Magazin Misterija - No 44

    Ren le Šato je malo seoce na francuskoj strani Pirineja. U davnoj prošlosti bio je to prosperitetan grad dobro poznat Feničanima, ali i Rimljanima koji su ga nazvali Redae. U XIV veku, polovina grada je uništena tokom opsade, a potom je kuga odnela većinu preostalog stanovništva. Od tada, Ren le Šato je samo uspavano seoce na granici.

    Godine 1885. u selo dolazi novi sveštenik, 33-godišnji Berenže Sonijer. Među uvaženim sveštenstvom, Sonijer je važio za buntovnika koji se opire istinskom pokajanju. Za kaznu, poslat je na gotovo na sam kraj sveta, u Ren le Šato. Sledeće tri godine, kako pokazuju crkvene knjig, neposlušni sveštenik je proveo u siromaštvu. A onda je, 1888. godine odlučio da na crkvi izvrši neophodne popravke. Jedan od radnika je podigao poklopac sa visokog oltara, otkrivši da je jedan od dva stuba na kojima je oltar počivao šupalj. Unutar stuba su bila sakrivena tri svitka pergamenta, ispisana šifriranim pismom. Sonijer je pokušao da dešifruje spise, pokazao ih potom biskupu od Karkasona, a ovaj ga je poslao u Pariz ekspertima u St. Sulpisu.
    Po poratku u Ren le Šato, Sonijer je već bio bogat čovek. Nikome nije bilo jasno otkuda svešteniku odjednom toliko bogatstvo. Tokom godina, veliki broj znatiželjnih seljana je pokušavao da razreši tu misteriju, ali sveštenik nije obraćao pažnju na to. Seljanima je sagradio put kroz planinu i vodotoranj. Crkvu je obnovio u potpunosti. Međutim, dekoracija enterijera crkve je bila prilično neuobičajena. Ogroman demon, isklesan od krečnjačkog kamena, držao je krstionicu sa svetom vodom. Iznad ulaznih vrata crkve urezan je natpis: 'Užasno je mesto ovo.'

    Svega nekoliko detalja bilo je poznato stanovnicima Ren le Šatoa. Znali su da je sveštenik, tokom svoga boravka u Parizu, kupio reprodukcije slika: 'SVeti Antonije Pustinjak', od Tenijera i Pusenove 'Pastirice iz Arkadije'. Otkrili su i koga predstavlja kameni demon. Bio je to Asmodej, čuvar legendarnog blaga kralja Solomona. Nagađali su da je, uz pomoć šifrovanog rukopisa Sonijer pronašao blago koje je, najverovatnije, pripadalo Katarima - jeretičkoj sekti ponikloj baš u tom regionu, a čiji su poslednji pripadnici živi spaljeni 1243. godine nakon zauzimanja Montsegera. Pričalo se da su tri čoveka uspeli da izbegnu pokolj i pobegnu, noceći sa sobom blago Katara. Neki su verovali da je reč o ogromnoj riznici, a drugi da su u pitanju svete knjige.
    Britanski naučnik Henri Linkoln, tvrdi da je uspeo da dešifruje Sonijerov manuskript - odnosno da je to uradio kompjuter - i tajnu reprodukcija koje je sveštenik doneo sa saobom iz Pariza. Posebno onu, vezanu za Pusenovu sliku 'Pastirice iz Arkadije', na kojoj je prikazana grobnica blizu Ren le Šato. Linkoln je ubeđen da je Sonijerovu tajnu lako odgonetnuti.
    Ren le Šato, nakada poznat pod imenom Aereda, bio je važno sedište vitezova Templara - hramovnika, reda koji se obavezao da će braniti i čuvati jerusalimski Hram. Dokazi koje je Linkoln pronašao, povezuju Templare sa jednim, još drevnijim tajnim redom - Sionskim prioratom koji, takođe, ima veze sa Jerusalimskim Hramom.
    Izgleda da postoje veoma čvrsti dokazi koji ukazuju da je ovaj red opstao vekovima i da su Rozenkrojceri, koji su osnovani u XVII veku, zapravo bili pripadnici Sionskog priorata, ali pod drugim imenom. Slavni naučnik Isak Njutn je svojevremeno bio Veliki Majstor Rozenkrojcera, a poslednji Veliki Majstor bio je pesnik Žan Kokto. Ukratko, izgleda da je Sonijer otkrio neke tajne vezane za red Rozenkrojcera, a da je novac koji ga je učinio bogatim čovekom došao iz sefova ovog tajnog reda.
    Misterija i dalje postoji. Na samrti, Sonijer se ispovedio svešteniku koji je, kaže priča, potpunošokiran napustio samrtnikovu sobu. Tokom 1910. godine, biskup je suspendovao Sonijera sa svih svešteničkih dužnosti, ali je on nastavio da drži misu u kapeli koju je sam sagradio. Da li je ovaj čovek bio obožavalac nečastivog ili pripadnik tajnog magijskog reda? Naučnik Henri Linkoln je mnoga pitanja ostavio bez odgovora, ali je dosita bacio novo svetlo na tajni red Rozenkrojcera - Bratstvo Ružinog krsta.
