Naučnici i Duhovi

    U vreme rođenja slavnog naučnika Tomasa Alfe Edisona, Ameriku je već bio zahvatio talas spiritizma. Međutim, pri kraju života velikog naučnika, 1931. godine, takozvana 'ozbiljna' nauka je raskrstila sa misticizmom i odbacila tvrdnje o duši koja preživljava smrt tela i nastavlja da živi u nekoj drugoj dimenziji. 

    Samo ugled koji je Edison stekao, podarivši svetu preko hiljadu pronalazaka i njegove pozne goidne u kojima je tada bio, spasle su ga od javne osude zbog pokušaja za koji je neizvesno da li se samo na tome završio - da konstruiše aparaturu za razgovor sa duhovima!
    Počev od svog ranog detinjstva, pored svojih roditelja koji su se uveliko bavili spiritizmom u svojoj kući, Tomas Edison je zahvaljujući tome prisustvovao brojnim seansama prizivanja duhova, sve dok mu kuckanje iz zidova, pomeranje stolova, pravi i lažni medijumi koji izbacuju gomilu ektoplazme, već u njegovoj dvanaestoj godini nisu zauvek dosadili, pa je rešio da se posveti nauci. U podrumu rođene kuće napravio je laboratoriju za sopstvene eksperimente, a susedi su se trzali strahujući od povremenih eksplozija koje su se odatle čule.
    Međutim, iako predan egzaktnim istraživanjima,i uvek, za razliku od Nikole telse, zainteresovan za praktičnu primenu i sticanje koristi od pronalazaka, Edison nikada nije napustio zanimanje za svet onostranog. Ipak je, sve do starosti, dobro pazio da to ostane tajna, sačuvana u najužem krugu prijatelja, kao i činjenica da je od mladosti pripadao teozofskoj organizaciji madam Blavacke i Ani Besant, uveliko se interesujući za okultno.

    Imao je već 73 godine kada je u oktobru 1920. godine časopisu 'Američki magazin' otkrio da radi na uspostavljanju elektronske komunikacije sa svetom mrtvih uz pomoć sprave koja će preminulima omogućiti da se jave živima i saopšte kako im je na 'drugoj strani'.
    Mada je sve odjeknulo kao velika senzacija, štampa je učtivo izbegla da takvu vest izvrgne ruglu, pripisavši je zastranjenosti velikog naučnika usled senilnosti. Posle izvesnog vremena, sve je prekrio zaborav, pa Edisonovo intersovanje za duhove više nije gotovo ni pominjano. Ali, on se nije libio da brani sovje stavove kad god je imao priliku za to.
    Tomas Alva Edison je javno prezirao prizivanje duhova na klasičan način, pomoću dvenih stočića i čaše koja se pomera od slova do slova, ali je čvrsto verovao da osetljiva i precizna sprava, specijalno napravljena da duše umrlih mogu da je koriste kao sredstvo za komunikaciju, može to mnogo bolje da obavi od svakojakih medijuma i spiritista.
    U jednom intervuju iz 1920. godine on je objasnio:
- Ukoliko našra ličnost preživljava fizičku smrt, onda je logično i naučno pretpostaviti da ona poseduje pamćenje, inteligenciju i ostale sposobnosti i znanja, stečena ovde na Zemlji. Dakle, ako osoba postoji i posle onoga što zovemo fizičkom smrću, razumno je zaključiti da bi oni koji napuštaju ovaj svet želeli da komuniciraju sa onima koje su ostavili ovde.
    Iste jeseni, on je u jednom govoru izneo zaključak da svi mi imamo drugi život i veruje da ćelije, svaka ponaosob, poseduje sopstvenu inteligenciju i u rojevima,nalik na skupine pčela, formiraju kako živa stvorenja, tako i naizgled neživu materiju. Čovek nije samo ličnost, već i beskrajna zbirka milijardi ličnosti. Posle smrti, te ćelije se odvajaju i razilaze, skupljajući se ponovo da bi nastavile postojanje u novim oblicima, uvek iznova produžavajući život. Kao i materija, i život je neuništiv. Uvek je postojala izvesna količina života na svetu i ta ista količina uvek će postojati. Život ne možete stvoriti, uništiti, niti umnožiti.
    Edison je uveravao svoje savremenike i govorio im:
- Skon sam da poverujem da će naša ličnost u tom kasnijem postojanju biti u stanju da utiče na materijalno. Ukoliko je takav zaključak ispravan i ako smo u stanju da napravimo tako osetljiv instrument da na njega može uticati ljudska ličnost koja egzistira u drugom životu, taj instrument treba da zabeleži nešto.
    Edison se poslednjih 15-tak godina svog života istinsi posvetio konstruisanju aparature za koju je bio uveren da mora da se sastoji od osetljive elektronske ili vakuumske cevi, kao osnovnogelementa uređaja koji treba da pojača tanane vibracije nezemaljskih bića. Među retkima koji su imali priliku da vide protorip psihofona, bio je čuveni telepata Džozef Daninger, sa kojim je Tomas Edison vodio prepisku, jer je i sam verovao u telepatiju.

