Najtajanstvenije Stvari Na Svetu - No 37

    Egipćanin A.R.Hšmad Mohamed, diplomirani biohemičar, koji živi u Berlinu, tvrdi kako mu se pre više od decenije u snu javio prvi faraonegipatske istorije, legendarni Menes i stavio mu u zadatak da napravi čitavu seriju objekata, među kojima je i jedan faraonov krevet.

    Ovaj Egipćanin je sve ovo veoma ozbiljno shvatio i latio se posla. Sve ovo se dešavalo još 1983. godine dok je studitrao na Berlinskom Tehničkom univerzitetu ne sluteći a će mu u udeo pasti zavet faraona Menes-Narmera koji je 3100 godina pre Hrista ujedinio Gornji i Donji Egipat u jedinstveno carstvo.
    Sa Manesom, kome se još pridodaju imena Horus-Aha i Narmer, prestaje mitska praistorija Egipta i stvara se 'Staro carstvo'. I upravo Menes i njegovi sveštenici javili su se u snu svom potomku Muhamedu, inače rođenom u Aleksandriji, naloživši mu da sagradi ukupno 41 objekat, među kojima je i jedan faraonov krevet.
    Muhamed tvrdi da su mu drevni egipatski sveštenici objasnili kako da radi, a pre svega kako da računa. U snu mu je bila skrenuta pažnja na nekoliko lica, od kojih će mu svako ponaosob odgovoriti na neko pitanje. Stavljeno mu je u zadatak da napravi i jednu naročitu piramidu u kojoj će biti koncentrisana sva kosmička zračenja. Dva meseca posle prvog, Muhamed e usnio još jedan takav san, samo što mu se ovog puta javio drugi faraon iz drevnog Egipta, Amenhotep II.
    Inače, Muhamed je, kako je kasnije izjavio, u vremenu od 1966-1971. godine sa trojicom egiptologa istraživao oblast Luksora i Asuana, a u sklopu te ekspedicije najviše se bavio dešifrovanjem drevnih tekstova. Tako je prilično dobro izučio veoma komlikovani način drevnoegipatskog računanja. Na taj način uspeo je da na bazi sasvim određene konstelacije zvezda napravi odgovarajuće planove po kojima je pristupio i izgradnji faraonovog kreveta. Inače, veoma je škrt na rečima, pogotovo u pogledu detalja. Navodno mu je izričito naređeno da žuti. On kaže: 'Jedino mogu reći da u osnovi čitave te drevne aritmetike leži mistika broja devet. Sve ostalo je tajna do koje čovek dolazi tek pošto mu pođe za rukom da dešifruje prastare tekstove.' O samoj brojci devet kaže da ima to svojstvo da, kad se pomnoži sa bilo kojim brojem, unaakrsna suma rezltata daje uvek devet. na primer: 9*8=72, a 7+2=9. Ovo znaju i osnovci, ali se iza svega krije neki dublji smisao.
    Muhamed je u toku deset godina ugradio u faraonov krevet preko 52.000 delova, uglavnom od drveta. Tako je nastao krevet a nekom vrstom nebeskog svoda, visok 4, a dug i širok po 2,4 metra. Pored kreveta, Muhamed je napravio i jedan poseban ansambl, koji se, prema mišljenju stručnjaka, može transformisati u hiljade varijacija. Muhamed je ovu svoju kreaciju označio kao 'piramidu' koja je početkom 1994. godina bila javno izložena u Berlinu.
    Muhamed je krajem 1993. godine dozvolio da se faraonov krevet preveze u Crkvu mira, gde je trebalo da bude snimljen. Naime, radio i TV stanica 'Slobodni berlin' još ranije je čula za neobičnog graditelja i odlučila da o svemu tome napravi odgovarajuću emisiju. Tada, naravno, niko nije znao da taj poduhvat može doneti nesreću. Doduše, možda nesreće nemaju veze sa faraonovim krevetom, ali možda i imaju. Činjenica je da su trojica fotografa koji su imali nalog da ga snime - izgubila život!?
