Nastanak Evropske Unije

   U tom su pismu navedena sredstva pomoću kojih IG Farben namerava učvrstiti svoju vodeću ulogu u Evropi, pa se u tu svrhu navode: zajednička evropska valuta, zajedničko evropsko zakonodavstvo, čak i evropski sudski sistem, razume se – sve pod kontrolom IG Farbena, koji je tridesetih godina prošlog veka bio jedan od najmoćnijih svetskih monopola.

    Većina menadžera zloglasnog IG Farbena je nedugo nakon najpoznatijeg svetskog suđenja ponovo zauzela vodeće pozicije u posleratnoj Nemačkoj industriji. Tako su se dana 24. aprila 1964. godine nekad aktivni članovi IG Farben naci-koalicije, ključni arhitekti evropske unije, okupili u Briselu, samom središtu evropske zajednice, kako bi s predsednikom Komisije EEZ starom kontinentu odredili novu budućnost. 

■ 1. Walter Hallstein (1901-1982), prvi predsednik evropske komisije (od 1958. do 1967.), ugledni pravnik i advokat nacizma.
■ 2. Ludwig Erhard, kancelar Nemačke, ranije ekonomski savetnik IG Farbena, odgovoran za reintegraciju menadžera IG Farbena osuđenih u Nirnbergu za zločine protiv čovečnosti na vodeće korporativne pozicije u posleratnoj Nemačkoj.
■ 3. Ludger Westrick, šef Kancelarijata, predsednik 'Vereinigte Industrie - Unternehmen AG' za vreme nacizma, posli član CDU-a.
■ 4. Karl Carstens, registrovani član nacističke stranke NSDAP, oduševljeno pristupio SA još 1934. Dvadeset godina posle pridružuje se Nemačkoj službi vanjskih poslova i postaje Nemački predstavnik pri Veću evrope.
■ 5. Karl-Gunther von Hase, pripadnik Wermachta od 1936. Učestvovao je u invaziji nacističke Nemačke na Poljsku u 1939, bitki za Francusku 1940. i pohodu na Rusiju. Kasnije ugledni političar i od 1962. do 1967. glasnogovornik Nemačke vlade.

    Walter Hallstein bio je prvi predsjednik evropske komisije od 1958. (koje godine je prisustvovao  sastanku Grupe Bilderberg) do 1967. godine, a njegova je karijera doista vrlo živopisna.  Pre rata bio je profesor privrednog prava na Univerzitetu u Rostocku te član Nationalsozialistische Volkswohlfahrt  (NSV), Nemačke 'dobrotvorne ustanove' organizovane po uzoru na Nacističku stranku, a koja je preuzela i mnoge državne poslove (posebno na području dece i dečjeg rada). Bio je i član Nacionalsocijalističke komore pravnika i sudija.  U rat se aktivno uključio 1942. te dogurao do čina natporučnika u severnoj Francuskoj, ali ga 1944. zarobljavaju saveznici i odvode u zarobljenički logor u Mississipiju, gde je osnovao i pune dve godine vodio 'logorski univerzitet' držeći ostalim logorašima lekcije iz pravne nauke.
    Nakon rata predavao je na Univerzitetu u Frankfurtu, gde je postao rektor, a na Univerzitetu Georgetown u Washingtonu predavao je međunarodne odnose. Juna 1951. njegovu stručnost prepoznaje Nemački predsednik Konrad Adenauer, imenuje ga državnim sekretarom i šefom Nemačke delegacije na pregovorima o Schumanovu planu.  Autor je tzv. Hallsteinove doktrine i odigrao je vrlo značajnu ulogu u pregovorima o EEZ i Euroatomu. Potpisnik je Rimskog ugovora iz 1957. Kao jedan od ključnih arhitekata evropske ideje 1958. postaje prvim predsednikom Komisije EEZ (kasnije evropska komisija) i u toj fotelji ostaje do ostavke 1967. Za svoj rad primio je brojne nagrade, osamnaest počasnih doktorata evropskih i američkih univerziteta, a i Institut ustavnog prava berlinskog univerziteta Humboldt nazvan je njegovim imenom. Njegova saradnja s predstavnicima IG Farbena i nacistička prošlost često se, razumljivo, izostavljaju iz njegovih veličanstvenih biografija.

