Najmudrije Pouke - 29

    Jednog je dana Svetac imao priliku popričati s Bogom te Ga upita:
- Gospodine, bilo bi mi zadovoljstvo znati kako izgleda Pakao i Raj.
    Bog odvede sveca do dvaju vrata. Otvori jednu do dvaju vrata i dozvoli mu da pogleda unutra. Na sredini sobe, stajao je veliki okrugli stol.

   
Na sredini stola, nalazila se velika posuda, s jako finom i mirišljavom hranom. Svetac oseti kako mu naviru sline na usta. Osobe koje su sedile za stolom bile su izrazito mršave, ljubičaste boje i bolesnog izgleda. Izgledali su svi izgladnelo. Imali su kašike sa jako dugačkim drškama koje su bile pričvršćene na njihove ruke. Svi su mogli dohvatiti tanjir s hranom i uzeti malo, no kako je drška kašike bila duža do njihove ruke, nisu mogli staviti hranu u usta. Sveti se čovek stresao na sam pogled njihovog jada i njihovih patnji. Bog mu tada reče:
- Upravo si video pakao.
Bog i čovek se uputiše prema drugim vratima. Bog otvori druga vrata. Scena koju je čovek ugledao bila je identična prethodnoj. Bio je tu veliki okrugli stol, posuda prepuna fine hrane, koja mu je opet naterala slinu na usta. Osobe za stolom su isto imale kašike dugih drški. Ali, ovaj su put, osobe bile dobro nahranjene i sretne, te su razgovarale međusobno zadovoljno se smeškajući. Sveti čovek reče Bogu:
- Ne razumem ovo!
A, Bog odgovori:
- Jednostavno je, sve ovisi o jednoj veštini. Oni su naučili hraniti jedne druge, dok drugi NE misle ni na šta, osim na sebe same..


    Bio je jedan farmer koji je uzgajao kukuruz izvrsne kvalitete. Svake godine osvajao je nagradu za najbolje uzgojeni kukuruz. Jedne godine novinar ga je intervjuisao i otkrio nešto zanimljivo o načinu na koji uzgaja kukuruz. Novinar je otkrio da farmer svoje seme deli sa svojim susedima. Novinar ga je upitao:
- Zašto svoje najbolje seme delite sa svojim susedima, ako se svake godine oni takmiče sa vama?
Farmer je odgovorio:
- Zašto, zar nisi znao? Vetar skuplja pelud sa zrelog kukuruza i nosi ga s jednog polja na drugo. Ako moji susedi uzgajaju lošiji kukuruz, unakrsno oprašivanje će stalno degradirati kvalitet moga kukuruza. Ako želim uzgajati dobar kukuruz, moram pomoći svojim susedima uzgojiti dobar kukuruz.
    Isto vredi i za naše živote. Oni koji žele živeti dobre i smislene živote moraju pomoći obogatiti živote drugih, jer se vrednost života meri životima koje dotakne, a oni koji odluče biti sretni moraju pomoći drugima da pronađu sreću.

■ Smeh - je lek.
■ Pozitivno razmišljanje - je lek.
■ Dobro raspoloženje - je lek.
■ Vera u sebe - je lek.
■ Vera u dobro - je lek.
■ Rano buđenje - je lek.
■ Spavanje od 22 do 4 - je lek.
■ Hodanje po zemlji - je lek.
■ Zagrliti drvo - je lek.
■ Odlazak u prirodu - je lek.
■ Šetnja po šumi - je lek.
■ Plivanje u moru - je lek.
■ Fizičko vežbanje - je lek.
■ Sirova hrana - je lek.
■ Meditacija - je lek.
■ Ljubav - je lek.
■ Zagrljaj sa ljubavlju - je lek.
■ Služje sa ljubavlju i bez očekivanja - je lek.
■ Biti voljen - je lek.
■ Zahvalnost - je lek.
■ Prihvatanje - je lek.
■ Zaboraviti uvrede - je lek.
■ Pevanje - je lek.
■ Srce puno radosti - je lek.
■ Dobri i veseli prijatelji - su lek.
■ Opraštati sebi i drugima - je lek.
■ Čista voda - je lek.
■ Tišina - je lek.
■ Izlaganje sunčevim zrakama - je lek.
■ Dobronamernost - je lek.
    Uputstvo za upotrebu: Uzimati ovo što je više moguće

