Naučni Magazin - No 1
Kakve su posledice po planetu Zemlju eksplozije supernove? Šta bi se desilo? Da li je pokušavano da se skrene asteroid? Da li nas je mimoišlo sudnje kamenje? Šta bi se desilo kada bi Zemlja ostala samo 5 sekudni bez kiseonika? Ima li vode u svemiru i koliko i gde? Šta su paranormalni doživljaji i dali su to u stvari kvantni događaji?
Osmeh na lice:
PAD ZVEZDE SMRTI
Supernova spada među najdramatičnije astronomske događaje. Tokom nekoliko nedelja ili meseci, jedna jedina zvezda može da sagori jasnije od čitave galaksije, usisavši sve neophodno gorivo u jednoj kratkoj, kataklizmičkoj eksploziji. Astronomi se ponekad pitaju ne bi li takav događaj u našem neposrednom komšiluku rezultirao izuzetno ozbiljnim posledicama po Zemlju. Opšte je prihvaćeno da opasnosti nema, ali u poslednje vreme nisu baš svi sigurni u to.
Supernova je bila jedan od prvobitnih kandidata za glavnog uzročnika masovnog izumiranja živog sveta pre 65 milioan godina, kada su zauvek nestali dinosaurusi. U nauci se ovajk događaj naziva K-T graničnim događajem. Međutim, do 80-tih godina XX veka, prevladali su dokazi da je glavni uzročnik katastrofe bio udar džinovskog asteroida. Dodatni dokazi dobijeni su nakon istraživanja 2003. godine, koje je fokusirano na sagledavanje potencijalnog scenaria eksplozije supernove i njenog uticaja na našu planetu.
Naučnici NASA-e i Univerziteta kanzas, koristili su podatke iz skorašnje eksplozije supernove i izračunali su da bi, ukoliko se eksplozija dogodi na udaljenosti od 26 svetlosnih godina, kosmički zraci i gama zračenje predstavljali užasnu pretnju ozonskom omotaču Zemlje. Prethodne procene su predviđale da bi supernova mogla biti opasna čak i na mnogo većoj udaljenosti i da bi takva događanja mogla relativno često da utiču na Zemlju. Ali, 26 svetlosnih godina je bukvalno tu, na našem kosmičkom pragu. Naučnici kažu da se ovakvo nešto događa svakih 600 miliona godina.
Međutim, otkriće Narcisija Beniteza sa Univerziteta Džons Hopkins, ukazuje da je eksplozija supernove zaista izazvala veliko istrebljenje pre samo 2 miliona godina. Geolozi su primetili da granica između Pliocena i Pleistocena, kada je došlo do izumiranja planktona, mekušaca i drugih oblika morskog života, se poklapa sa neuobičajenom koncentracijom izotopa gvožđa-60.
Sumnja je pala na grupu zvezda poznatu pod imenom Škorpion Kentaur OB. Supernova unutar ove grupe je stvorila 'lokalni mehur' ogromni oblak gasa. Iako su ove zvezde sada udaljene 450 miliona svetlosnih godina, pre nekoliko miliona godina one su bile samo 130 miliona svetlosnih godina udaljene od naše planete. To nije dovoljno za efekat atmosferske eksplozije za kojim tragaju naučnici, ali je sasvim dovoljno blizu da supernova izazove oštećenja ozonskog omotača Zemlje. Efekat ne bi bilo globalno istrebljenje života, ali bi osetljive vrste, poput planktona, sasvim sigurno bile zbrisane sa zemlje.
Zahvaljujući neograničenoj emisiji štetnih gasova, zemljin ozonski omotač je u ovom trenutku već ozbiljno oštećen, a rezultat je povećana i merljiva količina ultraljubičastog zračenja koja stiže do površine Zemlje, uzrokujući sve veći broj obolelih od raka kože. Ta činjenica dokazuje da bilo koja vrsta dodatnog oštećenja ozona može imati neočekivane i više nego značajne posledice po život na planeti. Ne samo da supernova proizvodi talas zračenja visokog intenziteta, već je to bukvalno eksplozija zvezde čiji šrapneli koji nekontrolisano lete takođe predstavljaju opasnost. Naučnici smatraju da su nestanak mamuta pre 13.000 godina izazvale upravo posledice supernove.
Vatrena lopta o kojoj je ovde reč, bila je udaljena 250 svetlosnh godina i verovatno nije bila ništa drugo do zvezdica koja je veoma kratko gorela i potom zauvek nestala. Sedam hiljada godina kasnije, prvobitni udarni talas te eksplozije je udario u Zemlju - pljusak komada stena obogaćenog gvožđem je prešao čitav Sunčev sistem putujući brzinom od 10.000 km u sekundi! Veći deo je sagoreo u atmosferi, ali je dosta toga stiglo do površie, ostavivši za sobom niz minijaturnih kratera.
Najozbiljniji efekti su se dogodili tek 21.000 godina kasnije. Ostaci iščezle zvezde spojili su se u veliki broj objekata nalik kometama. istraživanje ukazuje da je kometa prečnika 10 km koju su činili verovatno ostaci iz eksplozije supernove, pogodila Severnu Ameriku pre 13.000 godina. Identifikovan je sloj sfernih metalnih čestica iz tog perioda širom Severne Amerike.
Te čestice us satavljene od mešavine ugljenika, titanijuma, vanadijuma i drugih elemenata, sa posebno velikom koncentracijom nestabilnog izotopa kalijuma-40, koje je veoma redak u Sunčevom sistemu, ali je karakterističan za materijale nastale u eksploziji supernove. Udar te masivne komete o tlo Severne Amerike izazvao bi štetu širom čitavog sveta i privremene klimatske promene. Male životinje koje brzo rastu i sazrevaju bi relativno brzo obnovile svoju populaciju, ali bi velike životinje poput mamuta, verovatno bile osuđene na izumiranje.