    Šarl de Gol izražavao je sumnju u Hallsteinove prave namere. 'Više sam se puta susreo s njim', pisao je  de Gol u Uspomenama na nadu 1970. godine, 'i pažljivo posmatrao njegovo delovanje, tako da lako mogu reći da je na svoj način W. Hallstein iskren evropejac, ali samo zato što je u prvom redu ambiciozan Nemac. Evropa kakvu bi on rado video sadržava okvir u kojem bi njegova država bez ikakvih troškova ponovo našla ugled i jednakost prava, koje su uništile Hitlerova ludost i poraz. Na taj bi način Nemačka dobila na težini i na koncu pitanja uredila tako da bi njene sporove u pogledu teritorijalnih zahteva i ponovnog ujedinjenja podupirala moćna koalicija.'


    Kao zagovornik federalne evrope s jakom Komisijom (nasuprot de Golovoj ideji o evropi država s jakim nacionalnim parlamentima), u svojoj knjizi 'Evropa u nastajanju' Hallstein opisuje nastanak mašinerije evropske zajednice na način 'da se Komisiji poverava ono što praktički odgovara monopolu davanja inicijative u svim pitanjima koja se tiču Zajednice.'  Štaviše, Hallstein maltene proročki opisuje ono što će se Lisabonskim ugovorom postići gotovo četiri decenije kasnije: izričito izjavljuje da će par izuzetaka od gornjeg pravila 'biti uklonjeno najskorijom šansom' te da bi 'Komisiju trebalo ovlastiti da preduzima sve mere potrebne za implementaciju Ugovora vlastitim autoritetom, bez potrebe specijalnog i specifičnog odobrenja Veća ministara.'  Jer, tvrdi on, 'praksa je pokazala da Veće ministara po samoj svojoj prirodi nije najbolji instrument za bavljenje administrativnim pitanjima koja obuhvaćaju sve zemlje članice, pa su mnoge njegove ovlasti već prenesene na evropsku komisiju.
    Taj trend treba nastaviti. Izvršni autoritet i ovlasti Komisije treba ograničiti samo kada to Veće ministara i evropski parlament zajednički odluče.' Takve krajnje nedemokratske Hallsteinove ideje u potpunosti su se ostvarile u savremenoj nedemokratskoj evropskoj komisiji, izvršnom telu Unije. Hallstein je insistirao na pravu da bira svoje saradnike i žestoko se odupro pritisku nacionalnih vlada da prihvati njihove kandidate. Taj će se 'dobar običaj' održati do danas. Uživao je u pompi vlasti, primajući izaslanike u kraljevskom stilu. Hallsteinovi dužnosnici 'postali su malo uobraženi' i poprimili naviku oslovljavati jedni druge s 'vaša ekselencijo'.

    Korporatizam je način upravljanja savremenim superdržavama. Vanjska, vidljiva vlada zapravo nije uopšte nikakva vlada. Njenu moć vladanja sve više nadomešta uticaj moćnih korporacija (otuda korporatizam) koje, zbog posvemašnje premreženosti političko-privrednih elemenata, u potpunosti preuzimaju upravljanje državom. U korporatističkoj državi korporacije su vlada, a političari to nisu: umesto toga, oni su sprovoditelji politike za vladajuće korporatiste. Shodno tome, političari i ne rade u korist svojih građana: oni sprovode politiku koju nisu stvorili glasači, već nekoliko neizabranih skupina koje stvaraju politiku (tzv. think tankovi i organizacije Novog svetskog poretka). Tako oblikuju svet na način koji odgovara onima koji kontrolišu korporacije. Korporatizam je, još od XIX veka, toliko čvrsto ukorenjen u Sjedinjenim Državama da se opravdano može postaviti pitanje jesu li SAD uopšte država. Onde je korporatizam posve prožeo državu, nadzire i stvara vladu i politiku, rat i poslovanje, medije i obrazovanje, kao i strukturu svesti građana. Po ovom pitanju Evropa, kako se čini, malo kaska za Amerikom, no pohlepni pipci korporatizma sve su uočljiviji i u Evropi. 
    Različiti think tankovi i lobisti u stvari financiraju (lobiranje = financiranje) političare: oni ih plaćaju da izglasavaju i sprovode neke zakone koji odgovaraju korporatističkim interesima i tako određuju njihovo političko usmerenje. Onaj koji ponudi najveću isplatu može navesti politički centar na izradu i izglasavanje određenih zakona, stoga politički centar kontrolišu oni koji imaju najviše novca, a to su, jasno, korporatisti. Tako vlast u stvarnosti ne kontrolišu glasači (građani), već određene interesne grupe koje plaćaju i određuju politička usmerenja političara u Briselu (kao i u Washingtonu i drugde). One za koje ljudi obično misle da donose odluke (političare, vlasti) kontrolišu korporatisti, ne građani.


