Moć Pozitivnih Misli

    Odavno je naučno dokazano da čovek koristi samo jedan mali deo svog mozga. A šta to sadrži onaj veći deo mozga? Da li bi čovek ostao to što sada jeste kada bi se otvorile mogućnosti da se zaviri u tu beskrajnu riznicu raznih moći?

Ili bi tada, gledajući na nas, svoje pretke, sa tugom i žalošću mislio kako smo hiljade godina proveli u dubokom snu, u bolesti, nesreći i daleko od svake istinske radosti, ljubavi i mudrosti? A sve nam je bilo u rukama.
    'Ištite i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otovriće vam se'. Kako stoji u Bibliji, dobićete sve ono što budete tražili, i otvoriće vam se svaka vrata na koja budete pokucali. Ovo učenje podrazumeva postojanje tačno određenih mentalnih i duhovnih zakona. Želite li, međutim, da dobijete to što tražite, morate da tražite sa dubokom verom. Um se po svojoj prirodi kreće od misli ka predmetima. Dakle, ukoliko se najpre ne rodi misao, odnosno slika, um neće moći da se kreće jer neće imati putokaza. U poslednje vreme sve se više govori o energiji ljudskih misli i smatra se da je ona jedna od najjačih energija u svemiru. Ako se malo zamislite, videćete da je svemu što se desilo na Zemlji, prethodila ljudska misao!
    Najlakši i najočigledniji metod uobličavanja ideje jeste njena vizuelizacija, odnosno stvaranje njene slike u čovečijem umu. Golim okom možemo da vidimo samo ono što već postoji u spoljnjem svetu. Slično tome, sve što je moguće vizuelizovati u umu, već postoji u nevidljivom svetu tog istog uma. Svaka slika koja se pojavi u čovekovom umu jeste suština onoga čemu se čovek nada i dokaz postojanja stvari koje se ne mogu videti. Proces razmišljanja stvara trajne utiske, zato uvek treba da razmišljate pozitivno.
    Zamišljajte da se obraćate beskonačnoj inteligenciji unutar samoga sebe, iako tu stvaralačku silu niste u stanju da vidite. U stvari, vidite je uz pomoć svog duhovnog oka, uz pomoć svojih osećanja, želja i stremljenja. U Bibliji, sveti Pavle nas savetuje da svoje zahteve obelodanimo slaveći Boga i izražavajući mu zahvalnost za sve. Ovaj jednostavni metod molitve ponekad daje izuzetne rezultate. Zahvalno srce uvek je blisko stvaralačkim silama Univerzuma koje mu, u skladu sa kosmičkim zakonima akcije i reakcije, upućuju odgovarajuću količinu pozitivne energije.
    Mnogima je život čudesno preobrazila rečenica: 'Hvala ti Gospode' i 'Gospode Isuse Hriste sine Božiji, pomiluj me grešnoga'. Snaga molitve leži u smislenoj primeni njene suštine. Daklo, apsolutno je beskorisno samo prazno ponavljanje reči kojima se ne veruje.
    Čovek treba da shvati da nije normalno biti bolestan, već je normalno biti zdrav. Zdrvlje je istina čovečijeg bića. Ispunite li se pozitivnom tvrdnjom o sopstvenom zdravlju, skladu i spokojstvu i shvatite li da se radi o univerzlanim principima vašeg bića, potpuno ćete izmeniti negativne obrasce svoje podsvesti koji dovode do bolesti.


    Da bismo se osposobili za primanje blagotvornih kosmičkih vibracija, isceljujućih i životvornih snaga, trebalo bi, pre svega da nam bude janso da je i u nama samima suština beskonačnosti, da u nama deluje jedna neopisiva i neshvatljiva moć - centralna moć ljubavi, Božija snaga i spasenje.
    Mi smo slabi i nemoćni samo onda kad potvrđujemo svoju slabost i nemoć, ono svoje ljudsko. Ali ako verujemo u vrhovnu moć u sebi, ako priznamo da smo deca Božja i prihvatimo božansku svest u sebi, tu najvišu energiju ljubavi, ako je prihvatimo mislima, rečima i delima i po njoj živimo, bićemo jaki i snažni. Polako će nestajati ono čime je telo obeleženo, to jest, našetrenutne tegobe. Bolest ustupa mesto zdravlju, teškoće i probleme slobodi, sebičnost nesebičnosti, a samoljublje božanskoj ljubavi.