I kao da sve to nije dovoljno, identifikovana je i suptilnija, potajnija pretnja zvezdane eksplozije. Tokom faze kolapsa koja prethodi supernovi, stvorilo bi se intenzivno sagorevanje neutrina. To su veoma male, neuhvatljive čestice koje jedva da stupaju u bilo kakvu interakciju sa drugom materijom - milijarde neutrina prolazi do Zemlje bez zaustavljanja. kolaps u našem kosmičkom susedstvu bi stvorio toliko mnogo neutrina, da bi njihov uticaj izazvao 12 kancerogenih izraslina po kilogramu bilo kojeg životinjskog tkiva. To je više nego dovoljno da ubije ogroman procnat velikih životinja u frekvenciji koja se meri najvećim epizodama masovnog istrebljenja. Naša saznanj o neutrinskim interakcijama su ipak još u vek u povoju.
Jedno je sigurno, ima zaista dovoljno dokaza koji podupiru prastara verovanja da je pojava blistave zvezde na nebu veoma važno znamenje - iako ne uvek i nagoveštaj dobrih stvari.
Da li se asteroid koji leti prema Zemlji može skrenuti s putanje? Filmovi Armagedon i Duboki udar pozabavili su se tom temom na svoj način, ali Evropska svemirska agencija (ESA) hoće istinski da ispita tu mogućnost. Zbog toga planira specijalnu misiju čiji je cilj da se vidi može li se sprečiti hipotetički sudar asteroida s našom planetom. Prava verzija takvog pokušaja desiće se korišćenjem svemirske letelice koja će udariti u asteroid. Kao meta je izabran asteroid prečnika oko 500 metara nazvan 99942 Apofis (Apophis), koji s verovatnoćom od 1:250.000 može da pogodi Zemlju 2036. godine.
Misija nazvana Don Kihot koristiće dve svemirske letelice. Ona koja će izvesti udar nazvana je Hidalgo. Teška je 500 kilograma i sudariće se s asteroidom brzinom od oko deset kilometara u sekundi. Za to vreme će orbiter Sančo snimati sudar i pokušati da utvrdi da li je asteroid imalo promenio putanju, tako što će veoma precizno izmeriti njegov položaj pre i posle sudara.
Posle udara Sančo će na asteroid poslati i mali autonomni uređaj koji će se slobodnim padom spustiti u blizini kratera stvorenog udarom kako bi utvrdio hemijske, termalne i mehaničke karakteristike površine. Naravno, ceo događaj neće biti tako impresivan kao filmska verzija s nuklearnom eksplozijom, ali je dobra prilika da naučnici eksperimentalno isprobaju takav scenario. Nadajmo se samo da ga greškom neće usmeriti ka nama.
Prema sturčnjacima, budući da dosta asteroida ima veoma ekscentričnu orbitu, zaista postoji mogućnost da se neki od njih sudari sa Zemljom. A do značajnijih posledica, ne samo na mestu udara, došlo bi ako bi asteroid imao prečnik od 7-10 kilometara. Prema statističkim predviđanjima, ovakav sudar je moguć jednom u 100 miliona godina.
U martu 1989.godine, kraj Zemlje je na udaljenosti od 60 njenih prečnika -768.000 km, brzinom od 74.000 km/h, prošao jedan od asteroida, koji bi da je udario u zemlju, napravio krater prečnika 200 kilometara i dubok 30 kilometara! A 19.maja 1996. godine, asteroid prečnika između 300-500 metara, mase 150 miliona tona, projurio je na samo 440.000 km od Zemlje, što je tek nešto više od razdaljine između Zemlje i Meseca. Koliko se zna, primetili su ga tek pet dana pre prolasaka, samo dvojica astronoma amatera iz Teksasa.
U januaru 1998. godine uočen je asterod nazvan 1999 AN 10. On je prečnika jednog kilometra, a učestalo, to jest, svakih 21 mesec se ukršta sa orbitom Zemlje. Prvo je smatran bezazlenim, ali kada su italijanski astrofizičari pažljivije razmotrili njegovu maršutu, ustanovili su da predstavlja ne malu pretnju. Utešna je, međutuim, njihova procena da nam ne preti odmah, čak ni u narednih nekoliko decenija. Jedan od naučnika koji je učestvoao u proračunavanju kretanje ovog asteroida kaže: 'U 2027. godini njegov položaj u odnosu na planetu Zemlju biće takav da će najverovatnije proći kroz prostor između Zemlje i Meseca, dakle veoma blizu, manje od 350.000 km daleko. Taj bliski susret će pod dejstvom Zemljine gravitacije proizvesti neizbežnu promenu njegove orbite, zbog čega bi prilikom sledećeg prolaska, predviđenog za 2044. godinu, mogao da padne i na našu planetu.
Posledice tog pada bile bi strahovite. Prema procenama, ovaj sudar, ravan eksploziji nuklearnog punjenja snage 10 hiljda miliona tona tritiola - hirošimsko je imalo 15 hiljada tona, prouzrokovao bi sledeće posledice: milion mrtvih, izbacivanje u stratosferu tolike količine prašine da bi Sunce bilo pomračeno sedmicama i mesecima, uz snižavanje temperature na Zemlji za 10-25 stepenim, zemljotresi do 7 stepena Rihterove skale, požari na teritoriji do 100 km udaljenosti od mesta sudare, gde bi se stvorio krater prečnika od oko 20 kilometara.
Međunarodni tim astronoma otkrio je pravi rezervoar vode u svemiru koji je 100.000 puta veći od mase Sunca. Voda se nalazi oko jednog kvazara udaljenog 12 milijardi svetlosnih godina. Ovaj kvazar (QUASi-stellAR radio source, kvazi-stelarni radio izvor), odnosno kosmološki izvor elektromagnetnog zračenja, nije karakterističan samo po količini vode koja ga okružuje, već i po količini energije koju emituje – ona je jednaka energiji koju bi emitovalo 1.000 biliona Sunaca – a potiče iz supermasivne crne rupe u centru kvazara. Pronađena voda nalazi se u gasovitom stanju i neobično je topla i gusta, stoga je izazvala pravu senzaciju među istraživačima, astronomima i naučnicima. Nje ima dovoljno da napunimo okeane na Zemlji više od 100 biliona puta.'
