Najlepše Duhovne Priče - No 20

Najlepše duhovne priče - Mudrosti Koje Vode Kroz Život. Duhovne vrednosti trebalo bi da zauzmu ključno mesto u našim životima i da se rukovodimo prema njima./h3>

Osmeh na lice:

OPROŠTAJNO PISMO (nepoznati autor)

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem.

    Stvari bih cenio ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge dok govore. I kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
    Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da izgreje sunce.
    Slikao bih Van Gogovim snom zaljubljen u ljubavna zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji i strastven poljubac od njihovih latica.
    Bože moj, kada bih imao jedan komadić života… Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najblži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju.
    Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi… Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreća u načinu savlađivanja litica.
    Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi.Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću, na žalost, početi da umirem.

BITI SREĆAN - Herman Hese)

    U životu ne postoji nikakva dužnost osim dužnosti: biti srećan. Samo smo zato na svetu, a sa svim dužnostima, svim moralom i svim zapovedima retko činimo jedno drugoga srećnim, jer i sebe time ne činimo srećnima.
    Ako čovek može biti dobar, može to samo onda kada je srećan, kada u sebi ima sklada, dakle kada voli. To je bilo učenje, jedino učenje na svetu. To je rekao Isus, to je rekao Buda, to je rekao Hegel.
    Za svakoga je na ovome svetu jedino važno njegovo vlastito najunutarnjije, njegova duša, njegova sposobnost da voli. Ako je ona u redu, onda je svejedno jede li se proso ili kolači, nose li se dragulji ili rite. Onda svet zvuči zajedno s dušom, onda je dobro.

DVE STAZE NAŠEG PUTA

    Idući putem, sretnu se dvojica putnika: jedan je bio siromah, a drugi bogat.
– Dokle putuješ? – upita bogataš sirotana.
– Do Gornjeg grada, dao Bog, ali mi valja proći kroz Donji grad – ponizno odgovori ovaj.
– I ja ću do Donjeg grada, a za posle ću videti. Nego, kako bi bilo da nas dvojica nastavimo put zajedno? Meni bi valjala pomoć, pa eto…
– Može, gospodaru… Meni treba posao i hrana.
I tako njih dvojica krenuše zajedno. Kad stigoše pred kapiju Donjeg grada, dočeka ih stražar rečima:
– Ko ste vi?
– Sluga Božiji i najamnik ovog gospodara – odgovori krotko siromah.
– Sluga ničiji, već gospodar velikog imanja i ovog čoveka. Otvaraj! – naređivačkim tonom uzvrati bogataš.
    Stražar ih propusti i oni uđoše u Donji grad. Na ulicama je sve vrvilo od svakakvog sveta i šarenila, koje je tu bilo izloženo na prodaju, kao i radnji i raznoraznih ugostiteljskih objekata i čega sve ne. Bogatašu se oči raspametiše ovim vašarom taštine, da on prosto nije znao gde da se pre okrene. A svet, privučen njegovim bogatstvom, ustavljaše ga, vukući ga tamo-vamo, što njemu silno gođaše. Široke ulice se, svojom ponudom, raširivahu sve više i razdraživahu sve jače, privlačeći ga. Sa druge strane, siromaška niko nije ni pogledao. Štaviše, za njega su ulice bile toliko uske i tesne, pretesne od nečovečne grubosti, guranja, pogrda i ružnih reči. No on je to sve ćutke podnosio, revnosno prateći svog gospodara tokom čitavog dana i ugađajući njegovim hirovima. Kad pade noć, ponude postaše još drskije i besramnije, a bogataš već dovoljno omamljen i slab da im se odupre. Do ponoći, on beše skroz orobljen, bez ijednog dinara – čak je i platu svog najamnika potrošio; ostao mu je tek beslovesni izraz na licu. Siromašak, pak, beše sav u ritama, izranjavan, ali i takav brinjaše o svom gospodaru, noseći ga do na kraj grada, gde beše kapija ka Gornjem gradu. I tu ih dočekaše stražari s pitanjem:
– Ko ste vi?
– Sluga Božiji i najamnik svog gospodara – odgovaraše siromašak, jedva dišući.
Kako to čuše, stražari brže istrčaše pred njega i donesoše mu najlepšu haljinu, prsten i obuću na noge.
– Ali, ja sam samo najamnik, pogrešili ste… Gospodar je onaj tamo! – zbunjeno će siromašak.
Ali stražari sa još većim udivljenjem pristupiše siromašku, oblačeći ga i udovoljavajući mu.
Bogataš, kako vide to, pozeleni od zavisti.
– Šta to činite?! Ja sam ovde sam svoj; meni priliči čast, ne njemu!…
– Što vičeš? Mi tebi nepravdu ne činimo – odgovori mirno jedan od stražara. – Ovde dolaze oni koji služe, a koji gazduju, njima je mesto drugo.
    Čuvši to, bogataš se, vidno obradovan, isceri, očekujući, naravno, da će pred njega da izađe bolja i daleko raskošnija svita od ove za siromaška. Ali, na njegovu muku, samo što on to pomisli, kad ču iza sebe prvo tiho, a onda sve glasnije i jezivije režanje. Uplašen, on se hitro okrenu u smeru iz kojeg je ono dolazilo, i imaše šta i da vidi: po njega dođoše psi kakve zemlja jošte ne vide, a i kad bi videla, od straha bi se raspala. I tako on, razrogačenih očiju, bi odveden njima, noseći u večnost, kao jedino blago, sliku siromaška kako ga sa velikom pratnjom i pesmom s nebesa uvode u Gornji grad – ne kao slugu, već kao sina samog tamošnjeg Cara, za kojim se zlatna kapija zatvori.