    Brojne su teorije izrečene o misteriji Ren le Šatoa. Postoje i tvrdnje da Sonijerovi manuskripti govore o svetom Gralu koji je iz Jerusalima donet u Francusku i poveren na čuvanje tajnom redu. Da li je reč o peharu u kojem je sakupljena Isusova krv ili o živom potomku Isusove krvi, kako tvrde Bejdžent i Li, autori bestselera 'Sveta krv, sveti Gral.'

    Kreacionisti i pripadnici New Age pokreta formirali su zajednički front za potkopavanje klasične arheologije i njenog pogleda na ljudsku prošlost. Malo čudna kombinacija, a ono što ih ujedinjuje je čudan predmet otkriven na rubu pustinje početkom 60-tih godina XX veka.

    Februara 1961. godine, tri amatera, sakupljača kamenja, iskopali su izvestan predmet zakopan u fosiliziranu stenu sa planinske strane pustinje Južne Kalifornije. Nisu znali šta je to, i počeli su da ga prikazuju prijateljima i saradnicima. Posle nekoliko godina, ovaj predmet je postao poznat kao 'Coso Artifact' i pridavana mu je skoro mistična važnost.
    Sprava je sačinjena od porcelanskog cilindra sa dvomilimetarskom osom od blistavog metala u centru, a zatvoren je heksagonalnom oblogom od bakra i još jedne supstance koju nisu uspeli da identifikuju. Nekako se došlo do toga da je predmet star čak 500.000 godina! Ako je 'Coso Artefact' bio pravi, to bi verovatno moglo potpuno izmeniti sliku o prošlosti čovečanstva, pa i o njegovom nastanku.
    Nalazak predmeta bio je inicijalna kapisla za kišu kritika koaj se sručila na arheologe stare škole. Neki od kritičara bili su sledbenici 'alternativne arheologije', a među njima su se isticali oni koji veruju u postojanje Atlantide i njenju propast. Drugi su verovali u hipotezu Erih von Denikena, da ljudska civilizacija ima korene u spoljašnjem svemiru. A našli su se tu i biblijski kreacionisti, koji su smatrali da  bi artefakt mogao biti fragment zaboravljenog sveta koji je postojao pre velikog Potopa, opisanog u Knjizi postanja.
    Fotografije i crteži spornog predmeta našli su se i u nekim naučnim publikacija,a,ali i onima kojie propagiraju sve vrste pseudo nauke.  Početkom 2000. godine, artefakt je bio i tema predavanja hemičara D. Čitika, vodećeg kreacionističkog naučnika jevanđeliste. Oni koji veruju u značaj ovog predmeta imaju različite teorije o tome šta on može biti: radio odašiljač, superprovodnik, svećica ili kondenzator, ili jednostavno, nepoznati instrument star kao i legendarna Atlantida.
    Vrlo je malo njih videlo artifakt, koji je bez traga nestaoo posle 1969. godine. Međutim, fotografije i rentgenski snmci i dalje se mogu naći na Internetu. Ove slike su poslužile izvesnom skeptiku Polu Hajnrihu - poslao ih je četvorici različitih kolekcionara svećica, koji ranije nisu videli sliku ili čuli za ovo otkriće, i svi su nedvosmisleno potvrdili: 'Da, to je stara svećica.'
    Namena predmeta je, dakle, jasna. Samo - starost i poreklo nisu.

    Početkom 2000. godine, američki astronom Majlkl Molnar izneo je hipotezu da je Vitlejemska zvezda - zvezda koja se pojavila u toku Hristovog rođenja - u stvari bila Mesečevo pomračenje Jupitera u sazvežđu Ovna, koje se desilo dva puta zaredom 6. godine pre nove ere - 2. marta, pa 17. aprila. Molnar je, naime, došao u posed antiohijskih novčića iz 13. godine nove ere na kojima je oslikan ovan koji se osvrnuo na jednu sjanju zvezdu blizu Mesečevog srpa. Istražujući stare astronomske  i astrološke podatke, pre svega one rimskog astrologa Firmikusa Maternusa iz IV veka, ustanovio je da Ovan na novčiću simboliše Judeju, a da se nebeski prizor odnosi upravo na pomenuto pomračenje. Molnar je zaključio sledeće:
- Neki vrsni zvezdočatci Istoka, videći tu nebesku pojavu i kako se još ubrzo ponavlja, i to u astrološkoj konstelaciji Ovna, krenuše ka Judeji. Očekujući da će se tamo sigurno roditi, ako već i nije, vrlo veliki car. Naime, stari astrolozi su verovali da prolazak Meseca kraj Jupitera obavezno najavljuje nekog kralja.