    Korporacije imaju fašističku strukturu, pa je sledom toga svaka država utemeljena na korporatizmu u svojoj suštini fašistička. Th. J. DiLorenzo, profesor ekonomije sa Univerziteta Loyola kaže da '(k)ada većina ljudi čuje reč 'fašizam' najpre, dakako, pomišljaju na njegov ružni rasizam i antisemitizam koje su praktikovali totalitarni režimi Musolinija i Hitlera. Međutim postojao je i ekonomsko-politički deo fašizma, poznat u Evropi tokom 1920-ih i 1930-ih godina kao 'korporatizam', koji je bio nužni sastavni deo ekonomskog totalitarizma koji su praktikovali Musolini i Hitler. Takozvani korporatizam u Italiji i Nemačkoj usvojen je tokom 1930-ih, a poslužio je kao 'model' mnogim intelektualcima i onima koji donose političke odluke u SAD-u i Evropi. Ustvari, inačica ekonomskog fašizma 1930-ih usvojena je u SAD-u i postoji sve do danas. U SAD-u takva politika nije nazvana 'fašizmom' nego je prozvana 'planiranim kapitalizmom'. Naziv fašizam možda više nije politički prihvatljiv , ali njegov sinonim 'industrijska politika' još je uvek popularan.'
    Tako je neoliberalna paradigma koju Unija formalno proklamira, sa svim onim deregulacijama, liberalizacijama, slobodnim tržištima i ostalim bakračima, zapravo samo plodno tlo na kojem raste i buja vrlo stvarna moć grupe užasno bogatih korporatista. U evropskoj se komisiji, tokom vladavine njenog prvog predsednika Hallsteina, a i nakon njega, namnožilo mnogo osebujnih 'komesara'– raznolikih smutljivaca, fašistoidnih likova i krupnih kapitalista (ili tajkuna u nastajanju). Tok karijere komesara koji ravno iz fotelje u evropskoj birokratiji preko noći skaču u upravne odbore golemih globalističkih koncerna jasno svedoči o korporatističkom modelu koji se čvrsto ukorenio u Uniji.

■ Etienne Davignon, evropski komesar za industriju, carinsku uniju i energetiku od 1977. do 1985. Kao i predsednik Komisije Thorn s kojim je radio, član je Trilateralne komisije. Od 1989. do 2001. predsednik je kompanije Societe Generale de Belgique. Godine 2005. postaje predsednikom upravnog odbora Grupe Bilderberg, što je i danas. Član je odbora direktora farmaceutske kompanije Gilead.
■ Guido Collona di Paliano, evropski komesar od 1964. do 1970. najpre za interno tržište i usluge tokom druge Hallsteinove komisije, a kasnije komesar za preduzetništvo i industriju. Član Trilateralne komisije. Ranije, tokom 1930-ih bio je vice-konzul Musolinijeve Italije, a Franca Lacovetta, Roberto Perin i Angelo Principe u knjizi 'Unutrašnji neprijatelji' opisuju ga kao 'marljivog fašista'.
■ Francois-Xavier Ortoli, predsednik evropske komisije 1973-77, a od 1977-84. komesar za ekonomiju i financije odličan je primer jasne sprege evropske politike i krupnog kapitala. Odmah nakon njegovog zadnjeg mandata  komesara postaje šef francuske petrohemijske industrije Total, a tokom 1983. prisustvuje prvom sastanku 'evropskog okruglog stola industrijalaca', uticajne interesne grupe u EU koja obuhvata predstavnike petrohemijske (Shell) i farmaceutsko-hemijske (Ciba-Geigy, danas Novartis) industrije i kompanije drugih industrijskih sektora.
■ Peter Sutherland, odmah po isteku mandata ušao je u odbor direktora BP-a, a kasnije, dok je još bio u njemu – postaje Barrosov savetnik za energetiku! U odboru je Grupe Bilderberg i Trilaterale. Po odlasku s dužnosti, komesar van Miert odmah ulazi u odbor direktora belgijskog farmaceutskog giganta Solvaya, a bio je i u odboru američkog Eli Lilly-ja. Godine 2005. Barroso ga uključuje u projekt EU satelita Galileo.
■ Edith Cresson, komesarka u zlosretnoj Santerovoj komisiji optužena je za serijsku prevaru, krivotvorenje ugovora i potpisa itd. Draga Madamme Edith svog 'bliskog prijatelja' Renea Berthelota, inače vremešnog zubara, uposlila je kao dobro plaćenog savetnika evropske unije za HIV/Aids.