SPOZNAJA VREMENA

■ Da bi spoznao vrednost jedne godine, pitaj o tome studenta koji je stigao do poslednjih ispita.
■ Da bi spoznao vrednost jednog meseca, pitaj o tome vojnika koji čeka da se vrati kući.
■ Da bi spoznao vrednost jedne sedmice, pitaj o tome izdavača časopisa koji izlazi sedmično.
■ Da bi spoznao vrednost jednog sata, pitaj o tome zaljubljene koji čekaju sat vremena da bi se videli.
■ Da bi spoznao vrednost jednog minuta, pitaj o tome nekoga ko je zakasnio na voz, avion ili autobus.
■ Da bi spoznao vrednost jedne sekunde, pitaj o tome nekoga ko je doživeo nesreću.
■ Da bi spoznao vrednost jedne milisekunde, pitaj o tome nekoga ko je na Olimpijskim igrama dobio srebrnu medalju.
Vreme nikoga ne čeka. Zato dobro čuvaj i proživi svaki trenutak koji ti je dat – jer on je tako dragocen!

ODRŠKRINUTA VRATA

    Čak i u bezizlaznim situacijama, rešenje se vrlo lako može naći – sve zavisi od nas samih. Odluči neki car, zbog nekakvog važnog položaja na dvoru, da testira svoje dvorjane. Okruže ga moćni i mudri ljudi i car im reče:
- Imam nedoumicu i zanima me ko mi od vas može pomoći da je rešim. Potom ih odvede do ogromnih vrata i reče im:
- Ovo su najveća i najteža vrata u mom carstvu, objasni car. Može li ih neko od vas otvoriti?
    Najveći deo prisutnih odmah poče odmahivati glavom u neverici. Manji deo koje su dvorjani smatrali mudracima, počeše zagledati vrata izbliza, dodirivati ih i premišljati, ali na kraju svi priznaše da ih ne umeju otvoriti.
    Međutim, iz mase iskorači jedan dvorjanin, priđe vratima, poče ih zagledati, opipavati i gurati. Odjednom, povuče ih snažnim trzajem i vrata se otvoriše! Vrata su bila već odškrinuta, ali nisu bila zaključana. Za otvaranje već odškrinutih vrata bilo je potrebno samo samopouzdanje da se to uradi u prisustvu samog cara.
    Car objavi:
- Ti ćeš dobiti položaj na dvoru. Nisi se oslonio samo na ono što vidiš. Usudio si se da pokušaš ono što se u početku činilo nemogućim.

