Naučni Magazin - No 25

    Šta se događa sa organizmom onih koji padnu u san dug i više decenija, pa se onda neočekivano probude? Dana 9. februara 1919. godine, mlada žena, Ausgusta Langard, iz norveškog sela Torensen, rodila je devojčicu. Ubrzo je majka deteta zaspala i probudila se - posle 22 godine!!!

    Povremeno je dolazio specijalsta sa Univerzitetske klinike iz Osla da pregleda neobičnu bolesnicu. Njen puls je uvek bio normalan, ali ni na koji način nisu uspevali da prekrate njen duboki san. Od žalosti i očajanja, skoro se razboleo i njen muž  Frederik. Mnoge godine su prošle, njen muž je ostario i osedeo, ćerka je odrasla i već se sama brinula o svojoj majci. Najčudnije od svega bilo je to što se majka tokom svih tih godina po spoljašnjosti nije nimalo promenila!!!
    Dana 23. novembra 1941. godine, kao da se prenula iz nesvesti. Augusta je progovorila: 'Oh Frederiče, sigurno je već kasno, dete je sigurno ogladnelo, daj mi da je nahranim'! Dok je to izgovarala otvorila je oči i zapanjeno ih razrogačila, nemo posmatrajući prizor pred sobom - kraj njene postelje stajao je sedi čovek i nepoznata devojka, njena ćerka! Gledajući sa strane, neko bi pomislio da su njih dve mlade žene gotovo vršnjakinje.
    Ali, umesto radisti, u ovoj porodici nastao je pravi užas - mlada žena počela je naglo stariti, proto naočigled svih oko nje i za samo jednu godinu postala je oronula starica. POčetkom oktobra 1946. Augusta Langard je umrla.
    Osamdesetih godina XX veka desila su se još dva slična slučaja buđenja posle dugog letargičnog sna. U dalekoj ruskoj zabiti jedna žena je prespavala 20 godina, a u Kini uspavana žena prevazišla je sve rekorde, jer je njen san potrajao oko 30 godina! Posle njihovog buđenja desilo se nešto slično - žene su starile bukvalno pred očima svoje porodice.

    Prema naučnicima, ovi i slični slučajevi svedoče o tome da u čovečjem organizmu, od samog njegovog rođenja počinje funckionicati program rasta, starenja i smrti. Taj program na molekularnom nivou rukovođen je procesom izmene ćelija. Tokom normalnog čovečjeg života izmena svih ćelija u organizmu, uključujući i koštano tkivo, dešava se 8-10 puta. Dakle, kod 40-godišnjaka ne ostaje skoro ništa od 20-godišnjaka.
    No, za vreme produženog letargičnog sna, pošto se u organizmu gradnja materija, zajedno sa ishranom, praktički ne dešava - izmena ćelija se zaustavlja i organizam se na neki način - konzervira. Ipak, kako se videlo u prethodnim slučajevima, 'traka' sa genetskim programom nastavljada se 'odmotava' i kada se usnula osoba probudi, organizam se odmah prestrojava na program njenih stvarnih godina. Takava, sa prekidima, neravnomerna promena je ubistvena, pošto počinju nesuglasice između novog i starog 'programa' u čoveku. Organizam ne može a izdrži takav udar i umire.
    No, postoji još jedna strašna tajna produženog letargičnog sna - probuditi uspavanog čoveka na uobičajen način nije moguće, ali u određenoj situaciji on se sam budi! Ruskinja koju smo gore spomenuli, koja je prespavala 20 godina, probudila se sama u trenutku kada je u istoj sobi umirala njena mati! Kineskinja se osvestila u času smrti svoga muža! A poznat je još jedan zagonetan slučaj - osmogodišnja devojčica zapala je u letargičan san kada je saznala za rođenje svoga brata, a osvestila se istog trena kada je to isto dete preminulo!
    Francuski lekar A.Rišar ispitao je čitav niz slučajeva spontanog buđenja iz letargičnog sna i otkrio je da se ono kadkad dešava u vreme smrti bliskih ljudi koji se nalaze čak i na velikim rastojanjima. Jedna žena, koja je spavala u kliničkim uslovima u Francuskoj, iznenada se posle 14 godina probudila i počela pričati o sudbini svoje ćerke koja se odavno preselila u Ameriku. Ispostavilo se da je ćerka poginula u avionskoj neseći tog istog dana i časa kada joj se mati probudila u Francuskoj!