    Već iz nekoliko napred navedenih primera vidno je kako su određeni politički moćnici, kod kojih su korporatisti 'lobirali' (odnosno koje su potplaćivali da donose i sprovode zakone kakvi odgovaraju korporatističkim ciljevima) kasnije, po obavljenom poslu, nagrađeni za svoj predani rad u pravilu nameštenjima u koncernima koje kontrolišu oni isti korporatisti koji su od njih i tražili (i dobili) uslugu u vidu određenog političkog delovanja. Korporatistički izvori evropske ideje vrlo su značajni, posebno s obzirom na današnje stanje sveopšte krize. To zato, što su je oni i proizveli radi svog dobitka. Vidljive se vlasti građanima prikazuju kao sile dobra, ali su u stvari one samo vidljivi deo stvarne korporatističke vlasti koja ih koristi radi ostvarenja vlastitih sebičnih interesa (bogaćenja) na štetu upravo tih građana kojima je namenila posvemašnju bedu.
    Korporatisti stvaraju određeni problem za građane kao što su privredna kriza, kriza okoline, terorizam, bolest, rat, globalno zatopljenje i slično, a potom vidljive vlasti (pod uticajem korporatista) uz pomoć medija (takođe pod uticajem korporatista) izmišljaju razlog koji je navodno izazvao neki od navedenih problema te sugerišu rešenje koje se uglavnom svodi na to da operušaju građane za novac koji će navodno rešiti problem prema određenom planu (npr. programi privrednog oporavka, povećani izdaci za borbu protiv terorizma, za rat na drugom kraju sveta, za razne nedelotvorne i štetne vakcine i slično). No, na kraju se nekako uvek ispostavi da je problem bio pretežak i da ga vlasti nisu mogle rešiti, premda su se svim silama trudile. Onda novac uzet građanima za rešavanje problema, kao i sam problem koji i dalje ostaje nerešen, polako nestaju s dnevnog reda i kroz vreme padaju u zaborav. Građani, dakako, nikad ne saznaju da su problem namerno izazvali korporatisti kako bi zaradili i stekli nadzor.