Većina vode u našoj galaksiji je smrznuta i može se naći samo u određenim regionima, za razliku od vode oko pomenutog kvazara, koja se rasprostire hiljadama svetlosnih godina unaokolo. Otkriće je načinjeno spektrografom Z-Spec koji koristi milimetarsku talasnu dužinu (između infracrvenih i mikrotalasnih zraka), a nalazi se u opservatoriji Caltech Submillimeter na Havajima. Detektori ovog spektrografa se hlade na 0,06 stepeni iznad apsolutne nule kako bi se omogućila vrhunska osetljivost potrebna za ovakva merenja.
Ovo otkriće naglašava i važnost milimetarskog ili submilimetarskog frekvencijskog opsega za astronomiju, koji se u poslednjih dve ili tri decenije sve više koristi za posmatranja. Astronomi trenutno rade na konstrukciji 25-metarskog teleskopa koji će biti postavljen u čileanskoj pustinji Atakama. Uz njegovu pomoć, moći će da otkriju neke od najranijih galaksija u svemiru i izmere koncentracije vode i drugih gasova. Primara radi, ovo otkriće kvazara udaljenog 12 milijardi svetlosnih godina omogućiće naučnicima zbog relativno spore brzine svetlosti da vide kako je izgledao svemir nakon 1,6 milijardi godina od njegovog postanka.
Američka svemirska agencija NASA konačno je uspela da pronađe molekule kiseonika u svemiru. Molekule je u sazvežđu Orion detektovao veliki teleskop i infracrveni detektori svemirske opservatorije Heršel. Pojedinačni atomi kiseonika u svemiru ne predstavljaju novost za naučnike, koji su ih do sada uočavali uglavnom oko velikih zvezda. Ali, molekuli kiseonika, koji čine oko 20% vazduha koji udišemo, do sada su vešto izbegavali poglede astronoma.
Kiseonik je otkriven krajem XVIII, a bilo nam je potrebno još 230 godina da konačno sa sigurnošću potvrdimo da ovaj veoma jednostavan molekul postoji i u svemiru. Tom opservatorijom Heršel se takođe služi i Evropska svemirska agencija. Astronomi su decenijama tražili ove molekule u svemiru uz pomoć balona, kao i teleskopa na zemlji i u svemiru. Najbliži otkriću bili su švedski naučnici u opservatoriji Odin koji su 2007. godine uočili molekule kiseonika, ali to otkriće nije bilo potvrđeno.
Smatra se da je kiseonik zarobljen u ledu koji okružuje male čestice prašine i pretpostavlja se da kiseonik koji je otkrila opservatorija Heršel potiče iz tog leda koji se otopio zbog toplote sa zvezda. Ovo objašnjava gde se deo kiseonika u svemiru krije. Opet, mi nismo pronašli velike količine i još uvek ne razumemo šta je to tako posebno u vezi mesta gde ga pronalazimo. Svemir još uvek čuva toliko tajni. Istraživači planiraju da nastave svoju potragu za kiseonikom u drugim sazvežđima.
Kiseonik je treći najzastupljeniji element u svemiru što znači da bi njegovih molekula trebalo da ima u izobilju. Opservatorija Heršel se pokazala kao moćno sredstvo za rešavanje ove misterije. Uz pomoć nje, astronomi mogu izučavati kompletno nov opseg talasnih dužina gde se možda krije ’potpis’ molekula kiseonika. Svemirska opservatorija Heršel, na kojoj se nalazi teleskop sa ogledalom prečnika 3,5 metara, koji koristi submilimetarsku talasnu dužinu, predstavlja najveći svemirski teleskop ikada lansiran u svemir.
Opservatorija je poslata u svemir u maju 2009. godine, a dva meseca kasnije dostigla je drugu Lagranžeovu tačku (L2) Sunčevog sistema, koja se nalazi oko milion i po kilometara od Zemlje. Opservatorija je dobila ime po ser Vilijamu Heršelu, koji je otkrio infracrveni spektar elektromagnetskog zračenja i planetu Uran.
■ Svi ljudi koji bi se našli na plaži bi dobili opekotine od Sunca. Ozon je molekularni kiseonik i blokira većinu UV zraka. Bez njega bi svi koji bi bili izloženi sunčevoj svetlosti izgoreli.
■ Svaki motor sa unutrašnjim sagorevanjem bi bio zagušen. Ovo znači da bi svi avioni koji bi poletali sa piste doživeli pad, dok bi oni u vazduhu mogli da neko vreme jedre a automobili na ulici bi stali.
■ Svi delovi neobrađenog metala bi istog trenutka međusobno bili zavareni – ovo je jedan od zanimljivijih sporednih efekata nepostojanja kiseonika. Razlog zbog kojeg se metali međusobno ne zavaruju pri kontaktu leži u sloju oksidacije. U uslovima sličnim vakumu, metal se međusobno spaja bez ikakve intervencije.
■ Unutrašnje uvo kod ljudi bi eksplodiralo. Izgubili bismo oko 21 odsto vazdušnog pritiska u trenutku, tako da bi čovečanstvo patilo zbog ozbiljnog gubitka sluha.
■ Svaka zgrada napravljena od betona bi se pretvorila u prašinu. Kiseonik je vrlo važan kao vezivno tkivo u svim betonskim strukturama i bez njega jedinjenja ne mogu da sačuvaju svoju čvrstoću.
■ Svaki avion i automobil bi ostali bez snage i jedrili bi par sekundi a potom bi vrlo lako ponovo mogli da upale svoje motore. Vatre bi se ugasile, ali bi gasovi zadržali toliko toplote da bi se istog trenutka upalile kada bismo ponovo dobili kiseonik.
