Natprirodni Događaji - No 29

    U Bibliji nalazimo opisan veliki broj natprirodnih događaja koji skepticima jednostavno izgledaju nemogući. Međutim, interesanto je da već deo ovih biblijskih izveštaja ima upadljive sličnosti sa današnjim paranormalnim fenomenima.

Veoma često pominju se misteriozni doživljaji i izelčenja, a pogotovo je mnogo proročanskih vizija. Jelisej, učenik proroka Ilije, zabeležio je kako je Bog proroka Iliju u vatrenim kočijama odneo na nebo, a JosiF Flavije, pisac judejske istorije od njenih prapočetako pa do 66. godine posle Hrista, na jednom mestu pominje kako je Mojsije iznenada nestao u ejdnom oblaku. Sudeći prema Bibliji, misteriozni nestanci nisu bili ništa neobično, pogotovo nestanci izabranih proroka. Neki parapsiholi danas pretpostavljaju da bi tu moglo biti reči i o kidnapovanju od strane NLO-a, možda čak i o svojevoljnim odlascima sa vanzemaljcima. Međutim, misterije se tu nikako ne iscrpljuju.
    Da li je Mojsije uz pomoć čarobnog štapa, kada je u pustinji pronašao vodu, u stvari koristo obične radiestezijske rašlje? Bežeći kroz pustinju, izraelski narod se hranio 'hlebom koji je padao sa neba'. Skeptici tvrde da se radi o lepljivoj smoli koju su skidali sa drveta tamarisa, međutim, mana - kako su nazivali taj čudesni hleb, dolazila je uvek u istoj i potrebnoj količini. Petkom je padala dvostuka količina, jer je subota bila dan odmora. Čini se da su ovde u igri bile natprirodne moći, da li je to činio Bog ili su to bile psihokinetičke sile Mojsijeve, nije razjašnjeno.
    Upečatljiv primer natprirodnog izlečenja opisan je u Knjizi o brojevima (glava 21), gde je samo pogled na zmijski lik iskovan u bakru, na čudesan način lečio Izraelce id ujeda zmija otrovnica kojih je na putu kroz pustinju bilo u izobilju. U Starom zavetu ima i drugih izveštaja o čudesnim isceljenjima. Tako je sirijski vojskovođa Naaman bio izlečen od strane proroka Jeliseja koji mu je, uopšte ga ne videći, poslao poruku da se sedam puta okupa u reci Jordanu, kao i slučaj kada je jednog mrtvog mladića prorok Ilija vratio u život, saginjući se nad njegovim telom tri puta. Gubavost  - lepra, se kao obolenje često spominje u Bibliji, a najdramatičniji slučaj je kažnjavanje Mirjam, Mojsijeve sestre, sa gubom, jer se usprotivila Mojsiju kao jedinom vođi naroda. Tek nakon Mojsijeve molitve Bog ju je ponovo izlečio. Na kraju, ne zaboravimo i fascinantne isceliteljske moći Isusa Hrista upisane u Novom zavetu.
    Najrasprostranjeniji vid natprirodnih fenomena u Starom zavetu jesu predskazanja data kroz tumačenja snova. Uspešno tumačenje faraonovom sna o sedam debelih i sedam mršavih krava pomoglo je Josifu da zauzme visok položaj u egipatskoj državnoj službi. On je sedam debelih krava tumačio kao sedam godina izobilja, a sedam mršavih krava kao sedam godina siromaštva i gladi. Na osnovu ovakvog predskazanja, faraon je za najavljeni period gladi obezbedio dovoljno hrane i tako svoj narod spasao od velikih muka. Psiholozi danas potvrđuju da mi često sanjamo u simbolima, a proročki snovi i nisu baš tako retki, ali nažalost, uglavnom ih ignorišemo.
    Proročanske vizije takođe su deo neiscrpnih parafenomena kojima obiluju stranice Svetog pisma. Još dok je bio dete, Samuilo je imao svoj prvi natprirodni doživljaj, kad je čuo glas Božiji, A čini se da su i ostali proroci imali slična iskustva. Prorok Jeremija patio je zbog svojih proročanskih moći, jer je svom narodu prorekao vavilonsko ropstvo koje ni on lično nije mogao da izbegne. Pomislimo samo na moderne proroke, kao što su Nostradamus ili Edgar Kejs. Svi oni su morali od nekoga ili nečega da primaju vizionarske impulse. Samo, pitanje je od koga?

