mogao da propadne astronaut kad dospe u unutrašnjost crne rupe, da bi zatim krenuo na putovanje kroz vreme i prostor i ako ga sreća posluži, dosegao druge svetove. Ta ideja se pročula pod imenom Ajnštajn - Rozenov most, po Natanu Rozenu, jednom od Ajnštajnovih saradnika.
    Sve su to možda samo maštanja, ali sa matematičkom pozadinom. Kada se rešavaju jednačine opšte teorije relativiteta nalaze se takve egzotične mogućnosti koje ne protivureče danas poznatim prirodnim zakonima. Stiven Hoking je precizirao i govorio: 'Ta rešenja su veoma nestabilna, dakle, sklona poremećajima. Moglo bi da ih uzdrma već i telo jednog astronauta, iako je njegova masa u poređenju sa crnom rupom zanemarljivo mala'.
   

    Ukoliko se astronautu ne bi osmehnula sreća da dospe u rupu nalik na onu koju izbuši crv, bio bi razmrskan, rastavljen na prvobitne sastavne delove. Ako bi kasnije dosegnu drugi univerzum, od njegove individualnosti ništa ne bi ostalo. Bio bi to veoma jadan vid besmrtnosti. Kao jedino svojstvo astronauta, preostala bi njegova masa ili energija.

    Crne rupe nisu jedina postavka fizičara koji razmišljaju šta bi još moglo da postoji izvan našeg sveta. Neki naučnici su opsednuti idejom o višestrukim svetovima. Naš univerzum sa svojim četverodimenzionalnim prostorima i vremenom, mogao bi, po mišljenju naučnika, da ima jame koje mi nismo u stanju da zapazimo, jer naša čula i naša svest za to nisu podesni. Mi čak i ne osećamo da živimo na lopti. Tek su nam fizička rezonovanja i moderna svemirska tehnologija stvorili uslkove da Zemlju vidimo u obliku kugle.
    Stoga je logično zaključiti da naš univerzum ima oblik koji bismo u principu prepoznali i ocenili ako bismo mogli da ga sagledamo spolja. Kao primer, naučnici navode oblik takozvanog torusa, ili velikog prstena koji podseća na automobilsku gumu. Na takvom torusu čovek bi mogao da živi i da ga obilazi, ali da nikada ne stigne do kraja. Ipak, torus ima otvor u sredini, tamo gde se na gumi nalazi glavčina. Topoligja univerzuma bi mogla da bude daleko komplikovanija nego što je to oblik torusa ili kugle. Mogla bi da sadrži čitavu mrežu jama i mostova i da izgledom podseća na švajcarski sir.
    Rupe u svemiru ne moraju da ostanu ograničene isključivo na prostoru, one su zamislive i u vremenu. Time se otvaraju mogućnosti veoma bliske naučnoj fantastici. Kada neko padne u jednu takvu jamu, mogao bi da stigne u druge svetove, ili čak u druga vremena, dakle, da putuje kroz vreme, u prošlost ili budućnost. U osnovi, to bi opet bio Ajnštaj - Rozenov most, samo ovoga puta bez crne rupe. Ali, naučnici u svojim razmišpljanjima žele da ukažu na nešto drugo, a to je - da naš svet ne mora da bude jedini. Fizika dopušta da paralelno, s njim postoje i drugi svetovi o kojima mi nemamo pojma!
    Tu teoriju zastupaju mnogi naučnici i oni pokušavaju da utvrde šta se dogodilo pre onog prvobitnog velikog praska i šta postoji izvan našeg univerzuma. Zaključio je da je naš kosmo samo jedan od mnogih i da je nastao slučajnim skretanjem u ništa. Ali, kako bi to ništa moglo da izazove povođenje i zanošenje?
    Naučnici se pozivaju na slavnog novelovca Vernera Hajzendberga koji je uveideo da ništa ne može da se odredi sa 100% tačnošću. Ili se, na primer, sasvim tačno poznaje mesto boravka jedne čestice ili se precizno može izmeriti njena brzina. Oboje istovremeno ne ide. Shodno tome, ne može se ni u vakumu, dakle u apsolutno praznom prostoru, nikad poći od toga da je sve jednako nuli, jer je neizvodljivo istovremeno tačno odrediti sve veličine i polja. Ostaje, dakle, izvesna nepreciznost imogućnost odstupanja.
    Neki naučni ne vide mogućnost da se dospe iz našeg u drugi svet. Veruju da većina drugih svetova ne bi bila podesna za stvaranje i održavanje ljudskog života, u našem smislu. Mogli bi, na primer, da imaju mnogo više dimenzija nego naš univerzum. A, gotovo je sigurno da svaki univerzum doživljava svoj kraj u nekoj velikoj crnoj rupi.
    Fizičari, očigledno mogu da nam priušte niz zamisli i predstava o onome što leži izvan našeg razmišljanja i našeg sveta. Nisu, međutim, u stanju da nam daju procenu onostranog. Niko ne može da kaže kako ono izgleda, da nas informišu da li je raj drugi svet bolji ili gori od našeg. Zna se jedino da je, najverovatnije, sasvim drugačiji.