    Još 30-tih godina XX veka, ruski emigrant V. Ljepeškin, koji je radio u Španiji, u Baseloni, otkrio je takozvanu nekrobiotičku izlučevinu koja se javlja u trenutku smrti živih organizama. On je tada otkrio i utvrdio samo kratko dejstvujuću ultraviolentnu komponentu tu izlučevine. Međutim, tokom 70-godina XX veka, radovima sovjetskog fizičara F. Dokučajeva i nekih drugih naučnika, bila jeustanovljena i na daljinu dejstvujuća komponenta nepoznate fizičke prirode, koja je prolazila i probijala se čak i kroz metalne ekrane! O njenom postojanju prvi put u svetu je krajem XIX veka progovorio francuski pirodnjak Kamil Flamarion, koji je putem saslušavanja sakupio nekoliko hiljada sveočanstava ljudi koji su 'osetili' smrt bliskih osoba i na vrlo velikim ostojanjima.
    Kao što se iz datih činjenica vidi, ta, na daljinu dejstvujuća komponenta nekrobiotičkog izlučenja toliko je aktivna da može i na velikom rastojanju da prekine dugi letargični san bliske osobe. Takođe, ovo može biti još jedna potvrda duhovnog sveta, sveta van ovog našeg materijalističkog i dokaz da su ovi svetovi povezani tajanstvenim nitima!

    U Kirgiziji, u Tjanšanskim planinama, 1974. godine, S.Ratnikov, umalo je planinareći upao u provaliju. Pomogao mu je brat, koji je u trn oka pretršao nekoliko desetina metara i pružio mu ruku. Spasavanju su prethodile sekunde i njihovi još manji delovi koje je brat povređenog Sergeja bukvalno - razvukao, ali, presudno je ipak bilo  nešto drugo - želja za životom odagnala je osećanje smrtnog straha. 

    Leganda kaže da su neki stari narodi, pored deset Mojsejevih zapovesti poštovali i jedanaestu zapovest koja je glasila - 'Ne plaši se!' Ali, legenda je ostala samo legenda, jer se ta zapovest nije odomaćila u vremenu kada je neprosvećene ljude, da veruju u Boga, mogao naterati samo strah pred nebeskim kaznama.
    Danas čovečanstvo do svih saznanja dolazi uz pomoć svoga uma. Fizičari traže dokaze postojanja Kosmičkog Razuma, a filozofi argumente o uzvišenosti zapovesti. I u legendarnoj 11-toj zapovesti 'Ne plaši se', prisutno je zrno razuma. Ako detaljno istražimo sve razloge naših nesreća, možemo da izvedemo sledeći zaključak - Čovek boluje zbog lenjosti i neznanja, a umire zbog straha i sudbinske pokornosti.
    Ne parališući volju, straj je u mnogim slučajevima spasavao ljude, a upravo suprotna od straha je težnja da se izađe živ iz stresne situacije, želja da se ostane živ. Čovekov stres kao da 'presuje' vreme, a sve ostalo kao da zavisi od čovekovog uticaja. To se može proveriti, a radi preciznostiekesperimenta, testirani treba da islunjava dva uslova - da neizmerno želi da živi i da se stvano plaši"
    U oblastima avio i kosmičke medicine, spomenute hipoteze istakle su slučajeve brzog dospeća u stresnu situaciju kod probnih pilota prilikom naglog ubrzanja. Šta se onda tom prilikom dešava? Potvrđene su ne samo pojave povećanja snage, već i usporavanje i ubrzavanje vremena, kao i druge ne manje fantastične pojave. Evidentirano je više stotina, možda čak i hiljade primera suočavanja sa smrti, kada čovek svoje telo vidi sa strane i seća se i najsitnijih detalja iz svoga života. Priroda nam je podarila fenomenalne sposobnosti, koje samo ponekad možemo iskoristiti. Za svoga života, većina nas se nijednom ne pozabavi ovim skrivenim moćima, čak i ne pokušava da aktivira te  svoje tajanstvene snage.