    Vitlejemskom zvezdom su se godinama ozbiljno bavili još neki naučnici, a zanimljivu hipotezu o njoj izneo je velški astronom Martin Grifits. Po njemu, pod 'Vitlejemskom zvezdom' u stvari treba podrazumevati ne jednu, već čitavu seriju značajnih astro pojava koje su sledile jedna drugoj u poslednjoj dekadi stare ere - što je i podstaklo učene zvezdočatce sa Istoka da se upute ka Judeji, u potrazi za novim velikim carem sveta. Navešćemo ovde, redom, one najznačajnije.
    U 7. godini pre naše ere, u konstelaciji Riba (Ribe astrološki simbolizuju Jevreje), bila je trostruka konjukcija - bliski susret, Jupitera i Saturna. Sledi zatim 'grupisanje' Jupitera, Saturna i Marsa u 6. godini pre naše ere. Pa 'sparivanje' Meseca i Jupitera i 'sparivanje' Marsa i Saturna u februaru 5. godine pre naše ere, da bi se u martu iste godine - prema kineskim izvorima, na nebu pojavila veoma svetla kometa ili pak, takozvana 'nova' - zvezda koja zbog eksplodiranja postaje vrlo svetla, pa onda još jedna 'nova' u 4. godini pre nove ere.
    Upravo sudeći u vezi sa ovom drugom -koja je sudeći prema kineskom opisu izgleda bila 'supernova' i 10.000 puta sjajnija od 'nove', američki matematičer A. J. Morhaus, svojevremeno je izneo hipotezu da bi baš ona mogla biti famozna Vitlejemska zvezda. I štaviše, da je možda - i dan danas na nebu! I to određeno, kao binarni pulsar poznat pod imenom PSR 1913 + 16b.
    Brojne su pretpostavke o Vitlejemskoj zvezdi i ovde ćemo navesti samo neke:
- Bila je to Venera, ili meteor - u oba slučaja zanemarljiva verovatnoća
- Helejeva kometa - prema proračunima njen prolazak mogao je biti samo 12. godine pre nove ere, a sve ukazuje na to da je Isus najverovatnije rođen između 8. i 4. godine pre naše ere.
- Neki smatraju da je to bilo natprirodno, Božje znamenje, ili čak anđeo navestitelj ...
- Prema jednoj starijoj hipotezi, Vitlejemska zvezda bi čak bila planeta Uran, koja se u vreme Hristovog rođenja uprvo nalazila unutar sazvežđa Riba, a tada je i prvi put uočena ne nebu. Ali, Uran je vrlo teško vidljiv i teško da bi njegova slaba plavičasto - zelenkasta svetlost bila dovoljna da privuče pažnju učenih zvezdočataca. Međutim u nekoliko novijih otkrovenja iz Duhovnog sveta, upravo nam se potvrđuje da je baš Uran bio biblijska Vitlejemska zvezda! Tu se objašnjava da je on, iz duhovnog ugla gledano, planeta tišine i mira, a ne obratno tome, kako se uvrežilo u ljudskom mišljenju, ali i veoma moćna i sa veoma moćnim uticajem na Zemlju i život na njoj. Njen snažan prodor u vidno polje Zemlje, u sprezi sa Plutonom i ostalim snažnim planetama, pre dva milenijuma, najavio je dolazak Hrista i Njegovo božansko delovanje. Još se dodaje, da su se i mnoga visoka duhovna bića koja su pomagala Hristu u spasiteljskoj misiji, otelovila preko jedne konstelacije planeta u kojoj je presudnu ulogu imao upravo Uran. I još, da on i danas, svojim energetsko duhovnim zračenjem, budi sve više duša za Boga, odnosno za drugi Hristov dolazak!

    Industrijska špijunaža postojala je otkako je ljudi i sveta. Od prvog čoveka na zemlji, ljudi su tragali, otkrivali i skrivali ono što su pronašli, dok se jedan deo čovečanstva trudio da im pokrade tajne. Tako se dolazido saznanja da je industrijska špijunaža stara koliko i čovek, da je nekada davno bila još spektakularnija nego kada se danas kradu vojni dokumenti.

    O tome svedoči i fragment iz drevnih kineskih hronika u kojem, kao u bajkama, stoji: 'Bila jednom jedna princeza i jedna velika tajna ...'
    Princeza je jednom krenula u strani svet sa prelepim šeširom na glavi, ukrašenim cvećem. U tom cveću bila je velika tajna - tajna svile. Bile su to, u stvari, svilene bube, koje je devojka dala svom dragom, mladom Indesu i tako je svila prešla granice Kine.
    Bilo je to negde oko XV veka pre naše ere, ali to nije bio prvi uspeh proizvodne špijunaže. Ljudi su imali i preča posla od pravljenja svile - od samog početka im je nedostajala, na primer, vatra, a bi uopšte mogli da opstanu u svojoj neispitanoj planeti. I mnogi vekovi proticali su u skrivanju i pokušajima krađe vatre.