    Treba da negujemo najveće divljenje i poštovanje prema toj vrhovnoj moći u sebi. A oni se očituju i u spoljašnje, u držanju našeg tela. Uspravno držanje tela ukazuje na uspravan duh. Moramo i svojom spoljašnošću doprineti da neše unutrašnje lakše i brže dođe do cilja, ali ne ipak tako da spolja pokazujemo ono čega u nama nema. Da bismo se osposobili za delovanje u nama blagotvornih svemirskih snaga, ozdravljujućih i životvornih, treba da nađemo položaj tela koji olakšava da Božije snage, po mogućnosti sasvim nesmetano struje u nas. To ćemo postići ako sedimo uspravno, na stolici, prave kičme i glave, sastavljenih nogu, sa rukama na kolenima, dlanova okrnutih naviše i zatvorenih očiju ili ako ležimo na leđima, na ravnome, zatvorenih očiju, sastavljenih nogu, ruku položenih uza se, sa dlanovima nagore.
    I u tom položaju ponavljamo u sebi, takozvane, potpore svesti, kao na primer: 'U meni je zdravlje', 'U meni je Božije obilje', 'Ja sam kosmička svest'. To treba da činimo ne formalno, već verujući da je to tako, da je u nama zdravlje i onda će nas ti naši blagotvorni misaoni talasi okružiti kao fluid pouzdanja, koji će nam pomoći da se potpuno usmerimo i otvorimo pozitivnim životnim snagama.
    Ako želimo da se obratimo svesti nekg našeg organa. na primer, svesti bolesnog bubrega, delovanje naših pozitivnih misaonih vibracija možemo pojačati tako što ćemo svoju desnu ruku položiti na mesto gde se nalaze bubrezi. Ovo se zasniva na sledećem: svaki je čovek jedno energetsko telo koje prima i odašilje energiju. Poznato je da je leva ruka ona koja prima, to jest, antena koja preuzima energiju i šalje je dalje. I desna ruka, doduše, prima, ali ona pre svega daje, odašilje i prosleđuje energiju. Kad mi, dakle, dlan desne ruke položimo na odgovarajuće mesto na svom telu, a levu ruku uzdignemo prema svemiru kao antenu, onda kosmička energija znatno brže prostruji kroz nas. Hristova snaga, koja u nama deluje, pospešuje tako proces smirenja i lečenja, pre svega u našoj duši. Leva ruka treba da je sasvim ispružena, pod uglom od 90 stepeni u odnosu na tlo, a prsti da budu sastavljeni.

    Pripremajući se za pravo lečenje kosmičkim životnim snagama, a podržavani opisanim polaganjem desne ruke, obraćamo se svesti svojih bubrega, otprilike ovako: 'Bubrezi moji, probudite se iz sna i istrajno vršite zadatak koji vam je Svemogući poverio - oslobađajte moje telo otvrova, kako bi postalo čilo i sposobno za svoj zadatak'. Svom želucu možemo govoriti sledeće: 'Ti si, kao važan organ, u poslednje vreme zanemario svoj zadatak. Od sada budi pouzdan i izvršavaj svoj zadatak. Ja verujem da su i u tebi pozitivne, svepokretačke snage i siguran sam da ćeš sa radošću ispuniti ono što ti je Bog Stvoritelj poverio, da bi tako doprineo očuvanju i zdravlju čitavog tela.' Na sličan način se možemo obraćati i drugim organima našeg tela.
    Kad znamo i verujemo da je sve energija, da i svaka naša ćelija poseduje duhovnu snagu i da sve živo od Boga i po Bogu živi, onda svoje organe možemo napojiti pozitivnim snagama, odnosno ojačati duhovne energije u svoakoj ćeliji našeg organizma, a posebno u našoj duši, da bi one postale aktivne i uticale na eventualne smetnje, na bolest i slično, i pretvorile ih u pozitivno. To isto, međutim, možemo učiniti i u negativnom smislu. Negativnim mislima, prihvatanjem i potvrđivanjem bolesti, nevolja, sumnji i slično, umanjujemo svoje pozitivne snage, tako da nam telo sve više slabi.
    Sa duhovnog stanovišta to znači, da srž naše duše - potencijal energije kroz koji struje božanske snage - sve slabije deluje i prima sve manje duhovne snage. To dalje znači da duša prima sve manje životne energije, a telo još manje. Oslabljeni organi se ne mogu odupreti bolestima, jer nemaju životne snage, to jest, Božije energije. Dakle, budeći pozitivne misli i reči, možemo pospešiti rad svesti jednog organa i pripremiti ga za unutrašnju isceljujuću snagu, snagu života. Trajanje te pripreme zavisi od našeg društvenog opterećenja i od toga da li su nam osećaji u skladu sa mislima i rečima. Ako je jedan organ isuviše oslabljen on će u početku veoma sporo primati pozitivne, isceljujuće i životvorne snage. No, ako odmah ne osetimo uspeh, ne smemo se predatii ni sumnjati.