■ Kada je disanje u pitanju, najverovatnije ništa ne bismo primetili. Naša tela ne mogu da registruju nedostatak kiseonika, možemo samo da detektujemo visoke nivoe ugljen-dioksida. Sve dok se CO2 ne gomila u našoj krvi, ne osećamo da se gušimo.
■ Zapravo, nedostatak kiseonika ne bi bio toliko dramatičan. Fenomen koji bi zaustavio milione automobila dobio bi na pažnji, ali nikada ne bismo uspeli da otkrijemo uzrok tome, tako da bi život, najverovatnije, samo nastavio svojim tokom.
■ Mnogi od odgovora na ovo pitanje fokusiraće se na stvari koje će se desiti u tih pet sekundi, međutim, nakon toga, došlo bi do velike eksplozije usled oksidacije svih okeana koji su pretvoreni u vodonik.
■ Ovo znači da bi na Zemlji bilo veoma hladno na 5 sekundi, a potom bi usledio Veliki prasak.
Svi paranormalni fenomeni su, u suštini, kvantni događaji. Ovu su teoriju formulisali 70-tih godina XX veka fizičari Helmut Šmit i Haris Voker, nastojeći tako da vančulna saznanja približe savremenim istraživanjima u oblasti fizike, pre svega u području kvantnih reakcija. U njutnovksoj fizici važi 'kauzalitet bilijarskih kugli' - ako neka kugla uvek udara istom brzinom, pod istim uglom i u isto mesto, uvek će se odbiti pod istim uglom! Ali, na nivou subatomskim čestica, 'normalno' ponašanje objakata više ne važi - kada bi kugle bile elektroni, a ivice stola atom, elektron bi se nakon udara mogao kretati nekom od brojnih putanja, zavisno čak i od prisustva posmatrača i nemoguće bi bilo predvideti kuda će da krene!
Ono što fizičari tvrde da se dešava pri reakcijama elementarnih čestica u antiprotonskim akceleratorima - da ostaju u neodređenom stanju dok ih naučnik ne počne proučavati, odnosno posmatrati, zaista podstiče na razmišljanje. Još kada se doda činjenica da u kvantnom svetu ne važe granice prostor-vreme, nameće se paralela sa iskustvima prekognicije i telepatije, koje takođe ne poštuju ova ograničenja, kao i pitanje da li ljudska svest u određenim uslovima može psihokinetičkim delovanjem da ih prevaziđe i da proizvede određeni efekat - u prošlosti. U tu svrhu, naučnik Helmut Šmit je razvio postupak za istraživanje 'retropsihokineze'.
Za ovaj eksperimetn, Šmitu i Vokeru su trebali dobrovoljci i generator koji radi na bazi raspada atoma radioaktivnog stroncijuma 90. Na ovaj način, prouzrokovano radioaktivno zračenje registruje Gajgerov brojač, koji je povezan sa slektronskim sistemom. Kada brojač rimi impuls, u električnom kolu nastaje jedna od dve moguće situacije. Generator na bazi slučaja na ovaj način deluje na (slučajno) nastajanje jedne od dve moguće varijante.
Teoretski, u pitanju je postupak sličan bacanju novčića u vazduh - trebalo bi, ako je generator prepušten sam sebi, da u 50% slučajeva bude pismo, i u isto toliko slučajeva da bude pismo. Učesnici u eksperimentu zamoljeni su da deluju na generator kako bi se jedna situacija pokazivala češće, a druga znatno ređe. Iako su pokušaji u seriji od 10.000 pokazivali narušavanje verovatnoće najviše od 3%, rezltat je bio veoma indikativan, jer verovatnost pojavljivanja takvog događaja iznosi otprilike milion prema jedan!
Šmit je zadužio asistenta u laboratoriji, kome nije bila poznata svrha eksperimenta, da se bavi generatorom priključenim na kompjuter. Obrađeno je 12 grupa podataka u kojima su naznačeni slučajni događaji, i oni su dvostruko zabeleženi - tonski, kao kuckanje, i na traku u obliku izbušenih rupica. Pri upoređenju sa zvučnim snimkom, svaka bi razlika između zapisa morala biti uočljiva. Nekoliko meseci kasnije, tih 12 grupa je podeljeno na dve, jedna polovina je stavljena u sef, dok je druga ponovo pokazana medijumu koji je slušao rezultat star nekoliko meseci, ali to nije znao. On je bio, štaviše, ubeđen da je reč o ponavljanju eksperimenta od pre nekoliko meseci.
Analiza je pokazala da između dvanaest tonskih i dvanaest izbušenih traka nema razlike i na polovini traka i zvučnih zapisa držanih u sefu, rezultat je u potpunosti odgovarao sluačjnosti. Ali, kod polovine zapisa koji su predočeni medijumu, registrovano je statistički značajno odstupanje od slučajne rapodele. U kasnijim eksperimentima Šmit je utvrdio da je odstupanje od slučajnih rezultata bilo čak četiri puta veće nego kod njegovog prvog pokušaja.
Zaključajk dvojice fizičara bio je da sistem prima informacije, a ne energiju, odnosno da se putem psihokineze ne dovodi nikakva energija, već da ona deluje da se inače slučajni događaji počinju odvijati po nekom redu, a ne igrom čistog slučaja. Tako se pokazalo da 'retropsihokineza' može da menja prošlost!
U kompaniji IBM su 2000. godine sastavili prvi kvantni računar od pet atoma koji su istovremeno skladištili i obrađivali podatke. Ova mala naprava je izvesne računske radnje obavljala znatno brže od poznatih velikih kompjutera. Tak ose otvorila izuzetno intrigantna perspektiva - ako je moguće delovanje posmatrača na zadate kvantne događaje bez prostornog i vremenskog ograničenja, tada bi svaki posmatrač nekog kvantnog događaja bio i njegov učesnik, odnosno, mogao bi imati uticaj na njega! A upotreba kvantnih komjutera, sama po sebi, predstavljaće proizvodnju kvantnih događaja, čiji će karakter zavisiti od želja i uticaja posmatrača, odnosno korisnika!