    Kada bi se upustili u traganje za poreklom izuma i pronalazača, ljude starog veka mnogi tragovi vodili su ka ostrvu Kritu. Njihovom Dedalu, koga danas znamo više po sinu Ikaru nego po pronalascima, pripisuju se čitava izumiteljska čuda. On je, tvrde, izmislio robota, kontracepciju, veštačko začeće i još mnogo drugih korisnih postupaka i predmeta. Teško je poverovati da je sve to delo jednog čoveka, ma kakav genije bio, pa postoji mišljenje da je reč o čitavoj plejadi istraživača koji su izlazili iz neke specifične škole, kao što se danas stvaraju inženjeri.
    Vratimo se tajni vatre. Kada je nekima pošlo za rukom da je otkriju, pa da se i severnjaci najzad ogreju, krenulo se u finese i počelo se govoriti o tajanstvenoj 'grčkoj vatri'. Ne zna se tačno otkud je stigla ta fama, ali tadašnji naučni svet smatrao je da je sve poteklo iz Carigrada. Bila je to tajna koju su ljudi pokušavali da odgonetnu puna četiri veka, od VII do XII, ali malo se zna o 'vatri' i o uspelim krđama. Najviše vremena na to su utrošili Arapi, ali su na kraju uspeli da tajnu - izgube. Što je najčudnije, po mišljenju enegleskog istoričara Gibona, tu 'grčku vatru' pronašli su upravo Arapi, odnosno neki Galinikos, koji j živeo u Heliopolisu u Siriji, ali je napistio kalifa da bi se stavio u službu vizantijskog cara.
    Smatra se da su Arapi najzad uspeli da se domognu ove tajanstvene vatre i da im je ona koristila tokom krstaških ratova. Međutim, posle tih ratova ovoj vatri se ponovo gubi trag. Znalo se da je pravljena od nekog naftnog derivata, sumpora i borove smole, i to je sve. Upoređivali su je sa napalmom, ali svojstva im nisu bila ista. Istoričar Gibon je pisao sledeće: 'Sastav grčke vatre izuzetno je oprezno držan u tajnosti. A strah neprijatelja trajao je i povećavao se baš zbog neznanja i iznenađenja.'
    U prilog ovoj tvrdnji valjalo bi se podsetiti da je i u II svetskom ratu 'grčka vatra', po svemu sudeći, odigrala značajnu ulogu u sprečavanju Nemaca da se iskrcaju na obalu Engleske. Majstori propagande proširili su vest da Englezi imaju 'grčku vatru' i u mnogim porobljenim evropskim zemljama zavladala je radost što Hitler neće moći da osvoji zemlju koja se prva digla protiv nacista. Tajna je ostala u sferama nagađanja, ali Nemci su joj, izgleda poverovali, jer se nikada nisu odlučili na invaziju Engleske. Možda su i glasine tome doprinele.
    I danas svet živi u neznanju o tom 'oružju' - koje je samo trebalo razliti oko britanskih ostrva i upaliti , a ema mogućnosti da s upute špijuni u prošlost. Smatra se da je tajna 'grčke vatre' bila u svoje vreme čuvana bolje nego tajna atomske bombe u XX veku.
    Industrijski špijuni operisali su promenljivim uspesima sve do XVIII veka, a tada se ukazala tajna velikog kalibra - veća od svile, a nešto malo manja od grčke vatre, a to je bio - porcelan! Kao i svilu, porcelan su proizvodili Kinezi i radili su to hiljadama godina, štiteći se legendama i mitološkim pričama. Proneli su glasove - a to je bilo svuda prihvaćeno - da se porcelanska masa nalazi na nekim svetim mestima, u nedrima zemlje, a pod stražom demona. Ta masa se pretvara u porcelan delovanjem sunčevih zraka.
    Uprkos legendi, mnogi špijuni kretali su u Kinu kako bi se domogli velike ajne. Prvi koji je u tome uspeo bio je francuski isusuvac D'Antrkol. On je uspeo da uđe u tajanstveni grad Kine, Te Čen, gde se nalazila carska industrija porcelana. U pismima koja je slao prijateljima punih 10 godina, od 1712. do 1722. godine, on opisuje tu fabriku. Po njemu, u šta je, naravno, teško poverovati, tajanstveni grad je u to doba imao milion radnika i tri hiljade peći za porcelan. On je do pojedinosti proučio tehnologiju proizvodnje porcelana od tvrde mase, uspeo je čak da pošalje i neke uzorke, iako je kineska kontrašpijunaža bila veom rigorozna.
    Koristeći se podacima koje je slao D'Antrkol, dva francuska hemičara uspela su da pronađu kaolin negde u okolini Limoža. Ubrzo je i radionica porcelana od mekane mase iz Vensana preseljena u Sevr, 1756. godine. To je za Engleze bila prilika da njihov špijun, Tomas Brajan, ukrade postupak proizvodnje, jer je bio zaposlen u Sevru. Tako su Francuzi i Englezi pretekli Nemce u ovoj oblasti industrijske špijunaže.