    U činu natprirodnih pojava kao što je, na primer, razdvajanje Crvenog mora pri bekstvu izraelskog naroda, sve upućuje na to da je Mojsije lično, snagom svoje volje - ili već čije, uspeo da naizgled nemoguće učini mogućim. Psihološki stručnjaci smatraju da u neki ljudi u ekstremnim slučajevima mogu da razviju neslućene telepatske i telekinetičke moći. U svakom slučaju, Mojsije je u tom trenutku izraelski narod spasao od sigurnog uništenja.
   Sve ovo nam govori da paranormalni fenomeni prate našu civilizaciju od samih njenih početaka, da su deo svakodnevnog života, a da je najveća misterija, u stvari, u pravilnom razumevanju i vrednovanju smisla simbola i poruka - da je to važnije čak i od odgonetanja postanka i mehanizma delovanja tih fenomena. Za vernike, biblijska čuda nisu bila niti će biti samo 'obične' natprirodne pojave, već izraz Božije volje i dela. To je svakako tačno, jer bez Božije volje ne bi ničega bilo. Ona se, uostalom, iskazuje na najrazličitije načine, pa i na one ekstremne, kako bi na ljude upečatljivije dolovala.

    Legenda o tajanstvenom dobošaru koji najavljuje smrt jedan je od najrasprostranjenijih na svetu. Takozvani 'duhovi dobošari' svrstavaju se među najstrašnije tajanstvene fenomene, ne samo zbog zlokobnog značenja i neobjašnjivog porekla, većizbog istrajnosti kojom se pojavljuju. Jedan od tipičnih primera je fatalni dobošar koji je generacijama pratio škotsku porodicu Ogilvi, gospodare zamka Kortahi, najavljujući im smrt i propast.

Legenda potiče iz srednjeg veka. Jednog dana uzamak je stigao glasnik sa neprijatnom porukom od neprijatelja tadašnjeg gospodara Kortahija. Ogilvi su ga vezali, ugurali u njegov sopstveni doboš i bacili ga sa zidina zamka. Pre nego što je poginuo, dobošar se zakleo da će zauvek progoniti ovu porodicu.
    Stotinama godina svi članovi porodice Ogilvi bili su opsednuti neobjašnjivim zvukom doboša koji je, kada bi se čuo iz veće blizine, najavljivao smrt nekoga od njih i to obično nasilnu smrt. Svakoga puta kada bi se u noći iz neke sobe zamka čuo zvuk doboša, svi bi pretrnuli od straha pitajući se ko je mrtav, kada je i na koji način umro. Jedan od najpoznatijih takvih događaja zbio se na Božić 1844. godine. u zamak je stigla gošća gospođe Ogilvi, Ema Darlimpl. Istog popodneva, dok se oblačila za večeru, čula je iz susedne sobe neobičnu muziku. Ubrzo se muzika pretvorila u snažno bubnjanje doboša. Upitala je sobaricu šta se to događa, ali devojka ništa nije znala. Za stolo, spomenula je doboš svojim domaćinima i zapanjila se kada je lord pobledeo kao krpa, a njegova žena se onesvestila.
    Kasnije joj je prijateljica, ledi Ogilvi, ispričala legendu i dodala da je poslednji put kada se doboš, čuo umrla prethodna lordova žena, i to tako što ju je ujeo besan pas. Sutradan je Ema ponovo čula tajanstvenog dobošara i to ju je toliko uplašilo da je odlučila da skrati posetu. Posle šest meseci ledi Ogilvi je umrla i ostavila poruku u kojoj kaže da je shvatila da je dobošar oglašavao njenu smrt. Uzrok njene smrti ostao je nepoznat, ali se pričalo da se ledi otrovala da bi izbegla strašniji kraj.
    Jedan drugi gost dvorca Kortahi, prijatelj sina Ogilvijevih, čuo je doboš 19. augusta 1849. godine. Bili su u lovu, a kada je upitao svog vodiča, jednog Škotlanđanina, šta ta muzika znači, ovaj mu je odgovorio da ništa nije čuo. Posle izvesnog vremena, dobio je poruku da je njegov domaćin morao hitno da ode u London jer su mu javili da mu se otac, lorg Ogilvi, iznenada razboleo. Lord je već sutradan umro.
    Poslednji put doboš se čuo 1900. godine, kada je poslednji Ogilvi stradao u Burskom ratu. Titula je tada prešla na mladu granu porodice i duh je, misleći valda da je njegova misija završena, prestao da ih opseda.

