Naučne Zanimljivosti - No 23

    Rusi su još 80-tih godina XX veka testirali infrazvučno oružje. Pored nepodnošljivog osećaja straha i panike, pri pojačanom dejstvu ove sile počinju da se cepaju unutrašnji organi, kapilari i krvni sudovi. Infrazvučno oružje nije ništa novo, a poslednjih godina za ove poduhvate saznala je i šira javnost, uglavnom povodom američkog projekta HAARP.

   No, tajna ispitivanja ovog oružja vršena su mnogo ranije na drugoj strani - u Rusiji. Izvesni Ivan Zubskovskih je poslednji očevidac ovih istraživanja, barem poslednji koji želi da govori javno o njima. Godine 1980. Ivana Zubkovskog su pozvali u vojsku, a njegova jedinica bila je stacionirana u Vojnom zavodu u Podmoskovlju. Pokazao se kao dobar vojnik i za kratko vreme je napredovao u mlađeg vodnika. A, onda je sve počelo ... On dalje priča:
- Jedno jutro, poručnik Ermolin je pokazao našem vodu postrojenja na vojnom poligonu. Podelili su nam crne epolete ssa amblemom neke građevine i rekli da ih prišijemo umesto starih. Rečeno nam je da ćemo od sada čuvati poligon, a o ostalom ne bi trebalo da razmišljamo. Vojnike su odvezli u polje nedaleko od grada Dolgoprudni. Postavili su šatore, razapeli žicu oko poligona, na put kojim su došli razapeli su barikade, a struju su dovukli sa najbližeg visokonaponskog kabla. Vojnicima koji su stražarili bilo je zabranjeno da se približavaju okolini građevine, tamo su radili ljudi u civilu.
    Dugo nismo shvatali šta se tamo dešava, ništa nije moglo ni da se vidi niti da se čuje. Jedino što smo videli bile su nekakve krave i konji, Oni su u početklu pasli, onda počinjali da se ritaju i zanose, a zatim su padali na zemlju. Tada bi dolazio traktor, tela bi odvozili, pa onda opet sve iz početka. Ko zna koliko je stoke pobijeno. Sa vojnicima su se takođe dešavale neobične stvari. U našem vodu bukvalno su se svi razbesneli. Svako veče u šatorima bilo je psovanje i dreka, kidisanje jednog na drugog, kao besni psi. Ponašali smo se izbezumljeno, kao da sutra idemo na streljanje. I srce je počelo da me boli i to ne samo mene, već su se i mnogi drugi žalili na bol. Onda su nam rekli da prenesemo šatore dalje od hangara. Nastao je mir, ali je srce i dalje bolelo.

    Za dva meseca sve se završilo. Hangar su rastavili, kablove su zamotali, a mašine su odvezli ko zna gde. Tek tada smo saznali, kada je posle pijanke progovorio komandir voda potporučnik Andrejčuk, da smo čuvali poligon u kome su ispitivali infrazvučno oružje. Nikako nismo mogli da shvatimo kakvo je to zvučno oružje, kada je tamo vladala potpuna tišina.
    Posle završetka eksperimenta, Zubskovskij i još četvorica njegovih drugara dospeli su u bolnicu. Svima su postavili identičnu dijagnozu, a to je - srčana mana, iako niko od njih do tada nije patio od neke bolesti srca. I svu petoricu komisija je oslobodila daljeg služenja vojnog roka. Zukovskij dalje nastavlja priču:
- Šta se desilo sa ostalima, ne znam. Jedino sam dugo kontaktirao sa Streljčenkom i Babičem, ali sada su obojica mrtvi. Dijagnoza je bila ista, infarkt. Potporučnik Andrejčuk je takođe mrtav, on je živeo blizu mene. Vojni komesarijat tvrdi da ne postoje nikakvi podaci o takvim eksperimentima, dakle - ništa se nije desilo.
