Naučne Zanimljivosti - No 23

    Po mišljenju nekih naučnika, vasiona je već više puta nasstajala i nestajala. Ostaje pitanje - da li smo i mi, ovakvi, živeli iste ovakve živote'? Savremena nauka procenjuje starost kosmosa na 12-20 milijardi godina. Do toga časa sva kosmička masa bila je sažeta u jednu tačku.

    Mi ni danas ne znamo kako i zašto je takvo stanje narušeno. A tada se desilo ono što mi danas zovemo 'Velikim praskom'. Prema scenariju ruskih naučnika A. D. Lindea i A. A. Starobinskog, sav vidljiv svemir prečnika 10 milijardi svetlosnih godina nastao je kao rezultat širenja koje je trajalo svega 10 na -30 sekunde, to jest, mnogo, mnogo manje od jedne sekunde. Razlećući se i šireći se na sve strane, materija je 'pomerala' ništavilo, stvarajući prostor i početak vremena.
    Ako je teorija o velikom prasku tačna, onda je on morao ostaviti u svemiru svojevrsni trag ili eho. I takav trag je pronađen. Svemirski prostor prožet je radio talasima milimetarskog dijapazona, koji se ravnomerno širi na sve strane. Broj kvanata tog zračenja milijarama puta je veći od broja čestica materija koje čine galaksije, planete i sva svemirska tela. Upravo ovo 'pozadinsko' svemirsko zračenje i predstavlja trag njenog superzgusnutog i superraskaljenog stanja, kada još nije bilo ni zvezda, ni maglina, a materija je predstavljala prazvezdanu, pragalaktičku plazmu.
    Treba reći da je teoriju širećeg odnosno ekspandirajućeg svemira izneo još 1922. godine ruski naučnik A. A. Fridman. I tek nekoliko decenija kasnije, ona je dobila praktičnu potvrdu. Američki astronom E. Habl, proučavajući kretanje galaksija, otkrio je da se one brzo udaljavaju jedna od druge po nekom impulsu zadatom u času velikog praska. Ako se to udaljavanje ne prekine, rastojanje između kosmičkih objekata će rasti do beskonačnosi, a to može biti samo uz jedan uslov - ako je prosečna gustina mase svemira manja od neke kritične veličine.
    Pomoću satelita koji prate rentgensko zračenje dalekih galaksija, dobijeni su podaci na osnovu kojih je izračunata prosečna gustina mase svemira. Ona je vrlo bliska onoj kritičnoj masi pri kojoj širenje svemira jednom mora prestati. Proučavanje svemira pomoću rentgenskog zračenja moralo se otpočeti zato što se veliki deo njegove materije ne može videti. Barem 50% mase naše galaksije za nas je nevidljivo. Na tu nevidljivu masu ukazuju nam, na primer, gravitacione sile koje određuju kretanje naše i drugihj galaksija, kao i kretanje zvezdanih sistema. Ta materija može postojati u vidu 'crnih rupa', čija masa može biti stotine puta veća od mase našeg Sunca, u vidu neutrina (neutrini su neutralne subatomske čestice mase bliskoj nuli - manjoj od mase bilo koje druge poznate čestice) ili u nekim drugim, nama još nepoznatim oblicima.
    Pretpostavka da je masa svemira mnogo veća nego što se doskora mislilo, našla je potvrdu još u radu sovjetskog Instituta teorijske i eksperimentalne fizike. Tamo je ustanovljeno da jedna od tri vrste neutrina ima masu u stanju mirovanja. Ako i ostali neutrini imaju isti pokazatelj, onda je masa neutrina u svemiru sto puta veća od mase obične materije koja čini zvezde i galaksije.
    A, to u krajnjoj liniji znači da se širenje svemira jednom mora zaustaviti i proces obrnuti - galaksije će početi da se približavaju, da se ponovo stežu u jednu tačku. Za materijom će se sažimati u jednu tačku i prostor. Desiće se ono što astronomi danas zovu 'zatvaranje svemira'. Neki naučnici smatraju da se to već dešava, da se svemir već nalazi u toj fazi. Postoje i matematički proračuni koji potvrđuju tu pretpostavku.


