Najveće Paranormalne Misterije - No 43

    U katoličkoj crkvi u Santa Feu, nepoznati stolar je u XIX veku napravio stepenište koje zbunjuje i današnje arhitekte. Opatice ove crkve, veruju da im je Gospod lično poslao stolara iz viših dimenzija i time uslišio njihove politve. 

    Santa Fe su 1610. godine osnovali španski kolonisti. U duhu katoličanstva koje su širili među lokalnim stanovništvom, oni su ovaj grad nazvali 'sveta vera'. Kada je 1848. godine prešao u amaričke ruke, Santa Fe je proglašen glavnim gradom nove američke države Novi Meksiko. Među brojnim predstavnicima katoličkog sveštenstva koji su počeli da pristižu u ovu oblast, nalazila se i grupa opatica iz Loreta. Pošto su u kratkom roku izgradile crkvu i školu, one su poželele i stepenište do horoskog balkona i potkrovlja kapele.
    Molitve im jesuuslišene, ali dobile su mnogo više nego što su mogle i zamisliti. Naime, do danas nije obelodanjeno ko je izgradio tajanstveno i neobično spiralno stepenište koje krasi crkvu Naše Gospe u Santa Feu. Ono predstavlja pravo graditeljsko čudo i danas zbunjuje i najveće stručnjake.
    Pre jednog i po veka, Santa Fe je biola poslednja stanica na čuvenoj istoimenoj pruzi na amaričkom Divljem zapadu. To je bilo stecište kockara, odmetnika i marginalaca svih vrsta. katolički red opatica iz Kentakija 'Sestre iz Loreta', poslao je 1852. godine sedam opatica u Santa Fe da bi tamo oformile manastir, školu i crkvu. Dugo putovanje u kolima sa konjskom zaprekom bila je vrlo opasna avantura i za muškarce, a kamoli za opatice koje su biule nenavikle za teškoće života izvan samostana. Tokom puta, napala ih je kolera, jedna opatica je umrla, a druga je zbog bolesti morala da odustane od nastavka putovanja.

    Kada je preostalih 5 oparica napokon stiglo u Santa Fe, odmah su počele pripreme za naporan rad koji ih je čekao. Njihov zadatak je bio da verski obrazuju lokalno stanovništvo koje su uglavnom činili Indijanci i Meksikanci. Zato su odmah angažovale grupu lokalnih stolara i započele izgradnju škole, crkve i samostana Naše Gospe. Izgradnja same kapele počela je 1873. godine. Radove stolara i kamenorezaca nadgledao je iskusni arhitekta Francuz p.Muli. Kapela Svete Gospe osmišljena je po uzoru na čuvenu Svetu kapelu u Parizu. Radnicima je bio potrebno punih pet godina da u neposrednoj blizini škole podignu ovu veličanstvenu gotsku građevinu.
    Aprila 1878. godine, opatice su napokon proslavile završetak radova na kapeli koja i danas predstavlja arhitektonsko remek delo, sa vitražima na prozorima i statuama po uzoru na čuvene italijanske majstore. Ali, jedan mali detalj pomutio je oduševljenje opaticama - u kapeli nije bilo izgrađeno stepenište do potkrovlja i horskog balkona. Naime, neposredno pre završetka radova, nadbiskupov unuk Džon Lami je u nastupu ljubomore ubio glavnog arhitektu.
    Opatice u dobile kapelu, ali da bi se popele u muzičku sobu morale su koristiti merdevine. Da stvari budu još gore, radnicu zaključili da za stepenište u kapeli nema dovoljno mesta i odbili da ga izgrade. Ništa neobično, jer su mnoge katoličke crkve u Nju Meksiku tada građene bez takvog stepeništa. Pozvani su brojni inženjeri, arhitekte i stolari da procene šta se može učiniti, ali niko nije smislio prihvatljivo i izvodljivo rešenje.
    Konvencionalno stepenište nije dolazilo u obzir zbog ograničenog prostora u kapeli i visine potkrovlja. Sem toga, da bi se ono izgradilo, trebalo bi ukloniti nekoliko redova sedišta. Zato su opatice odlučile da ništa ne preduzimaju dok ne održe novenu - devetodnevno čitanje molitve Svetom Josifu, zaštitniku stolara. Osam dana su se svesrdno molile i ništa se nije dešavalo, ali devetog i poslednjeg dana novene, na vrata manastira pokucao je jedan stranac. Stigao je na mazgi i kod sebe je imao samo osnovni stolarski alat. Ponudio je da, u zamenu za hranu, izgradi opaticama toliko željeno stepenište. Verujući da je njegov dolazak dar od Boga, opatice su prihvatile njegov predlog.