    Međutim, ne treba zaboraviti da ovde nije reč o sposobnosti premeštanja po nekom prašnjavom putu ili o odlasku sa jednog mesta na drugo, ovde je reč o premeštanju u vremenu! Mistični 'organ upravljanja vremenom - OUV' je konstantno aktiviran. Vreme svakog čoveka neprestano teče, a izmeriti ponašanje i osobine OUV moguće je jedino najpreciznijim aparatima - atomskim časovnicima ili sinhronizovanim kvarcnim rezonatorima. Ponekad OUV sprovodi 'probna zagrevanja' u situacijama maksimalno sličnim ratnim.
    Da li se možda sećate snova u kojima padate sa visine? Pojedinačna ispitivanja su pokazala da je to jedan od tipičnih snova i neki 'spavači' ovo sanjaju i nekoliko puta u mesec dana. Obratite pažnju šta se događa sa spavačem u trenutku kada 'pada na zemlju'. Sanjiv čovek, kojem su samo pre sekunde bili olabavljeni svi mišići, odjednom se neočekivano pokrene trzajem, pri čemu snaga toga pokreta prevazilazi prosečnu snagu dotične osobe. Uostalom, pomenuto tvrđenje se svakako može proveriti, jer se posle jakog duševnog potresa spavači obično bude. Ne pokušavajte da protumačite i pronađete neki tajni smisao strašnog sna - vaš organ i spasilac je u formi i kao odbrana nije zatajio.
    Ali, postoji opasnost da ćemo, vrlo brzo mi zatajiti, jer je život predodređen za veliki broj stresova koji skraćuju život. Iskreno govoreći, ako isuviše često zloupotrebljavamo svoj 'organ upravljanja vremenom' i ne štedimo ga, veštački stvarajući jednu za drugom situacije u kojima je On prinuđen da se troši, onda će reakcije našeg 'pokrovitelja' u vezi sa vremenom biti usmerene u pravcu njegovog skraćivanja, što će uticati i na skraćivanje - života. Priroda ili Bog, kada su nam poklanjali takvu dragocenu sposobnost upravljanja vremenom u kritičnim situacijama, nisu pretpostavljali da će ljudi početi da se uzbuđuju i za najmanje sitnice, stvarajući sami sebi na svakom koraku stresne situacije, kao što su: svađe u porodici, prepirke sa kolegana na poslu, sa ljudima na ulici ... Treba li podsećati da su kavkaski i japanski stogodišnjaci lišeni tih 'blagodati' današnjeg društva.
    Osim običnog prevremenog starenja, naš OUP može nam se osvetiti na drugi način. Letargični san nije ništa drugo nego usporavanje vremena! Svi procesi u organizmu za vreme toga stanja jako se usporavaju, čak i hiljadu puta i pri samom pogledu na čoveka u letargičnom snu, možemo pomisliti da se preselio u drugi svet. Sva čulam, sem vida, nastavljaju normalno da funkcionišu i registruju samo uzrujanost. Za vreme sna, događaji koji poinekad traju i desetk i više godina, dešavaju se veoma brzo, ali čovečiji organizam ni malo ne stari i posle buđenja, prirodni procesi u organizmu postižu prevagu. Osoba koja se probudi, postaje starija za nedostajuće godine iz sna! Analogija sa 'nestašlucima' OUV ovde otkriva da letarični san kod čoveka najčešće nastupa posle veoma jakih stresnih situacija, na primer, smrti jako bliske osobe ili nekih katastrofa. Ovo ponašanje OUV nemoguće je nespatrati anormalnim i bolesnim. Iz svega navedeog može se sa sigurnošću zaključiti - za očuvanje zdravog načina života pokušajte da se ne nervirate! Ali, lako je ovako pametovati, jer je vrlo teško danas se ne nervirati, jer ima toliko 'ponuda' za to.
