Muzički Magazin - No 2

   Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni skladatelji kad žele pobliže glazbeno opisati neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine stanke (pauze). Primena muzike u terapeutske svrhe, muzika zdravlja, kada je čovek počeo da peva, zanimljivosti, smešna strana muzike, odvale slavnih muzičara, muzičke priče...!

    Bez obzira da li je reč o Mariji Kalas ili Madoni, muzika je neodvojivi deo svakodnevnog života. Neurolozi su otkrili da melodije, na primer, Mocartove muzike, sinhronizovano bude moždane neurone i kod slušalaca izazivaju osećaj zadovoljstva. Čovek se jednostavno dobro oseća slušajući muziku. Muzikaje hrana ljubavi, ona ispunjava naša srca, pokreće emocije, pobuđuje čula i osvežava dušu. Kako brazilski Indijanci tvdre: 'Kada pevamo i igramo, tada smo najsrećniji'!
    Potreba za muzikom je duboko ukorenjena u ljudskoj psihi. Ali, kada je to sve počelo? Svakako je otkriće kako šimpanze udaraju po drveću i proizvode zvuk, kao po dobošu, nagovestilo kako se stvaranje muzike može vezati za mnogo dalju prošlost nego što se do sada mislilo. Posle ljudi, šimpanze su najbučnije životinje u šumi - smatra primatolog Kristofer Boš koji je nogo godina proveo proučavajući primate u nacionalnom parku Tai u Obali Slonovače. Primetio je da mužjaci šimpanze petama udaraju po osnovi mladih grana drveta i proizvode dubok, rezonantan zvuk koji odjekuje šumom. Šimpanze zvukom prenose poruke širom svoje teritorije, komuniciraju sa ostalim članovima plemena i upozoravaju ih nasvoje prisustvo.
    Međutim, pokušaj da se pronađu arheološki dokazi koji će potkrepiti teoriju da su naši davni preci bili u stanju da stvaraju muziku, uopšte nije jednostavan. Najosnovniji muzički instrument, ljudski glas, na žalost, nije fosilizovan. Ne mogu se pronaći ni bubnjevi koji su pravljeni mahom od organskih, danas potpuno nestalih materijala, poput kože ili drveta. Postoje anatomski dokazi, na osnovu oblika i pozicije fosilizovanih hijoidnih kostiju - smeštenih u osnovi jezika, koji ukazuju da je neandertalac verovatno mogao da peva isto tako dobro kao i današnji čovek. Ali odgovor na pitanje jesu li neandertalci koristili muzičke instrumente predmet je oštrih rasprava.

     Pretpostavlja se da je perforirana  butna kost mladog medveda koju je arheolog Ivan Turk pronašao, jula 1995. godine, u slovenačkoj pećini Bivlje Babe, na neki način povezana sa naseljavanjem neandertalaca u toj pećini pre oko 35.000 godina. Iako je slomljena na oba kraja, na kosti se lepov vide dve okrugle rupice, koje podsećaju na rupe za prste, i ovo otkriće je pokrenulo mnogo rasprava na temu da li je reč o primitivnoj fruli. Ako se zaista radi o instrumentu, neandertalci su, mada ih postojeća literatura opisuje kao grube, prgave i krajnje surove pojedince, bili daleko civilizovaniji nego što se to pretpostavlja. Kanadski muzikolog Bob Fink je analizirao dubinu rupa na kosti i ustanovio da je reč o 'muzički sofisticiranom instrumentu koji proizvodi tri dijatonske note'. Dželi Atema, profesorka biologije sa bostonskog univerziteta i strasna zaljubljenica  u flautu, napravila je repliku ove praistorijske koštane frule i zaključila da je original verovatno imao i neku vrstu duvaljke za usta. Drugi naučnici su prilično skeptični. U periodu paleolita su se rupe na frulama mogle napraviti ili bušenjem ili udarcima dleta, ali nalaz iz pećine Divlje Babe pokazuje da su rupe bile probijene bušenjem. Mnogi eksperti, pak, tvrde da su mogle nastati tako što je kost zagrizla neka životinja izuzetno jake vilice, na primer, hijena.
    Na isti način zbunjuje i 40-50.000 godina stara mamutova kost sa najmanje 12 pravilno ugraviranih žlebova. Otkrivena je u Belgiji, u kamenolomu blizu Šulena, i proglašena je neandertalsim idiofonom, jednostavnim perkusionističkim instrumentom koji se i danas koristi. Slični misteriozni urezi na kostima pronađeni su i na nekoliko arheoloških lokaliteta u Francuskoj i Baskiji. Možda neandertalnci i nisu bili muzičari. lakše bi bilo pronaći dakaze da su naši direktni preci kromanjonci stvarali muziku, međutim, dokazi koji se odnose na kromanjonce su takođe kontroverzni kao i u slučaju muzičkog dara neandertalaca.
    Oko 24.000 godina star jelenski rog sa uglačanim krajem pronađen je pored ostataka bogato ukrašenog skeleta muškarca u Brnu u Češkoj. Za takav rog se često tvrdi da je palica bubnja koja je verovatno korišćena u šamanskim ritualima. Do ovakvih zaključaka dovodi činjenica da su abrazivnost, rupice i uglačanost mogle da stvore i mnoge druge aktivnosti, a ne samo bubnjanje. U Mezinu u Ukrajini otkrivena je ostava mamutskih kostiju uglačanih i izgrebanih površina, što ukazuje da su bili nošene ili bacane.

    'Instrumenti' tog perkusionističkog koštanog orkestra sadržali su rogove irvasa za koje se smatra da su bili palice (udaraljke), lopaticu mamuta (bubanj) oslikanu geometrijskim figurama oker i crvene boje, kost noge iz koje je namerno izvučena koštana srž, polovinu karlice, dve čeljusti i fragmenti lobanje, sve obojeno i ukrašeno sa očiglednim znacima čestog korišćenja. Ove kosti iz Mezina su 1976. godine zaista i korišćene na perkusionističkom koncertu Kijevskog državnog orkestra. Mišljenja su, međutim, oštro suprotstavljena oko pitanja da li je reč o krunskom dokazu da su muzički instrumenti korišćeni u praistoriji, a arheolozi su danas skeptičniji nego ikada pre. Olga Sofer, stručnjak sa univerziteta u Ilinoisu kaže: 'Niko ne bi trebalo da ovakve stvari shvata ozbiljno. Ako me udarite, ja ću proizvesti zvuk, ali me to ne čini muzičkim instrumentom'.
    Ipak, ima dokaza o eventualnoj kromanjonskoj muzici. Pre oko 35.000 godina, morske školjke poreklom iz atlantskog i mediteranskog basena odnošene su i 200 kilometara unutar kopna i razmenjivane za druge proizvode. Od školjki je pravljen nakit, a logično je pretpostaviti da su neke njihove vrste korišćene kao današnje okarine. Rane kromanjonske naseobine širom Evrope otkrile su veliki broj šupljih kostiju ptica, labudova, irvasa i divokoza. Duvanjem preko šupljeg kraja, ove poprečne flaute ili frule, stvarale su zviždav zvuk sličan onome koji nastaje duvanjem preko grlića flaše.
    Ali, ponavlja se pitanje da li su ovo stvarno muzički instrumenti ili su samo korišćeni kao mamac za ptice i životinje. Možda je ovo drugo prvobitno bilo svrha, ali su kasnije kosti evoluirale u prave muzičke instrumente.  Grejem Loson, muzički arheolog sa Kembridža veoma je skeptičan ovakvom interpretacijom prošlosti i kaže: 'Trebalo bi da se prilično zabrinemo zbog olakog donošenja zaključaka o postojanju orkestra koji su koristili mamutove kosti i zviždaljke od irvasovih rogova'.
    Međutim, dokazi o postojanju duvačkih instrumenata su pronađeni i na lokalitetima starijeg paleolita u Španiji, Francuskoj i Rusiji. Do sada je poznato više od 36 takvih lokaliteta od kojih su mnogi stariji od 30.000 godina.Eksperimenti su pokazali da su pradavni ljudi mogli da koriste duvačke instrumente koji su svirali i vertikalno i horizontalno. Izuzetan nalaz koji sadrži 22 komada koštanih lula, svirala od kostiju krila lešinara, otkriven je između 1915. i 1956. godine u jednoj pećini u Pirinejima. Njihova starost se danas procenjuje na preko 30.000 godina i jedna od njih je verovatno najstarija svirala sa otvorom za palac koji je sviraču omogućavao da proizvodi zvuk otvaranjem i zatvaranjem rupa. Naučnici su, ispitujući ove kosti, zaključili da je reč o dobro definisanim otvorima za prste i da su svirale mogle da proizvode melodijske zvuke, a ne samo nasumične tonove koje je pojačavala akustika pećine. Ove svirale su najstariji poznati instrumenti u Evropi i Aziji.
    Na žalost, većina ovih koštanih svirala je polomljena pa je gotovo namoguće rekonstruisati tonske karakteristike. Ali, savremeni muzikolozi su otkrili da su paleolitski ljudi stvarali melodije. U pećinama Le Portel i Konjak u Francuskoj otkriveni su polomljeni stalaktiti različite dužine.  Udaranjem drvenim štapovima po njima proizvodilo je oštar zvuk nalih harfi. Takve stalaktitkse orgulje ili 'litofoni', često su oslikane oker bojom, ne samo u Francuskoj već i u Španiji i prekrivene apstraktnim simbolima. Većina pećina u kojima se nalazi litofoni otkrivena je u Francuskoj što može da ukaže na određene muzičke performanse u podzemnim odajama, izvođene u okviru ritualnih plesova i magijskih oslikavanja zidova pećine.
    Datiranje tih prvobitnih muzičkih instrumenata ukazuje da razvoj muzike koincidira sa prvobitnom upotrebom boja i najstarijim magijskim ritualima praistorijskog čoveka negde pre 30.000 godina. Danas je široko rasprostranjen stav da je baš eksplozija umetničkih sklonosti omogućila kromanjoncu primat nad neandertalcem i ubrzala definitivan njegov nestanak.