    Selo Nani u oklahomiima svoju sablasnu autostoperku. Još 1974. godine, izvesni N.Gudnaf udario je kolima jednu autostoperku, koju je zatim položio pored puta i otrčao da pozove pomoć, ali kada su se vratili, nje nigde nije bilo. Otada ta devojka ne samo da zaustavlja kola, već se ponekad neobjašnjivo nađe u njima i započinje razgovor sa vozačima. Jedan vozač kaže da mu je pričala kako žuri kući jer je ostavila samog mlađeg brata, a otac joj je na nekoj farmi. Zbog veoma lošeg vremena on joj je predložio da svrate kod njegovih roditelja i da prespavaju, ali ona je to odbila i sledećeg trenutka nestala iz kola.

    U varošici Bagijeri, južno od Palerma na Siciliji, nalazi se jedan oronuli dvorac Frančeska Ferdinanda Gravine, nekadašnjeg princa od Pelagonije i vladara Napulja i Sicilije. Star je više od 250 godina, a na Siciliji se još niko nije usudio da restaurira ili da poruši njegove zidine sad već uveliko zarasle u korov i okružene nakaznim statuama od kojih prolaznike podilazi jeza. Za dvorac u Baglijeri vezuje se veliki broj misterioznih priča, ali je činjenica da je svako ko je na bilo koji način pokušao ili pomislio da ga oskrnavi - završio tragično.