    Terminom 'organa upravljana vremenom OUV', mogu se okarakterisati i naučno utvrđeni poremećaji u ćivotnim ciklusima nekih ljudi. Zabeleženi su slučajevi starenja i umiranja zbog oronulosti organizma kod petogodišnjih 'staraca'. Kod nekih američkih Indijanaca, normalnim se smatraju polno sazrevanje i prvi porođaji kod devojčica od 10 godina, a starost i smrt veš do 18 godine! Postojanje OUV kod čoveka nije naučno dokazano. Po mišljenju naučnika, organ - pokrovitelj, bi mogao biti smešten u mozgu, tačnije u hipotalamusu. Po nekim mišljenjima, ulogu UOV preuzima takozvano 'treće oko', a po dugim podacima, na tu uslogu pretenduje i kičmena moždina. Ali, najverovatnije da se ne radi o običnom organu, već o kvalitetno novoj funkciji neuroćelija mozga koje su, prema ispitivanjima naučnika, međusobno povezane preko jednog opšteg polja - aure.
    Moguće je da su naši daleki prci bili upoznati sa sličnim pojavama. Uostalom, i danas su siobirski šamani i jogiji sposobni da usporavaju vreme i da izlaze iz svoga tela. Setimo se još jednom, da tu sposobnost poseduju svi ili skoro svi ljudi. Da nije tako, ne bi bilo mnogo onih koji jednostavno prežive i ne stradaju u smrtnim zagrljajima i okršajima sa sekundama.

    Ponekada je ljudsko pamćenje nepravedno. Žan Bernar Leon Fuko jeste, istina, postao slavan u svoje vreme, njegov klatno je postalo toliko popularno da su gomile znatiželjnika dolazile da ga vide, pa čak i jedan car prilikom Svetske izložbe 1855. godine. Naime, Napoleon III se našao među ljudima koji su želeli da posmatraju prvi instrument koji je dokazivao da se Zemlja okreće, ono što su tvrdili Galileo Galilej i Nikola Kopernik. Ipak, vreme je učinilo svoje i ime Leona Fukoa lagano je padlo u zaborav, bar što se tiče šire javnosti, a jedino su njegovo otkriće spominjali profesori svojim učenicima koji bi ga, opet, brzo zaboravljali po izlasku iz klupa.
    Leon Fuko bio je sitan i stidljiv čovek, povučeni intelektualac vičan manuelnim poslovima, koji je napunio 32 godine u vreme kada se njegovo klatno zanjihalo prvi puta. Po obrazovanju hirurg, Fuko se odrekao medicine kda je konstatovao da ima fobiju od krvi. Njegovi savremenici su ga najčešće zvali nadrinaučnikom, a to je verovatno zbog širokog polja njegovih interesovanja. Oduševljavao se prvim koracima fotografije u upravo ga ta proučavanja svetlosti vode prema fizici. Činjenica je, međutim, da niko ne zna kako je Fuko došao dotle da zamisli svoje klatno, niko, čak ni njegova majka koja se, posle njegove smrti potrudila da pomno sakupi spise svoga sina.
    Postoje najmanje četiri primerka Fukoovog klatna. Jedno eksperimentalno, korišćeno u podrumu kuće u kojoj je Fuko izveo svoj prvi eksperiment kojem su prisustvovali samo privilegovani, januara 1851. godine. Mesec dana kasnije, u jućnoj sali pariske opservatorije oscilira drugo klatno, ovaj put pred članovima franckuske Akademije nauka koji su vrlo brzo ubeđeni u značaj Fukoovog dostignuća. Uz klatno u Muzeju tehnike, verovatno je najspektakularnije ipak ono koje je bilo postavljeno u Panteonu i koje se nekoliko godina njihalo pred zadivljenom publikom XIX veka.
    Sa vrha kupole Panteona, viso je konopac dug 67 metara. Na njegovom kraju, kugla od mesinga teška 28 kilograma. Fuko je povukao k sebi klatno koje je dotle, zbog Zemljine gravitacije visilo okomito. Zatim ga u tako iskrivljenom položaju fiksira pomoću drugog parčeta kanapa. Pošto je sačekao da se klatno stabilizuje, on pali konopčić. Klatno se pokreće i počinje da oscilira. Na tlu je iscrtan veliki krug izdeljen mnogim dijagonalama. Prva oscilacija klatna prati jednu od tih dijagonala, ono nastavlja da oscilira i samo posle nekoliko minuta Fuko trijumfalno dokazuje da oscilacije počinju da odustaju od u odnosu na prvobitnu osu, da ono menja dijagonalu - što znači da se u međuvremenu Zemlja okretala.