    Bivši pukovnik u penziji, doktor nauka Vadim Sinjakin, potvrdio je da su vršeni ovi eksperimenti. Objasnio je da je ideja o konstrukciji infrazvučnog oružja isprva ispitana u kosmosu. Naučnici su istraživali kako na kosmonaute deluje zvuk motora rakete. I utvrdili su da niski zvuci frekvencije od 0-100 herca, pri jačini zvuka od 155 decibela proizvode vibriranje zidova grudnog koša, remete disanje, izazivaju glavobolju i kašalj. A dalje delovanje dovodi do fatalno ishoda. Po Sinjakinu, rezultati ovih istraživanja su kao strogo poverljivi završili negde u tajnim arhivama. Početkom 2000-tih godina čak su ruske specijalne službe negirale činjenicu postojanja zvučnog oružja na teritoriji Rusije, ali tu se pojavljuju kontraindikacije. Naime, 2001. godine, državna DUma usvojila je amandman saveznog Zakona o oružju, kojim se zabranjuje korišćenje predmeta čije je ubojito dejstvo zasnovano na infrazvučnom ili ultrazvučnom zračenju u bilo koje ciljeve, osim vojnih. Država akle poručuje: ovakvog oružja nema, ali ima zakona o njegovoj primeni?!?!?
    Doktor fizičko matematičkih nauka na Katedri za akustični monitoring i fizičku akustiku Univerziteta u Moskvi, E. Pereverzev, kaže sledeće:
- Prirodna vibriranja ljudskog tela su u dijapazonu od 8-15 herca. Grubo govoreći, to znači da svaki pokret svakog mišića izaziva mikrogrč u skladu sa tom frekvencijom. Kada se na ljudski organizam deluje infrazvukom, vibriranja tela dolaze u rezonancu i amplituda mikrogrčeva povećava se desetinama puta. Razumljivo je ono što iz toga proizilazi - čovek ne može čuti infrazvuk, ali se zato kod njega razvija osećaj straha i panike. Pri pojačanom dejstvu, u organizmu počinju da se cepaju unutrašnji organi, kapilari i krvni sudovi.
    U dijapazonu od 7-13 herca zvuči prirodni 'talas straha' koji proizvode tajfini, zemljotresi i vulkanske erupcije i pobuđuje sve živo da se da u bežanje 'bez glave i obzira'. Uz pomoć infrazvuka, na primer, lako je izvodljivo dovesti čoveka do samoubistva. Glavno je da bude sam u sobi, da ne bismo umesto samoubistav dobili masovno ludilo.
    Ruski naučnici su se još odavno dosetili da se zvuk može koristiti kao oružje. Još 1904. godine oni su predložili prenos radiotalasima zvukova ubitačne frekvencije i izveštaj sa podrobnim opisom nove metode bi oje stavljen za carski sto. Nikolaj II odbacio je ovo oružjek kao suviše opasno za čovečanstvo. Zatim, u fašističkoj Nemačkoj, 1940. godine, za neprijatelje Engleze bile su napravljene specijalne gramofonske ploče sa zapisima popularnih melodija i sa - dodatkom infrazvuka. Plan se svodio na to da se u gradskim naseljima izazovu uznemirenost i panika. No, fašisti nisu uzeli u obzir jednu malu sitnicu - da obični gramofoni toga vremena nisu mogli da reprodukuju tako niske frekvencije, pa su zato neglezi te 'ubojite' gramofonske ploče sasvim mirno slušali bez ikakvih nus pojava.
    Po nalogu nacista, austrijski istraživač Cipermajer napravio je 'uraganski top', takođe zasnovan na ubojitom delovanju zvuka, namenjne za obaranje protivničkih aviona. No, pokazalo se da deluje samo na malom rastojanju. Niko nije stradao, osim osoblja koje je opsluživalo spravu. Pred kraj rata fašisti su preduzeli još jedan pokušaj da obuzdaju smrtonosni zvuk. Vilijam Barofs je konstruisao urđaj za uništavanje protivničke žive sile. Međutim, nije uspeo da ga pusti uopticaj, jer je naprava pala u ruke američkim vojnicima.
    Posle raspada SSSR-a inicijativu u konstruisanju netradicionalnih oružja preuzeli su Amerikanci. Oni su uspeli da reše glavni problem ubijajućeg zvuka, a to je - kako zaštiti od njegovog delovanja sopstvene ljude. Njihova infrazvučna puška sazdana je na principu dva talasa, koji dolaze sa različitih krajeva. Svaki je sam za sebe bezopasan, ali tačka preseka opasna je za protivnika. Na tome se nisu zaustavili. Već decenijama Ministarstvo odbrane SAD troši veliki novac za program HAARP - High Frequency Active Aurora Research Program. Prevedeno to zvuči potpuno bezopasno - Program istraživanja visokofrekventne aktivne polarne svetlosti. U okviru program izgrađene su ogromne antene na Aljasci i u Norveškoj. Vojska, naravno, objašnjava da su ovakvi uređaji neophodni za stvaranje veštačke polarne svetlosti i izučavanje Zemljine jonosfere. No, tome ne veruje više niko.