    Šta će se desiti ako se kosmos vrati u neku početnu tačku? Prema savremenim kosmogonijskim teorijama, posle toga otpočeće novi ciklus, uslediće naredni 'veliki prasak'. Opet će se pojaviti galaksije, zvezde i život. To je model svemira koj ise naizmenično skuplja i širi i to nije samo fantazija naučnika. Čuveni amaeriki istraživač Kurt Gedel, matematički je dokazao da se uz određene uslove naš svemir zaista mora vraćati u početnu tačku, da bi opet izvršio novi, a isti takav ciklus i opet se vratio u početno stanje.
    Sa tim proračunima poklapa se i model engleskog astronoma P. Dejvisa, a to je 'model puslirajućeg svemira'. Ali, interesantno je da Dejvisom model svemira uključuje u sebe zatvorene vremenske linije. Drugim rečima, vreme je u njemu kružno, što znači da je broj ciklusa kosmosa beskonačan.
    A, što je najčudnije, ovakve predstave o svetu postojale su i hiljadama godina pre nego što je savremena nauka došla do njih. Svemir se, pisao je sumerski filozof i žrec Berous, u III veku pre nove ere, periodično uništava i opet obnavlja. Iz drevnog Sumera ta misao je stigla u Grčku, pa u Rim i Vizantiju. Stoici, Demokrit i Pitagora, takođe su pisali o 'velikoj godini' Vaseljene, koja se završava kosmičkim plamenom u kojem ona biva uništena, da bi se opet pojavila i prošla isti put.
    Staroindijski epovi i predanja takođe se pokalpaju sa savremenom kosmogonijom. Indijskom bogu Indri pripisane su sledeće reči: 'Poznat mi je strašni raspad Vaseljene. Video sam kako se sve uništava. Svaki put ponovo i ponovo na kraju svakog ciklusa. Svaki atom se raspada na prvobitne čestice vode večnosti, iz koje je nekada i nastalo sve. Ko može prebrojati Vaseljene koje su nestale bez traga i pojave novih, koje su se iznova rađale iz bezobličnog bezdana ovih voda? Ko će prebrojati epohe svetova, koji beskrajno smenjuju jedan drugog?' - Brahmavajvarta Purana.
    A, evo kako čuveni američki fizičar, dobitnik novelove nagrade S. Vajnberg, jezikom nauke opisuje rađanje i smrt kosmosa. Prema njegovoj koncepciji, nakon početka sažimanja, milionim godina neće se dešavati ništa što bi moglo dati povoda za brigu našim dalekim potomcima. Međutim, kada se svemir sažme na 1/100 deo svoje sadašnje veličine, noćno nebo će zračitina Zemlju isto toliko toplote koliko i nebo po danu danas. Posle još 70 miliona godina svemir će se smanjiti za još 10 puta. Proći će još neko vreme i kosmička temperatura će dostići 10 miliona stepeni, a zvezde i planete će se pretvoriti u 'kosmičku supu' odzračenja, elektrona i jezgara.
    Već jespomenuto pozadinsko zračenje, taj 'eho' velikog praska kojim je nastao naš svemir. Možda nam to zračenje ne dolazi samo iz prošlosi, nego i iz budućnosti. Odblesak 'svetskog požara' kojim se završava naš ciklus, nakon čega će se poajviti novi svemir? Temperatura pozadinskog zračenja koje danas registrujemo je samo za tri stepena viša od apsolutne nule (-273 stepena Celzijusa - tačka kada sistem čestica ima najmanju moguću energiju) i to je temperatura 'elektromagnetne zore' koja označava rađanje novog sveta.