Nije nezamislivo da bi se na taj način mogao ostvariti protok informacija kroz prostor i vreme zaista bez ograničenja, jer naši jednosmerni zakoni uzroka i posledica i jednosmerni protok vremena ne važe u kvantnom svetu, pa bi, recimo, informacije 'zarobljene' u prošlosti mogli dobijati direktno sa mesta nastajanja! Ili iz budućnosti, samo što onda to više ne bi zvakli prekognicijom, a paranormalni fenomeni dobili bi konačno naučno objašnjenje.
Možda su stari proroci i alhemičari tu kvantnu tajnu u prošlosti već nekako dokučili? Setimo se samo da je čuveni prorok Nostradamus buduće događaje gledao u nekakvoj posudi, na vodi, atomima? A naši proroci Tarabići su još davno rekli da će u budućnosti biti izmišljeno neko 'sokoćalo' - sprava, u koju će ljudi gledati i pomoću koje će moći da razgovaraju sa mrtvima. Tumači 'Kremanskog proročanstva' požurili su da televiziju proglase tim sokoćalom, ali nije isključeno da su Tarabići imali u vidu baš - kvantni komjuter!
Zanimljiva Nauka - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Naučnici NASA-e i Univerziteta kanzas, koristili su podatke iz skorašnje eksplozije supernove i izračunali su da bi, ukoliko se eksplozija dogodi na udaljenosti od 26 svetlosnih godina, kosmički zraci i gama zračenje predstavljali užasnu pretnju ozonskom omotaču Zemlje. Prethodne procene su predviđale da bi supernova mogla biti opasna čak i na mnogo većoj udaljenosti i da bi takva događanja mogla relativno često da utiču na Zemlju. Ali, 26 svetlosnih godina je bukvalno tu, na našem kosmičkom pragu. Naučnici kažu da se ovakvo nešto događa svakih 600 miliona godina.
Međutim, otkriće Narcisija Beniteza sa Univerziteta Džons Hopkins, ukazuje da je eksplozija supernove zaista izazvala veliko istrebljenje pre samo 2 miliona godina. Geolozi su primetili da granica između Pliocena i Pleistocena, kada je došlo do izumiranja planktona, mekušaca i drugih oblika morskog života, se poklapa sa neuobičajenom koncentracijom izotopa gvožđa-60.
Sumnja je pala na grupu zvezda poznatu pod imenom Škorpion Kentaur OB. Supernova unutar ove grupe je stvorila 'lokalni mehur' ogromni oblak gasa. Iako su ove zvezde sada udaljene 450 miliona svetlosnih godina, pre nekoliko miliona godina one su bile samo 130 miliona svetlosnih godina udaljene od naše planete. To nije dovoljno za efekat atmosferske eksplozije za kojim tragaju naučnici, ali je sasvim dovoljno blizu da supernova izazove oštećenja ozonskog omotača Zemlje. Efekat ne bi bilo globalno istrebljenje života, ali bi osetljive vrste, poput planktona, sasvim sigurno bile zbrisane sa zemlje.
Zahvaljujući neograničenoj emisiji štetnih gasova, zemljin ozonski omotač je u ovom trenutku već ozbiljno oštećen, a rezultat je povećana i merljiva količina ultraljubičastog zračenja koja stiže do površine Zemlje, uzrokujući sve veći broj obolelih od raka kože. Ta činjenica dokazuje da bilo koja vrsta dodatnog oštećenja ozona može imati neočekivane i više nego značajne posledice po život na planeti. Ne samo da supernova proizvodi talas zračenja visokog intenziteta, već je to bukvalno eksplozija zvezde čiji šrapneli koji nekontrolisano lete takođe predstavljaju opasnost. Naučnici smatraju da su nestanak mamuta pre 13.000 godina izazvale upravo posledice supernove.
Vatrena lopta o kojoj je ovde reč, bila je udaljena 250 svetlosnh godina i verovatno nije bila ništa drugo do zvezdica koja je veoma kratko gorela i potom zauvek nestala. Sedam hiljada godina kasnije, prvobitni udarni talas te eksplozije je udario u Zemlju - pljusak komada stena obogaćenog gvožđem je prešao čitav Sunčev sistem putujući brzinom od 10.000 km u sekundi! Veći deo je sagoreo u atmosferi, ali je dosta toga stiglo do površie, ostavivši za sobom niz minijaturnih kratera.
Najozbiljniji efekti su se dogodili tek 21.000 godina kasnije. Ostaci iščezle zvezde spojili su se u veliki broj objekata nalik kometama. istraživanje ukazuje da je kometa prečnika 10 km koju su činili verovatno ostaci iz eksplozije supernove, pogodila Severnu Ameriku pre 13.000 godina. Identifikovan je sloj sfernih metalnih čestica iz tog perioda širom Severne Amerike.
I kao da sve to nije dovoljno, identifikovana je i suptilnija, potajnija pretnja zvezdane eksplozije. Tokom faze kolapsa koja prethodi supernovi, stvorilo bi se intenzivno sagorevanje neutrina. To su veoma male, neuhvatljive čestice koje jedva da stupaju u bilo kakvu interakciju sa drugom materijom - milijarde neutrina prolazi do Zemlje bez zaustavljanja. kolaps u našem kosmičkom susedstvu bi stvorio toliko mnogo neutrina, da bi njihov uticaj izazvao 12 kancerogenih izraslina po kilogramu bilo kojeg životinjskog tkiva. To je više nego dovoljno da ubije ogroman procnat velikih životinja u frekvenciji koja se meri najvećim epizodama masovnog istrebljenja. Naša saznanj o neutrinskim interakcijama su ipak još u vek u povoju.
Jedno je sigurno, ima zaista dovoljno dokaza koji podupiru prastara verovanja da je pojava blistave zvezde na nebu veoma važno znamenje - iako ne uvek i nagoveštaj dobrih stvari.