    Prema legendi, ovaj čovek, čije ime je odavno zaboravljeno, od stolarskog alata imao je samo čekić, testeru i takozvani 'te' lenjir - u obliku slova T. Legenda kaže da je radio šest meseci i njegov jedini zahtev bio je da mu se naprave posebni bazeni puni vode u koje je namakao komade drveta. Jednog dana, pozvao je sve opatice da se okupe u kapeli i rekao im:
- Vaše stepenište je završeno!

    Potom se, jednostavno okrenuo i otišao, nesačekavši ni da mu se opatice zahvale ili plate za to. One su planirale veliku proslavu u njegovu čast, ali njega više nije bilo. Tražile su ga po celom gradu, međutim, niko nije znao gde je otišao i gde se nalazi. Njegovo ime i poreklo do danas je ostalo tajna, a da misterije bude još veća, na lokalnom stovarištu drveta niko nikada nije čuo za njega i nikada mu ništa nije isporučio!
    Tajanstveni stolar se više nikada nije vratio u Santa Fe, a kapela je zbog neobičnog spiralnog stepeništa koje je on napravio, vremenom postala velika turistička atrakcija. Međutim, ovaj čovek, ma kako da se zvao, mora da je bio izvrstan stolar, jer je stvorio pravo remek delo.
    Ove neverovatne stepenice nemaju centralni noceći stub, u njih nije ukucan nijedan metalni ekser i stoje uspravno samo zahvaljujući savršenom dizajnu. Istina, veoma su strme i visoke, imaju onoliko stepenika koliko je Isus imao godina kada je razapet na krstu - 33 i dva puta se potpuno okreću za 360 stepeni.
    Godine 1965. kapelu je posetio i Oskar Hadvajvber, stolarski majstor. Kada je ugledao čuveno spiralno stepenište, on je, kao i mnogi stručnjaci pre njega, potpuno zanemaeo pred ovim veličanstvenim stolarskim delom. Istovremeno, setio se stare porodične priče koju je čuo još kao dete. Izgleda da je, po tom porodičnom predanju, njegov deda Johan, neposredno nakon što je stigao u Ameriku, negde na Divljem zapadu izgradio stepenište za jednu crkvu. I zaista, postoje pisani dokazi da je Oskarov deda, inače stolar po profesiji, proveo dve godine putujući i radeći u Koloradu i Novom Meksiku. Poznato je, takođe, a su spiralne stepenice izgrađene u tom periodu. Da li ih je onda napravio Johan Hadvajber? Ovo pitanje je punih deset godina proganjalo njegovog unuka Oskara. U želji da to i dokaže, on je napravio deset modela spiralnog stepeništa koji su do nasitnijih detalja bili nalik originalu iz Santa Fea. Međutim opatice su bile sumnjičave i odbile su da Johanu pripišu zasluge tajanstvenog tvorca njihovog stepeništa. One su bile spremne da to učine samo ukoliko budu dobile neki pisani dokaz.
    Oskar je tek 1970. godine pronašao ono za šta je verovao da će napokon uveriti oppatice da govori istinu. U staroj šupi svoje sestre pronašao je dedinu kutiju za alat u kojoj se nalazi izbledeli komad papira sa nacrtima spiralnog stepeništa sa tačno 33 stepenika. Na žalost, Oskar Hadvejber je umro 1980. godine,a da autentičnost ovih crteža nije dokazana. Oni su kasnije neobjašnjivo nestali, zajedno sa Johanovom kutijom za alat!
    Arhitekte iz celog sveta i danas posećuju malu kapelu u Santa Feu i dive se savršenstvu spiralnih stepenica. Iako mnogi tvrde da bi celo stepenište trebalo da se raspadne onog tenutka kada neko kroči na prvi stepenik, ono i dan danas, posle više od sto godina, stoji na istom mestu. Savremene stručnjake zapanjuje kako je misteriozni stolar uspeo da sa takvom preciznošću izvede efekat savršene spirale. Naime, drvo je sa unutrašnje strane isečeno na sedam delova, a sa spoljne strane na devet i svaki taj deo formira delić savršene krivine. Podjednako zbunjujuća je i činjenica da je stepenište napravljeno od vrste tvrdog drveta koje ne raste u Novom Meskiku, kao i da nikada nije otkriveno kako i odakle ga je graditelj spiralnih stepenica uošte nabavio.
    Bilo kako bilo, do danas nije otkriveno ko je bio tajanstveni stranc koji je uslišio molbe opatica iz Loreta. Da li je to zaista bio Božiji izalsanik u svetoj misiji, kako su duboko verovale opatice?