    Princ Frančesko Ferdinand Gravina vladao je Napuljom i Sicilijom krajem XVII veka, a dvorac je sagrađen po njegovom nalogu. U njemu je vladar želeo a zauvek zatvori svoju mladu i prelepu ženu Mariju Đordin. Frančesko je bio nizak, debeo, ćelav i imao je veliku grbu na leđima zbog koje su ga u narodu zvali 'kralj kamila'. Jednom rečju, bio je izuzetno ružan i nije se ženio do svoje 40-te godine, ali su ga se podanici, zbog moći i bogatstva, plašili i slepo ga slušali. Prolazeći jednoga jutra sa kočijom kroz Bagijeru, ugledao je pred radnjom siromašnog obućara njegovu 17-godišnju ćerku Mariju. Visoka plavokosa devojka, nežnog lica i izuzetne lepote, očarala je vladara na prvi pogled. Odlučio je da se sa njom oženi. Koliko je plakala nesrećna Marija i preklinjala oca da je ne daje nakaznom moćniku, ali ništa nije vredelo. Početkom juna 1747. Frančesko se proglasio za kralja i oženio lepom Marijom.
    Ženu je obožavao, obasipao je poklonima i nežnošću. Želeo je da joj život učini srećnim, nadajući se da će ona pored tolike dobrote zaboraviti na njegovu ružnoću. Ali, lepa nevesta nije mogla da sakrije odbojnost koju je osećala prema njemu. akrivala se u svoju sobu i satima plakala. Da bi je razonodio, kralj ju je poveo na putovanje po Italiji  i Španiji. Gde god bi se ovajneobični par pojavio, ljudi su zadivljeno pričali o Marijinoj lepoti, a ljubomora nesrećnog Frančeska je rasla iz dana u dan. Ubeđen da će mu jednom neko ukrasti lepu nevestu, odlučio je da je zauvek zatvori u dvorac u Bagijeri. Da bi zaboravila na vlastitu lepotu, naredio je da se iz dvorca uklone sva ogledala, a zatim je pozvao najpoznatije vajare toga doba sa zahtevom da naprave najstrašnije i najnakaznije starue koje mogu zamisliti, te da njima 'ukrase' prostorije i parkove oko dvorca. U svojoj suludoj ljubomori nesrećnik je želeo da Marija bude okružena najstrašnijim nakazama kako bi joj on u poređenju sa njima izgledao lep. Po naredbi, vajari su napravili zastrašujuće statue: ženu sa glavom konja, magarca sa glavom nakaznog muškarca, strašila i monstrume jezivog izgleda, kamene stolove za ručavanje koji su izgledali kao nadgrobni spomenici, a spavaću sobu nesrećne neveste ukrasili su kamenim paukovima i škorpijama razasutim po plafonu, dok je naspram kreveta postavljena statua žene kojoj mravi i crvi razjedaju srce i grudi.
    Usamljena i očajna, Marija Đordina, živela je okružena čudovištima. Muža se plašila, ali se ipak nadala da će njenim mukama jednoga dana doći kraj. Poverovala je da joj se sreća osmehnula kada je ugledala mladog vajara iz Kalabrije. Bila je to ljubav na prvi pogled i odlučili su da zajedno pobegnu bilo gde, samo da budu daleko od Bagijere i kralja Frančeska. Nikada se nije saznalo ko je izdao svoje ljubavnika. Mladiću je odrubljena glava, a Marija je zadavljena. Posle samo nekoliko dana kralj Frančesko je izvršio samoubistvo. Nije mogao da preboli ženu koju je voleo.
    Dvorac Barijeri ostao je pust, a kapije su zatvorene zauvek. Parkovi su zarasli u korov i trstiku, a meštani ga zaobilaze, predosećajući da je uklet i da donosi nesreću. Da je to tačno, potvrdilo se jedno noći, polovinom XIX veka, kada je u dvorište upala grupa od desetak pijanih mornara, koji su razvalili kapiju i porušili jednu statuu. Već sledećeg dana njihov brod je potonuo. Takođe, na neobjašnjiv način je stradalo čak 14 radnika, polovinom XX veka, koji su po službenoj dužnosti ulazili da pokose trvu i očiste parkove. Umirali su samo posle nekoliko dana, od nepoznate bolesti. U varošici, više od trideset ljudi koji su stanovali u neposrednoj blizini zamka izvršili su samoubistvo. U januaru 1996. godine, jedan od vodećih ljudi italijanskih socijalista, Ivo Mondelo, pozvao je u svom govoru stanovnike Bagijere da poruše dotrajalu zgradurinu i da prekinu sa sujeverjem i primitivizmom, a podržao ga je Đankarlo Mazini, koji je gradonačelniku ove varošice predložio da se na tom mestu sagradi dečiji vrtić.
    Samo pet dana posle svog javnog nastupa, Ivo Mondelo je poginuo u saobraćajnoj nesreći, a Đankarlo Mazini je iznenada umro u februaru 1996. godine. Lekari u Palermu nisu uspeli da utvrde uzrok smrti ni posle izvršene obdukcije. Takođe u februaru, poginula su još dvojica pripadnika Socijalističke partije Italije, u nesreći službenog aviona koji ih je vozio do Napulja gde su, između ostalog, trebalo da govore o neophodnosti rušenja ruiniranog dvorca u Bagijeri.
    Ukleti zamak ostao je nedirnut. Njegovi zidovi polako se obrušavaju nagriženi vremenom, a uplašeni meštani široko ga zaobilaze, okreću mu leđa i krste se.