PRVI POKUŠAJ SKRETANJA ASTEROIDA
Da li se asteroid koji leti prema Zemlji može skrenuti s putanje? Filmovi Armagedon i Duboki udar pozabavili su se tom temom na svoj način, ali Evropska svemirska agencija (ESA) hoće istinski da ispita tu mogućnost. Zbog toga planira specijalnu misiju čiji je cilj da se vidi može li se sprečiti hipotetički sudar asteroida s našom planetom. Prava verzija takvog pokušaja desiće se korišćenjem svemirske letelice koja će udariti u asteroid. Kao meta je izabran asteroid prečnika oko 500 metara nazvan 99942 Apofis (Apophis), koji s verovatnoćom od 1:250.000 može da pogodi Zemlju 2036. godine.
Posle udara Sančo će na asteroid poslati i mali autonomni uređaj koji će se slobodnim padom spustiti u blizini kratera stvorenog udarom kako bi utvrdio hemijske, termalne i mehaničke karakteristike površine. Naravno, ceo događaj neće biti tako impresivan kao filmska verzija s nuklearnom eksplozijom, ali je dobra prilika da naučnici eksperimentalno isprobaju takav scenario. Nadajmo se samo da ga greškom neće usmeriti ka nama.
SUDNJE KAMENJE NAS MIMOIŠLO
Prema sturčnjacima, budući da dosta asteroida ima veoma ekscentričnu orbitu, zaista postoji mogućnost da se neki od njih sudari sa Zemljom. A do značajnijih posledica, ne samo na mestu udara, došlo bi ako bi asteroid imao prečnik od 7-10 kilometara. Prema statističkim predviđanjima, ovakav sudar je moguć jednom u 100 miliona godina.
U martu 1989.godine, kraj Zemlje je na udaljenosti od 60 njenih prečnika -768.000 km, brzinom od 74.000 km/h, prošao jedan od asteroida, koji bi da je udario u zemlju, napravio krater prečnika 200 kilometara i dubok 30 kilometara! A 19.maja 1996. godine, asteroid prečnika između 300-500 metara, mase 150 miliona tona, projurio je na samo 440.000 km od Zemlje, što je tek nešto više od razdaljine između Zemlje i Meseca. Koliko se zna, primetili su ga tek pet dana pre prolasaka, samo dvojica astronoma amatera iz Teksasa.
U januaru 1998. godine uočen je asterod nazvan 1999 AN 10. On je prečnika jednog kilometra, a učestalo, to jest, svakih 21 mesec se ukršta sa orbitom Zemlje. Prvo je smatran bezazlenim, ali kada su italijanski astrofizičari pažljivije razmotrili njegovu maršutu, ustanovili su da predstavlja ne malu pretnju. Utešna je, međutuim, njihova procena da nam ne preti odmah, čak ni u narednih nekoliko decenija. Jedan od naučnika koji je učestvoao u proračunavanju kretanje ovog asteroida kaže: 'U 2027. godini njegov položaj u odnosu na planetu Zemlju biće takav da će najverovatnije proći kroz prostor između Zemlje i Meseca, dakle veoma blizu, manje od 350.000 km daleko. Taj bliski susret će pod dejstvom Zemljine gravitacije proizvesti neizbežnu promenu njegove orbite, zbog čega bi prilikom sledećeg prolaska, predviđenog za 2044. godinu, mogao da padne i na našu planetu.
Posledice tog pada bile bi strahovite. Prema procenama, ovaj sudar, ravan eksploziji nuklearnog punjenja snage 10 hiljda miliona tona tritiola - hirošimsko je imalo 15 hiljada tona, prouzrokovao bi sledeće posledice: milion mrtvih, izbacivanje u stratosferu tolike količine prašine da bi Sunce bilo pomračeno sedmicama i mesecima, uz snižavanje temperature na Zemlji za 10-25 stepenim, zemljotresi do 7 stepena Rihterove skale, požari na teritoriji do 100 km udaljenosti od mesta sudare, gde bi se stvorio krater prečnika od oko 20 kilometara.
NAJVEĆA VODENA MASA U SVEMIRU
Međunarodni tim astronoma otkrio je pravi rezervoar vode u svemiru koji je 100.000 puta veći od mase Sunca. Voda se nalazi oko jednog kvazara udaljenog 12 milijardi svetlosnih godina. Ovaj kvazar (QUASi-stellAR radio source, kvazi-stelarni radio izvor), odnosno kosmološki izvor elektromagnetnog zračenja, nije karakterističan samo po količini vode koja ga okružuje, već i po količini energije koju emituje – ona je jednaka energiji koju bi emitovalo 1.000 biliona Sunaca – a potiče iz supermasivne crne rupe u centru kvazara. Pronađena voda nalazi se u gasovitom stanju i neobično je topla i gusta, stoga je izazvala pravu senzaciju među istraživačima, astronomima i naučnicima. Nje ima dovoljno da napunimo okeane na Zemlji više od 100 biliona puta.'
Većina vode u našoj galaksiji je smrznuta i može se naći samo u određenim regionima, za razliku od vode oko pomenutog kvazara, koja se rasprostire hiljadama svetlosnih godina unaokolo. Otkriće je načinjeno spektrografom Z-Spec koji koristi milimetarsku talasnu dužinu (između infracrvenih i mikrotalasnih zraka), a nalazi se u opservatoriji Caltech Submillimeter na Havajima. Detektori ovog spektrografa se hlade na 0,06 stepeni iznad apsolutne nule kako bi se omogućila vrhunska osetljivost potrebna za ovakva merenja.
Ovo otkriće naglašava i važnost milimetarskog ili submilimetarskog frekvencijskog opsega za astronomiju, koji se u poslednjih dve ili tri decenije sve više koristi za posmatranja. Astronomi trenutno rade na konstrukciji 25-metarskog teleskopa koji će biti postavljen u čileanskoj pustinji Atakama. Uz njegovu pomoć, moći će da otkriju neke od najranijih galaksija u svemiru i izmere koncentracije vode i drugih gasova. Primara radi, ovo otkriće kvazara udaljenog 12 milijardi svetlosnih godina omogućiće naučnicima zbog relativno spore brzine svetlosti da vide kako je izgledao svemir nakon 1,6 milijardi godina od njegovog postanka.