    U jednom danu, pre oko 5.000 godina, nestale su civilizacije koje su izgradile piramide i ogromne gradove u Mesopotamiji. U prvi mah se činilo da nailazi džinovska oluja - zavladao je mrkli mrak, iako je trebalo da je dan, voda je prodirala svuda i povlačila se kao sa ogromnog poprišta bitke, ostavljajući za sobom smrt i razaranje. Prvi se na udaru našao Akad. veliki sumerski grad mitskog kralja Sargona, kao i hiljade sela oko njega. Ali, katastrofa je pogodila i mnoge gradove udaljene stotinama kilometara. Za vodom su usledili zemljotresi, iznenadna hladnoća, pa suša ...

    Mnogo pre nego što su nevolje završile, dve trećine velelepnih centara u Egiptu, Anadoliji, Siriji, Palestini, na Kipru i u Grčkoj, potpuno su razoreni ili ih je stanovništvo, u strahu i sujeverju napustilo. Sigurno su bili uvereni da je stigla kazna Božja. Civilizacija je zaustavljena i dugo se neće oporaviti.
    Misterija istovremenog nestanka niza velikih civilizacija na kraju bronzanog doba, zapravo - najveće krize u istoriji čovečanstva, dugo je mučila arheologe. Tek posle 5.000 godina posle tih tragičnih zbivanja postalo je jasno šta se zapravo dogodilo, a misteriju je razrešiojedan satelitski snimak područja današnjeg Iraka. Na ušću Eufrata i Tigra, otkriven je krater prečnika oko 3,4 kilometra, nesumnjivo posledica udara džinovskog asteroida.
    Prema rekonstrukciji, projektil sa neba oslobodio je energiju nekoliko desetina hiljada puta veću od atomske bombe bačene na Hirošimu. Priroda je odgovorila strašno, kao pre 65 miliona godina kada su u sličnom udaru stradali dinosaurusi - zemlja izbačena kilometrima ka nebu zaklonila je Sunce, a džinovski cunami talas pojurio je na obale, počeli su da se nižu zemljotresi, temperataura je pala, padavine su nestale i zemlja se pretvorila u sasušenu, ledenu pustinju.
    Prva prirodna katastrofa vanzemaljskog porekla koja se dogodila ne u dalekoj geološkoj prošlosti, već u nama bliskom vremenuistorije čovečanstva, otkrivena je gotovo slučajno, zahvaljujući Sadamu Huseinu i špijunskim igrama. Za otkriće je zaslužan geolog Šarad Master sa univerziteta Vitvatersrand u Johanesburgu. On je 2000. godine rekao sledeće:
- Analizirao sam satelitske snimke jedne močvarne oblasti koju je Sadam Husein isušio u sklopu projekta gradnje kanala. Pala mi je u oči prstenasta formacija koju nikada ranije nisam video. Nisam mogao da verujem - na slici se jasno videla struktura tipična za udar asteroida, savršen krug dubine oko 500 metara. Nabavili smo sve raspoložive snimke te oblasti u poslednje dve decenije da bismo ih uporedili i otkrili smo da je u krateru do skoro bilo jezero i zato se ranije nije videlo. Sigurni smo, da je cela oblast, oko 150 kilometara u kojoj se nalazi krater geološki vrlo mlada - nastala je od sedimenata koje su doneli Tigar i Eufrat. Te tečne naslage su, zapravo, popunile oblast koju je nekada, u vreme pada asteroida, zauzimalo plitko more. Vreme pada, dakle, nije starije od 5.000 godina. A to vreme možemo da povežemo i sa sveopštim potopom, koje je sumerska civilizacija u svom Epu o Gilgamešu opisala kao kaznu Božju.
    Odavno se svi slažu da potop nije samo mit - između ostalog, nemoguće je da se ista 'izmišljena' priča javlja u toliko mnogo kultura širom sveta. Sumerski ep tako govori o svome Noju, Utnapištimu, koji je spasao svaoju porodicu, životinjske vrste i ljudske zanate, tako što je sagradio splav od sedam spratova.
    Voda je, priča u najkraćem sumerska verzija, pokrila celu civilizaciju, a bog oluje Adas učinio je da nož zameni dan. I to se slaže sa posledicama pada asteroida u more - kopno bi poplavio cunami, a gusti oblak otpada koji bi eksplozija izbacila u atmosferu sprečio bi prolazak sunčevih zraka. Posledice bi bile - pad teperature i fotosinteze. Dugo je vladao mrak, ni kiša više nije padala i reke su se brzo praznile. Suša je zavladala i stotinama kilometara daleko od mesta nesreće.
    Godine 1908. u Sibir je pao meteorit prečnika 40-tak metara i oslobodio razornu energiju ravnu 1.000 atomskih bombi. Sudeći po veličini kratera u Iraku, asteroid koji je pao pre oko 5.000 godina morao je imati oko 200metara u prečniku, dakle, bio je mnogo razorniji. A, to se dogodilo 2300. godine pre Hrista, u vreme misterioznog nestanka civilizacija u ogromnoj oblasti.