    Tako je i u našim životima: mnoga su vrata već odškrinuta, ali se mi pribojavamo da ih do kraja otvorimo.

SREĆNA KOŠULJA

Nekada davno, u jednoj dalekoj zemlji živio je jedan sultan koji se iznenada razbolio. Pregledali su ga svi liječnici iz carstva, ali nitko nije znao što mu je, niti kako mu mogu pomoći. Svi su mislili da će umreti. Nakon nekog vremena na dvor je došao vrač i rekao sultanu da će ozdraviti ako obuče košulju sretnog čoveka. Sultan je odmah poslao u potragu sve svoje ljude za košuljom sretnog čoveka, da takvog nađu i donesu njegovu košulju. I potraga je otpočela. Sultanovi vojnici odmah su krenuli u potragu. Ali, gde pronaći sretnog čovjeka!? Kucali su na sva vrata i pitali:

- Da li ste sretni?
Ali svako je imao po neku nevolju. I bogati i siromašni. Svakoga je na ovome svetu snašlo ponešto, zbog čega se osećao nesretnim. Bilo je to što nije imao poroda, ili to što mu je porod pokosila bolest, bilo to što je bio siromašan, ili to što je strepio nad svojim bogadstvom, ili to što je bio osamljen, ili to što je živio sa ljudima koje nije volio, ili to što je volio ljude, koji nisu živeli sa njima. Vratili su se kod sultana i zapovjednik sultanove vojske je rekao:
- Celi grad smo pretražili i nigdje nismo pronašli sretnog čoveka.
Na to će sultan:
- Tražite ga onda van našega grada, obiđite i pustinju i kućice siromaha i pronađite košulju sretnog čoveka.
Vojnici su izvršili njegovo naređenje i obišli sva sela i sve gradove u carstvu, a išli su i u susedne zemlje. Svuda su pitali:
- Živi li tu neki sretan čovek?
A ljudi su im odgovarali:
- Niko od nas nije sasvim sretan, potpuna sreća nigde ne postoji.
Zapovednik sultanove vojske obilazio je i najbogatije trgovce i građane.
– Da li ste sretan čovek? - pitao je svakog od njih.
- Sretan? – odgovarali su mu oni – Bio bih sretan kad bih imao svo bogadstvo ovoga sveta. Ovako, kako mogu biti sretan dok postoje bogatiji od mene?
Nakon nekoliko meseci, pošto su obišli mnoge zemlje, sultanovi vojnici u pustinji naiđoše na mladića koji je čuvao stado ovaca.
- Izgleda da je ovaj čovek sretan – reče zapovednik vojnicima i obrati se mladiću.
- Bog ti pomogao!
- Vaš sam sluga, gospodaru – odgovorio je pastir – žao mi je što vas nemam čime ponuditi.
- Ipak, izgledaš veselo i sretno – primeti zapovjednik vojske – jesi li ti sretan čovek?
Mladić reče da mu se čini da je najsretnji čovek na svetu, jer iako je siromašan, slobodan je kao ptica. Čuva ovce i po celi dan peva i svira.
Vojnici ga upitaše za razlog njegovog veselja.
- Nemam nikakvog razloga – odgovori mladić. Ja sam sretan zato što pevam. I sviram.
Vojnici ga upitaše:
- Hoćeš li nam prodati svoju košulju? Odnećemo je našem sultanu, a tebi ćemo platiti koliko želiš.
A mladić će:
- VRLO RADO BIH VAM PRODAO SVOJU KOŠULJU, ALI JA NEMAM KOŠULJU.