    Pre više od 150 miliona godina, u periodu jure, dinosaurusi su možda bili prve životinje koje su proizvodile zvukove. Dinosaurusi su bili biljojedi i kao i hadrosaurusi ne preterano veliki, izuzetno brzi a njihovo telo nije bilo zaštićeno oklopom. Tako im je jedina odbrana od predatora bila okupljanje u većim krdima i korišćenje kolektivnog vida, mirisa i sluha da bi se na vreme utvrdilo prisustvo eventualnog neprijatelja.
    Međutim, da bi o opasnosti izvestili ostatak krda, bilo je neophodno stvaranje zvuka - vokalizacija. Neke vrste hadrosaurusa imale su koštane kreste na glavi različitih oblika koje su, možda, imale razne funkcije - od ljubavnog razlikovanja do pravog instrumenta kroz čiju je šupljinu prolazio vazduh. Američki stručnjak za dinosauruse, Dejv Vajsšempl, sa univerziteta Džon Hopkins, napravio je model te cevi, nalik trombonu, po uzoru na onakvu kakvu je imao 70 miliona godina star hadrosaurus vrste Parasaurolophus.
    Duvanje kroz takav model cevi proizvodi dubok zvuk nalik zvuku oboe. Bila je to idealna niskofrekventna komunikacija na daljinu u slučaju opasnosti i svojevrstan način udvaranja u vreme sezone parenja jer su jedino mužjaci imali krestu. Vokalizacija - stvaranje zvukova, kod sisara započela je još pre 100 miliona godina, ali je, najverovatnije, bila ograničena na ispuštanje oštrog grlenog kreštanja, bar kada je reč o našim dalekim precima. Razvoj pluća, grla i larinksa neophodan da se proizvedu glasni krikovi, vrisak ili jak zvuk koji se može preneti dalje kroz gustu šumu, usledio je tek u periodu miocena, pre oko 20 miliona godina.

■ Ljubav dolazi u papučama, ali kad odlazi treska vratima. - Frank Sinatra
■ Mnogi se ljudi boje reći šta žele. Zato i ne dobivaju šta žele. - Madonna
■ Možeš odsedati u najboljim hotelima i možeš biti ogroman i slavan rok
   bend, biti poznat i tako to, ali kad odeš u WC, toalet papir je još uvek toalet
   papir. - Sleš
■ Ne bismo pitali zašto ruža koja je izrasla iz betona ima oštećene latice, nasuprot tome, slavili bi smo njenu upornost, njenu volju da dosegne Sunce. Mi smo ta ruža, ovo je beton, i ovo su moje oštećene latice. Ne pitaj me zašto, zahvali Bogu i pitajme kako? - Tupac Šakur
■ Ne bih se hteo kandidovati za predsednika jer se ne želim seliti u manju kuću. - Bono Vox
■ Ako vam izgledam slobodan to je zato što sam uvek u bekstvu. - Džimi Hendrix
■ Čuda se događaju svakog dana. Promijeni svoje mišljenje o tome šta je čudo i videćeš ih svuda oko sebe. - Džon  Bon Žovi
■ Dođite pisci i kritičari i vašim perima ispišite proročanstvo. - Bob Dilan
■ Iza svake lepe stvari stoji neka vrsta patnje. - Bob Dilan
■ Svet je plastično mesto bez imalo duše i morala gde je istinski osećaj postao prava retkost. - Kurt Kobejn
■ Svoje telo shvaćam kao instrument, a ne kao ornament. - Alanis Moriset
■ Strangers in the night, AIDS in the morning. (Stranci u noći, sida u jutro) - Frank Sinatra
■ U potpunom mraku svi smo isti, samo nas naše znanje i mudrost razlikuje. Zato ne dopustite da vas oči prevare. - Dženet Džekson
■ Vreme koje uživaš trošiti bezveze, nije utrošeno bezveze. - Džon Lenon
■ Život je nešto što se desi kad ste zauzeti praveći druge planove. -  Džon Lenon
■ Lako je živeti zatvorenih očiju. Nerazumevanje je sve što vidimo. - Džon Lennon
■ Idealna starost muškarca za brak je oko devedesete godine, dve minute pre smrti. - Frank Sinatra
■ Ko ste vi da sudite život kojim živim? Znam da nisam savršen i ne živim da to budem, ali pre nego što pokažete prstom u mene, proverite da li su vam ruke čiste! - Bob Marli
■ Nemoj tražiti ljubav. Traži i razbi sve barijere u sebi koje si izgradio protiv nje. - Ela Ficdžerald
■ Nijedna žena nije toliko lepa da ne bi želela da joj se o lepoti govori u stihovima. - Leonard Cohen