    U Egiptu, posle blistavog razdoblja piramida, razvoj je blokiran, kraljevstvo je naglo osiromašilo i veliki broj poljoprivrednih centara je napušten. U Palestini i Mesopotamiji nesale su stotine ljudskih naselja. Čak se i u Grčkoj događalo nešto dramatično - od 300 poznatih centara, 200 su uništili zemljotresi i požari, ili su jednostavno napušteni. Isto se desilo i u Maloj Aziji.
    Naučnici odavno sumnjaju da su ta zbivanja međusobno povezana, ali nisu znali kako. Naučnike je kopkalo pitanje zašto su veliki centri na severu Mesopotamije, koje je stanovništvo napustilo u vreme velike krize bronzanog doba, ostali nenaseljeni punih 300 godina? U istoriji to je vrlo čudno, jer, obično se na istom mestu podižu gradovi za gradovima, svetilišta za svetilištima. Naučnici su poei tada da analiziralu tlo na tim mestima i doči su do neospornog zaključka da je to područje u vreme nenaseljenosti pokrivala - pustinja. Ali, otkuda pustinja na mestima gde su cvetale civilizacije zasnovane na poljoprivredi, u vreme kada je čak i u delovima Bliskog istoka koji danas pokrivaju pustinjske zone vladala raskošna vegetacija? Otkriće kratera u Iraku dalo je odgovor i na tu zagonetku.
    Traganje za izgubljenim civilizacijama nije isrpljeno Šlimanovim pronalaskom Troje. Nova otkrića već pišu nova poglavlja istorije. Indijski arheolozi su, na primer, pronašli dva potopljena grada 40 kilometara od Gudžarata u zapadnoj Indiji. Indijski nalaz predstavlja ostatke civilizacije stare 9.500 godina, dakle, starije čak i od Jerihona, jednog od bliskoistočnih centara razvoja poljoprivrede. Izgleda da su oba grada napuštena iznenada, kada je naišao poplavni talas. Ako se starost tih gradova potvrdi, to znači da su ljudi zidali kamene gradove hiljadama godina pre nego što se to smatralo mogućim.
    U Peruu, u obalskom mestu Karal, severno od Lime, pronađen je najstariji kompleks civilizacije novog sveta. Taj stari narod gradio je stepenaste piramide i sisteme za navodnjavanje još 2.600 godina pre Hrista, dakle u isto vreme kada su zidane egipatske piramide, premda su arheolozi uvek mislili da su u to vreme na američkom kontinentu živele samo grupe nomada, lovaca sakupljača. U Peruu je otkriveno i postojanje civilizacije Moća, koji su 450 godina pre Hrista, hiljadu i po godina pre nego što su se pojavile Inke, takođe zidali gradove i složene sisteme za navodnjavanje.
    Još jedan kompleks o čak 37 piramida, koje još nisu otkopane, otkriven je na Krimu, u blizini Sevastopolja. I one su, kako istraživači veruju, građene u vreme egipatskih,ali su, za razilu od njih, imale samo tri, a ne četiri strane. Da nisu tih 37 piramida uzrok rata između Rusije i  Ukrajine na Krimu? Jer, ko zna šta one kriju?

    Kada je u septembru 2001. godine u Temzi otkriven iskasapljen trup dečaka, bez glave i udova, Engleska je bila šokirana, a Škotland Jard je dobio zadatak koji još nije rešen. Misteriozna žrtva afro - karipskog porekla nazvana je u Škotland Jardu 'Adam'. Sredinom jula 2002. godine u Glazgovu je uhapšena jedna Nigerijka za koju se tvrdilo da ima veze sa Adamovim ubistvom.

    Nesećni dečak, po mnogim indicijama, žrtvovan je duhovima koji i dan danas proganjaju dušu Afrike. Detektivi Škotland jarda koji istražuju ubistvo 'Adama' boravili su u Južnoj Africi da potraže savet od jednog vrača. Zapovedniku Endiju Bejkeru i detektivu inspektoru Vilu o Rajliju rečeno je u Južnoj Africi da su počinioci ovog ritualnog ubistva verovatno Nigerijci. A, Kredo Mutva, ugledni Zulu sangoma - tradicionalni vrač ili magijski doktor, koji radi kao saradnik Južnoafričke jedinice za istragu okultnih ubistava, jedine takve policijske jedinice u svetu, kaže:
- Verovatno su pili njegovu krv iz njegove lobanje i njome se prali. Zglobove dečakovih prstiju su verovatno iskoristili kao amajlije, a druge kosti su izmrvili u kašu koja će im dati snagu.