MOLEKULI KISEONIKA U SVEMIRU
Američka svemirska agencija NASA konačno je uspela da pronađe molekule kiseonika u svemiru. Molekule je u sazvežđu Orion detektovao veliki teleskop i infracrveni detektori svemirske opservatorije Heršel. Pojedinačni atomi kiseonika u svemiru ne predstavljaju novost za naučnike, koji su ih do sada uočavali uglavnom oko velikih zvezda. Ali, molekuli kiseonika, koji čine oko 20% vazduha koji udišemo, do sada su vešto izbegavali poglede astronoma.
Kiseonik je otkriven krajem XVIII, a bilo nam je potrebno još 230 godina da konačno sa sigurnošću potvrdimo da ovaj veoma jednostavan molekul postoji i u svemiru. Tom opservatorijom Heršel se takođe služi i Evropska svemirska agencija. Astronomi su decenijama tražili ove molekule u svemiru uz pomoć balona, kao i teleskopa na zemlji i u svemiru. Najbliži otkriću bili su švedski naučnici u opservatoriji Odin koji su 2007. godine uočili molekule kiseonika, ali to otkriće nije bilo potvrđeno.
Smatra se da je kiseonik zarobljen u ledu koji okružuje male čestice prašine i pretpostavlja se da kiseonik koji je otkrila opservatorija Heršel potiče iz tog leda koji se otopio zbog toplote sa zvezda. Ovo objašnjava gde se deo kiseonika u svemiru krije. Opet, mi nismo pronašli velike količine i još uvek ne razumemo šta je to tako posebno u vezi mesta gde ga pronalazimo. Svemir još uvek čuva toliko tajni. Istraživači planiraju da nastave svoju potragu za kiseonikom u drugim sazvežđima.
Kiseonik je treći najzastupljeniji element u svemiru što znači da bi njegovih molekula trebalo da ima u izobilju. Opservatorija Heršel se pokazala kao moćno sredstvo za rešavanje ove misterije. Uz pomoć nje, astronomi mogu izučavati kompletno nov opseg talasnih dužina gde se možda krije ’potpis’ molekula kiseonika. Svemirska opservatorija Heršel, na kojoj se nalazi teleskop sa ogledalom prečnika 3,5 metara, koji koristi submilimetarsku talasnu dužinu, predstavlja najveći svemirski teleskop ikada lansiran u svemir.
Opservatorija je poslata u svemir u maju 2009. godine, a dva meseca kasnije dostigla je drugu Lagranžeovu tačku (L2) Sunčevog sistema, koja se nalazi oko milion i po kilometara od Zemlje. Opservatorija je dobila ime po ser Vilijamu Heršelu, koji je otkrio infracrveni spektar elektromagnetskog zračenja i planetu Uran.
ŠTA BI SE DESILO KADA BI NA PLANETI NESTALO KISEONIKA NA SAMO 5 SEKUNDI?!
■ Svi ljudi koji bi se našli na plaži bi dobili opekotine od Sunca. Ozon je molekularni kiseonik i blokira većinu UV zraka. Bez njega bi svi koji bi bili izloženi sunčevoj svetlosti izgoreli.
■ Svaki motor sa unutrašnjim sagorevanjem bi bio zagušen. Ovo znači da bi svi avioni koji bi poletali sa piste doživeli pad, dok bi oni u vazduhu mogli da neko vreme jedre a automobili na ulici bi stali.
■ Svi delovi neobrađenog metala bi istog trenutka međusobno bili zavareni – ovo je jedan od zanimljivijih sporednih efekata nepostojanja kiseonika. Razlog zbog kojeg se metali međusobno ne zavaruju pri kontaktu leži u sloju oksidacije. U uslovima sličnim vakumu, metal se međusobno spaja bez ikakve intervencije.
■ Unutrašnje uvo kod ljudi bi eksplodiralo. Izgubili bismo oko 21 odsto vazdušnog pritiska u trenutku, tako da bi čovečanstvo patilo zbog ozbiljnog gubitka sluha.
■ Svaka zgrada napravljena od betona bi se pretvorila u prašinu. Kiseonik je vrlo važan kao vezivno tkivo u svim betonskim strukturama i bez njega jedinjenja ne mogu da sačuvaju svoju čvrstoću.
■ Svaki avion i automobil bi ostali bez snage i jedrili bi par sekundi a potom bi vrlo lako ponovo mogli da upale svoje motore. Vatre bi se ugasile, ali bi gasovi zadržali toliko toplote da bi se istog trenutka upalile kada bismo ponovo dobili kiseonik.
■ Kada je disanje u pitanju, najverovatnije ništa ne bismo primetili. Naša tela ne mogu da registruju nedostatak kiseonika, možemo samo da detektujemo visoke nivoe ugljen-dioksida. Sve dok se CO2 ne gomila u našoj krvi, ne osećamo da se gušimo.
■ Zapravo, nedostatak kiseonika ne bi bio toliko dramatičan. Fenomen koji bi zaustavio milione automobila dobio bi na pažnji, ali nikada ne bismo uspeli da otkrijemo uzrok tome, tako da bi život, najverovatnije, samo nastavio svojim tokom.
■ Mnogi od odgovora na ovo pitanje fokusiraće se na stvari koje će se desiti u tih pet sekundi, međutim, nakon toga, došlo bi do velike eksplozije usled oksidacije svih okeana koji su pretvoreni u vodonik.
■ Ovo znači da bi na Zemlji bilo veoma hladno na 5 sekundi, a potom bi usledio Veliki prasak.