    Prvo je Jirgen V. nastradao u saobraćajnoj nesreći na autoputu nedaleko od Berlina. Bilo je to 1991. Sledeće godine krevet je snimio jedan drugi fotograf, istog imena kao i njegov prethodnik, Jirgen E, koji je. čim je završio posao, izvršio samoubistvo! Kada je, posle njegove smrti, bio razvijen film, umesto objekta, pojavile su se samo nekakve crte. Na kraju, kreet je pokušao da snimi i neki Gerhard H. Dan, koji je posle toga dobio napad astme, a kroz dve nedelje je umro. Inače, snimao je po nalogu minhenske akcione kuće.
    Slučaj je tada još više zagolicao javnost. Televizija 'Sever I' bila je prva koja je osmislila da napravi filmsku priču o zagonetnom faraonovom krevetu. Autor je bio R.Kahala iz berlinske filmske i TV produkcije. Tom prilikom intervjuisan je i sam tvorac kreveta Hšmad Muhamed, koji je ponovio priču o snovima i inspiraciji koju je dobio iz egipatske prošlosti. A u vezi sa one tri tajanstvene smrti one je lakonski rekao: Ako je sve samo slučajnost, onda neka tako i bude'. On je izjavio da spava u tom krevetu i da za sada ne oseća nikakve udarce sudbine.
    Međutim, autor filma Kuhala, nije glatko prošao. Čim je završio snimanje, zavezala su mu se creva, zbog čega je morao biti dva puta operisan, a svaka od operacija bila je opasna po njegov život. Njegova prijateljica je, očigledno, poverovala u priču o prokletstvu, pa je jednostavno pobacala sve kasete, iz straha da im one ne donesu još neku nesreću.

    Posle svega ovoga, razvila se polemida da li se ovde radi o faraonskom prokletstvu? Muhamed kaže da su drevni faraoni premazivali zidove svojih grobnica patogenim gljivicama kako bi na taj načinodagnali potencijalne kradljivce i razbojnike. Zna se i za prokletstva koja su imala psihološko dejstvo. Pominj use i slučajevi nekih istraživača koji su se otrovali udisanjem, opasnim gljivicama zasićenim vazduhom u grobnicama. A sve one koji bi poušali da u grobnicu uđu sa zlim namerama, faraoni sveštenici su plašili gnevom bogova. Međutim, uvek je bilo takvih koje ništa nije moglo zaplašiti. Zbog toga su faraoni odlučili da grobnicu odvoje od pretkomore, kako bi kradljivcima bar otežali posao. Prema tome, teško bi se moglo reći da je prokletstvo faraona bez osnove.

    Poznato je da, ako se na neki objekat deluje veoma kratkim (milioniti deo sekunde) impulsom visokog napona, u blizini njegove površine stvara se pražnjenje gasova - 'korona', koja se može fiksirati na foto papiru. Baš na tom principu deluje pribor koji su izumeli peterburški naučnici, a pomoću kojeg su uspeli da dokažu da je aura svojstvena svim zemaljskim objektima, živim i neživim.
    Odlučivši da prouče kako se čovekova energetika menja posle njegove smrti, naučnici su izveli seriju eksperimenata. Telo umrlog smeštali su u specijalnu odaju, u kojoj bi se održavala konstantna temperatura i vlažnost. Levu ruku prikljuičivali su na aparaturu - podatke su uzimali sa jagodica prstiju. Posmatranja su trajala 3-4 dana, a posle je inforamcije analizirao kompjuter.
    Jedan od rukovodilaca istraživanja, magistar fizičko matematičkih nauka K.Korotkov objašnjava: 'Dobijeni podaci dopuštaju uslovnu podelu umrlih na tri grupe, u zavisnosti od uslova njihove smrti.