    Detektivi bejker i Rajli su se zaputili u Nigeriju i druge zapadnoafričkedržave nakon što su Mutva i drugi južnoafrički stručnjaci dali procenu da je Adam bio žrtvovan nigerijskom bogu mora. Ubice su najverovatnije pratile dečaka nekoliko nedelja, kidnapovale ga i odveli u Britaniju da ga žrtvuju. Veruje se da krici žrtve još više pojačavaju moć mutija, a muti je zulu reč za tradicionalnu medicinu koju izvode sangome. Muti lekovi su najčešće divlje voće, korenje i kora drveta, ali većina muti prodavnica u Durbanu i Johanesburgu snabdevena su i takvim egzotičnim lekovima kao što su kristalisana mokraća pavijana, lavlje salo, mast retkih guštera i sušena krokodilska jetra.
    Tradicionalni vračevi ponekad pribegavaju muti ubistvima, gnusnim zločinima koji se izvršavaju u cilju nabavke ljudskih organa potrebnih za dobijanje jake magije. Muti ubistva male dece zarad uzimanja organa su toliko postala česta da se javila potreba za osnivanjem specijalne jedinice policije za istragu baš ovih okultnih ubistava.
    Vračevi se mogu naći bukvalno u svakoj afričkoj zajednici, urbanoj i ruralnoj. Najuspešniji vračevi su izuzetno bogati. Tako, jedan Zulu vrač ima toliko posla i novca da putuje i deli preparate po Južnoj Africi svojim privatnim avionom!
    Čudesne figure progone duše Afrike i njenih stanovnika. Na primer, Tokološ postoji u glavama ljudi širom Afrike. On je patuljak visok manje od metra i sa njim je nemoguće ostvariti kontakt očima. On ima samo jedan guz i izuzetno dugačak 'muški alat' koji nosi zabačen preko ramena. Neki Afrikanci veruju da se rodio iz materice žene koja je imala odnos sa pavijanom?! Vrlo je nerazumno da žena stupi u odnos sa Tokološom, jer bi dete proisteklo iz te veze moglo biti invalid. Leteći Zulu sangoma preporučuje kao meru protiv Tokološa sledeće: 'Nosite oko zgloba zmijsku kožu. Ako ne želite da izgledate sujeverno onda nabavite kaiš za sat napravljen od zmijske kože. Muškaci bi trebalo da Tokološu daju posudu punu krvi, jer ga to zadovoljava. Za ženu bi ipak, možda bilo najbolje da ga pusti da spava sa njom. Ali, mora biti oprezna da joj on ne bi ukrao dušu.'
    Če Gevara, koji je neuspešno pokušao da organizuje revoluciju u Kongu sredinom 60-tih, nije nikako uspevao da ubedi ljude koje je predvodio da se odreknu 'dave', verovanja koje potiče još iz kamenog doba, da ako se čovek polije sa više različitiv vrsta vina pre bitke, da mu se ništa ne može desiti!
    U Nigeriji, koja je izgleda bila dom dečaka Adama, cveta mnoštvo ovakvih verovanja. Njihovi preci nisu mrtvi, veruju u to, a njihovi duhovi su stvarni i živi i utiču na svakodnevni život ljudi.
    Krajem 90-tih godina XX veka, mladi Englez Alan Smit je kao volonter postavlje da radi kao učitelj u jednom zabačenom selu u Zimbabveu. U zbornici, vodila se oštra rasprava nastavnika o jednom veštičjem incidentu, neki su prihvatali, a drugi su dovodili u sumnju scenu u kojoj je gola veštica jahala hijenu. Alan Smit im je tada rekao:
- U mojoj zemlji su nekada bile žene koje su obučene u crne haljine i sa duguljastim šeširima na glavi jahale metle noću.
    Usledila je duga tišina, sve dok jedan od nastavnika koji veruju u afričke veštice nije rekao:
- To je glupost!

    Odakle dolaze metalne kugle čudnih svojstava, otkrivene u raznim delovima Zemlje. Krajem 80-tih godina XX veka, u južnoafričkom rudniku 'Vonderstaun' među naslagama pirofilita počeli su da nalaze čudne metalne lopte, spljoštene i opasan sa trima paralelnim žlebovima.
    Starost rude je tri milijarde godina, pa bi se moglo pretpostaviti da su isto toliko stari i ti metalni sferoidi. Jedan od nađenih predmeta stavljen je pod staklo u muzej, a ostalih su se prihvatili istraživači. Lopte, koje su se selile iz jedne laboratorije u drugu, nisu otkrivale svoje tajne, ali ona iz muzeja postavila je novu zagonetku. Ona je mirno ležala pod staklom i saradnici muzeja primetili su nešto što, razume se, nisu mogli da primete neučnici koji su lopte prenosili sa jednog mesta na drugo. Muzejski eksponat se - lagano vrteo oko svoje ose! Jedan obrtaj trajao je 128 dana!