    Pronalazač 'hends free' sistema za telefone, Elvuda Norisa, glavu kompanije ?american Tehnologies', američke specijalne službe dobro znaju kao konstruktora zvučnog oružja. Njegov uređaj veličine bejzbol palice ispušta zvučni zrak jačine oko 140 decibela. Jedan 'hitac' dovoljan je da se na duže vreme onesposobi jak muškarac. Ovo oružje aktivno primenjuju spcijalno obučeni pripadnici FBI-a.
   

    Po mišljenju nekih naučnika, vasiona je već više puta nastajala i nestajala. Ostaje pitanje - da li smo i mi, ovakvi, živeli iste ovakve živote'? Savremena nauka procenjuje starost kosmosa na 12-20 milijardi godina. Do toga časa sva kosmička masa bila je sažeta u jednu tačku.

    Mi ni danas ne znamo kako i zašto je takvo stanje narušeno. A, tada se desilo ono što mi danas zovemo 'Velikim praskom'. Prema scenariju ruskih naučnika A. D. Lindea i A. A. Starobinskog, sav vidljiv svemir prečnika 10 milijardi svetlosnih godina nastao je kao rezultat širenja koje je trajalo svega 10 na -30 sekunde, to jest, mnogo, mnogo manje od jedne sekunde. Razlećući se i šireći se na sve strane, materija je 'pomerala' ništavilo, stvarajući prostor i početak vremena.
    Ako je teorija o velikom prasku tačna, onda je on morao ostaviti u svemiru svojevrsni trag ili eho. I takav trag je pronađen. Svemirski prostor prožet je radio talasima milimetarskog dijapazona, koji se ravnomerno širi na sve strane. Broj kvanata tog zračenja milijarama puta je veći od broja čestica materija koje čine galaksije, planete i sva svemirska tela. Upravo ovo 'pozadinsko' svemirsko zračenje i predstavlja trag njenog superzgusnutog i superraskaljenog stanja, kada još nije bilo ni zvezda, ni maglina, a materija je predstavljala prazvezdanu, pragalaktičku plazmu.
    Treba reći da je teoriju širećeg odnosno ekspandirajućeg svemira izneo još 1922. godine ruski naučnik A. A. Fridman. I tek nekoliko decenija kasnije, ona je dobila praktičnu potvrdu. Američki astronom E. Habl, proučavajući kretanje galaksija, otkrio je da se one brzo udaljavaju jedna od druge po nekom impulsu zadatom u času velikog praska. Ako se to udaljavanje ne prekine, rastojanje između kosmičkih objekata će rasti do beskonačnosi, a to može biti samo uz jedan uslov - ako je prosečna gustina mase svemira manja od neke kritične veličine.
    Pomoću satelita koji prate rentgensko zračenje dalekih galaksija, dobijeni su podaci na osnovu kojih je izračunata prosečna gustina mase svemira. Ona je vrlo bliska onoj kritičnoj masi pri kojoj širenje svemira jednom mora prestati. Proučavanje svemira pomoću rentgenskog zračenja moralo se otpočeti zato što se veliki deo njegove materije ne može videti. Barem 50% mase naše galaksije za nas je nevidljivo. Na tu nevidljivu masu ukazuju nam, na primer, gravitacione sile koje određuju kretanje naše i drugihj galaksija, kao i kretanje zvezdanih sistema. Ta materija može postojati u vidu 'crnih rupa', čija masa može biti stotine puta veća od mase našeg Sunca, u vidu neutrina (neutrini su neutralne subatomske čestice mase bliskoj nuli - manjoj od mase bilo koje druge poznate čestice) ili u nekim drugim, nama još nepoznatim oblicima.