■ Prva - 'spokojna', usled starosti
■ Druga - 'iznenadna', na primer, usled neke nesreće
■ Treća - 'nepredvidljiva', neočekivana
    Recimo, ko ljudi koji su umrli prirodnom smrću, 'pljuštanje' energije moglo se pratiti u prva 24 sata, a zatim je luminiscencija aure ravnomerno opadala. Ali se kod žrtava udesa luminiscencija stalno menjala u toku tri dana. Činilo se da materija uporno ne želi da se rastane od svoje duhovne suštine. A u slučaju jednog muškarca samoubice, počele su da se događaju sasvim neočekivane stvari.
    Za života je bio atletski građen čovek srednjih godina. Više od tri dana njegova aura je plamtela nesmanjenih intenzitetom. Drugim rečima - duša je ostala u telu. Sasvim je verovatno da s to nastavilo i dalje, ali je vreme eksperimenta bilo ograničeno. Pri tome, svi operatori koji su učestvovali u istraživanju danonoćno su se žalili na ugnjetavajuće prisustvo duha!
    Korotkov dalje objašnjava: 'Rad sa mrtvim telima uopšte rečeno, 'jede' energiju istraživača, a ovde čak patolozi koji su videli sve i svašta nisu mogli duže da se zadržavaju u prostoriji. Kao da je neki nevidljivi neprijatelj bušio ljudima potiljak teškim, rđavim pogledom. To se osećalo čisto fizički.
    Naučnog objašnjenja za ovu pojavu nema, postoje samo hipoteze. Na primer, 'proboj' duhovne suštine u neki nepoznati svet, pri čemu u stvoreni 'kanal' odlazi i deo energije živih. Bteli ili ne hteli, pada nam na pamet i jedno drevno verovanje da je duša samoubica osuđena da većno, ili bar veoma dugo, da luta.

    Od svih drevnih okultnih nauka, alhemija je svakako najviše ostala u senci. Možda i zbog toga što se zasniva na shvatanju da se osnovni elementi mogu pretvarati u zlato hemijskim reakcijama. Čin jenica je da su brojni mistici poput Jakoba Bema, u alhemiji videli simbol pretvaranja duhovnog u ljudsko. Ovakav stav je bio izuzetno popularan među okultistima krajem XIX veka. Oni su u to vreme stvarali svoja udruženja, na primer, 'Zlatna Zora' i tragali su za Kamenom Mudrosti.

    Poznati psihoanalitičar Karl Gustav Jung, verovao je da se alhemijski tekstovi moraju posmatrati sa aspekta psihičke transformacije i simbola, radije nego sa aspekta prirodnih nauka. Jung je smatrao da je duša pokidana na komadiće, delimično i greškom crkve. Čovek teži celovitosti, a Kamen Mudrosti je upravo simbol celine.
    'Velik odelo', kak osu ga nazivali alhemičari, započinje potregom za primarnom materijom. Priroda ove materije je nepoznata. Neki su bili ubeđeni da je to zemlja. Sa radom se mora otpočeti u proleće, najbolje u znaku Ovna, za alhemičare najmoćnijim od svih astroloških znakova. On sadrži dva elementa: muški i ženski, Sunce i Mesec, sumpor i živu. Ove elemente, zatim, treba pomešati sa 'tajnom vatrom' i zagrejati u zatvorenom sudu. Ako se ta operacija uspešno okonča, dva elementa sjedinjena 'brakom' će pocrneti i istruleti. U alhemiji, to je etapa poznata pod imenom - nigredo. Daljim zagrevanjem se isteruje negativna komponenta 'duše' ove crne mase koja se postepeno pretvara u belu - albedo. Posle još čitavog niza etapa ovog tajanstvenog procesa, supstanca postaje zelena - Zeleni lav, a zatim crvena - Kamen Mudrosti.
    Za Junga, različite etape alhemijskog procesa su simboličkog karaktera. Na primer, zagrevanje kojim se proizvodi nigredo je svojevrsna 'mračna noć duše' koju izazivaju unutrašnji konflikti u čoveku. I sam Jung je prošao kroz sličan proces koji ga je gotovo uništio, da bi se na kraju sve okončalo samotransformacijom njegove ličnosti. Iako je Jungova interpretacija više nego ubedljiva, očigledno je da on čitav ovaj hemijski proces smatra fantazijom.
    Alhemičari su, sa druge strane, oduvek čvrsto verovali da je njihova potraga naučne a ne duhovne prirode i da je sama alhemija praktičan a ne simbolički proces. u knjizi 'Zlato hiljadu jutara', savremeni alhemičar A.Barbo tvrdi da je uspeo da naftu pretvori u zlato, da je sakupio vitalnu esenciju biljaka berući ih u zoru i destilišući ih rosom i nudi skepticima na uvid potpisana medicinska svedočanstva bolesnika koj isu se izlečili njegovim proizvodima. Njegov kolega A.Ridel, takođe tvrdi da je uspešno napravio različite biljne esncije - to je proces poznat pod nazivom Leserov Rad, opisan u njegovoj knjizi 'Priručnik za alhemičare'.
    Alhemičari su, inčae, namerno nejsano i zakulisano govorili o svom načinu rada i tajanstvenim hemijskim procesima, delom zbog straha da će kao jeretici biti spaljeni na lomači, a delom zbog straha da bi se njihove tajne mogle iskoristiti u negativne svrhe, za nanošenje zla drugim ljudima.
    Istorija alhemije je prepuna posrednih priča o ljudima koji su uspeli da otkriju Kamen Mudrosti, poput Nikolasa Flamela, Van Helmonta, Helvecijusa, Aleksandra Sitona i Džejmsa Prajsa, za kojeg se pričalo da je uspeo, procesom transmutacije elemenata da pretvori živu u zlato na očigled odabranog auditorijuma britanskog Kraljevskog Društva. Gurđijev je, takođe, posebno isticao vrednost alhemiskih procesa. Za njega je ljudsko telo predstavljalo sud koji transformiše niže energije u više i prosleđuje ih  višim centrima koje mi već posedujemo, ali nam nedostaje energija da ih pokrenemo.
    Ali najverovatnije objašnjenje alhemijskih tajni je ono, koje kaže da se ovde radi i o duhovnim i hemijskim procesima, jer je duh u jednom trenutku primoran da se odlučno umeša u nauku. Ovim se možda mogu objasniti termini 'tajna vatra' i misteriozna 'dvostruka živa', koje često pominju mnogi alhemijski tekstovi. Pretpostavke o postojanju skrivenog znanja utisnutog u dve hemisfere ljudskog mozga, baca drugačije svetlo na ovaj problem. Možda čovek zaista poseduje neku vrstu potisnutog prvobitnog genetskog pamćenja koje mu, kao što je to slučaj kod životinja, omogućava da ostvari mentalno jedinstvo sa drugim pripadnicima svoje vrste. Čovek je naučio da nadvlada prirodu i samog sebe tako što je postao podeljeno biće.
    Kineski alhemisjki traktat - 'Tajna zlatnoga cveta', koji je veoma uticao na Junga, govori o neophodnosti da se zagrevaju koreni svesnosti i života i potpali svetlost u blagoslovljenoj zemlji nadohvat ruke. Stanja ekstaze i uviđanja, stanja tokom kojih osećamo da je sve dobro, trenutno sjedinjuju dve rascepljene polovine čoveka i čine ga ubeđenim da su njegove moći daleko veće nego što je i sam pretpostavljao.
    Tako ispada da stvari poput verovanja u pojtergejsta, izgleda potiču iz desne polovine mozga i da su u potpunoj suprotnosti sa levom polovinom, ona koja svet posmatra očima zvanične nauke. Možda je drevni čovek znao kako da iskoristi sile Zemlje. Možda se i alhemija, barem deo koj ise odnosi na Lesetov Rad, nesumnjivo bavi baš tim silama. Možda bi čovek, ukoliko postigne ungovsko jedinstvo desne i leve hemisfere mozga, bio u stanju da proizvede kontrolisane poltergejst efekte i  druge oblike 'magije'. Onda bi sasvim bila prihvatljiva i pretpostavka, da bi takav čovek mogao menjati strukturu materije i izazivati hemijske transformacije. U toj slučaju, pravi zadatak alhemičara bio bi uspostavljanje kontakta sa blagoslovljenom zemljom nadohvat ruke kao izvorom moći, značenja i svrhe, skrivenom unutar svakog ljudskog bića. Alhemičar bi tako postao čarobnjak.