    Kada je slavni naučnik umro, 18. oktobra 1931. godine, počela je potraga z aspravom i neko vreme govorilo se da je sam Edison uništio svoj pronalazak, jer se razočarao u njegovo funkcionisanje. Pojedinci su čak pokušavali da putem spiritističkih seansi kontaktiraju naučnikov duh i tako saznaju gde se psihofon nalazi ili da dobiju njegov nacrt. Dvojica od njih, Džilbert Rajt iz Dženeral Elektrika i njegov saradnik Hari Gadner, angažovali su poznatog medija Meri Olson. Tomas Edison je preko Olsonove, navodno, saopštio adrese trojice ljudi koji bi mogli da imaju nacrt uređaja. 
    Rajt i Gadner su pronašli jednoga od njih, dobili šemu, ali aparat izrađen po njoj, jednostavno nije funkcionisao. On se, navodno, sastojao od kutije sa mikrofonom, na čijem vrhu je bio otvor na koji se nadovezivala aluminijumska truba. imenzije kutije bile su 10x10x10 centimetara, a visina trube oko 45 centimetara. Na gornjem, širem kraju levka-trube, bio je utisnut drveni zapušač, a kroz njegovu sredinu sprovedena je osetljiva antena koja se spuštala do sredine trube. Spoljna površina trube i antena bile su povezane sa mikrofonom, a unutrašnjost je bila ispunjena sa rastvorom kalijum - permanganata. Aluminijumski zid trube i antena od žice predstavljali su suprotne polove baterije, a rastvor elektrolit veoma jake oksidacije. Upravo tom elektroličkom oksidacijom trebalo je da budu pojačani talasi ili zračenja, bestelesnih bića i tako da aktiviraju mikrofon.
    Ono što decenijama mnogima nije pošlo za rukom, da pronađu originalni prototip Edisonovog psihofona, uspelo je, kako se tvrdi, čalnovima Paranormalnog istraživačkog projekta iz San Dijega u Kaliforniji 1997. godine, koji su mašinu otkrili u kući u Atali, u Alabami. Po njima, sprava potiče iz 1927. godine i jedna je od dve takve za koje se zna da postoje. Ali, zbog polomljenih dvaju voštanih cilindara i jošp nekih izgubljenih originalnih delova, ona je naupotrebljiva. Postoji i više šema uređaja za koje se tvrdi da su Edisonove, mada to nikada nije dokazano.
    Sam Edison, kako kažu, imao je veoma izražene telepatske sposobnosti i o tome je pomenuti telepata Džozef Daninger ostavio svedočanstvo i rekao sledeće:
- Kada bi se Edison skoncentrisao na neku osobu, ta osoba bi ubrzo došla da ga poseti, a ao bi se usredsredio na neki zadatak koji je trebalo obaviti, ta misao bi prešla na osobu na koju se odnosila ili kojoj je bila namenjena, bez ikakve verbalne komunikacije.