    Pretpostavka da je masa svemira mnogo veća nego što se doskora mislilo, našla je potvrdu još u radu sovjetskog Instituta teorijske i eksperimentalne fizike. Tamo je ustanovljeno da jedna od tri vrste neutrina ima masu u stanju mirovanja. Ako i ostali neutrini imaju isti pokazatelj, onda je masa neutrina u svemiru sto puta veća od mase obične materije koja čini zvezde i galaksije.
    A, to u krajnjoj liniji znači da se širenje svemira jednom mora zaustaviti i proces obrnuti - galaksije će početi da se približavaju, da se ponovo stežu u jednu tačku. Za materijom će se sažimati u jednu tačku i prostor. Desiće se ono što astronomi danas zovu 'zatvaranje svemira'. Neki naučnici smatraju da se to već dešava, da se svemir već nalazi u toj fazi. Postoje i matematički proračuni koji potvrđuju tu pretpostavku.


    Šta će se desiti ako se kosmos vrati u neku početnu tačku? Prema savremenim kosmogonijskim teorijama, posle toga otpočeće novi ciklus, uslediće naredni 'veliki prasak'. Opet će se pojaviti galaksije, zvezde i život. To je model svemira koj ise naizmenično skuplja i širi i to nije samo fantazija naučnika. Čuveni amaeriki istraživač Kurt Gedel, matematički je dokazao da se uz određene uslove naš svemir zaista mora vraćati u početnu tačku, da bi opet izvršio novi, a isti takav ciklus i opet se vratio u početno stanje.
    Sa tim proračunima poklapa se i model engleskog astronoma P. Dejvisa, a to je 'model puslirajućeg svemira'. Ali, interesantno je da Dejvisom model svemira uključuje u sebe zatvorene vremenske linije. Drugim rečima, vreme je u njemu kružno, što znači da je broj ciklusa kosmosa beskonačan.
    A, što je najčudnije, ovakve predstave o svetu postojale su i hiljadama godina pre nego što je savremena nauka došla do njih. Svemir se, pisao je sumerski filozof i žrec Berous, u III veku pre nove ere, periodično uništava i opet obnavlja. Iz drevnog Sumera ta misao je stigla u Grčku, pa u Rim i Vizantiju. Stoici, Demokrit i Pitagora, takođe su pisali o 'velikoj godini' Vaseljene, koja se završava kosmičkim plamenom u kojem ona biva uništena, da bi se opet pojavila i prošla isti put.
    Staroindijski epovi i predanja takođe se pokalpaju sa savremenom kosmogonijom. Indijskom bogu Indri pripisane su sledeće reči: 'Poznat mi je strašni raspad Vaseljene. Video sam kako se sve uništava. Svaki put ponovo i ponovo na kraju svakog ciklusa. Svaki atom se raspada na prvobitne čestice vode večnosti, iz koje je nekada i nastalo sve. Ko može prebrojati Vaseljene koje su nestale bez traga i pojave novih, koje su se iznova rađale iz bezobličnog bezdana ovih voda? Ko će prebrojati epohe svetova, koji beskrajno smenjuju jedan drugog?' - Brahmavajvarta Purana.

    A, evo kako čuveni američki fizičar, dobitnik novelove nagrade S. Vajnberg, jezikom nauke opisuje rađanje i smrt kosmosa. Prema njegovoj koncepciji, nakon početka sažimanja, milionim godina neće se dešavati ništa što bi moglo dati povoda za brigu našim dalekim potomcima. Međutim, kada se svemir sažme na 1/100 deo svoje sadašnje veličine, noćno nebo će zračitina Zemlju isto toliko toplote koliko i nebo po danu danas. Posle još 70 miliona godina svemir će se smanjiti za još 10 puta. Proći će još neko vreme i kosmička temperatura će dostići 10 miliona stepeni, a zvezde i planete će se pretvoriti u 'kosmičku supu' odzračenja, elektrona i jezgara.
    Već jespomenuto pozadinsko zračenje, taj 'eho' velikog praska kojim je nastao naš svemir. Možda nam to zračenje ne dolazi samo iz prošlosi, nego i iz budućnosti. Odblesak 'svetskog požara' kojim se završava naš ciklus, nakon čega će se poajviti novi svemir? Temperatura pozadinskog zračenja koje danas registrujemo je samo za tri stepena viša od apsolutne nule (-273 stepena Celzijusa - tačka kada sistem čestica ima najmanju moguću energiju) i to je temperatura 'elektromagnetne zore' koja označava rađanje novog sveta.