    Alhemija je, možda, najkompleksnija i najdublja od svih okultnih nauka. I sami alhemičari su je smatrali naukom nad naukama. To je ujedno i jedan od razloga zbog čega su, tokom prošlih vekova pa i danas, alhemijom bili fascinirani neki od najumnijih ljudi čovečanstva.

    Za prijatelje japanskog automobilskog sporta, 5.maj 1963. godine bio je veliki dan - na super modernoj trkačkoj stazi Suzaka, stazi u Nagoji, prvi put posle rata organizovana je auto-trka za veliku nagradu Japana. Favorit je bio Masao Asano, koji je vozio belog Ostin-hilija sa brojem 42.

    Mnogi gledaoci bili su zaprepašćeni što je Asano izabrao ovaj broj, jer većina Japanaca ga izbegava, jer ove arapske brojke na japanskom znače 'ši ni', a to je vrlo slično japanskoj reči 'šingu', što znači 'umreti'. Međutim, Asano je sve prigovore odbacio kao staro sujeverje.
    Trka je počela i krajem prvog kruga Asano je poveo, ali kada je sa 210 kilometara na sat ulazio u poslednju opasnu krivinu, izgubio je kontrolu nad kolima, počeo je da proklizava, probio je zaštitnu ogradu i srušio se u provaliju. Kada je ekipa za spasavanje došla do olupine, Asano je već bio mrtav.
    Nekoliko nedelja nakon neseće, japanski autoklub, koji kontroliše čitav automotosport u Japanu, zabranio je da se na trkama koristi broj 42. Posle godinu dana, na drugoj zemaljskoj trci za veliku nagradu Japana, na stazi Suzuka bilo je oko 150.000 ljubitelja ovog sporta. U kontrolnom tornju bilo je više kontrolora, koji su beležili poredak kola posle svakog kruga.
    Bolidi su vozili velikom brzinom, u gusto zbijenim grupama, tako da su kontrolori mogli samo da registruju brojeve kola bez posebih zapažanja. Međutim, kada je posle trke izvršeno sređivanje zabeleški, ustanovljeno je da su, od ukupno 25 krugova, koja sa brojem 42 (?!) vozila osam krugova i niko nije bio u stanju da opiše tip kola niti vozača. Da li se vratio Masao Asano, da poslednji put učestvuje u trci koju je toliko voleo?

    U jesen 1955. jedan od najvećih engleskih glumaca Alek Ginis slučajno se sreo sa tadašnjim filsmkim idolom Džemsom Dinom, u jednom restoranu u Los Anđelesu. Din je poveo Ginisa napolje da bi mu pokazao svoja sasvim nova, sjajna sportska kola.
    Sav uzbuđen, ispričao je da su mu upravo isporučena. Ginis je posmatrao kola sa osećanjem neprijatnosti i svesrdno je zamolio Dina da ne seda u kola, nego da ih odmah vrati trgovcu. Zatim je pogledao na sat i rekao Dinu: 'Danas je petak, 23. septembar, 22 časa. Ako budeš vozio ova kola, iduće nedelje u ovo vreme nai će te mrtvog!'
    Džems Din je sa osmehom odbio da ozzbiljno shvati ovo proročanstvo, a Ginis se izvinio zbog svojih reči pravdajući se umorom i glađu. Posle prijatno provedene večeri, dva glumca su se razišla ne govoreći više o tome. Tačno nedelju dana posle ovog susreta, petak 30. septembra, oko 16 časova, nađen je leš Džems Dina. Smrtno je stradao u svojim novim kolima.

    Može li se bar donekle  nagovestiti da sve te priče o prokletstvima koje kolaju planetom , još otkako je sveta i veka, nisu rezultate nečije velike mašte, kao niti bajki i legendi? Prokletstva i uroci se obično vežu za neke osobe ili predmete, koje u propast, a neretko i u smrt, vode sve one koji sa njima dođu u neposredan kontakt.