    A, da li samo pozadinsko zračenje, koje kao da dolazi sa obe strane, i iz prošlisti i iz budućnosti, prožima naš svet? Možda i sva materija koja čini svemir i nas, nosi u sebi neku informaciju. Naučnici već uslovno govore o 'unutrašnjem iskustvu', svojevrsnom 'pamćenju' molekula, atoma, elementarnih čestica. Po rečima čuvenog ruskog naučnika, akademika A. I. Parina, atomi ugljenika koji su bili u živim bićima su 'biogeni' - hemijski elementi koji su neophodni za život i grade živa bića.
    Ako u trenutku sažimanja svemira u jednu tačku materija ne iščezava, onda je neuništiva i ona informacija koju materija krije u sebi. Naš svet je ispunjen informacijom, isto kao i materijom od koje je načinjen. Mi bi to danas rekli 'informacijsko polje', a Platon je to nekad govori kao 'Svet ideja'. Da li će se, nakon otpočinjanja novog ciklusa, sve ponoviti? Sasvim moguće, kažu neki kosmolozi. A drugi kontriraju i kažu - 'uopšte ne mora biti tako'.
    Neki stručnjaci smatraju da nema nikakvih fizičkih osnova za tvrdnju da će svaki put u času formiranja Vaseljene fizičke funkcije biti iste kao u trenutku početka našeg ciklusa. A ako se funkcije budu i ma i najmanje razlikovale, zvezde naposletku možda neće stvoriti teške elemente, uključujući ugljenik, koji leži u osnovi života - barem života našeg tipa, živih vrsta koje mi znamo. Svemir se može rađati i umirati ciklus za ciklusom, a da se u njemu nijednom ne pojavi život. To je jedna od tačaka gledišta. Mogli bismo je nazvati koncepcijom 'povremenosti života'.
    Druga tačka gledišta nudi nam evoluciju svemira od ciklusa do ciklusa. Svaki put se u času sažimanja dešava neki kvalitativni skok. I razvoj svemira koji sledi svaki put se odvija na drugi način. To je 'evolucijska' tačka gledišta. Treća tačka gledišta ima u osnovi pretpostavku da je svaki ciklus potpuno ponavljanje prethodnog i svih ranijih.   
   

    Misao o večnom ponavljanju. večnom povratku svega postojećeg, prisutna je u ljudskoj svesti takoreći oduvek. Nalazimo je na Dalekom istoku, u kineskim tekstovima iz II veka pre nove ere. Još ranije, u IV veku pre nove ere, grčki filozof Eudem Rodoski je ovorio svojim učenicima: 'Ako se može verovati pitagorejcima, onda ću ja jednom sa istim ovakvim štapom u rukama isto ovako razgovarati sa vama, koji sedite preda mnom, i isto tako će se ponoviti i sve drugo ...'
    Nekoliko vekova kasnije,složio se sa njim drugi antički filozof: 'U drugoj Atini, drugi Sokrat će biti rođen i oženiće se drugom Ksantipom'. U tom večnom ponavljanju biće napravljen pun krug i kako kaže Vergilije, rimski pesnik: 'Opet će početi novi ratovi i opet će  se silni Ahil uputiti na Troju.' Sve što se dešava nije poslednji put, sve to je vać bilo i biće u bezbroj pnavljanja.
    Ovaj osećaj večnog ponavljanja imaju i ljudi, svaki pnaosob i zovu ga 'osećanje već viđenog'. Sigurno vam je poznat taj osećaj kada vam ono što se događa izgleda poznato, kao da ste to već jednom videli i proživeli, kao da je to već bilo? Ponekad, doputovavši u neko mesto u kojem nikada niste bili, i čini vam se da prepoznajete neku ulicu ili zgradu. Mnogobrojni ovakvi primeri još nisu dokaz ponovljivosti svega i pitanje je da li uopšte mogu postojati takvi dokazi. Ali, to nam u krajnjoj meri, može biti i povod za razmišljanje, kao i Hristove reči, navodno izrečene uoči raspeća: 'Sve ovo je već bilo'.