    A, da li samo pozadinsko zračenje, koje kao da dolazi sa obe strane, i iz prošlisti i iz budućnosti, prožima naš svet? Možda i sva materija koja čini svemir i nas, nosi u sebi neku informaciju. Naučnici već uslovno govore o 'unutrašnjem iskustvu', svojevrsnom 'pamćenju' molekula, atoma, elementarnih čestica. Po rečima čuvenog ruskog naučnika, akademika A. I. Parina, atomi ugljenika koji su bili u živim bićima su 'biogeni' - hemijski elementi koji su neophodni za život i grade živa bića.
    Ako u trenutku sažimanja svemira u jednu tačku materija ne iščezava, onda je neuništiva i ona informacija koju materija krije u sebi. Naš svet je ispunjen informacijom, isto kao i materijom od koje je načinjen. Mi bi to danas rekli 'informacijsko polje', a Platon je to nekad govori kao 'Svet ideja'. Da li će se, nakon otpočinjanja novog ciklusa, sve ponoviti? Sasvim moguće, kažu neki kosmolozi. A drugi kontriraju i kažu - 'uopšte ne mora biti tako'.
    Neki stručnjaci smatraju da nema nikakvih fizičkih osnova za tvrdnju da će svaki put u času formiranja Vaseljene fizičke funkcije biti iste kao u trenutku početka našeg ciklusa. A ako se funkcije budu i ma i najmanje razlikovale, zvezde naposletku možda neće stvoriti teške elemente, uključujući ugljenik, koji leži u osnovi života - barem života našeg tipa, živih vrsta koje mi znamo. Svemir se može rađati i umirati ciklus za ciklusom, a da se u njemu nijednom ne pojavi život. To je jedna od tačaka gledišta. Mogli bismo je nazvati koncepcijom 'povremenosti života'.
    Druga tačka gledišta nudi nam evoluciju svemira od ciklusa do ciklusa. Svaki put se u času sažimanja dešava neki kvalitativni skok. I razvoj svemira koji sledi svaki put se odvija na drugi način. To je 'evolucijska' tačka gledišta. Treća tačka gledišta ima u osnovi pretpostavku da je svaki ciklus potpuno ponavljanje prethodnog i svih ranijih.   
   

    Misao o večnom ponavljanju. večnom povratku svega postojećeg, prisutna je u ljudskoj svesti takoreći oduvek. Nalazimo je na Dalekom istoku, u kineskim tekstovima iz II veka pre nove ere. Još ranije, u IV veku pre nove ere, grčki filozof Eudem Rodoski je ovorio svojim učenicima: 'Ako se može verovati pitagorejcima, onda ću ja jednom sa istim ovakvim štapom u rukama isto ovako razgovarati sa vama, koji sedite preda mnom, i isto tako će se ponoviti i sve drugo ...'
    Nekoliko vekova kasnije,složio se sa njim drugi antički filozof: 'U drugoj Atini, drugi Sokrat će biti rođen i oženiće se drugom Ksantipom'. U tom večnom ponavljanju biće napravljen pun krug i kako kaže Vergilije, rimski pesnik: 'Opet će početi novi ratovi i opet će  se silni Ahil uputiti na Troju.' Sve što se dešava nije poslednji put, sve to je vać bilo i biće u bezbroj pnavljanja.
    Ovaj osećaj večnog ponavljanja imaju i ljudi, svaki pnaosob i zovu ga 'osećanje već viđenog'. Sigurno vam je poznat taj osećaj kada vam ono što se događa izgleda poznato, kao da ste to već jednom videli i proživeli, kao da je to već bilo? Ponekad, doputovavši u neko mesto u kojem nikada niste bili, i čini vam se da prepoznajete neku ulicu ili zgradu. Mnogobrojni ovakvi primeri još nisu dokaz ponovljivosti svega i pitanje je da li uopšte mogu postojati takvi dokazi. Ali, to nam u krajnjoj meri, može biti i povod za razmišljanje, kao i Hristove reči, navodno izrečene uoči raspeća: 'Sve ovo je već bilo'.