    Dogodilo se, međutim, nešto neočekivano  - nemački alhemičar Fridrih Betger, koji je navodno uspeo da proizvede i zlato, reprodukovao je kinesku tajnu i proizveo porcelan. Tajnu je tako dobro čuvao da se ne zna da li je to bilo 1708. ili 1709. godine. Da bi se još bolje obezbedio, Betger nije zapisivao redosled u procesu izrade porcelana, samo je jednu polovinu tajne otkrio naučniku Nemicu, a drugi deo Hartelemju. Ovaj drugi znao je kako se porcelan proizvodi, a prvi je umeo da mu da sjaj.
    Drezden jeu XVIII veku postao metropola industijske šoijunaže. Jedan istoričar piše kako su strani špijuni bili toliko bezobzirni da su čak zavodili i ćerke proizvođača, kako bi se dokopali tajni njihovih očeva. Brezdenski zatvori bili su prepuni varalica koje su prodavale lažne tajne izrade porcelana. Sve krčme u prečniku od 50 kilometara oko Drezdena, kao i oko Sevra, bile su pune špijuna. Njima je bila preplavljena i Kina.
    Jedan preduzetan, a imućan čovek, otvorio je svoju fabriku porcelana u beču, a stručnjake je pokupio u okolini Drezdena. Tu se sada prvi put pojavljuje i dvostruki špijun. Bio je to neki Stelcl, koji je u Beču sabotirao proizvodnju dodajući kaolinu nečistoće. Danas se o izradi porcelana zna gotovo sve osim 'ružičaste tajne'. Jedna od preživelih legendi govori da su Kinezi ružičasto bojili porcelan krvlju devica. Vremenom je stvorena i čitava industrija falsifikovanog porcelana, posebno 'starih' kineskih vaza iz te i te dinastije. Danas nije teško otkriti te falsifikate. Ostaje, međutim, tajna kako su alhemičari dobijali visoke temperature u svojim pećima za porcelan, koje su im služile i za spravljanje zlata od olova i raznih dodataka?
    Uz grubi metal - čelik - vezuje se i jedan romantični špijun. Bio je to engleski pesnik i muzičar iz XVIII veka, Folej. On je imo svoju železaru, ali je dobro uočio da engleski čelik toga doba nije bio od neke posebne vrednosti, pa je uzeo violinu, preobukao se u trubadura - putujućeg muzičara i počeo da krstari Evropom. Bos, u dronjcima, zarađujući za život po krčmama, prošao je Belgiju, Nemačku, Češku, severnu Italiju i Španiju i uzgred je svuda gde se to moglo krao tajne neophodne za proizvodnju čelika.
    Kada se vratio u Englesku, proverio je šta je sve naučio, pa mu se to učinilo nedovoljnim i vratio se u Evropu. Sada je uspeo da se domogne kopletne recepture i potpuno je uspeo. Vlasnici evropskih čeličana pokušavali su da ga ubiju il ida mu bar ukradu zapise, čak su mu sabotirali rad, ali on je umro bogat, a njegova deca su stekla plemićke titule.
    Mnoga svedočanstva tvrde da su alhemičari srednjeg veka, a posle njih i grof Sen Žermen, znali za postupak prečišćavanja dijamanata. Teoretski, to je bilo moguće pod uslovom da se obojene nečistoće pretvore u bezbojne. Ali, to bi moglo da se izvede samo pomoću veoma moćne atomske baterije koja bi dijamant bombardovala neutronima i tako ga prečišćavala. Ni grof ni alhemičari pre njega, naravno, nisu imali takvu bateriju. Kako su onda postupali? Evo jedne izgubljene tajne, a takvih tajni ima mnogo. Pominje se da je još veoma davno pravljeno 'savitljivo staklo' i gvožđe koje ne rđa. Zaboravljeni su mnogi načini bojenja svile i vune. Teško je reprodukovati i većinu boja koje su upotrebljavane u velikim epohama slikarstva.
    Boraveći u Rimu početkom XVII veka, ser Džon Evelin je u svom dnevniku zapisao sledeće: 'Čovek mi se obratio: Milorde, hteo bih da vam prodam čudesnu stvar. I pokazao mi je prsten u čijem kamenu je sijala užarena tačka. Njome mi je zapalio lulu, a onda je rekao i cenu. Hteo sam da se pogađam, ali on je rekao da se nikada ne cenjka i izgubio se u gomili.' Tako je i ta tajna nestala, zajedno sa svojim pronalazačem.
    Uspisima Škotland Jarda nalaz ise i beleška koja nikad nije ugledala svetlost javnosti. Oliver Kromvel bio je odredio 70.000 funti sterlinga godišnje za svoju obaveštajnu službu, što je u ono doba bila fantastična suma novaca. Njegovog šefa te službe, Turloa, posetio je jednoga dana čovek koji nikad nije hteo da otkrije svoje ime i rakao mu: 'Gospodine, vi gubite mnogo vremena u crnom kabinetu. Otvarate pisma i prepisujete ih, a to je gubitak vremena. Ostavite me nasamo sa jednim od tih pisama i ja ću vam za minut napraviti tačnu kopiju. Posle nekoliko sati kopija će izbledeti, ali vi ćete je dotle pročitati, a pismo će ostati zapečaćeno'. Policajac je pristao, a neznanac je još dugo vremena radio za njega.