    Ukoliko se neki predmet proglasi ukletim, nude se hiljade dokaza, koji su u većini slučajeva proizod željenog shvatanja ili sticaja okolnosti, a nikako prokletstva čije poreklo leži u ovome ili onome. Ma koliko se mi trudili da hladno razmišljamo i pronađemo argumente 'za' i 'protiv', odgovor ipak ostaje obavijen velom misterije, smešten negde u zlatnoj sredini, između dve ekstremne krajnosti.
    Međutim, postoje temeljito dokumentovani slučajevi koji nedvosmisleno upućuju na neki tajanstveni - magijski uzrok. Mnogi su skloni tvrdnjama da je smrt austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda usko vezana za ukleti automobil u kojem je ubijen, 28. juna 1914. godine u Sarajevskom atentatu. Naime, sedmoro prethodnih vlasnika je doživelo ozbiljne nezgode vozeći se ovim ukletim automobilom, a najčešće su se nesreće završavale kobno.

    Po svemu sudeći, habzburški plemići su bili meta onoga što mnogi nazivaju - urokom, a najviše ih je pogodio onaj strahovidi  niz udaraca sudbine, koje je izazvalo manje poznato prokletstvo monaha sa Lokruma. Sa tog ostrva, koje se nalazi kod Dubrovnika, proterani monasi su prokleli ostrvo. Kasniji vlasnici i posednici, car Maksimilijan, carica Elizabeta austrijska, prestolonaslednik Rudolf, kralj Ludvig Drugi Bavarski i nadvojvoda Franc Ferdinand - svi su umrli neprirodnom smrću.
    Kako deluju prokletstva:
■ Ekstrasenzorne sile - Tradicionalno, ljudi se mogu prokleti pomoću uroka ubadanjem igle u voštane likove. Moguće je a jaka koncentracija stvori neku psihičku silu koja se prenosi na um žrtve
■ Moć sugestije - Često će u primitivnim plemenima čovek koji zna da je proklet i umreti, ali ne neminovno zbog prokletstva, već zbog uverenja koje je sebi nametnuo.
■ Psihičko snimanje - Neki stručnjaci smatraju da se na neki način misao ili osećanje snimi na nekom predmetu ili osobi, tako da i drugi to mogu pokupiti. Ako je misao zla, tada je i delovanje negativno.
■ Natprirodna dejstva - Neki izveštaji o prokletstvima daju naslutiti da se turadi o aktivnoj zlobi koju proizvodi stvarno neutelovljeno biće
    Godine 1980. u požaru je stradala palata 'Alexandre Palace' u Londonu. Okolnosti pod kojima je izbio požar ostale su i do dan danas nerazjašnjene, tako da su nastale mnoge teorije koje su pokušale baciti više svetla na čitav ovaj zagonetni slučaj. Međutim, okolni stanovnici sećaju se stare Ciganke koje je još za vreme gradnje proklela palatu, tražeći u tome uzrok požara.
    Prokletstvo kao a je bilo ugrađeno i u 'Great Eastern', brod od 19.000 tona. Još za vreme radova na njemu su dva radnika zagonetno nestala. Nikakav trag koji bi mogao rasvetliti ovu enigmu nije bio pronađen. Prilikom prvog svečanog uranjanja u more, 'Great Eastern' se zaglavio na kizištu i trebalo je tri meseca da se brod iščupa iz ove neočekivane zamke. Napokon, nakon mnogo peripetija, brod je doživeo svoje prvo vodeno krštenje. Međutim, u tom trenutku glavni projektant i konstruktor srušio se pogođen moždanim udarom, da bi nakon sedam dana umro. Ali, to je bio tek početak tragedije - jedan od dimnjaka je eksplodirao, pri čemu je poginulo pet vartogasaca, dva mornara su stradala od pogonskog točka, kapetan broda se utopio. Iako je bio vešt plivač, jedan član posade je pao sa palube u more i život skončao u raljama ajkula. Nagomilane katastrofe dovele su 'Great Eastern' na zao glas, te je počeo da gubi poslove, da bi nakon 15 godina rada, završio u starom gvožđu.