    Odmah su počele spekulacije - 128 dana je period obrtanja planete sa koje su lopte doletele. Ali profesor geolog iz Johanesburga, Hans K. pošteno je, kao što i priliči naučniku rekao:
- Nemam ni najmanju predstavu šta bi to moglo da bude. To je prava zagonetka. Uošte nisam u stanju da dam bilo kakvo razumno objašnjenje.
    Ovo je bio povod za podsećanje na događaj koji se zbio marta 1974. godine u državi Džordžija, kada je prorodica farmera Betsa primetila na svojoj njivi neveliki požar. Nije trebao da se gasi, plamen je nestao sam od sebe. Zanimljivo je navesti da čak pri padu i najmanjih meteorita, požar je uobičajena pojava.
    Sledećeg jutra radoznali farmerov sin otišao je na mesto požara i doneo, tačnije, dovukao, svetleću loptu. Kao što su kasnija merenja pokazala, prečnik joj je bio 20 centimetara, a težina devet kilograma. Loptu su otkotrljali pod krevet, a sam događaj je nekako zaboravljen. Ali, ne zadugo. Kada je kroz nedelju dana farmerov sin seo za klavir i počeo da svira, lopta se, zvoneći, dokotrljala ispod kreveta i počela haotično da se kreće po sobi.
    U laboratoriji je utvrđeno da je 'Betsova lopta' napravljena od nekog ekstra čvrstog materijala. na glatkoj sjajnoj površini izdvajao se ispupčeni trougao. Kada je osvetljen rentgenskim zracima, ustanovljeno je da se u unutrašnjosti lopte nalazi mnoštvo malih loptica, a neke od njih su prevučene nečim sjajnim. Proverena je reakcija lopte na zvuk. Pokazalo se da na muziku ili zvuk, svejedno, reaguje haotičnim kretanjem. Uz to, posmatrači su stekli utisam da lopta kao da ispituje, istražuje površinu po kojoj se kreće. Ustanovljeno je da može da s kotrlja čak i uzbrdo.
    Kako se to često događa, novine su malo galamile, prozivale naučnike, ali pošto nisu dobile razumljiv odgovor, okrenule su se drugim senzacijama. Mogućno je da bi interesovanje koje se gasilo podgrejao novi nalaz, četiri godine kasnije, ali to se događalo 'iza gvozdene zavese' i u početku je malo ko znao o tome. Tek 1991. godine, J.N: Morozov je u svojoj publikaciji 'Tragovi drevnih astronauta' obavestio javnost o sferoidu nađenom 1975. godine u zapadnoj Ukrajini.
    Njega je zajedno sa glinom iznela kašika bagera. Radnik koji je radio na bageru je iz čiste radoznalosti pokušao da kažikom razbije taj jedinstveni nalaz, ali mu to nije polazilo za rukom, pa je odustao. Nepoznato 'jaje' veličine 88 puta 85 milimetara bilo je načinjeno od materijala koji je podsećao na crno neprozirno staklo. Radnik je poklonio ovu, kako j mislio 'zanimljivu dranguliju', sinu direktora mesnog mujeza, posle čega je ona ipak došla do ruku naučnika.
    Naslaga gline u kojoj je predmet pronađen, po mišljenju naučnika, stara je deset miliona godina. Starost lopte je približno ista. Ovo je ustanovljeno na osnovu debljine alkalnog sloja koj je obrazovan na površini zbog dugotrajnog delovanja sredine. Rentgen je pokazao da se u unutrašnjosti lopte nalazi jezgro naročitog oblika. Istraživači su pokušali da odrede specifičnu težinu jezgra i bili su zapanjeni jer je ona bila negativna. Neki naučnici su se pitali: 'Nije li ova lopta spremište antimaterije?' Ali, bili su lišeni mogućnosti da odgovore na ovo pitanje ili da bar temeljno prouče predmet, jer je kroz nedelju dana vlasnik zatražio da mu je vrate. Tako je istraživanje prekinuto, a lopti se izgubio svaki trag.
    Danas sem opisa zagonetnih lopti i gomile postavljenih pitanja, naučnici ništa ne mogu da pruže. Ali, ako za sada ništa ne može da se kaže o fizičkoj prirodi ovih lopti, možemo li da bar pokušamo da ustanovimo otkuda doleću i koju civilizaciju kao poslanici predstavljaju? Da pokušamo da ustanovimo logični lanac, možda će nas do nečega odvesti.