    Zahvaljujući tom tajanstvenom čoveku, Turle je sprečio Kromvela da otvori jedno zatvoreno pismo, koje mu je bilo poslato iz Francuske, zatim da razbije zaveru Džona Pakingtona i da razjuri tajno rojalističko društvo koje je nameravalo da ubije Kromvela. Kada je na vlast došao Čarls II, neznanac je otišao iz službe sa vrećicom punom zlara i nikad nije bila otkrivena njegova tajna.
    Tajna konzerviranja hrane ozbiljno je interesovala alhemičare, pa je čak i Nostradamus napisao 'Raspravu o džemovima', pošto se godinama bavio njihvoim pripremanjem. Neki smatraj uda je Nostradamus u tokusvojim istraživanja otkrio salicilnu kiselinu, koja je i danas veoma značajna u konzerviranju hrane. Gotovo bi se moglo reći da je time otkrio i aspirin, koji je derivat salicilne kiseline.
    Jedni su pronalazili, a drugi su im krali izume i sve je to trajalo u tako velikom obimu sve dok nije uveden sistem patentiranja pronalazaka kao zaštita inovatora. Krade se, naravno, i dalje, ali strogi patentni propisi ne dozvoljavaju više bezdušne pljačke, kao što se to događalo u srednjem veku.

    Češki arheolozi pronašli su krajnje ubedljive dokaze da je tokom prelaznog perioda iz paganizma u hrišćanstvo, verovanje u vampire bilo široko rasprostranjeno na teritoriji ove države. Najveće vampirsko groblje otkrio je arheolog Jaroslav Spaček u gradu Čelakovice, nekoliko kilometara udaljenom od Praga.
    Krajem X i početkom XI veka, na groblju u ovom gradu  su sahranjivani navodni vampiri. To je i jednina nekropola u Českoj ekskluzivno rezervisana za sahranu vampira ili onih koje su niihovi savremenici smatrali vampirima. Na četrnaest skeleta odraslih ljudi otkrivenih na ovom groblju, vidljivi su dokazi o antivampirskim merama predostrožnosti. Jedno od poslednjih otkrića su i ostaci vampira pokopanih u gradu Milevsko, kao i još jednog vampira u Pragu.
    U dvanim vremenima, verovanje u vampire bilo je široko rasporstranjeno među Slovenima Napominje se da je od najmanje stotinu grobova koje su naučnici izučavali, bar u jednom postoje tragovi antivampirskih mera koje su preduzimali sugrađani pokojnika 'vampira'. Otkriveno je na desetine grobova, a na svakom iole uglednijem groblju se može pronaći makar jedan. Prema slovenskim verovanjima, vampir može imati ljubavne odnose sa svojom ženom, pa čak i zečeti dete sa njom koje će se roditi - na sveopšti užas - bez kostiju u telu!
    Beli luk i krst su 'mala maca' i suviše mlaka antivampirska pomoćna sredstva. Arheološka iskopavanja pokazuju da su naši preci pribegavali mnogo drastičnijim merama kako bi sprečili vampira da se ponovo vrati u svet živih. Arheolozi su otkrili grobove sa skeletima koji su imali dugačke gvozdene eksere ukucane u lobanje,srca probodena kocem, a usta probijena nožem! Ova poslednja mera je pružala sigurnost ljudima da vampir više neće moći da im pije krv. Strah od vampira je umanjio poštovanje prema mrtvima, tako rsprostranjeno i uobičajeno među slovenskim narodima.
    U Slovačkoj, vampiri bude strah među ljudima čak i u ova moderna vremena. Tridesetih godina XX veka je slovačka štampa pričala o otkriću kovčega obmotanog lancima, kako bi se vampir koji unutra počiva sprečio da padne u iskušenje i izađe napolje. Takođe, krajem XX veka, slovački arheolozi su otkrili grob prekriven semenkama opijumskog maka. Naučnici su objasnili da je jedna od manje drastičnih mera držanja vampira na odstojanju bila da im se da određeni zadatak koji će ih okupirati neko vreme, a u ovom slučaju, vampir je verovatno imao zadatak da broji semenke maka!
    Arheološki radovi u kapeli Svetog Trojstva, u moravskom gradu Prostejovu, otkrila su spektakularni nalaz - grobno mesto navodnog vampira. Direktor Arheološkog instituta iz Brna, izjavio je tada da su smrtni ostaci vampira pronađeni u kovčegu ojačanom šipkama od kaljenog gvožđa, kako bi ga sprečile da nakon smrti izađe napolje i zadaje probleme živima. Naučnici veruju da kovčeg potiče iz XVI ili XVII veka i da jasno ilustruje strah ljudi tog vremena od vampirizma.
    Kada su otvorili kovčeg, arheolozi su odmah primetili mere koje su vampirovi savremenici preduzieli da spreče njegovo bekstvo - gomila kamenja bila je naslagana preko nogu leša, a torzo je bio odvojen od ostatka tela! Što je sigurno, sigurno je!