    Jo 20-tih godina XX veka, kada se nauka tek približavala kosmogonijskim istinama, slavni Albert Ajnštajn je rekao: 'Protiv ideje večnog povratka, nauka ne može dati čvrste argumente'. Ako svaki svemir ponavlja sve prethodnem onda je sve što postoji i sve što se događa - neuništivo i večno. Večni su svi koji žive danas i koji su nekada živeli. U stalnom ponavljanju vaseljenskih ciklusa iznova i iznova, otvaraju se vrata života, puštajući ih u svet kao što je to već bilo bezbroj puta.












tvaranju kosmodroma prisustvovao je i drugi čovek u istoriji koji je sleteo na Mesec, američki astronaut Edvin 'Baz” Oldrin.
    Kosmodrom je nazvan 'Spaceport Amerika” i biće matična luka za Bransonovu flotu svemirskih letelica koja se trenutno sastoji od dva mlaznjaka White Knight Two i pet svemirskih letelica SpaceShipTwo. White Knight služi za iznošenje letelice SpaceShipTwo do visine od oko 15 km, nakon čega ona nastavlja samostalan let. Naravno, na kosmodromu se nalaziti i svi potrebni objekti za smeštaj i pripremu budućih svemirskih putnika, kao i kontrolu leta. Komercijalni letovi sa kosmodroma Amerika započeće približno za 12 meseci, čim se okončaju poslednja testiranja svemirskih letelica, a Virgin Galactic dobije dozvolu od američke Savezne uprave za avijaciju (Federal Aviation Administration, FAA).
    Do sada je oko 430 osoba već rezervisalo mesto u prvim letovima u svemir. Pored toga, američka svemirska agencija NASA je sa kompanijom Virgin Galactic potpisala ugovor za tri istraživačka leta u svemir, vredan 4,5 miliona USD. Što se tiče pojedinačnih putnika u svemir, njih će karte za let koštati 200.000 USD. Već sada je poznato da će let trajati dva i po sata, u okviru koga će putnici provesti i pet minuta u bestežinskom stanju. Među prvim putnicima nalaziće se i Branson i njegovo dvoje dece. Prve ideje o privatnom, bezbednom i finansijski dostupnom letu u svemir nastale su još 1995. godine, a u stvarnost ih je pretočio Bert Rutan, osnivač i predsednik kompanije Scaled Composites, koja je izgradila letelicu SpaceShipOne i mlaznjak White Knight koji je služio kao nosač za vreme leta u svemir. Bert Rutan je, inače, svetsku slavu stekao dizajniranjem letelice Voyager, koja je 1986. godine obletela Zemlju bez spuštanja i dopunjavanja goriva. Veliku, ne samo finansijsku podršku, Rutanu je pružio suosnivač Microsofta Pol Alen, koji je sa dvadeset miliona dolara pomogao projekat SpaceShipOne.
    SpaceShipOne je 2004. godine postao prva privatna letelica koja se otisnula u svemir i premašila visinu od oko 100 kilometara, koja se uobičajeno smatra za ivicu svemira. Napravljen Je od kompozitnih materijala i lakih grafita, a njegove hibridne motore pokreće mešavina tečnog i čvrstog goriva. Do visine od oko 17 kilometara letelicu je nosio mlaznjak White Knight, a nakon kratkotrajnog jedrenja, ona je nastavila let ka
granici svemira brzinom tri puta većom od brzine zvuka (tri maha). Nakon uspeha letelice SpaceShipOne, pokrenut je projekat SpaceShipTwo u okviru koga je izgrađena istoimena letelica, kao i novi mlaznjak White Knight Two. Obe letelice su skoro dvostruko veće od svojih prethodnika. Kapacitet letelice SpaceShipTwo je osam osoba – dva pilota i šest putnika, a predviđeno je da tokom leta dostigne najvišu visinu od približno 110 kilometara.