    Ovaj splet tragičnih okolnosti umnogome podseća na uklete brodove bez posada, poznate kao - Lutajući Holanđani'. Ukleti brodovi osuđeni na besciljnu odiseju morima predstavljaju svojevrsnu večnu temu mnogima, od pomoraca u lučkim kafanama,pa do mnogobrojnih umetnika, slikara i muzičara. Poznata je i Vagnerova opera o Lutajućem Holanđaninu. Najpoznatiji takav brod je britanski brigantin 'Meri Celest'. Sedmog novembra 1872. godine, Dejvid Murhaus, kapetan trgovačkog broda  'Dei Gratia', ugledao je na pučini jedan lutajući brod. Nalazili su se u Atlantskom okeanu, nekih  450 kilometra od Gibraltara. Ubrzo je ustanovljeno da je u pitan ju 'Meri Celest', brod na zlom glasu.
    Kada su mornari sa trgovačkog broda prešli na zagonetni brod, sa zaprepašćenjem su ustanovili da na brodu nema nijednog čoveka. Sve je ukazivalo da je posada brod napustila nedavno i u velikoj žurbi. Na palubi se još sušilo rublje, na stolu je stajala šolja sa toplim čajem, i jedna lula iz koje se još dimilo. Gde je nestalo osam članova posade, kapetan Bendžamin Brigs i njegova podrodica, žena i ćerka. Isključena je mogućnost gusarsakog napada, jer je čitav tovar ostao netaknut, a osim toga, na stolu u kapetanovoj kabini lećao je njego zlatni sat.
    Nijedna od mnogih hipoteza se ne poklapa sa stvarnim činjenicama. Međutim, značajno je ukazati na teoriju slavnog engleskog pisca ser Artura Konana Dojla. Naime, tvorac slavnog detektiva 'Šerloka Holmsa', proučio je sve postojeće dokumente i došao do zaključka da je uzrok zagonetnih događaja na 'Meri Celest' bio - brodski kuvar. Po njemu, kuvar je, jednostavno, poludio i otrovao posadu britanskog brigantina, te ih je sve bacio u more, da bi posle toga i sam nestao u njegovim dubinama.Ova verzija je svakako zanimljiva, ali ovakav sled događaja se zaista ne može prihvatiti, makar se radilo o inteligenciji i intuiciji slavnog pisca.
    Najpoznatije i najzanimljivije je svakako prokletstvo faraona Tutankamona. naime, dvadesetak članova ekspedicije, koji su tokom iskopavanja 1922. godine došli u dodir sa Tutankamonovom mumijom, umrli su neprirodnom smrću. Da li je krivac za to hijeroglifski natpis sa Tutankamonove grobnice koji kaže - 'Smrt će hitro doleteti onima koji narušavaju mir faraona!'
    Postoje tvrdenje nekih uglednih sturčnjaka koji smatraju da virus side potiče iz grobnice pomenutog faraona, a da je oslobođen 70-tih godina XX veka, kada se u SAD održavala izložba predmeta iz Tutankamonove grobnice. Da li je u pitanju samo fikcija ili pak nešto drugo, ali s obzirom da se pouzdano zna da je virus side nastao u laboratoriji u Americi, ovo može biti možda samo skretanje pažnje javnosti sa pravog tvorca virusa.
    Kada se govori o egipatskim prokletstvima, značjno je pomenuti katastrofu Titanika. Tvrdi se da je uzrok nesreće Titanika egipatska mumija tebanske sveštenice, koja je njime prevožena da bi bila centralni eksponat na izložbi u SAD. Prokletstvo tebanske sveštenice konstruisano je na osovu relavantnih činjenica - svi oni koji su došli u dodir sa mumijom, bilo za vreme iskopavanja ili kasnije, prilikom istraživanja, umrli su neprirodnom smrću il isu doživeli nesreće u kojoj su ostali bogalji za čitav život.