    Još i danas se pos svetskim zabitima mogu naći poludivlja deca koju su ograbile i othranile vučice, ali i neke druge životinjske ženke. Povest o čudesnoj sudbini utemeljitelja drevnog Rima, Romula i Rema, koje je othranila vučica, spada među najpoznatije legende antike. A, ta priča glasi ovako.
    Amulius, gospodar grada Albe, u strahu da će biti lišen prestola, naredio je da se ubije njegov brat i njegovi sinovi. Isti usud bio je namenjen i njegovoj čerki Silviji i njenim sinovima Romulu i Remu. To grozno naređenje sluge su izvršile samo delimično - Silviju su bacili u Tibar, ali su njenu dečicu stavili u vrbovu korpu i pistili da je ponese bujica razlivene reke.
    Plavne vode Tibra su se međutim ubrzo povukle u korito, pa se korpa sa dečacima našla na suvom. Od zime i gladi Romula i Rema je spasila vučica koja ih je pronašla kada je došla da se napije vode iz reke. Ona ih je u ustima prenela do svoga brloga na Palatisnom bržuljku i tu odhranila blizance Romula i Rema svojim mlekom i zagravala ih sopstvenim telom. Taj prizor vučice koja odgaja decu ugledao je jedan pastir po imenu Faustulus. Zauzeo je busiju i čekao da se vučica udalji, a onda zgrabio decu i odneo ih svome domu. I, uz ženinu pomoć, odgajao ih sve dok nisu porasli.
    Hoajući ulicama Rima i dan danas se nailazi na podsetnike koji ukazuju da bi legenda o Romulu i Remu možda mogla biti zasnovana na istinitim događajima. Spomenik posvećen 'Rimskoj vučici' na mramornom stubu nalaz ise na Kapitolu, pred palatom u kojoj zaseda Senat. Tu su sačuvani i zvanični spisi i simboli koji svedoče o postanku grada Rima. A u Kapitolskom muzeju odlivena je u etrurskoj bronzi vučica koja doji blizance, a tusu smeštena i druga svedočanstva koja govore o utemeljivačima grada, Romulu i Remu.
    U prilog istinitosti i verodostojnosti sluičaja kapitolske vučice govore i druge, analogne dogodovštine zabeležene u novijoj istoriji. Tako je 1344. godine u Nemačkoj uhvaćen 'vučji dečak'. A u XIX veku u Indiji je pronađen dečak koga je ugrabila vučica. Dogodilo se to 1843. godine, ali roditelji su ga pronašli i vratili u civilizaciju. Ali, nekoliko godina kasnije, 1851. godine taj se 'divlji dečak' ponovo vratio u džunglu. O takvim dečacimma koji su živeli sa divljim zverima u Indiji pisao je i Radjard Kipling, autor čuvene 'Knjige o džungli'.
    Proveren je i odista se dogodio sličan slučaj, takođe u Indiji 1920. godine. Misionar Džosef Sing krenuo je u džunglu da traga i pronađe 'vučjeg dečaka' o kojem su kolale priče među žiteljima grada Midijapura. U prašumi, Sing je odista naišao na tri vuka koji su negovali svoje mladunce. To su bila dva vučica i dve zapuštene, u prljavštini ogrezle male devojčice. No i one su se ponašale kao vuci, režale su i bauljale četveronoške. Sing ih je pokupio i odveo u svoje prebivalište. Potom ih je poverio na čuvanje i odgoj jednoj indijskoj porodici. Međutim, devojčice su zadržalesvoje vučje navike. I dalje su se kretale na odranim kolenima i laktovima, nisu naučile da hodaju uspravno i da se normalno služe rukama i nogama. Takođe, nisu uspele da nauče ni da govore, a hranile su se sirovim mesom. Mlađa sestra, koju su nazvali Amalda, poživela je voma kratko, a starija, Kamala, umrla je posle devet godina. Ona je naučila da izgovara oko 30-tak i usvojila je neke najosnovnije ljudske navike.
    'Vučja deca' iz Midijapura nisu bila poslednja u nizu dečice koju su othranile životinje. A nisu ni vuci jedine životinje koje su bile sklone da odgoje ljudsku mladunčad kao svoj porod. Tako su 1982. godine pripadnici jedne dobrotvorne organizacije u ubogom predgrađu Manile, na Filipinima, pronašli dečaka kojeg je othranila kuja i negovala ga kao vlastito štene i besno lajući štitila ga od svakog ko je hteo da mu se približi. Članovi te humanitarne organizacije sačinili su zapisnik u kojem navode da se taj dvogodišnji dečak odista ponašao kao pravi pas.
    A, francuski antropolog doktor Klod Armen, objavio je 1963. godine studiju o 'dečaku gazeli', koji je živeo u pustinji Sahari okruženstadom gazela. Ponašao se kao i te plemenite životinje, hranio se korenjem i uspevao, kao i njegovi neobični prijatelji, da juri neverovatnom brzinom od 48 km/h.