    Jo 20-tih godina XX veka, kada se nauka tek približavala kosmogonijskim istinama, slavni Albert Ajnštajn je rekao: 'Protiv ideje večnog povratka, nauka ne može dati čvrste argumente'. Ako svaki svemir ponavlja sve prethodnem onda je sve što postoji i sve što se događa - neuništivo i večno. Večni su svi koji žive danas i koji su nekada živeli. U stalnom ponavljanju vaseljenskih ciklusa iznova i iznova, otvaraju se vrata života, puštajući ih u svet kao što je to već bilo bezbroj puta.

    Venera je dugo smatrana bliznakinjom naše planete, sve dok nam svemirske sonde nisu otkrile njeno pravo lice. Čak i krajem 1960-tih godina astronomi su samouvereno tvrdili da je njena površina prekrivena vodom. Ali, kada su između 1962. i 1991. godine američke i sovjetske svemirkse sonde počele da se spuštaju na planetu, postalo je jasno da Venera nije toliko Zemljina bliznakinja, koliko u stvari njena ružna sestra. To uopšte nije bio lepi svet kojem su se naši preci nadali kada su mu dali ime prema rimskoj verziji vavilonske boginje ljubavi i lepote, Ištar.
    Mada je Venera treći najsvetliji objekat na nešem nebu, njena površina je tako prekrivena oblacima da je gotovo nevidljiva. I zato se, neizbežno pažnja čovečanstva usredsredila na Crvenu planetu. Uz sve spekulacije o mikrobima, vodi i kanalima koji možda postoje a možda i ne postoje na njegovoj površini, Mars je postao glavna zvezda našeg solarnog sistema. A to nije potpuno pravedno, jer Venera će nam možda omogućiti da bacimo pogled u veoma mračnu budućnost. Ona je pretrpela onu vrstu globalnog zagrevanja koje ni milion hladnih izvora ne bi moglo da izleče. Ako bismo stvarno znali više o tome kako se Venera u davnoj prošlosti ponašala, možda bismo mogli spasiti našu planetu kroz nekoliko milijardi godina (mada je pre svega treba spašavati od samog čoveka, a ne od bilo čega drugog).
    Najsvetliji dan na Veneri verovatno bi izgledao kao veoma tmuran dan na Zemlji da nije munja koje sevaju 24 puta u sekundi. Vetar nikada ne prelazi brzinu od 4 kilometra na čas. Atmosfera se sastoji od 96% ugljen dioksida i 3.5 % azota. Ogromni oblaci sumpora verovatno sipaju kiselu kišu, ali ona uopšte ne stiže do površine. Dve trećine planete prekriva džinovska talasasta ravnica, a ostatak je mešavina planina, nizija i vulkanskih kratera. Na Veneri ne morate preći veće rastojanje da biste ugledali neki vulkan - ima ih oko milion. Najdublja tačka, Dijanin ponor, je dva kilometra ispod površine, a najviša tačka u Maksvelovim planinama je 11 kilometara iznad površine.
    Venera se okreće unatraške! za to je svojevremeno okrivljena Zemlja. Venera se okrene tri puta okosvoje ose za 729,27 dana, ok Zmelja obiđe oko Sunca za 728, 5 dana. To je upućivalo na zaključak da su Zemlja i Venera uzglobljene u plimsku rezonancu 3:2, ali gravitaciona sila dobijena od Zemlje nije dovoljno snažna da bi navela planetu da rotira unatrag. Astronomi sada veruju da je Venera bila žrtva 'Velike svemirske čvrge' od pre 3 ili 4 milijarde godina dok se još formirala. Jedna od mini planeta koje su orbitirale oko Sunca možda se sudarila sa Venerom. Ako je ta mini planeta bila apsorbovana u Veneru, to je moglo da izmeni planetin pravac okretanja i brzinu - svaki Venerin dana traje 243 Zemljina dana. Slična teorija može da objasni zašto se i Uran okreće unatraške.
    Da li je Venera oduvek bila mrtva planeta? Možda i nije. Pre 4 milijarde godina, Sunce je emitovalo oko 30% manje energije nego što to sada čini. Sa manje sunčeve svetlosti, efekat staklene bašte na Veneri mora da je bio mnogo slabiji, a površinske temperature možda su bile samo 100 stpeni elzijusa veće od ovih koje mi danas imamo. Određene bakterije i mikroorganizmi, poput onih koji žive u vrelim izvorima na Zemlji, mogli su da uspevaju pri takvim temperaturama. Ali, dok je Sunce postajalo vrelije, Venera mora da je prešla prag koji pogubno ubrzava efekat staklene bašte. To je, zajedno sa geološkom aktivnošću, moglo da uništi sve elemente biosfere. Život je čak mogao i da se začne na Veneri, ali je izumro pre bezborj godina. Dok Sunce postaje sve vrelije, Zemlja će završiti kao Venera kroz otprilike dve milijarde godina.
    Verovatno tokom našeg životng veka tamo nećemo nikad uspostaviti bazu. Površinska temperatura je 735 Celzijusa, ali čak i kada bismo pronašli materijal otporan na tu temperaturu, površinski pritisak, koji je 90 puta veći od Zmeljinog, smrskao bi za nekoliko sekundi svakog stronauta dovoljno hrabrog, ili glupog, da napusti svoju letelicu i spusti se na Veneru.  Jedini način da Veneru načinimo bezbednom bilo bi a u njenu atmosferu ubacimo bakterije koje bi sažvakale svoj put kroz uglen dioksid i stvorile nešto korisno kao što je kiseonik. Tako bi se, kroz nekoliko vekova, zaustavio efekat staklene bašte. Ipak, to ne bi izmenilo bazičnu činjenicu da se Venera i dalje nalazi suviše blizu Sunca - njena temperatura crnog tela, to jest, planetina temperatura bez atmosfere, je 464 Celzijusa, u poređenju sa 394 Celzijusa za Zemlju.
    Venera je stara verovatno 3-4 milijarde godina. Teško je kazati tačno, zato što se smatra da nijedan deo Venerine površine nije stariji od 600 do 800 miliona godina. Izgleda da se planeta na neki način ustalila pre oko milijarde godina. Neki astronomi smatraju da se svakih 750 miliona godina njena kora izokreće od iznutra prema spolja i stvrdnjava. Time bi se moglo objasniti zašto su krateri nasumično razbacani širom čitave planetine površine, Još uvek je misterija zašto i kako se to dešava.

    Teško je predvideti gde ćemo biti za nekoliko goina, a kamoli predvideti gde ćemo biti za nekoliko milijardi godina, ali astronomi znaju da će se za 5 milijardi godina Sunce i Zemlja, zajedno sa našim ostacima, nalaziti u Mlekomedi. U budućnosti će naš kutak svemira biti poprište jednog od najvećih nebeskih događaja. Predvidljivi su, barem u najgrubljim crtama i scenario i termin tih događaja.

    Za otprilike 2 milijarde godina, Mlečni put, u kojem se nalazi Sunčev sistem sa našom Zemljom, i Andromeda, nama najbliža spiralna galaksija, od koje nas deli 2.2 miliona svetlosnih godina, počeće da se spajaju u džinovsku loptastu galaksiju. Ono što je i više nego izvesno je da će to džinovsko spajanje premestiti naš sistem i zauvek dramatično promeniti izgled našeg noćnog neba.
    Astronomi za ovu mogućnost velikog spajanja znaju već dugo, jer dve galaksije nazaustavljivo hrle jedna prema drugoj, odnosno, približavaju se međusobno brzinom od 500.000 kilometara na sat. Ali, do sada, nijedan astronom nije razvio detaljni model koji bi predvideo šta će se dogoditi sa Sunčevim sistemom kada tamna materija Andromedinih zvezda bude počela da tutnja našim komšilukom, brzinom od nekoliko stotina kilometara u sekundi.
    Andromeda već guta nekoliko svojih malih suseda, a to su patuljaste galaksije M32 i NGC205, na šta ukazuje potok zvezda na periferiji Andromedine spirale, koji verovatno potiče od patuljastih galaksija. To otkriće, do kojeg je doša grupa istraživača, koristeći teleskop Isak Njutn na Kanarskim ostrvima, podržalo je ideju da su velike galaksije nastale kolizijom (sudarom) manjih tokom evolucije, a taj proces se nastavlja i danas. Drugim rečima - i galaskije se 'hrane'.