    Sve je više tvrdnji, a i dokaza koji govore da je tragedija Titanika prouzrokovana prokletstvom tebanske sveštenice. Jedan od takvih argumenata vezan je za fotografiju uklete mumije. Naime, nakon slikanja i razvijanja filma, jedan vrhunski londonski fotograf je ostao zaprepašten. Na slici nije bio lik egipatske mumije, već lik jedne nepoznate starije žene strašnog izgleda koji ledi krv u žilama!
    U narodu je dobro poznato verovanje da je uz zlato koje je dobiveno mačem i krvlju, uvek vezano neko prokletstvo. Uprvo se to desilo osvajačima pretkolumbovske Amerike. Većina njih nije završila onako kako je očikivala, uživajući u krvavom bogatstvu i blagostanju, pripovedajući mlađima o živopisnim krajevima, blagu, slavi i prelepim idijankama. Baš suprotno od svega, život su završili neprirodnom smrću, ili su, u starosti prezreni i odbačeni od svih, skončali u nekom zabitom selu.
    Kristofer Kolumbo, zaboravljen od svoga kralja, kojeg je proslavio i obogatio, umro je u Valjadolidu, odbačen od svih dotadašnjih prijatelja, koje je takođ bio mnogo zadužio.
    Hernando Kortez, jedan od najećih osvajača, sa šačicom ljudi, razorio je moćnu državu Asteka, a jurišao je pod zastavom krsta i pohlepe. Na njegovom barjaku od crnog baršuna, vezenim zlatom, nalazio se krst tamnoljubičaste boje, a ispod njega parola - 'U ovom znaku ćeš pobediti!? Ovo j moto rimskog cara Konstantina I (286-332), koji je hriščanstvo podigao do oficijelne državne religije. Čovek kome je krst bio izgovor, a zlato glavni i jedini cilj, umro je u nekoj zabitoj španskoj selendri prezren od svih.
    Španske osvajače Perua takođe je čekalo prokletstvo. Posle međusobnih sukoba, Francisko Pisaro je naredio da zadave Almagra, a Almagrov sin, sa nekoliko dobrih prijatlja koje je stekao zlatom, 1541. godine, u palati u Limi, ubio je Pizara. Vako de Kastro je naredio da se mladom Almagru odseče glava. Gonzolo Pizaro, pre nego što ga je La Gaska osudio na smrt, ubio je Nuneza de Velu. Nijedan od onih što su vladali Peruom četvrt veka, osim La Gaska, nije umro prirodnom smrću. Svi su završili kao žrtve borbe za vlast i međusobnih osveta ili od posledica nesrećnog slučaja.
    Vasko Nunez de Balboa, konkvistador koji je otkrio Tihi okean, skončao je u 42. godini života tako što ga je pogubio njegov tast Pedrarija D'Avila, zbog nepoloženog računa suverenima Kastilje.
    Džems Kuk, veliki engleski morplovac, čovek koga su nekoliko dana ranije na Havajskim ostrvima domoroci smatrali božanstvom, 15. februara 1779. godine, postao je samo raskomadani leš, čioji su delovi razbacani unaokolo po ostrvu.
    Pedro de mendoza, konkvistador koji je zaslužan za osnivanje Buenos Ajresa i otkriće La Plate, završio je na pučini.
    Huan Ponce de Leon, trgovac robljem koji je otkrio Floridu, umro je sa indijanskom strelom u srcu.
    Pedro de Alvarado, Kortezova desna ruka, završio je neslavno, tako što ga je - ubio konj.
    Istraživajući obale Meksičkog zaliva severno od Floride, Panfiljo Narfaez je nestao usled jake oluje, koja je besnila nekoliko dana.
    Ovde se lista ukletih konkvistadora i istraživača ne prekida, ona se može dalje nastaviti, ali zašto - kada je i ovim potvrđena svima nam dobro poznata izreka - doći će đavo po svoje! A, možda je reč i o anatemi tamošnjih domorodaca?