    Već prve noći, u eksperimentu u podrumu, Fuko je izračunao ugao rotacije svoga klatna, devijacija je iznosila 2,3 milimetra svakih 8 sekundi. Račun je onda pokazao da je klatnu za kompletnu oscilaciju potrebno 30 ati, a ne 24 kako je pretpostavio. Ipak, nije mu dugo trebalo da se doseti da brzina rotacije zavisi od geografske širine - na severnom polu, klatnu za rotaciju treba tačno 24 sata, na jućnom, naravno isto, s tim da se tamo okreće u suprotnom smeru. na ekvatoru, klatno se ne okreće. Tako je Leon Fuko ne samo dokazao da se Zemlja okreće, već i da je sfernog oblika. Valda je ovo sasvim dovoljno da ime Leona Fukoa ipak ne ostane zaboravljeno.

    Predivan je cvet, ali smrti kao kuga i još ga vojska čuva! Reč je o parazitskoj biljci Rafflesia Arnoldi koja raste samo na jednom mestu jugoistočne azijekse džungle, u Maleziji, te još u najdubljoj džungli Indonezije i Tajlanda. Reč je o biljci i njenom ogromnom svetu koji ma više od metra u prečniku. Prelep je, ljubičato crven, ali smrdi kao vrlo trulo meso, pa nije čudo da je cvet dobio ime - ljiljanska lješina. I još nešto - to je najveći cvet koji poznaje savremena biologija.
    Ta biljka retklo kada cveta, čak samo jednom u 30-tak godina, ali je interes za taj cvet raširen i među domorocima i među naučnicima. Naime, to je valda jedini cvet na svetu koji 'govori' i ne voli ljude, što znači da raspolaže određenim senzorima koji ga postavljaju među najčudnije biljke što postoje. Ni to nije sve, jer mnogi veruju da taj cvet 'govori' i sa zvezdama, jer pupa tek kada je određena konstelacija zvezda!
    Sada mu preti čovek, koji ga se boji, ali i veoma ga traži. Plaši ga se zbog čudnog ponašanja biljke, a traži ga jer veruje da je to fantastičan afrodizijak, bolji od bilo čega u što čovekova opustela 'ljubavna' mašta veruje da deluje kad ljubavni podstrkač. Takođe ima veliku ulogu i u narodnoj medicini.
    Retki cvet ima pet gotovo kožnatih latica. Seme Rufflesie se razvija od 6-8 mesecina povijuši Lancedarium, a treba mu osamnaest meseci da sazre kao biljka, a kada deluje, slična je smeđem kupusu. A šta onda biljka čeka - to niko ne zna. Ipak, kada jednom konačno procveta, on joj je poput teleskopa uperen u nebo, jer ne razvija se ispod krošnje, već mora biti direktan pristup nebeskom svodu. Ako je nauznemiren pojavom čoveka, može cvetati od 4-7 dana. Reproduktivni procec je tako čudan, da muška i ženska biljka moraju cvetati jedna pored druge u istom razdoblju, a neugodan dah biljke privlači strvinske muve koje joj raznose prah sa svetova.
    Izgledi da muška i ženska Rafflesia budu jedna pored druge vrlo su minimalni pa je i oplođenje retko. Životni ciklus biljke pak prestaje kada se pojavi cvet koji ostavlja plod nalik lopti za ragbi, a u kojem se nalaze hiljade semenki, koje jedu veverice i glodavci i raznose ga po drugim povijušama. Biljka je dobila ime po Englezu ser Stemford Raflesu, koji je 1819. osnovao Singapur i po njegovom prijatelju Džozefu Arnoldu, biologu, koji su jednom za vreme šetnje po ostvru Sumatra naišli na ogromne i divne cvetove. Međutim, ova dvojica Engleza su uočili još jednu čudnu pojavu kod novoottkrivenih cvetova. Naime, čim se čovek polako približi i cvet oseti čovekovo prisustvo, iz njega se čuje nekakvo  naugodno šištanje i zvukovi kao 'štac, štac, štac', a iz cveta dopire nepodnošljiv smrad. Ako mu se čovek nenadano približi i odseče ga, ostaje samo lepota ogromnog cveta i tada nema nikakvog odbojsnog mirisa.