KVANTNI SKOK
Svi paranormalni fenomeni su, u suštini, kvantni događaji. Ovu su teoriju formulisali 70-tih godina XX veka fizičari Helmut Šmit i Haris Voker, nastojeći tako da vančulna saznanja približe savremenim istraživanjima u oblasti fizike, pre svega u području kvantnih reakcija. U njutnovksoj fizici važi 'kauzalitet bilijarskih kugli' - ako neka kugla uvek udara istom brzinom, pod istim uglom i u isto mesto, uvek će se odbiti pod istim uglom! Ali, na nivou subatomskim čestica, 'normalno' ponašanje objakata više ne važi - kada bi kugle bile elektroni, a ivice stola atom, elektron bi se nakon udara mogao kretati nekom od brojnih putanja, zavisno čak i od prisustva posmatrača i nemoguće bi bilo predvideti kuda će da krene!
Ono što fizičari tvrde da se dešava pri reakcijama elementarnih čestica u antiprotonskim akceleratorima - da ostaju u neodređenom stanju dok ih naučnik ne počne proučavati, odnosno posmatrati, zaista podstiče na razmišljanje. Još kada se doda činjenica da u kvantnom svetu ne važe granice prostor-vreme, nameće se paralela sa iskustvima prekognicije i telepatije, koje takođe ne poštuju ova ograničenja, kao i pitanje da li ljudska svest u određenim uslovima može psihokinetičkim delovanjem da ih prevaziđe i da proizvede određeni efekat - u prošlosti. U tu svrhu, naučnik Helmut Šmit je razvio postupak za istraživanje 'retropsihokineze'.
Za ovaj eksperimetn, Šmitu i Vokeru su trebali dobrovoljci i generator koji radi na bazi raspada atoma radioaktivnog stroncijuma 90. Na ovaj način, prouzrokovano radioaktivno zračenje registruje Gajgerov brojač, koji je povezan sa slektronskim sistemom. Kada brojač rimi impuls, u električnom kolu nastaje jedna od dve moguće situacije. Generator na bazi slučaja na ovaj način deluje na (slučajno) nastajanje jedne od dve moguće varijante.
Teoretski, u pitanju je postupak sličan bacanju novčića u vazduh - trebalo bi, ako je generator prepušten sam sebi, da u 50% slučajeva bude pismo, i u isto toliko slučajeva da bude pismo. Učesnici u eksperimentu zamoljeni su da deluju na generator kako bi se jedna situacija pokazivala češće, a druga znatno ređe. Iako su pokušaji u seriji od 10.000 pokazivali narušavanje verovatnoće najviše od 3%, rezltat je bio veoma indikativan, jer verovatnost pojavljivanja takvog događaja iznosi otprilike milion prema jedan!
Šmit je zadužio asistenta u laboratoriji, kome nije bila poznata svrha eksperimenta, da se bavi generatorom priključenim na kompjuter. Obrađeno je 12 grupa podataka u kojima su naznačeni slučajni događaji, i oni su dvostruko zabeleženi - tonski, kao kuckanje, i na traku u obliku izbušenih rupica. Pri upoređenju sa zvučnim snimkom, svaka bi razlika između zapisa morala biti uočljiva. Nekoliko meseci kasnije, tih 12 grupa je podeljeno na dve, jedna polovina je stavljena u sef, dok je druga ponovo pokazana medijumu koji je slušao rezultat star nekoliko meseci, ali to nije znao. On je bio, štaviše, ubeđen da je reč o ponavljanju eksperimenta od pre nekoliko meseci.
Analiza je pokazala da između dvanaest tonskih i dvanaest izbušenih traka nema razlike i na polovini traka i zvučnih zapisa držanih u sefu, rezultat je u potpunosti odgovarao sluačjnosti. Ali, kod polovine zapisa koji su predočeni medijumu, registrovano je statistički značajno odstupanje od slučajne rapodele. U kasnijim eksperimentima Šmit je utvrdio da je odstupanje od slučajnih rezultata bilo čak četiri puta veće nego kod njegovog prvog pokušaja.
Zaključajk dvojice fizičara bio je da sistem prima informacije, a ne energiju, odnosno da se putem psihokineze ne dovodi nikakva energija, već da ona deluje da se inače slučajni događaji počinju odvijati po nekom redu, a ne igrom čistog slučaja. Tako se pokazalo da 'retropsihokineza' može da menja prošlost!
U kompaniji IBM su 2000. godine sastavili prvi kvantni računar od pet atoma koji su istovremeno skladištili i obrađivali podatke. Ova mala naprava je izvesne računske radnje obavljala znatno brže od poznatih velikih kompjutera. Tak ose otvorila izuzetno intrigantna perspektiva - ako je moguće delovanje posmatrača na zadate kvantne događaje bez prostornog i vremenskog ograničenja, tada bi svaki posmatrač nekog kvantnog događaja bio i njegov učesnik, odnosno, mogao bi imati uticaj na njega! A upotreba kvantnih komjutera, sama po sebi, predstavljaće proizvodnju kvantnih događaja, čiji će karakter zavisiti od želja i uticaja posmatrača, odnosno korisnika!
Nije nezamislivo da bi se na taj način mogao ostvariti protok informacija kroz prostor i vreme zaista bez ograničenja, jer naši jednosmerni zakoni uzroka i posledica i jednosmerni protok vremena ne važe u kvantnom svetu, pa bi, recimo, informacije 'zarobljene' u prošlosti mogli dobijati direktno sa mesta nastajanja! Ili iz budućnosti, samo što onda to više ne bi zvakli prekognicijom, a paranormalni fenomeni dobili bi konačno naučno objašnjenje.
Možda su stari proroci i alhemičari tu kvantnu tajnu u prošlosti već nekako dokučili? Setimo se samo da je čuveni prorok Nostradamus buduće događaje gledao u nekakvoj posudi, na vodi, atomima? A naši proroci Tarabići su još davno rekli da će u budućnosti biti izmišljeno neko 'sokoćalo' - sprava, u koju će ljudi gledati i pomoću koje će moći da razgovaraju sa mrtvima. Tumači 'Kremanskog proročanstva' požurili su da televiziju proglase tim sokoćalom, ali nije isključeno da su Tarabići imali u vidu baš - kvantni komjuter!
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Zanimljiva Nauka - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