    Nakon što smo pet do deset minuta zdračili, to jest, pripremali neki organ, trebalo bi da ga podsetimo na njegovu budnost. Na primer, svesti bubrega mogli bismo kazati sledeće: 'Sada ste se probudili iz dremeža. Hvala vam što ste se pripremili za prijem ozdravljujućih talasa.' Želudac bismo mogli ovako pohvalno osloviti: 'O, svesti moga želuca, sad si budna. Verujem u tebe. Opet si marljiva. Želudac će ispravno lučiti kiselinu, utroba će opet raditi kako treba, varenje i primanje hrane besprekorno će se odvijati. Zahvaljujem ti se za to.'
    Organi ne razumeju naše reči, ali ćelije prihvataju naše pozitivne vibracije. Sa svakim našim organom možemo slično da postupimo, jer sve je energija i sve je život. Pozitivnim osećanjima, mislima i rečima možemo probuditi i okrepiti celokupni naš život. Dakle, nejpre moramo probuditi pospani organ, a onda mu se zahvaliti što se probudio i otvorio delovanju lekovitih, duhovnih zraka. Nakon tog koncentrisanog, pozitivnog buđenja organske svesti, molimo da nam unutrašnji lekar daruje obilje isceljujućih snaga. Tada možemo sa punim pouzdanjem i mirno, bez posebnih osećanja i razmišljanja, sasvim da se otvorimo snagama Hristovog Duha, da bi u našu dušu i telo ustrujali isceljujući zraci.


    Kada razgovaramo sa svojim organima, onako kako svo gore opisali, mora nam uvek biti jasno da se naše misli i reči ne obraćaju materijanom organu, nego njegovoj svesti, duhu koji deluje uz svakoj ćeliji i upravlja funkcijama organa. Reči koje pri tome ponavljamo moramo jasno i glasno izgovarati. Tako podržavamo duboko poverenje u Večnoga, a naši osećaji se poistovećuju sa našim mislima i rečima. Naše nas misli i reči, dakle, mogu prožeti. To su vera i pouzdanje u Boga, u isceljujuću snagu u nama. Kad se zahvaljujemo telu, odnosno jednom oranu, moramo zanti da se ne zahvaljujemo neposredno dotičnom organu u telu, nego opet duhu koji je prisutan u svakoj ćeliji, u svakom organu, u čitavom organizmu i koji je pravi život, život duše i tela.
    Ako bolesnik samo izgovara reči, a u svom unutarnjem biću sumnja, onda će ćelijska svest i ćelijski sistem registrovati samo vibracije sumnje koje prate naše reči i osećaje. Dakle, ili pozdanje i nada ili sumnja i dvoumljenje. Sumnjom i dvoumljenjem se ne isceljuje naše telo i naš duh. Na protiv, naše telo tad još više oboleva, to jest, vibracije sumnje ga povlače na niže vibraciono polje i ono upija klice bolesti koje se nalaze na toj nižoj frekvenciji.
    Te pozitivne, ozdravljujuće i životne snage mogu delovati i u našoj porodici. Svome bližnjem, na primer, članu porodice, možemo uputiti talase pozitivnih misli i uz pomoć duše pripremiti mu telo za isceljujuće snage duha. Ako se bližnji tome otvori, pozitivne će vibracije brže delovati jer je on spreman zaprijem snaga koje su mu namenjene. Duhovna, isceljujuća snaga, koju u tom procesu pozivamo, jeste unutrašnji lekar i samo zdravlje. To je Hristova snaga koja deluje u nama. Ona se u nama može razviti i rasvetliti postojeću tamu.
    Ona može delovati samo onda kad svoje misli potpuno predamo Hristovoj snazi. Trebalo bi da se ispunimo ljubavlju prema Onome koji poznaje samo zdravlje, koji je daleko od svake bolesti i nevolje. Trebalo bi da reč 'bolest' prognamo iz svojih misli i rečnika, a onda će duhovne isceljujuće misli ispuniti ono za što se molimo. One nam dižu dušu i organizam na višu vibraciju, u kojoj nam tako može ozdraviti duša, po unutarnjem lekaru i darovatelju zdravlja. Ako je to za naše telo dobro, onda će nam preko duše i telo uzdraviti.
    Hristos, unutarnji lekar kojem se obraćamo, isceljuje našu dušu. Kada duša ozdravi, ona prenosi isceljujuće, pozitvine snage i na naše telo. Ali da bi Hristov Duhu nama mogao sve snažnije i isceliteljski delovati, svakako moramo se truditi da uskladimo svoj svakodnevni život sa zakonima Božojim, sa zakonitostima Besede na gori i sa Deset zapovesti.