    Grof Richard Nikolaus Coudenhove-Kalergi (1894-1972), osnivač Panevropskog pokreta 1923. u Beču borio se za stvaranje saveza evropskih država, 1933/34. blizak autoritarnoj 'staleškoj državi', počasni predsednik evropskog pokreta. Primljen je 1922. u bečku masonsku ložu 'Humanitas'. Otac Heinrich mu je bio austrougarski ambasador u Tokiju, a majka Micuko bila je Japanka.   Već u svojim kasnim dvadesetima objavljuje 1922. knjigu 'Pan evropa' i osniva istoimeni klub. Ideja mu je bila da se nemačka i francuska industrija čelika, radi očuvanja mira, moraju spojiti u jedinstvenu pan-evropsku industriju, a što bi predstavljalo temelj za buduće federalne 'Sjedinjene evropske Države' prema američkom modelu. Bio je, međutim, odlučan u tome da cilj federacije ne bi smeo biti posvemašnje iskorenjivanje nacionalnih identiteta ili smanjivanje suvereniteta njenih članica, već slavljenje 'evropskog duha' stvaranjem okvira u kojima će se moći sarađivati za opšte dobro.  Prikupio je u kratkom roku podršku mnogih evropskih vodećih figura toga vremena – od Ajnštajna i Pikasa do ondašnjeg gradonačelnika Kelna Konrada Adenauera koji će odigrati kasnije presudnu ulogu u oblikovanju Evrope. Godine 1929. Kalergi temu zadnjeg stavka Beethovenove Devete simfonije usvaja kao himnu Pan evrope; danas je to himna Evropske unije.
    Iako plemić koji se smatrao džentlmenom i isticao poštenje, fair-play, ljubaznost i racionalni diskurs, u ranoj je mladosti bio antisemit, no kasnije je svoja liberalna stajališta o političkoj ulozi Jevreja kombiniovao sa teorijom mešanja rasa, došavši u svojoj knjizi 'Praktischer Idealismus' (1925) do zaključka da će čovek budućnosti biti mešane rase, a sve postojeće nestati ustupajući mesto evroazijsko - negroidnoj rasi budućnosti sličnoj po izgledu drevnim Egipćanima. Bivši nemački kancelar Helmut Kol je 4. maja 1983. rekao: 'Samo ujedinjena Evropa može izvršiti svoj zadatak u svetu. Samo ujedinjena Evropa može na duži rok osigurati naš slobodarski demokratski red'. U međuvremenu, evropska je unija postala realnost, s otvorenim granicama, s evropskom valutom, evroparlamentom i evropskim sudom. Godine 1926.  misli o takvom evropskom ujedinjenju smatrane su političkom utopijom, ili pak čistom glupošću. Uprkos tome, 3. oktobra 1926. sastalo se u bečkom Konzerthausu oko 2.000 predstavnika 24 nacije na prvom Panevropskom kongresu, na poziv čoveka kojega danas mnogi drže 'pronalazačem' evropske misli - grofa Coudenhove-Kalergija, koji je nakon Prvoga svetskog rata, pod uticajem sloma austrougarske monarhije, stavio u zadatak stvoriti miroljubivu, ujedinjenu Evropu 'od Portugala do Poljske'.
    'Evropa će, za jedan vek, postojati kao slobodna zemlja braće na prelepom kontinentu' - zaneseno je isticao ovaj kosmopolitski grof.  Još 1919. svoj je plan o ujedinjenju Evrope izneo prvom čehoslovačkom predsedniku T. Masaryku, a 15. i 17. novembra 1922. u berlinskom Vossischen Zeitungu i bečkoj Neue Freie Presse objavljuje članak pod nazivom 'Panevropa - predlog'. Temeljna misao bila je ova: politički ujedinjena Evropa na podlozi Nemačko-francuskog bratstva. Ako se to ne postigne, izbiće Drugi svetski rat kao 'grozomorni rat budućnosti'. U aprilu 1924. napisao je i 'Panevropski manifest' u vlastitim novinama 'Panevropa'. Isticao je kako u trenucima kad svet gori nema niko, ko je u mogućnosti preduzeti kakvu akciju, pravo provoditi introspektivan život. Godine 1923. utemeljuje Panevropsku uniju kao prvi pokret za evropsko ujedinjenje. Prilaze mu bivši političari, privrednici i intelektualci iz čitave evrope. Pokret su poduprli Nemački ministar vanjskih poslova Gustav Stresemann i francuski premijer Aristide Briand. Kasnije se pridružuju veliki državnici poput Vinstona Čerčila, Roberta Šumana i Konrada Adenauera. Na panevropskom kongresu 3. novembra 1926. predstavio je Coudenhove-Kalergi svoj politički program: brisanje granica između evropskih država, postizavanje evropskog državnog saveza, ravnopravnost i razumevanje među narodima kao pretpostavka za mir, slobodu i blagostanje.