    Godine 1973. u junu mesecu, u džungli na jugu Šri Lanke, pronađen je 12-godišnjidečak koji je živeo sa porodicom majmuna. Nadenuli su mu imeTisa, prema imenusela kraj kojeg je bio zatečen. Taj savremeni Tarzan nije znao da govori i odavao je samo neke životinjske glasove, hodao je četveronoške i pri spavanju zauzimao položaj kao i ostali majmuni.
    U augustu 1973. godineotkriven je dečak koga su takođe odhranili vuci, i to umesu Roko, u italijanskom pobrđu Abruca. Zavijao je kao vuk i pokušavao svakoga ko bi mu se približio da ujede ili da ogrebe strahovito naraslim noktima.
    Prema jednoj vesti agencije UNI iz Indije, u misionarskoj stanici Majke Tereze za belce i samrtnike u Laknau, 20.februara 1985. godine umro je 'vučji dečak' Ramu. Četrnaest dana pre smrti snašli su ga strašni grčevi, a primenjena terapija nije mu donela nikakvo olakšanje. Prema zapisima iz protokola misije moglo se saznati da su ga našli u džungli kaodesetogodišnjeg dečaka u društvu sa tri vučja mladunca. Kretao se četveronoške, imao je gustu i slepljenu kosu, nokte slične kandžama, a dlanove i stopala otvrdle ka vučje šape. hranio se iskljčio sirovim mesom, a kada su ga pripitomili, iskradao se da hvata kokoške. Naučili su ga da se umiva, hoda uspravno i da se oblači, ali nije uspevao da govori.
    Urednici 'Fortin Tajmsa' obavili su u Kalkuti istraživanja sa ciljem da utvrde identitet još jednog 'vučejg dečaka' koji je takođe dospeu u prihvatilište Majke Tereze. Došli su do zaključka da je to najverovatnije bio dečak Šandu koji je kao četverogodišnji mališan pronađen u džungli 1972. godine u blizini Muzafirkana, u indijskoj državi Utar Pradeš. Igrao se sa pet vučica, a na njega je naišao veleposednik Narsin Bahadur Sing iz Najarampura. On se morao prvo pohrvati sa podivljalim dečakom koji je pokušavao da ga ugrize. Kada je Sing savladao dečaka, vezao ga je svilenim šalom i na biciklu ga odvezao svome domu.
    Šandu se plašio prisustva ljudi, igrao se jedino sa psima, a noću su morali stražariti kraj njega kako ne bi pobegao i pridružio se šakalimakoji su se šunjalioko sela. Kretao se četveronoške, ali posle istrajnih masaža udova, mišići su mu u toj meri ojačali da je nakon pet meseci uspeo da se uspravi i podigne na noge, ali uopšte nije uspevao da progovori. Godine 1978. preuzeli su ga kaluđeri manastira 'Zvezda mora' u Sultanapuru, a zatim ga predal na čuvanje i negu Majci Terzi. Tu je, pod imenom Paskal, poživeo još sedam godina i umro je 1986. godine.
    Deca koju su othranile životinje, privlačila su pažnju svetske javnosti od vremena Romula i Rema, pa sve do danas. Jednu malu devojčicu, odgajila je, na primer, medvedica u Slovačkoj. Bliži podaci o tom slučaju zabeleženi su u časopisu slovačkog Udruženja za muzejsku delatnost 1908. godine, a autor je bio doktor Jozef Holubi. Evo i te neobične priče. Jedna žena u blizini sela Lublina pošla je u šumu da nabere jagode. Sa sobom je povela i dvogodišnju devojčicu. Dete je položila na maramu, a potom je zašla malo dublje u šumu. Kada se vratila, devojčica je bila nestala. Žena je uzbudil seljane i oni su pretražili ceo taj deo šume, ali devojčicu nisu uspeli da pronađu. Nekoliko godina kasnije, lovci su u hajci na medvede ustrelili medvedicu u pratnji jednog nežnog u kosu zaraslog bića, ond su u toj spodobi prepoznali mladu devojku.
    Ona nije umela da hoda, niti da govori. Hodala je četveronoške, mumlala kao medved i od jela prihvatala samo korenje, med i sirovo meso. Verodostojnost tog slučaja bila je potvrđena istupanjem doktora Kornhubera, sekretara bratislavskog prirodoslovnog društva na zasedanju 31. oktobra 1859. godine. U svom referatu pozivao se na izveštaj lekara dr Rožanskog. U njemuse pominje devojka koju je odnegovala medvedica, a koja je umrla 12. aprila 1859. godine u bolnici u Nitri. Radilo se o izvesnoj Iloni N. koja je nestala 1818. godine, a pronađena je 1833. u jeku lova na medvede. Bila je uz medvedicu koju su ustrelili pred njenim brlogom.
    Njen duševni razvoj bio je veoma zaostao i jedva je posle izvesnog vremena uspevala da obavlja najjednostavnije domaćinske poslove u kući. Naučila je da izgovara samo nekoliko neartikulisanih i nerazumljivih reči. Čak je i u toku poslednje četiri godine koje je provela u bolnici, zadržala svoje animalne navike.