■ ZURLE — aerofoni muzički instrument, persijsko — turskog porekla. Područje zastupljenosti su kosovsko — metohijska oblast i Makedonija. Sastoje se od drvene cevi sa levkastim proširenjem i rupicama za sviranje, slaveca i piska s mednikom. Upotrebljavaju se u paru: dve velike ili dve male zurle. Pri sviranju se uvek drže pravo pri čemu jedan zurlaš svira melodiju, a drugi ga prati u jednom tonu, uz praznju velikog doboša — tapana.

■ KAVAL — aerofoni instrument, u prošlosti rasprostranjen kod balkanskih pastira. Oblika duže cilindrične cevi, od jasena, lipe, jorgovana, sa 11 rupica za odabiranje tonova. Svira se obično u duetu, u dva kavala, a zvuk koji proizvode je mek. Vlasi — stočari, u Makedoniji, smatraju ga božjim instrumentom, dok su svi ostali (zurle, gajde, tapani) đavolski.

■ DROMBULJA — poreklo ovog instrumenta vezuje se za Aziju. Izrađuje se od metala u vidu potkovice kroz čiju sredinu prolazi elastična opruga, koja je na jednom kraju slobodna, a na drugom pričvršćena za gvozdeni ram. Pri svirci instrument se drži među zubima, a slobodan kraj opruge trza se prstom.


   Ovo je jedna lepa poučna muzička priča koja je nastala kao deo jednog eksperimenta. Radi se o sledećem: Jednog hladnog januarskog jutra, na stanici metroa u Vašingtonu, čovek je seo i počeo da svira violinu. Svirao je je šest Bahovih dela oko 45 minuta. Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao. Posle tri minuta, sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na vreme. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja i nastavila da hoda. Nakon par minuta, neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda čovek pogledao na sat i ponovo počeo da hoda. Očito je kasnio na posao.
    Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala, ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji, bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje. U toku 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Sakupio je 32 dolara. Kada je prestao da svira, nastala je tišina, ali to niko nije primetio. Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu reakciju.
    Niko nije znao da je violinista bio Džošua Bel, jedan od najboljih muzičara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, i to na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Džošua Bel je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu, gde je karta koštala 100 dolara.
    Džošua Bel je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list 'Vašington post' o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.Cilj eksperimenta bio je da se utvrdi da li i koliko ljudi u svakodnevnom životu:

■ primećuju lepotu
■ zastaju da bi u njoj uživali
■ prepoznaju talenat u neočekivanom kontekstu

    Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti: ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko još drugih stvari na isti način propuštamo?


   Početkom februara 1977. godine jedna je vest brzinom svetlosti obišla Ameriku su se nakon razlaza, ponovno okupili Bitlsi i snimili novi album '3:47 EST' objavivši ga pod pseudonimom Klaatu.
    To je bila priča na koju je te godine naseo velik broj njihovih obožavatelja, novinara i radijskih DJ-a glasila je otprilike ovako: Bitlsi su sredinom 1966. godine snimili album koji je trebao da ansledi komercijalno uspešan alum 'Revolver'. Studijske snimke su se 'zagubile', a četvorka nije želela ponovo snimati isti album bez Paula MekKarnija koji je, navodno, poginuo u novembru te iste godine'.
     No, Klaatu nisu bili The Beatlesi. Čak nisu bili ni engleski bend. Nisu bili ni kvartet. Bili su prog-rock trio iz Toronta. Članovi grupe - Teri Draper, Džon Volosčuk i Di Long - u to su vreme baš u Engleskoj s Londonskim simfonijskim orkestrom snimali svoj drugi album 'Hope'. Iako je album bio gotov po povratku u Kanadu, Capitol Records odlučio je pričekati s njegovim objavljivanjem i izmusti što je više novca moguće na krilima teorije kako su Klaatu zapravo Bitlsi.

---

    Legendarni oglasnik 'Craigslist' objavio je vest koja je bila posebna i zaslužuje pažnju, a radi se o tome da je anonimna obožavateljica metala traži muškarca kojeg je susrela na koncertu Motorheada i s njim ostala trudna. Izvorni je oglas u međuvremenu uklonjen, no reč je o kratkom susretu u sanitarnim prostorijama Aragon Ballrooma u Čikagu kada su tamo nastupali Motorhead i Megadeth. Uz oglas stoji i detaljan opis ne samo oba učesnika već i svih romantičnih radnji koje su tada praktikovali na obostrano zadovoljstvo, a tekst se završava sa rečima: 'Trudna sam. Dete je tvoje. Javi se ako želiš da budeš deo njegovog života'.


    Slavni Betoven bio je poznat kao osoba koja radi neprestano, u svako doba i svuda. Jednoga dana Betoven je otišao u gostionicu na ručak. Odsutan duhom i zadubljen u misli, izvadio je iz džepa notes i počeo da piše. Kelner je došao i pošto je poznavao navike svoga gosta brzo se povukao da ne bi smetao čuvenom gospodinu van Betovenu. Posle pola sata prišao je stolu i zatekao kompozitora još uvek zadubljenog u svoj rad. Ponovo je odlučio da sačeka. Prošao je još jedan sat kada se iznenada prostorijom zaorio Betovenov glas:
- Da platim!
- Ali, Vaša milost još ništa nije ni naručila!
- Šta? Onda mi donesite nešto za jelo i ne smetajte mi

---

    Maks Reger je bio jako oduševljen i ushićen kada ga je zahvalni poštovalac jednoga dana posle koncerta na kome je svirao klavirsku deonicu Šubertovog kvinteta 'Pastrmka' iznenadio korpom punom svežih pastrmki. Muzičar mu je odgovorio:

    - Hvala – napisao je velikodušnom darodavcu – mnogo Vam hvala za Vaš divni poklon. I ako smem ovom prilikom da Vam skrenem pažnju da ću na sledećem koncertu svirati Hajdnov 'Menuet volova'!

    Takođe, jednom prilikom Maks Reger je jednom oštrom kritičaru njegovog dela napisao pismo sledeće sadržine:

Poštovani gospodine,
Sedim u najdiskretnijoj prostoriji u kući. Vaša kritika je preda mnom. Uskoro će biti poda mnom.

S poštovanjem
Maks Reger

---

    Slavnom kompozitoru i violinisti Luisu Šporu, obratio se jedan mlad kompozitor sa molbom da pregleda jednu njegovu kompoziciju i da mu kaže svoje iskreno mišljenje o njoj.
- Ima u njoj mnogo dobroga, a i mnogo novog!
- Zaista – ushićeno će mladić?
- Da – nastavi Špor – samo, na žalost, ono što je dobro nije novo, a ono što je novo nije dobro!

---

    Slavni kompozitor Hendl, i pored velikog muzičkog talenta, često bio meta raznih neslanih šala. Na primer, bilo je poznato da Hendl nije mogao da podnese zvuk štimovanja instrumenata. Kad god je dirigovao, naređivao je da svi instrumenti budu naštimovani pre nego što on dođe. Jedne večeri u dvoranu se krišom ušunjao neki šaljivdžija koji je pre početka koncerta potpuno raštimovao sve postojeće instrumente.
    Kada je Hendl počeo da diriguje, publika je čula užasnu kakofoniju kakvu samo može da proizvede 50 skroz nenaštimovanih  instrumenata. Hendl je podivljao. Zgrabio je ogromni kontrabas i bacio ga, a zatim je podigao timpan i svom snagom ga zavitlao na prvog violinistu. Pri tome mu je odletela perika, a publiku je uhvatio nekontrolisani smeh dok je Hendl jurio sa scene.