    No, uvereni demokrat Coudenhove-Kalergi baš i nije bio. Kako bi pomirio određene interese koji su se u tadašnjoj posleratnoj Evropi kretali od fašizma do boljševizma, predložio je ovakvu kvadraturu kruga: 'Ko podupire evropski državni savez, ne sme očekivati da će sve države biti jednako uređene, nego se mora naviknuti i italijanski fašizam prepoznati kao ravnopravnu činjenicu francuskoj demokratiji i pokušati organski obuhvatiti takve različite države u dolazećem evropskom državnom savezu. Do realizacije nije došlo. No, ono što se posle događalo Coudenhove-Kalergi je predvideo. Na komemoraciji za austrijskog saveznog kancelara Engelberta Dollfussa koga su ubili nacisti, 23. novembra 1934.  rekao je: 'Ovo su dani u kojima se odlučuje o ratu i miru. Evropa ima izbor: uzlet ili pad. Borba za evropu borba je između dobra i zla, između reda i haosa.' Jedan od oduševljenih grofovih pristaša, kasnije i vođa Panevropskog pokreta je i iluminat Oto von Habsburg, punim imenom nadvojvoda Franz Joseph Otto Robert Maria Anton Karl Max Heinrich Sixtus Xavier Felix Renatus Ludwig Gaetan Pius Ignatius austrijski, pripadnik čistokrvne iluminatske loze Habsburgovaca koji je zajedno s Antoineom Pinayem, bivšim francuskim premijerom i J.Violetom, francuskim advokatom i špijunom 1969. osnovao 'Le Cercle', sestrinsku organizaciju Grupe Bilderberg, koja kao i Trilaterala i CFR okuplja globalne svetske elitiste poput Kisindžera, Bržežinskog, Rokefelera i sl. Glavni cilj Le Cerclea je zaokret udesno u političkoj klimi Evrope. Oto von Habsburg, strastveni zagovornik eurojedinstva, kaže: 'Onaj ko nije optimističan u pogledu evropskih napora, biće uvek na krivoj strani. Oto von Habsburg, najstariji sin poslednjeg cara Austro-ugarske monarhije, preminuo je početkom jula 2011. u dobi od 98 godina u svom domu na jezeru Starnberger u Bavarskoj.
    Što se tiče masona, oni i danas nastoje održati svoje veze s Unijom. Evo jednog primera. Masonska Francuska federacija humanog prava predstavljena njenim predsednikom, Michelom Payenom, susrela se 8. aprila 2008. s predsednikom evropske komisije Jose-Manuelom Barrosom. U masonskoj delegaciji još su se nalazili predstavnici Ženske velike lože Francuske, Velikog orijenta Portugala i Velikog orijenta Francuske koji su i inicirali ovaj sastanak u skladu s odlukama na sastanku Velikih meštara i predsednika održanom u januaru 2008. Taj susret predstavlja značajan događaj u pogledu mesta slobodnog zidarstva u okviru izgradnje Evrope. Masonska je delegacija s radošću primila uveravanja predsednika Komisije Barrosa koji je izrazio svoju privrženost principu laicizma i principu odvojenosti vere od države.
    Delegacija je naglasila važnost Prosvjetljenja u istoriji Evrope, kao dimenzije koja se treba uzeti u obzir u najmanju ruku ravnopravno s njenim religijskim korenima, a sasvim sigurno bližu drevnim korenima. Odlučeno je o temeljima komunikacije između liberalnih i nedogmatskih masonskih redova s jedne i službi evropske komisije s druge strane. Tako će, u skoroj budućnosti, Francuska federacija humanog prava izraditi predlog u pogledu principa emancipacije koji bi trebali tvoriti temelj svih evropskih obrazovnih sistema, a što je u direktnoj vezi s priznanjem doprinosa Prosvetljenja opštoj kulturi naroda koji čine Evropu, kao i u saglasju s načelima Povelje temeljnih prava evropske unije.
    Rezimirajući dosadašnja izlaganja o izvorima evropske ideje, možemo ih sistematizirati na ovaj način: 'Pet temeljnih izvora ideje o evropskom ujedinjenju '
■ OČEVI EVROPE - Ideje o nedemokratskom ujedinjenju od 1918. naovamo: od utopista do nadnacionalista
■ NACISTIČKI IZVORI - Ideje Valtera Funka, Josefa Gebelsa, pa i samog Firera; IG Farben koalicija
■ ILUMINATSKO-MASONSKI - Panevropski pokret: mason Ričard Nikolaus von Coudenhove - Kalergi, iluminat von Habsburg
■ GRUPA BILDERBERG - Pola veka rade na eurojedinstvu, daju smernice politici i političarima, postavljaju svoje ljude  na vlast u raznih zemljama
■ KORPORATISTIČKI - Od fašističkog evrokorporatizma 1930-ih do sprege evropske politike i krupnog kapitala danas
    Ko bi uopšte poželeo živeti u državnoj zajednici utemeljenoj od strane ovako 'eminentnih' začetnika? Svi oni svesrdno su radili na ostvarenju nedemokratske tvorevine Evropske unije, a njihovi savremeni naslednici čine to i danas. Projekat se tokom punih 90 godina ostvarivao polako - korak po korak, sve do sad kad imamo priliku svedočiti njegovu dovršetku. Evropska je unija dugoročni, puzajući, najspektakularniji državni udar u istoriji.
    Korišćen tekst sa: https://europskaunija.yolasite.com/ - Uredio: The Conoplja News