    Priča matuške Siluane, bivše aristokratkinjekoja je postala monahinja u Pjuhticama i imala poslušanje da dočekuje goste s obzirom da je znala jezike. Događaji o kojima je reč desili su se u Francuskoj pre njenog monašanja. On priča:
- Jedne večeri je od nas došao naš poznanik i moj prijatelj Petar Konstantinovič i upitao me da li hoću da pođem sa njim da čitamo Psaltir pokojniku. Ja sam tada bila ispunjena željom da služim bližnjima i sa radošću sam prihvatila njegov predlog. Petar Konstantinovič je uzeo tu obavezu na sebe slučajno. U crkvi, gde su tražili crkvenjaka da čita Psaltir, nikoga nije bilo i pošto je situacija bila bezizlazna, one je predložio svoje usluge. Rekao je da je to nedaleko od mog stana i da ćemo ići pešice. Muž nije bio kod kuće, ja sam se brzo obukla i mi smo ubrzo stigli do lepe kuće i ušli u bogato namešten stan.
    Dočekale su nas tri elegantno odevene dame, koje je očigledno zbunio naš neprofesionalni izgled. One su nas povele dugačkim hodnikom u sobu gde je ležao pokojnik. On je umro pre nekoliko sati, ali tek što su ga stavili u sanduk, pokrili zlatotkanim pokrovom i upalili debele voštane sveće. Pošto su nas uvele u sobu, dame su brzo izašle i mi smo ostali sami sa pokojnikom.
    Već je bilo veče. U sobi je gorelo električno osvetljenje. Kroz spuštene roletne prigušeno je dopirala ulična buka. Otvorivši Psaltir, Petar Konstantinovič je počeo glasno da čita, a ja sam pominjala pokojnike. Prošlo je oko jedan sat i odjednom sam osetila da se dešava nešto strašno. U početku sam se borila sa tim osećanjem jer po prirodi nisam slaba. Ali, strah je potpuno ovladao mnome. I tada sam još čula kako Petar Konstantinovič počinje teško da diše, hripavo izbacujući vazduh. Zatim se, trgnuvši ramenima, okrenuo prema meni i upitao: 'Osećate li vi nešto?' Odgovorila sam da mi je strašno i da mi se čini kao da neko sedi na meni. One je rekao da se to isto i njemu dešava, ali da ćemo nastaviti da čitamo Psaltir.
    Ali, meni je postajalo sve neizdržljivije. Činilo mi se da se cela soba ispunila nevidljivim bićima i da se oni prikradaju. Petar je sve češće i češće dahtao, kao od teškog tereta, i najzad se okrenuo meni i rekao: 'Ne mogu više, treba da odemo. Mi svejedno nećemo izdržati, njih je previše.'
    Mislio je na nečiste, zle duhove. Uzevši Psaltir, brzo smo izašli iz sobe. Bilo je oko ponoći. Dame su nam se zahvalile, a mi smo jedva čekali da izađemo iz kuće. I čak kada smo se našli na ulici, dugo nismo mogli da dođemo k sebi. Petar je želosno mahnuo glavom i rekao: 'Čvrsto se oni njega drže. Obavezno moramo da saznamo ko je bio onaj čovek'.
    Prošlo je nekoliko dana i Petar je svratio kod mene i značajno rekao: 'Onaj pokojnik nada kojim smo čitali Psaltir, bio je veoma značajan mason!


    Taganroški starac Pavel (1792-1879) bio je strogi podvižnik koji je siromasima razdelio sve svoje plemićno nasledstvo, mnoge je isceljivao i poučavao da idu putem istine. Evo jednog od mnogobrojnih čudesa koja su učinjena od Gospoda po molitvama starca Pavla: 'Taganroška meštanka Matrona došla se starcu po savet čime i kako da se izleči od mučne bolesti nogu, reumatizma. Starac joj je rekao da se spremi za put u Kijev i Počajev. To je nju neobično iznenadilo, s obzirom da nije bila sposobna sam čak ni ulicu da pređe. Ali, Božji ugodnik joj je sam navukao torbu, povezao je pojasom, ao joj u ruku štap i prekrstio je.
    I Matrona je čilo izašla iz njegove kelije osećajući se zdravom. Ceo put do Kijeva je prešla pešice. Zaista, kako je rečeno u Svetom Pismu: 'Bogu je sve moguće'.