    Želeći da obavi praktična istraživanja koja će dokazati postojanje telepatije, ali i idejom da konstruiše uređaj koji će biti u stanju da čita misli, naučnik je u svojoj laboratoriji podvrgao strogo kontrolisanim testovima izvesnog Berta Ričija, poznatog po izvanrednim ekstrasenzornim sposobnostima, ali, na žalost, i po sklonosti da se posluži prevarom kada mu te sposobnosti zakažu. Edison je za ovog ekstrasensa smislio testove u kojima je bila isključena svaka mogućnost trika i podmetanja.
    Jednom prilikom, TOmas Edison je ostavio Ričija sa saradnicima u laboratoriji, itišao u drugu zgradu i napisao na papiru pitanje za Ričija: 'Da li postoji bolje rešenje od hidroksida nikla za alkalni akumulator?' Onda se skoncentrisao na rešavanje nekog drugog problema, da bi sprečio da mu riči pročita misli. Posle nekog vremena, vratio se u laboratoriju i čim je zakoračio, Riči mu je rekao doslovce: 'Ne, ne postoji ništa bolje od hidroksida nikla za alkalnu bateriju'.
    Posopstvenom priznanju, Edisonov pokušaj da pojača sposobnost primanja misaonih talasa pomoću jednog električnog uređaja, pričvršćenog za glavu operaera, nije dao očekivani rezultat, a Bertu Ričiju, na njegov zaprepašćenje, nije za to bio potreban nikakav aparat. Naučnik je telepatu, optuženog jednom prilikom za prevaru, branio čak i na sudu, i sudija Rozalski je pristao da napravi presedan - da praktično proveri tvrdnje o Ričijevim moćima. Na tri komada papira napisao je različite poruke, pomešao ih i stavio u džepove, tako da ni sam nije znao koja se u kojem od njih nalazi. Kako je vadio papiriće, Berto Riči ih je 'čitao', tako što bi mu ispresavijani papir pritisnuli na čelo. Na poslednjem, tećem papiru, sudija je napisao: 'Ovo je prvi put da bilo koji sudija sudi o postojanju okultnih sposobnosti. Ukoliko Riči ponovi ove reči, ja sam obavezan da ga oslobodim na osnovu takvog dokaza'. To se i dogodilo, a Edisonove namere da više angažuje Ričija u svom naučnom radu nisu se ostvarile, jer je telepata, kratko vreme nakon suđenja, iznenada umro.
    Automobilski magnat Henri Ford je bio čovek blizak Edisonu po verovanju u postojanje bestelesnih inteligencija i učenjuo reinkarnaciji. Treći član ove trojke, zainteresovane za onostrano, bio je još jedan veliki naučnik, ser Vilijam Kruks, koji svoju naučnu reputaciju nije smatrao preprekom da bude predsednik Društva za psihička istraćivanja u Lononu o 1896. do 1899.godine. I pored dugogodišnjeg prijateljstva, Tomas Edison nije prihvatao Kruksovu angažovanost u spiritističkim seansama, već je istraživanju nezamaljskog sveta prilazio hladno, naučno, kao pronalazač. O tome je imao običaj da kaže:
- Izvesni metodi koji se sada koriste, toliko su nepodesni i nenaučni, da je prosto zapanjujuće zbog čega se razumni ljudi njima koriste. Ukoliko bilo kada uspemo da uspostavimo komunikaciju sa ličnostima koje su napustile ovaj svet, to neće biti pomoću neke od dečijih zavrzlama koje tako glupo deluju pravim naučnicima.
    Ford je tokom godina druženja sa Edisonom postao oduševljeni pobornik verovanja u život posle smrti i interesovanje velikog naučnika za ovu oblast je nazvao 'najvećim događajem u poslednih 50 godina'. Da li je to bio razlog, ili možda čak i raniji dogovor dvojice prijatelja, ali kada je Tomas Alva Edison 18. oktobra 1931. godine biona smrtnoj postelji, njegov sin Čarls zatvorio je poslednji daah svog oca u epruvetu i kasnije je pradao Henriju Fordu! Bogati industrijalac, za svoga života - umro je 7. parila 1947. godine - nije ovaj predmet izložio u svom čuvenom muzeju, već ga je ljubomorno čuvao u svom stanu, a šta se nakon toga dogodilo sa tom epruvetom - nije poznato. Nije jasan ni pravi razlog ovako bizarnog pokušaja da se sačuva 'duša' jednog od najvećih naučnika i pronalazača koje je svet imao.