vrh
Meni

Najlepše Duhovne Priče

   Najlepše duhovne priče - Mudrosti Koje Vode Kroz Život. Duhovne vrednosti trebalo bi da zauzmu ključno mesto u našim životima i da se rukovodimo prema njima. Da bismo delali prema sopstvenim uverenjima, potrebni su nam mudrost, znanje i hrabrost. Jedan od stvari koja nam u tome može pomoći su mudre duhovne priče. Ovde vam nudimo prelepe duhovne pouke iz kojih se mnogo toga može naučiti i saznati!

No 20


 
    


OPROŠTAJNO PISMO (nepoznati autor)

    Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem.
    Stvari bih cenio ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge dok govore. I kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
    Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da izgreje sunce.
    Slikao bih Van Gogovim snom zaljubljen u ljubavna zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji i strastven poljubac od njihovih latica.
    Bože moj, kada bih imao jedan komadić života… Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najblži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju.
    Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi… Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreća u načinu savlađivanja litica.
    Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi.Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću, na žalost, početi da umirem.

BITI SREĆAN (Herman Hese)

    U životu ne postoji nikakva dužnost osim dužnosti: biti srećan. Samo smo zato na svetu, a sa svim dužnostima, svim moralom i svim zapovedima retko činimo jedno drugoga srećnim, jer i sebe time ne činimo srećnima.
    Ako čovek može biti dobar, može to samo onda kada je srećan, kada u sebi ima sklada, dakle kada voli. To je bilo učenje, jedino učenje na svetu. To je rekao Isus, to je rekao Buda, to je rekao Hegel.
    Za svakoga je na ovome svetu jedino važno njegovo vlastito najunutarnjije, njegova duša, njegova sposobnost da voli. Ako je ona u redu, onda je svejedno jede li se proso ili kolači, nose li se dragulji ili rite. Onda svet zvuči zajedno s dušom, onda je dobro.

Klikom na malu sliku dobićete na sredini ekrana uvećanu sliku. Da bi veliku sliku smaknuli sa ekrana, ponovo kliknite na nju ili na znak X u gornje desnom uglu.

X
SREĆNA KOŠULJA

    Nekada davno, u jednoj dalekoj zemlji živio je jedan sultan koji se iznenada razbolio. Pregledali su ga svi liječnici iz carstva,  ali nitko nije znao što mu je, niti kako mu mogu pomoći. Svi su  mislili da će umreti. Nakon nekog vremena na dvor je došao vrač i rekao sultanu da će ozdraviti ako obuče košulju sretnog čoveka. Sultan je odmah poslao u potragu sve svoje ljude za košuljom sretnog čoveka, da takvog nađu i donesu njegovu košulju. I potraga je otpočela. Sultanovi vojnici odmah su krenuli u potragu. Ali, gde pronaći sretnog čovjeka!? Kucali su na sva vrata i pitali:
- Da li ste sretni?
    Ali svako je imao po neku nevolju. I bogati i siromašni. Svakoga je na ovome svetu snašlo ponešto, zbog čega se osećao nesretnim. Bilo je to što nije imao poroda, ili to što mu je porod pokosila bolest, bilo to što je bio siromašan, ili to što je strepio nad svojim bogadstvom, ili to što je bio osamljen, ili to što je živio sa ljudima koje nije volio, ili to što je volio ljude, koji nisu živeli sa njima. Vratili su se kod sultana i zapovjednik sultanove vojske je rekao:
- Celi grad smo pretražili i nigdje nismo pronašli sretnog čoveka.
Na to će sultan:
- Tražite ga onda van našega grada, obiđite i pustinju i kućice siromaha i pronađite košulju sretnog čoveka.
Vojnici su izvršili njegovo naređenje i obišli sva sela i sve gradove u carstvu, a išli su i u susedne zemlje. Svuda su pitali:
- Živi li tu neki sretan čovek?
A ljudi su im odgovarali:
- Niko od nas nije sasvim sretan, potpuna sreća nigde ne postoji.
Zapovednik sultanove vojske obilazio je i najbogatije trgovce i građane.
– Da li ste sretan čovek? - pitao je svakog od njih.
- Sretan? – odgovarali su mu oni – Bio bih sretan kad bih imao svo bogadstvo ovoga sveta. Ovako, kako mogu biti sretan dok postoje bogatiji od mene?
Nakon nekoliko meseci, pošto su obišli mnoge zemlje, sultanovi vojnici u pustinji naiđoše na mladića koji je čuvao stado ovaca.
- Izgleda da je ovaj čovek sretan – reče zapovednik vojnicima i obrati se mladiću.
- Bog ti pomogao!
- Vaš sam sluga, gospodaru – odgovorio je pastir – žao mi je što vas nemam čime ponuditi.
- Ipak, izgledaš veselo i sretno – primeti zapovjednik vojske – jesi li ti sretan čovek?
    Mladić reče da mu se čini da je najsretnji čovek na svetu, jer iako je siromašan, slobodan je kao ptica. Čuva ovce i po celi dan peva i svira.
Vojnici ga upitaše za razlog njegovog veselja.
- Nemam nikakvog razloga – odgovori mladić. Ja sam sretan zato što pevam. I sviram.
Vojnici ga upitaše:
- Hoćeš li nam prodati svoju košulju? Odnećemo je našem sultanu, a tebi ćemo platiti koliko želiš.
A mladić će:
- VRLO RADO BIH VAM PRODAO SVOJU KOŠULJU, ALI JA NEMAM KOŠULJU.

ODRŠKRINUTA VRATA

    Čak i u bezizlaznim situacijama, rešenje se vrlo lako može naći – sve zavisi od nas samih. Odluči neki car, zbog nekakvog važnog položaja na dvoru, da testira svoje dvorjane. Okruže ga moćni i mudri ljudi i car im reče:
- Imam nedoumicu i zanima me ko mi od vas može pomoći da je rešim. Potom ih odvede do ogromnih vrata i reče im:
 - Ovo su najveća i najteža vrata u mom carstvu, objasni car. Može li ih neko od vas otvoriti?
    Najveći deo prisutnih odmah poče odmahivati glavom u neverici. Manji deo koje su dvorjani smatrali mudracima, počeše zagledati vrata izbliza, dodirivati ih i premišljati, ali na kraju svi priznaše da ih ne umeju otvoriti.
    Međutim, iz mase iskorači jedan dvorjanin, priđe vratima, poče ih zagledati, opipavati i gurati. Odjednom, povuče ih snažnim trzajem i vrata se otvoriše! Vrata su bila već odškrinuta, ali nisu bila zaključana. Za otvaranje već odškrinutih vrata bilo je potrebno samo samopouzdanje da se to uradi u prisustvu samog cara.
    Car objavi:
- Ti ćeš dobiti položaj na dvoru. Nisi se oslonio samo na ono što vidiš. Usudio si se da pokušaš ono što se u početku činilo nemogućim.

    Tako je i u našim životima: mnoga su vrata već odškrinuta, ali se mi pribojavamo da ih do kraja otvorimo.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT