Duhovne Pouke - 7

   Bila јednom tri stabla na brdu u šumi. Јednoga dana, ova tri stabla su razgovarala o svoјim nadama i snovima, kao što to čine i ljudi.

Prvo stablo, izuzetnih boјa i lepote, reče:
- Јednog dana, nadam se, postaću kovčeg za neko veliko i dragoceno blago. Možda ću biti ukrašen predivnom rezbariјom, i svi će se radovati, gledaјući takvu lepotu, o koјoј će se јoš dugo zatim pričati.
    Tada drugo stablo, snažno i razgranato, ispriča svoјe snove:
- Јednog dana, јa ću biti moćan brod. Nosiću kraljeve i careve preko mora, i ploviću do kraјa sveta. Pružaću ljudima sigurnost, zbog snage moga trupa.
   Naјzad, treće stablo, visoko i stameno, reče:
- Želim da uzrastem tolikoda postanem naјviše drvo u šumi. Kad me ljudi budu gledali na vrhu brda, misliće na Nebo i na Boga, a јa ću im biti kao most između zemlje i Neba. Želim da budem naјznačaјniјe drvo svih vremena, zbog bliskosti sa Bogom i čovekom. Želim i da deo mog naznačenja ljudi nose uvek sa sobom, da me se uvek sećaјu, da Život u meni bude pobedilac nad vremenom i smrću...
   Nakon nekoliko godina molitava da im snovi postanu stvarnost, tri stabla su dočekala i grupu drvoseča, koјi su tu došli sa namerom da ih poseku. Јedan od drvoseča priđe prvom stablu i reče:
- Ovo јe stablo јako i veoma lepo, mogao bih ga prodati drvodelji.
   On poče da ga seče, a stablo beše srećno, znaјući da će drvodelja umeti da od njega napravi kovčeg za blago i da će njegovi snovi tako biti ostvareni. Stoјeći pod drugim stablom, drugi drvoseča reče:
 - Ovo stablo јe izuzetno snažno; prodaću ga brodogradilištu.
   Drugo stablo se obradova, veruјući da јe, na taј način, na putu da postane veliki i moćan brod. Kada treći drvoseča dođe do trećeg stabla, ono beše veoma uplašeno, znaјući da, ako ga poseku, njegovi se snovi neće ostvariti. Posmatraјući ga nekoliko trenutaka, drvoseča reče:
- Meni, zapravo, ne treba od stabla ništa posebno, pa ću uzeti ovo.
   I on poseče treće stablo. Međutim, kada prvo stablo dospe kod drvodelje, od njega napraviše јasle za hranjenje stoke. Staviše ga u štalu i napuniše senom. To niјe bilo ono što јe prvo stablo sanjalo i želelo... Drugo stablo јe iskorišteno za izradu malog ribarskog broda. Time su završeni njegovi snovi o moćnom brodu, koјi prevozi kraljeve i careve...
   Treće stablo јe isečeno u velike komade i ostavljeno da leži u mraku... Godine su prolazile, a tri stabla su napustila svoјe snove i molitve... Јednoga dana, čovek i žena došli su do staјe. Ona se porodi i stavi Dete u јasle, napravljene od prvog drveta. Čovek јe želeo da za Dete napravi kolevku od drveta, ali su, u toј situaciјi, i јasle poslužile. Od lepote tek rođenog Deteta, јasle su siјale nesvakidašnjom svetlošću, a stablo јe, gledaјući tu lepotu i radost, osetilo punoću i važnost ovog događaјa, osećaјući da u sebi zaista čuva neprocenljivo blago, naјveće Blago svih vremena...
   Mnogo godina kasniјe, grupa ljudi ušla јe u ribarski brodić, napravljen od drugog drveta. Јedan od njih beše umoran, pa ode da otpočine. Dok su plovili, podiže se velika oluјa na moru, brodić prekriše talasi, a stablo uvide da niјe dovoljno snažno da zaštiti ljude. Uplašeni, ljudi probudiše Čoveka na počinku - svoga Učitelja, videći u Njemu spas. On ustade, zapreti vetrovima i moru, pa nastade tišina velika. Tada drugo stablo uvide da nosi Cara nad Carevima...
   Naposletku, neko dođe i uze i treće stablo. Nošeno јe ulicama Grada, dok su se gomile ljudi rugale Čoveku koјi ga јe nosio. Na kraјu tog puta, On beše prikovan za to drvo i podignut uvis, da umre na vrhu brda. Kada osvanu nedelja, stablo uvide da јe dovoljno snažno da stoјi na brdu i da bude uz Samoga Boga, Hrista Raspetog, Koјi toga dana vaskrse i darova Život večni svima koјi u Njega poverovaše. Ovo Časno Drvo - Krst Gospodnji postade most između zemlje i Neba, odakle Život postade pobedilac vremena i smrti...

    Lepota ima mnogo aspekata. Zahvalnost je jedan takav aspekt lepote. Osećate zahvalnost kada nemate osećaj nedostatka. Ne možete biti zahvalni i osećati nedostatak. Možda možete doživeti oboje, ali u različito vreme. Kada osetite nedostatak, u nekom unutarnjem kutku započinje jadikovanje. Za one koji nemaju znanje o ovome, ne postoji način da se oslobode tog jadikovanja. Oni osećaju neki nedostatak i danas i sutra, neprestano osećaju kako nešto nedostaje. Tome nema kraja. Um više ne razmišlja jasno, niti funkcioniše ispravno. Zato je Isus rekao: 'Onima koji imaju daće se još više. A onima koji nemaju, čak će se uzeti i ono malo što imaju.' Ako ste zahvalni, više će stvari teći prema vama. A kad se žalite i gunđate, čak i ono malo radosti, mira ili ljubavi na koje ste naišli u ovom svetu, bit će izgubljeno.
   To objašnjava zašto bake u Indiji imaju naviku govoriti: 'Sve je puno.' Čak iako je nešto prazno, one nikada ne kažu: 'Mi nemamo toga.' Oni govore: 'Imamo puno ovoga.' Kad da se osećate ispunjenim u svom umu, ispunjenost uvek raste. Neimaština je samo stav; to je smer u kojem se krećete. Sejete seme i ono raste. Ako samo sejete seme nedostatka, samo nedostatak će i rasti. Otvorite oči i osmotrite sve što ste dobili! U takvoj zahvalnosti sve raste, život raste. Ljubav je na svom vrhuncu kada ne postoji potražnja, niti želje za njom. Ako želite biti u blizini nekoga, prvo počnite osećati da su već blizu vas. Kad god pitate ljude imaju li poverenja u vas, vi već sumnjate u njihovo poverenje. Nema kraja uveravanju nečije ljubavi prema vama, nečijeg poverenja u vas.
   Zahvalnost dolazi sa znanjem. Znanje da vas Bog voli i brine za vas, to je razlog zašto je i stvorio ovaj divni svet. Budite zahvalni svemu što vam je Priroda darovala. Imajte veru da vas cela Kreacija voli. Kada imate veru, život postaje ispunjen. Budite zahvalni i videćete kako sve teče prema vama.

    Jedan poznati govornik je svoje seminare voleo da započinje tako što je u ruci držao novčanicu od 50 evra. U hali, gde je bilo prisutno oko 200 slušatelja, pitao bi:
- Ko od vas želi ovu novčanicu?
  Ruke su se jedna za drugom počele dizati u vazduh. Rekao je:
- Pre nego vam dam ovu novčanicu, dozvolite mi da uradim nešto.
  Pritom je zgužvao novčanicu, ponovo je podigao uvis i ponovo upita:
- Ko još uvek želi ovu novčanicu?
  Ruke su još uvijek bile u zraku.
- A šta ako sa njom uradim i ovo? -  bacio je novčanicu na pod i počeo je gaziti, a potom je pokupio izgužvanu i uprljanu.
- Ko je od vas želi i sada?
  Ruke su brojnih slušatelja još uvek su bile u vazduhu.
- Prijatelji moji, danas smo naučili veoma dragocenu lekciju -  rekao je.
- Bez obzira što uradim s novcem, još uvek ga želite, jer novčanica nije izgubila svoju vrednost. Još uvek je vredna 50 evra.
  U životu mnogo puta padnemo, budemo izgužvani, povređeni i na tlu, u prljavštini; i sve to zajedno sa odlukama koje donosimo i okolnostima u kojima se nađemo. I tada mislimo da nismo vredni ljubavi, topline i da smo bezvredni sami za sebe. Međutim, nezavisno na to šta se dogodilo ili šta će se dogoditi sa vama, nikada nećete izgubiti svoju istinsku vrednost. Uprljani ili čisti, izgužvani ili potpuno uredni, još uvek ste neprocenjivi… naročito za one koji vas vole. Veličina našeg života ne izvire iz toga, šta napravimo ili koga poznajemo, već iz toga KO SMO!

   U davna vremena tokom procvata jedne drevne civilizacije gde su se poštovali ljubav i mudrost, mladi su se poučavali primerima i ličnim iskustvom. Jednog dana posmatrajuću svog učitelja mladi učenik ga upita:
 - Tako si smiren, mudar, uvek dobro raspoložen, nikada se ne ljutiš… Otkrij mi tajnu i pomozi mi da i ja postanem takav.
   Učitelj je prihvatio i zamolio učenika da donese krompir i jedan običan džak.
 - Kada se na nekoga naljutiš i sakriješ svoju uvređenost – reče učitelj – uzmi jedan krompir pa sa jedne njegove strane napiši svoje ime, a sa druge ime čoveka sa kojim si se zamerio, a onda stavi krompir u džak.
- I to je sve? – upita učenik iznenađeno.
- Ne, – odgovori učitelj – potrebno je da uvek sa sobom nosiš taj džak, i svaki put kada se se osetiš uvređeno da u njega staviš krompir.
   Učenik je pristao. Prošlo je neko vreme. Džak se punio krompirima i postajao poprilično težak. Bilo je vrlo nezgodno stalno ga nositi sa sobom. Uz to krompiri koji su prvi stavljeni u džak počeli su da se kvare. Neki su proklijali, a neki istrulili i širili neprijatan miris. Učenik je došao kod učitelja i rekao:
- Nemoguće je ovo nositi sa sobom. Prvo, džak je suviše težak, a drugo, krompir se pokvario. Predloži nešto drugo.
   Ali učitelj je odgovorio:
- To isto dešava se i u tvojoj duši. Kada se na nekoga naljutiš ili se uvrediš, tvom 'duševnom džaku' se dodaje još jedan težak 'krompir' iako ti to odmah ne primećuješ. Zatim džak postaje sve veći i teži. Postupci se pretvaraju u navike, navike u karakter koji rađa poroke i osobine koje zaudaraju popup ustajalog krompira. I na taj tovar lako bi zaboravili da nije suviše težak da ga stalno nosimo sa sobom. Dao sam ti mogućnost da posmatraš ceo taj proces sa strane.
Svaki put kada odlučiš da se uvrediš ili da nekome naneseš uvredu razmisli da li ti je taj 'krompir' potreban.

     Donosimo vam priču - poučna i u životu vrlo široko primjenjiva priča toliko je puta ispričana da je danas vrlo teško pronaći njenog autora, a u njoj će vam kroz priču starog pastira postati jasno koliko jedna naoko logična i opravdana odluka zapravo može biti pogrešna.

    Jednom su jednog starog pastira, koji je već preko sedamdeset godina  čuvao ovce upitali novinari: 'Možete li nam ispričati nešto osebujno, što vam se zasigurno moralo dogoditi, za tako dugo razdoblje.' Razlog, zašto su uopšte novinari došli je bio taj da je država odlučila da mu dodeli počasnu penziju za njegov osamdeseti rođendan, jer je pošteno obavljao svoj posao eto već punih sedamdeset godina, a nikakvih drugih osnova ne bi mogao imati po kojima bi dobio zasluženu penziju, jer nije bio nigde prijavljen, ni na kakvim platnim spiskovima preduzeća.
   Starac se ispočetka branio, da je on običan pastir i već mu je bilo  neugodno što su uopšte došli oni kojih se niti u snu čovek ne bi nadao, a kamoli da će još o njemu neko i pisati u novinama, za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje. No, novinari kao novinari, napasni kao ose, nisu se dali tek tako odbiti. A prostodušni je starac na kraju ipak popustio i započeo pričati. Imao je on običnih priča, koje su za običnu raju i koje se mogu  pričati uz vatru deci, jedino je mislio da su one suvišne. Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako psetance.
    Onako malešno mi se smililo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom  bez razmišljanja. Već nakon par dana mi se to pseto privrglo, i ja sam ga zavolio. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, delio sa njim što sam i sam imao. I pseto je lepo napredovalo. No, seljani su me počeli zadirkivati govoreći da je to vuk i da ga  trebam ubiti, jer inače će se veliko zlo dogoditi. Kako sam ih mogao poslušati, kad mi je srcu priraslo i gotovo. Pseto je postalo kršno, veliko, i kad bih ponekad nešto zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekavši da mi to sam donese. Gledao bi me za trenutak u oči, kao da traži na neki drugi način, a ne rečima, što sam mu rekao. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je čuvati ovce. Jednog kasnog, letnjeg popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak, kao da će kiša. Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce koje su tu plandovale u senci par stabala.
     Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile. Bilo je sparno. Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iza sna. Neko krkljanje i režanje. Sve je bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izašao sam da vidim ipak šta je. Vrata kolibice su gledala na zapad. Narandžasta sunčana lopta je bila još za koplje visoko. U smeru prema suncu moj je pas sedio. Gubica mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut na stranu, sunce mu je narandžasto prosijavalo kroz oči. Kao da je mesto njih imao dve žeravke. Sve je izgledalo tako nestvarno tim više, što se ispred njega nalazila hrpa pušećeg mesa iz prohujalog života. Odmah sam shvatio što je bilo. Ušao sam hladno mirno u kolibu i skinuo pušku ponad vrata i ponovno  izašao. Podigao sam lagano pušku, nanišanio mu glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomaknuo. Kao da je osećao krivicu što je prokockao moje poverenje, koje sam u njega uložio. Povukao sam obarač i on je pao. Da bih nekako spasio, što se spasiti dalo, otišao sam u selo po nekog  od seljana i kola. Pomalo me je bilo i sram što pre nisam seljane poslušao.
   Sunce je upravo zalazilo, kada smo počeli tovariti leševe ovaca u kolica. Možete zamisliti koliko je bilo moje zaprepaštenje kada sam izmedju ovaca naišao na tri leša vuka i jedne vučice. Srce mi se steglo, a na oči mi krenuše suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvezdu na nebu.
   Odonda je prošlo šezdeset godina, a ja tu sliku ne mogu zaboraviti,  kao da se danas zbilo. Odonda sam se nekako povukao u sebe. Reči su mi nevoljno prelazile preko usana.  Bio sam vrlo pažljiv. Jasno mi je postalo da nema više mesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga. Cena toga je bila visoka, a niko me nije ni pitao da li želim kupiti  to iskustvo.