    Urođenici su se bojali toga cveta smatrajući ga božanstvenim, ali su ipak naučili kako da mu priđu pre nego što on postane agresivan i neprijateljski raspoložen prema čoveku. Da su se naučili da prilaze cvetu i da ga upotrebljavaju, svedoči i činjenica da je od početka 60-tih godina XX veka, nestalo 16 raznih podvrsta ove biljke, pa je ostala samo jedna ili možda dve. Indonežanska vojska je zajedno sa botaničarima iz celog sveta ogradila teren na Borneu, gde jođ ima toga cveta, a slično su uradili i u džungli Malezije.
    Ustanovljeno je da cvet u laticama ne sadrži taj užasni smrad, već dve potpuno neofanzivne komponente, ali koje se zajedničkim ištrcavanjem iz posebnih otvora spajaju i pretvaraju u nezgodan miris, što je zapravo ista tehnika kao i kod vojnih binarnih otrova, što tek međusobnim spajanjem postaju svrsishodni u funkciji koja im je namenjena. Naučnici ovako opisuju oglašavanje 'napadnutih' cvetova:
- Sa svih strana smo slušali glasnije ili manje glasno piskutanje, koje se svodilo na neugodno glasanje reči 'ššš-ttta'. Baš tako, najpre ide dugi 'š', a onda nagli akcenat, odrezan, na dodatku 'tac'. To je kod naz izazvalo neverovatan osećaj neke nelagodnosti kogsa smo se nekako otarasili, ali se ponavljao gotovo sa svkim javljanjem biljke. Još nešto - u trima cvetovima gigantima našli smo privremeno ošpamućene veverice, ali biljka nije karnivora, to jest, ne hrani se mesom.
    Odrezane cvetove, naučnici su odmah podvrgli prvim analizama u ambulantnim laboratorijama ili su ih naglo zamrznulio u hladnjačama, koje su takođe dopremljene u džunglu. Možda će se otkriti sve tajne ovih gigantskih cvetova, osim jedne, a to je - kako ona komunicira sa zvezdama?!

    Današnji čovek verovatno nije potomak neandertalaca, ali kako su i zašto oni iznenada iščezli i Evropu prepustili došljacima? Evropu su pre 35.000 godina naseljavali samo neandertalci, koji još uvek uznemiravaju nauku, jer se ne zna da li su sklonjeni sa Zemlje genocidom ili na neki drugačiji način. Moguće je da su se ta bića transformisala u današnjeg čoveka, ali je ta pretpostavka malo verovatna, jer bi taj prelaz bio neobjašnjivo nagao ako se zna da su ljudi današnjeg izgleda ovde postojali već pre 30.000 godina. Šta je onda moglo da se dogodi u tom pređuvremenu dugom oko 5.000 godina.

    Mogli su došljaci sa jugoistoka, koji su imali izgled današnjih ljudi, da možda istrebe neandertalce? Možda su ih asimilovali (asimilovati = izjednačiti, prilagoditi, primiti u sebe ili stopiti) mešajući se sa njima. Svakako su neandertalce nadmašivali u tehnologiji, o čemu imamo sve više dokaza (kolika god ona bila u ono vreme). Ovi prastanovnici Evrope nisu bili debili, njihovi mozgovi bili su, možda i veći od mozgova današnjih ljudi. I oni su sahranjivali svoje mrtve, mada se može posumnjati u tvrdnje da su u grobove stavljali cveće. Razlikovali su se od potonjih stanovnika oblikom tela i oruđima. Bili su zdepasti i jači, ali to ih nije sprečavalo da idu uspravno i da budu spretni u mnogim radnjama. Služili su se kamenim oruđem u raznim prilikama, a oni koji su se pojavili posle njih upotrebljavali su daleko složenije i specijalizovane alatke od kosti i kamena, pa sve savršenije i savršenije.
    Nema nekih posebnih dokaza o sukobu između ove dve kultura, čak nije pronađen ni neandertalac koga je svojim oružjem ubio neki naš predak. Jednostavno - nema uopšte ljudskih fosila iz pomenutog razdoblja. Nije li možda ključ ove zagonetke klima? Zna se da je Evropa bila u lednom dobu oko 40.000 godina, znači, u vreme kada je neandertalac izumirao. Led je dalje napredovao prema jugu i najšire razmere dostigao je pre 18.000 godina. Međutim, od tog doba na ovom globusu ostali su jedino ljudi današnje vrste. Otkud to da su oni lakše mogli da prežive te velike hladnoće? I potope, zbog kojih zapadni naučnici ni danas nisu sigurni da li je naš preotac Noje ili Adam.
    Izgleda da su neandertalaci fizički bili bolje opremljeniprotiv hladnoće. Slično današnjim Eskimima, njihova snažna tela sporije su gubila toplotu od onih vitkih. Njihova isturena lica i brade smatraju se evolucijskim pokušajem da se nosni kanal odalji od mozga, čime bi se onemogućavao prodor hladnog vazduha.
    Drugačiju sliku možemo steći ako se okrenemo oružju. Nekako u isto vreme kada je današnji čovek istiskivao neandertalce, u upotrebu su ulazili novi materijali, posebno kost. Zahvaljujući tome, počelo je da se pojavljuje oružje sastavljeno ov više delova, kao što su luk i strelaili koplje za bacanje. Do tog momenta je najsloženije oružje bilo koplje koje se nije bacalo, već se njime zamahivalo i probadalo, a bilo je sastavljeno od tri dela: kamenog vrha, drvene drške i kožnih vezova. Zamena ovog koplja kopljem za bacanje, povećala je domet ubistven za životinju ili neprijatelja čak do 50 metara, a smanjena je mogućnost povrede lovca. Prestala je potreba za većim brojem hajkača, što znači da je oslobođeno više ruku za druge poslove kao što su umetnost, građevina ili pravljenje zamki preko kojih se dolazilo do krzna.
    Naučnici uočavaju poučnu paralelu između današnjih lovaca i stepena tehnologije kamenog doba - u predelima tople klime lovci se služe oružjem opšte namene, dok je eskimsko oružje, naprotiv, pažljivo konstruisano za jednu ili dve primene. Eskimi imaju kratku i užurbanu sezonu lova, za razliku od, na primer, Indijanaca iz oblasti Amazona, koji moguda love svaki dan u godini. Zbog toga Eskimi koriste duge zimske večeri za izradu alatki koje će biti ubojite  kada stigne leto. Indijanci se, međutim, uzdaju u prilagodljiva oružja za čiju izradu nije potrebno potrošiti mnogo vremena.
    Došljaci su u svet neandertalaca doneli novu tehnologiju, a pitanje je zašto domorodci na tim prostorima nisu prihvatili promene? Naučnisi smatraju da je glavna smetnja bio - intelektualni nivo. Da bi se zimi izrađivala specijalizovana oružja za iduće leto, valja planirati mnoge radnje, što zahteva sposobnost apstraktnog razmišljanja. Da je bilo upravo tako ima i dovoljno dokaza u proteklih 30.000 godina, ne samo u maštovitim oružjima, već i u prećinskim slikama. Pristup neandertalaca tehnologiji, potpuno je primeren vremenu u kojem je lovna sezona bila duga, a plen raznovrstan, da bi za tog čoveka lovca postao poguban kada se klima zaoštrila.
    Dok se neandertalac gasio, njegovi naslednici - došljaci, doživljavali su procvat, jer su stekli mnoge prednosti uz tanki koštani nož, vito koplje, luki strelu, a posebno da ne pominjemo taktikuu borbi za preživljavanje. Nevolja je sa ovom vrstom teorija je u tome što postoji premalo dokaza. Liči to pomalo na istoriju XX veka koju bi neko napisao isključivo na temelju zamene automobila avionom, što može da bude važno, ali to nije kopletna istorija. Postoje i neke suprotne teorije, uz jednu posebno zanimljivu. Neki naučnici tvrde da su zvučni rezonatori neandertalaca bili nedovoljno prilagođeni za jasan govor i izgovor. Možda ih je ta njihova nesposobnost da komuniciraju izbacila iz igre? A možda je u pitanju bio i neki rat, pogotovo što se ovde na Zemlji nikada nije oskudevalo u ratovima.
    Bilo kako bilo, već 30.000 godina na nešaem kontinentu nema pripadnika te bočne strane u razvoju čoveka, a da li će u narednim milenijumima biti i samih ljudi - to ponajviše zavisi od nas samih.