■ Prvo: ove loptice dolaze istim putem kao i meteoriti.
■ Drugo: Smatra se da većina meteorita dolazi iz asteroidnog pojasa između Marsa i Jupitera.
■ Treće: Priroda postanka asteroidnog pojasa nije jasna, na orbiti kojom se kreću ovi asteroidi po svim kosmičkim zakonima trebalo bi da se nalazi planeta.
■ Četvrto: Radi suspostavljanja narušenih zakona Kosmosa, astronomi su izmislili neku planetu Faeton, koju je nekada kosmička katastrofa pretvorila u gomilu asteroida.
■ Peto: Dakle, i ove lopte su sa Featona.
■ Šesto - zaključak: Lopte su očigledno veštačkog porekla. Izlazi da Faeton ne samo da je postojao, već je na njemu bila i visoko razvijena civilizacija.

    Gvozdeni stub, podignut pre čak 16 vekova i danas jedva da pokazuje znake korozije. Kako je postignuta čistoća gvožđa od 98% i  li je u postupku izrade korišćena i ljudska krv? Zašto su ga neki pripisali ostvštini vanzemaljaca. Kada je Erih Deniken izneo u javnost dvrdnju da poseduje neoborivi dokaz za postojanje vanzemaljske tehnologije na Zmnelji i da se on nalazio u dvorištu jdne džamije u indijskom glavnom gradu Delhiju, u vidu gvozdenog stuba koji ne rđa, visokog nešto više od sedam metara i teškog oko 6,5 tona, činilo se da su naučnici tradicionalisti stavljeni pred teško iskušenje da odbrane svoj racionalistički pogled na svet.
    Dugo vremena lomila su se koplja oko pravog porekla ovog neobičnog spomenika prošlosti, ali je tek nedavno Ramamurti Balusbramaniam, profesor metalurgije na Indijskom Institutu za tehniku u Kanpuru, uradio je prve ozbiljnije analize, uz upotrebusavremene tehnologije i spektrogramskih metoda ispitivanja. On je potvrdio da su stari majstori kovačkog zanata zaista imali zavidan nivo metalurških znanja, zatim je utvrdio tehniku kojom je sastavljen iz više delova i donekle razbio mit o vanzemaljskoj neuništivosti delhijskog stuba, jer je otkrio da korozija ipak postoji, doduše u manjoj meri i da može biti posledica izduvnih gasova i zagađenja vazduha, ali je istovremeno uputio poziv naučnicima raznih struka da ispitaju njegove karakteristike sa više aspekata.
    Neki zapadni metalurzi smatrali su da se, do pre nekoliko decenija, tako krupan metalni predmet ne bi mogao izraditi ni u najvećim evropskim livnicma, a svojevremeno je u udžebenicima tajstub navođen kao primer da čisto gvožđe ne podleže koroziji. Međutim, kako navodi Ramamurti Balu, masivni stub sadrži čak veći procenat fosfora nego savremeno gvožđe, a dobijen je tako što se nekoliko komada vrućeg odlivka spajalo u peći kovanjem. Reč je o danas izgubljenoj indijskoj tehnikci poznatoj kao 'kovačko zavarivanje'. Pretpostavlja se da je i sam metod izrade stuba, ponavljano zagrevanje i kovanje komada gvožđa, doprineo stvaranju jakog zaštitnog sloja. Štaviše, dok se metal hladio, bilo je dovoljno mogućnosti da se na njegovoj površini nadogradi drugi zaštitni sloj.
    Enigma stara 1.600 godina, iz vremena kada je indijska civilizacija, kako se veruje, bila na svom vrhuncu, i dalje privlači pažnju, mada se u poslednje vreme sve manje kalkuliše sa vanzemaljskim poreklom. Osim pretpostavke da ga je kralj Čandra, odnosno Čandragupta II, koji je vladao većim delom severne Indije od 375. do 413. godine, podigao u čast boga Višne, nema bližih objašnjenja za razloge navođenja ovakvog poduhvata u dalekoj prošlosti. Da li stub bio deo drevne opservatorije, što je takođe jedna od hipoteza i služio u astronomske svrhe, isto tako ne postoji pouzdan odgovor.
    Stub danas stoji a olovnoj ploči u kamenom temelju. Ima grubu osnovu prečnika oko 41 centimetar, a njegova gornja glatka cilindrična tamnoplavičasta površina sužava se prema glavi - kapitelu, koja sadrži jedan žleb. Neprecizno obrađena osnova ukazuje da je taj deo nekada bio ispod površine zemlje, a nagađa se da je prvobitno bio u Ambali u Pendžabu ili Maturi u Ulan Pradešu. Drugi, međutim, pominju da su to bila Udajagiri brda u Madja Pradešu, 50-tak kilometara istočno od Bopala, gde je, po jednoj hindu legendi, počivao na glavi Velike svetske zmije. Na stubu postoje dva zapisa. Stariji iz V veka, na sanskritu, u kojem se navodi da ga je kralj Čandra posvetio bogu Višnu i nabrajaju se njegov iratni uspesi, i drugi, koji potiče od kralja Radžputa, Taura Anangpala II, i u njemu se najavljuje ponovno podizanje grada Delhija 1052. godine.
    Najnovija istraživanje o tome gde se stub nalazio potvrđuju teoriju o Udajgiriju i značenju koje je ovo remek delo prastare metalurgije imalo u sklopu antičke astronomske opservatorije u komleksu od 20 pećinskih hramova, od kojih je 19 podigao upravo Čandragupta II. Stub, za koji se tvrdi da je nekada iznad kapitela imao pričvršćen disk, kao simbol sunca, u vreme letnjeg solsticija, na 21. juni, svojom senkom pokazivao je 'Višunove stope', prolaz koji je vodio ka pećini broj 7, vrlo značajnom hramu u to vreme, čija se astronomska funkcija danas ne može u potpunosti sagledati, jer je vremenom promenjena konfiguracija terena, naročito izgradnjom puta i podizanjem zida. Zna se, međutim, da su gradovi Vidiša, Bešnagar i Sanču, u blizini Udajagirija, bili značajni centri religije u čijem je središtu bilo obožavanje sunca, a hramovi koji su mu bili posvećeni predstaljali su svojevrsnu astronomsku opservatoriju u Gupta periodu.
    Prolaz u stenama koji je vodio ka pećini, koja je sada prazna, u kojoj se na ploči na zdiu nalazila ležeća figura boga Višnua sa glavom na istoku i nogama na zapadu, nije bio slučajno probijen pod tim uglom, jer je obezbeđivao da na letnji solsticij u njemu ne bude senke, dok je jutarnji zrak sunca uvek osvetljavao 'božansku stazu'. O znanjima iz astronomije govor i stari indijski tekstovi, i u nju su drevni stanovnici indijskog podkontinenta, nema sumnje, bili veoma dobro upućeni.
    Astronomsko značenje stuba iz Delhija do danas nije u potpunosti razjašnjeno, ali natpis na njemu u kojem se pominje 'Sišnupadagiri' - u bukvalnom prevodu 'Brdo Višnuovih stopa', daje osnova za pretpostavku da je pre 16 vekova imao specifičnu namenu. Ostaje, međutim, i dalje nejasno kako su stari indijski kovači uspevali da u svojim primitivnim pećima za topljenje gvođža postignu temperaturu kojom se ono dobija u tako visokom procentu od 98, a po nekim tvrdnjama čak i preko 99% čistoće, kada se takva toplota ne može razviti samo upotrebom drveta kao goriva, a nije poznato da su raspolagali nečim drugim za loženje peći, neophodnim za takav metalurski proces.
    Osim tvrdnje da su se, od vremena kada je stub podignut u čast boga Višnua, do njegovog zauzimanja od strane muslimana, oko njega održavali mnogi sveti rituali u toku kojih je njegova površina premazivana čistim maslacem, biljnim uljima i sličnim, pa je taloženje tih materijala ojačalo zaštitnu oblogu, postoji još jedna teorija koju je danas teško, ali možda ne i nemoguće proveriti. Naime, jedno od mogućih rešenja misterije je takozvano ritualno kovanje na koje se nailazi na više mesta u istoriji. U procesu kovanja, umesto vode, prilikom kaljenja korišćena je krv, vrlo često ljudska. Postoje zapisi  da su do rimskog perioda najbolji mačevi pravljeni krvlju robova. Objašnjenje je jednostavno. Voda u dodiru sa užarenim metalom stvara paru, dolazi do difuzije vodonika i kiseonika, što za posledicu ima oksidaciju predmeta koji se kuje. Zbog gustoće krvi ovaj proces izostaje! Da li se tu krije tajna dugovečnosti delhijskog gvozdenog stuba?
    Ono što je veoma značajno i interesantno za čitavu ovu priču jeste da stub u Delhiju nije jedino deo razvijene metalurgije drevne Indije. Sličnih masivnih gvozdenih predmeta i stubova koji ne rđaju ima više širom Indije. I dok se objašnjenje za dugovečnost ovoga stuba traži učinjenici da je klima u Delhiju veom suva, pa se oksidacija, to jest, rđanje, odvija veoma sporo drugi objekti smešteni su u oblastima gde je vlažnost veoma visoka tokom većeg perioda u godini. Prema tome, zagonetak i dalje postoji.