    Istraživači Centra za astrofiziku univerziteta Harvard su pomoću kompjuterske simulacije projektovali staze i interakciju Andromede i Mlečnog puta u sledećih 5 milijardi godina. Prema njihovom modleu, prvi susret ovih dveju galaksija će se dogoditi kroz oko 2 milijarde godina. akle. toliko daleko u budućnosti da će Sunce - koje se nalazi na jednom od spiralnih krakova naše galaksije, oko 27.000 svetlosnih godina od centa - kudikamo vrelije i sjajnije nego što je danas, uzavreti Zemaljske okeane.
    Zatim će gravitacija Andromedine mase nežno, ali odlučno, prebaciti Sunce i sve planete sistema na lokaciju udaljenu oko 100.000 svetlosnih godina od središta nove galaksije. Zanimljivo je da, iako će ovaj grandiozni događaj preobraziti uobičajeni roj belih zvezda po kojem je Mlečni put - sa hiljadama milijardi zvezda i velikom količinom međuzvezdanog gasa i prašine - dobio ime, u veći i difuzniji (difuzan = rasut, raspršen) zvezdani oblak, malo je verovatno da će direktno ugroziti Zemlju.
    Astrofizičari kažu da nema skoro nikakve šanse za direktni sudar dveju zvezda. Kao razlog navodi se to što su zvezde unutar galaksija raširene i vrlo teško je očekivati da bi se mogle sudariti. Takođe, zvezde će se u novoj galaksiji polako razmeštati i zato je mala verovatnoća da će to prouzrokovati neke potrese na planetama. Verovatnije je, da će zvezde u prolazu uticati na komete koje 'čuče' u Ortovom oblaku, smeštenom iza Plutonove orbite, što bi moglo da stvori pljuskove kometa, a možda čak i neki kataklizmički udar. Kretanje zvezda i planeta nalikuje peni na talasima. Nepoznate su dinamike, a koje još nisu uključene u simulacije, a tiču se distribucije galaktičke tamne materije i njenih struja koje će se poremetiti kad Mlečni put i Andromeda budu počele da se spajaju.
    Zakon jačeg ne vredi samo za život na Zemlji. Naučno je dokazano da velike galaksije, da bi se proširile, često proždiru manje i slabije susedne galaksije. Pritom se zvezde 'pojedene' galaksije posle pokoravanja manifestuju kao svojevrsne 'čvoruge'. Naučnici tvrde da je upravo galaksijeski kanibalizam glavni razlog što ivični deo naše galaskije Mlečni put ima prilično kvrgavu strukturu. Isto se ponaša i susedna Andromeda, koje je progutala jedan odsvojihsatelita.
    Astronomi su uspeli da snime teleskopom galaktički kanibalizam na udaljenosti od naše planete od oko 2 milijarde svetlosnih godina, Malena galaksija se raspala zbog gravitacionog delovanja veće, a njene zvezde će vremenom postati deo atmosferskog omotača velike spiralne galaksije koja će menjati malu još milionima godina. Na kraju, može se potpuno raspasti i ostaviti samo slab trag iza omotača velike galaksije.
    Andromeda, po kojo je dobilo ime sazveđže sa istoimenom i nama najbližom spiralnom galaksijom koja nam sada hrli u sudbonosni susret, bila je čerka etiopskog kralja Kefeja i Kasiopeje. Kasiopeja se hvalisala kako je lepša od Nereida, naljutivši tako njihovog oca Posejdona, koji je poslao grozno čudovište da pustoši Zemlju. Da bi se Bog umilostivio, trebalo je žrtvovati Andromedu. Kada je, prikovana za stenu na obali, očekivala smrt, naišao je Persej, ubio neman i oslobodio devojku, Iako je Persej oslobodio Andromedu, Kefej je odbio da mu je da za ženu. Andromeda je tada odlučila da pobegne sa strancem, jer je više volela da pođe u tuđu zemlju nego da ostane kod roditelja koji su bili spremni da je žrtvuju.
    Postoji predanje da su svi učesnici ovog događaja - Persej, Andromeda, Kefej i kaiopeja, kasnije pretvoreni u sazvežđa. Andromeda je sazvežđe na severnoj nebeskoj hemisferi vidljivo golim okom. U njemu je istoimena spiralna galaskija M31.