    Čudnovat je slučaj spasavanja od smrti po molitvama svetitelja Teofana duhovnika carske porodice. Muž Ane Vasiljevne Abati, po profesiji lekar, bio je na praksi u bugarskoj Makedoniji, u okrugu zaraženom tada ubitačnom malarijom, koja je preneta iz Afrike. Medicina je bila bespomoćna, da se u to vreme bori sa tom bolešću. Tako se razboli i Ana Vasiljevna. Doktor je uzalud pokušavao da spase život svojoj ženi. Po potrebi službe, doktor je morao da ostavi svoju ženu i da ide u obilazak okruga zahvaćenog epidemijom. Odlazeći, morao je da kaže ženi strašnu istinu: 'Anječka, tebi ostaje da živiš svega još nekoliko sati.'
    Čuvši ovo, ona zamoli muža da hitno pošalje telegram arhiepiskopu Teofanu u Sofiju. I on pošalje ovakav telegrad: 'Epidemija. Ana Vasiljevna Abati na samrti. Maksimum dva sata života. Molim, pomolite se za njeno spasenje od smrti. Doktor Konstantin Abati'.
    U takvom užasnom stanju on je morao da ostavi ženu da umire u samoći i da otputuje na nekoliko dana. Okrug je ogroman, sve planine, a putevi primitivni. Posle nekoliko dana, doktor se vraća kući potpuno uveren da žene nema više među živima. Usput su mu predali telegram, ali ga je on, zabrinut šta ga čaka kod kuće, i ne pročitavši ga, strpao u džep. Vraćao se kasno, umoran i potpuno rastrojen tugom. Ulazi u kuću i staje kao ukopan - njegova žena sedi u fotelji, savršeno zdrava, samo malo bleda! Ispričala mu je kako su odjednom svi simptomi bolesti u jedan tren prosto iščezli. Radosno je uzviknula: 'Eto, to sam ja po svetim molitvama velikog svetitelja Božijeg, vladike Teofana ozdravila!'
    Kod ovih reči, doktor se setio telgrama koji nije ni pročitao. Telegram je io iz Sofije: 'Molim se. Po milosti Božijoj bolesnica će se oporaviti. A.T.' UStanovili su da se vreme slanja telegrama i momenat ozdravljenja Ane Vasiljevne poklapaju. Ali, kada je Ana Vasiljevna došla da zahvali vladiki Teofanu, on joj nije dao mogućnosti ni usta da otvori, strogo zapretivši da nikome ne priča o isceljenju jer može da se zadesi i najgore. I ona je čuvala tajnu oko 15 godina. Tek posle smrti vladite Teofana 1940. godine, ispričala je o čudu svog isceljenja.


    Horistkinja slolenskog hrama Marfa kazuje: 'Za vreme blokade Lenjingrada, mene je od sigurne smrti spasla blažena Ksenija Peterburška, kojoj su se mnogi misaono obraćali u najtežim trenutcima. Bilo je to u najgorem periodu 900-dnevne opsade grada. javila mi se noću, u nepromenjenoj svojoj beloj marami, sa štapom u ruci. Progovorila je:
- Sledeće noći ne spavaj kod kuće!
    Posle tih reči iščezla je isto tako neočekivano kao što se i pojavila. Uveče sam krenula na noćenje kod rođaka, u drugi deo grada. A moj dom su te noći fašisti razorili do temelja. Čak i sklonište u koje su ljudi pokušavali da se sakriju, srušilo se pod teretom smrtonosnih bombi.


    Zaspali smo u jednom svetu, a probudilise u drugom. Odjednom, Diznijevi filmovi više namju čaroliju, Pariz više nije romantičan, Njujork više nije grad koji nikada ne spava, Kineski zid više nije tvrđava, a Meka nema hodočasnika. Zagrljaji i poljubci odjednom su postali oružje, a neposećivanje članova naših porodica i prijatelja čin ljubavi. Odjednom shvatite da su moć, lepota i novac bezvredni i da vam neće i ne mogu osigurati kiseonik za koji se borite da bi živeli.
    Zemlja nastavlja i dalje svoj život i on je prelep. Jedino je ljude zatvorila u kaveze i šalje svima jasnu poruku:
- Vi niste neophodni! Vazduh, voda, zemlja i nebo i bez vas su sasvim dobro. Kada se jadnog dana vratite, zapamtite da ste moji gosti, a ne moji gospodari!

Klik Molitva Dana

Klik Vic Dana

Klik Otkačeni Svet

Klik Vesti - Balkan

Klik Super Smeh

Klik Vesti - Svet

Klik Vesti - Sport

Drugi Ovo Gledaju

Klik Vesti - Hronika

Klik Vesti - Evropa

Klik Novo Na Sajtu

Klik Bioritam Za Vas

¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje

Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi

Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu