Ако ваљано поимам, спасење се највећма постиже кроз подвижништво, трезвеноумље и молитву Исусову. Па, ипак, дозволите ми једно питање. Ја га, наравно, не упућујем зато што се са њима не слажем, већ као израз многих примедби које су уперене против молитве Исусове.
Често чујемо опаску да је Исусова молитва, заједно са начином на који се упражњава, заправо врста 'хришћанске јоге'. па се, надаље, повезује са обрасцима других источњачких религија. Шта се може рећи о таквом ставу?
Чини ми се да оник оји овако говоре испољавају потпуно непознавање живота наше Цркве у благодати, јер ми божанску благодат захватамо кроз Исусову молитву. Они је нису искусили и зато не знају њену суштину, те не би уопште требало да оптужују оне који баштине и примењују такво искуство. Они чак богохуле против светих отаца. Наиме, многи од светих отаца су се борили за молитву Исусову, снажно истичући њену вредност. Шта дакле? Зар су пали у прелест (прелест - страсно или пристрасно скретање душе калажи на основу гордости)? Да ли је свети Григорије Палама пао, будући умрежен самообманом? Такви, штавише, не познају Свето писмо. Слепац је завапио следећим речима: 'Сине Давидов, помилуј нас' - и тиме је повратио вид. И губавци су тако завапили, па су ослобођени од губе (Лк. 4, 27). Молитва 'Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног', саткана је од два основна саставка. Исповедање вере у Христа повезано је са нашом неспособношћу да се спасемо сопственим напором. Тиме је срочено све, а свеукупно војевање хришћанина заснивају поменута два упоришта: вера у Христа и свест о сопственом греху. Према томе, 'молитва Исусова'у неколико речи изражава свеукупни труд верујућих те сажима цело догматско учење наше Православне цркве.
Ово двоструко познавање даје Исусову молитву. Свети Максим исповедник наглашава да страст гордости извире из двоструког незнања: незнања о божанској моћи и незнања о људској немоћи. А ово двогубо незнање ствара 'смућени ум'. Према томе, човек незнања живи као горд, док, супротно томе, човек двоструког знања живи као смирен. Он познаје своју сопствену немоћ и силу Христову. Отуда кроз Исусову молитву признајемо и исповедамо силу Христову (Господе Исусе Христе, Сине Божији), као и нашу сопствену слабост.
Тим путем досежемо блажено стање смирења. Где има смирењна ту има и благодати Христове, а ова благодат јесте Царство Божије. Можеш ли сада да сафледаш вредност Исусове молитве? Можеш ли да увидиш да њеном силом долазимо до Царства Божјег?
СУСРЕТ СА ЛИЧНИМ БОГОМ
Оче љубљени, волео бих да наставите рашчлањење овог питања, наиме, о разликама између Исусове молитве и јоге. Упутите ме у надмоћности те молитве над поступцима других, источњачких религија. Уверен сам да Вам Ваш опит даје покрића за такво нешто.
Ствар је уистину крупна и тешка, много тога би се могло истаћи тим поводом. Нешто до тога је чак изашло на видело у ономе што смо малопре разматрали:
■ Прво: Исусова молитва непоколебљиво исповеда веру у Бога који је створио васељену и њоме управља љубећи је. Он је добопажљиви Отац који се стара да спасе Своје створење. Спасење се постиже 'у Богу'. Ми Га из тих разлога приликом молитве умољавамо, говорећи: 'Помилуј ме'. Самоискупљење и самообожење једнако су страни подвижницима умне молитве, јер то је грех Адамов, грех пада. Он је желео да постане Бог изван Божјег домостроја и промилса о њему. Сопасење се не постиже кроз нас саме и из нас самих, како умишљају човекообразни филозофски системи, већ се напротив, задобија 'у Богу и кроз Бога'.
■ Друго: Исусовом молитвом се бије бој за сусрет са личним Богом. Ми не тежимо уздигнућу у 'апсолутно ништавило'. Наша молитва управља пажњу на личн(ост)ог Бога, Богочовека Исуса, те из тога разлога говоримо: ''Господе Исусе Џристе, Сине Божији'. Божанска и људска природа, сједињују се и сусрећу у Христу, то ће рећи, свеукупни Бог-Слово и свеукупни човек: јер у њему обитава сва пунора Божанска телесно (Кол. 2, 9). Ми љубимо Христа и неодступно држимо његове заповести. Велики значај придајемо том пословању. Упорно истичено да се Христове заповести морају сачувати. Он је Сам рекао: 'Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам'. Волећи Христа и чувајући Његове заповести удостојавамо се сједињења са свецелом Светом Тројицом.
■ Треће: Непрестана Христова молитва не одводи у стање гордости. Религијско филозофска учења, која су малопре назначена, запоседнута су гордошћу. Ми пак, помоћу Исусове молитве, тежимо блаженом стању смиреноумља. Ми велимо: 'Помилуј ме грешнога', узимајући себе за најубогије и најгоре од свих. Ми не презиремо ниједног од наше браће.Основи Исусове молитве стран је сваки понос и гордост. Ко год испољава гордост, близу је малоумности.
■ Четврто: Као што смо малочас нагласили, спасење није апстрактно стање, него сједињење са Богом, Светом Тројицом у личности Господа нашег Исуса Христа.
■ Пето: Са узрастањем наше молитвене зрелости долази до појаве способности да се разлучују грешке. Постајемо кадри да опазимо, предупредимо и пресечемо покрете сатане и демона и, истовремено, да приметимо и препознамо енергије Христа. Почињемо да запажамо обмане ђавола који се, више него често, преобликује и у анђела светла. Дакле, почињемо да разлучујемо добро од зла, нетварно од тварног.
■ Шесто: Подвиг 'молитве Исусове'повезан је са очишћењем душе и тела од нагризајућег дејства страсти. Наш циљ није стоичка апатија него, алеко више и другачије од тога, динамичко стање бестрасности, што значи да не тежимо усмрћењу страсти већ њиховом преображају. Без бестрасности не може се поћи у загрљај Богу и спасењу. Баш зато што је ова љубав ка Господу упропашћена и изопачена, ми улажемо напоре за њено преображење. Ми бијемо љуту битку за преобликовање изопачених стања душе која у нам подстиче ђаво. Не можемо бити спасени без ове личне борбе која се води уз помоћ благодати Христове. Према увиђању светог Максима Исповедника, 'духовно познање без подвижничког живота (очишћење срца) јесте богословље демона'.
■ Седмо: Ми Исусовом молитвом не покушавамо да ум одведемо у апсолутно ништавило, већ покушавамо да га вратимо у срце и тако доведемо благодат Божју у душу, одакле ће се, надаље, проширити и на тело. Јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17, 21). Према учењу наше Цркве, лоше је телесно мудровање, а не тело као такво. Наша намера није да се отарасимо 'одеће душе', чему теже неки филозофски системи, већ да је пресаздамо и спасемо. Ми дакле не тежимо да уништимо тело, већ пружамо отпор покушајима да се оно обожава. Сходно томе, не желимо ни затирање живота. Ми не хитамо станју у којем престаје жеља за животом услед уклањања од патњи. Ми упражњавамо Исусову молитву зато што жеђамо за животом, желећи да вечно живимо са Богом.
■ Осмо: Ми нисмо равнодушни према судбини света који нас окружује. Учења на која сте раније указали избегавају упуштања у тешкоће и тегобе људи како би, тако сматрају, лакше задобили мир и бестрашће. Ми стремимо супротном: ми се непрестано молимо за свакога и за све. Ми смо милитељи у име целог света. Уосталом, сасење јесте сједињење са Христом кроз заједницу са другим личностима. Не можемо уживати спасење сами за себе. Радост коју стичемо по цену ограђивања од других људи, није заправо истинска радост.
■ Девето: Не дајемо велики значај психотехничким методама и разноразним положајима тела. Додуше, држимо да су неки од њих погодни за усредсређивање ума у срце, које је његова суштина, али их затим сасвим напуштамо као непотребне. Понављам, ми не трагамо за бестрасношћу као негативним стањем, већ за задобијањем божанске благодати.
МОЛИТВА КАО ВАПАЈ ДУШЕ
Да ли се прочишћење и спасење, то ће рећи, обожење, задобија једино кроз 'Исусову молитву'- речима 'Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног'? Да ли су и друге молитве делотворне? Да ли и оне помажу?
Свака молитва похрањује страховиту силу. Па, то је вапај саме душе! Божанска помоћ излази сходно вери и ревности.
Ми најчешће прибегавамо богослужбеним и личним молитвама. Што се тиче Исусове молитве, она је од непроцењивог значаја, пошто, како вели свети Исак Сирин, представља онај мали кључ помоћу којег откључавамо велике тајне које 'ни око не виде, ни ухо не чу, ни у срце човеково не дођоше'. Другим речима, молитва ИСусова је кадра да ум држи прибраним. Она му уједно омогућава да се моли без маштарења. Тада постаје безбојан, безобличан, безизгледан, те у кратком маху прима много благодати, чак више и од псалмопојања, зато што је присно скопчана са смирењем и нашом свешћу о греху. Тако проповедају оци.
Свети Георгије Синаит, дакако, тврди да је псалмопојање достојно делатника, оних који почињу, док Исусову молитву заслужују они који су окусили божанску благодат, дакле - тиховатељи. 'Ти, пак, немој много да певаш, јер ту има узнемиренја. Дуготрајно певање приличи делатним подвижницима који се баве читањем и који се труде, а не безмолвницима који се у срцу једино моле Богу и избегавају помисли. Онај, пак, који је окусио благодат, треба, сагласно оцима, умерено да пева углавном се бавећи молитвом. Када га ухвати униније (Унинија је мрзовоља. Стање сете и депресије које обузима монаха услед насртаја поднебеског света), нека пева или чита делатељне поуке отаца.
Приликом псалмопојања често долази до помућења, будући да у срце појца улазе себичност и гордост и то због надимајуће свести о сопственом милозвучном гласу, који подстичу изрази дивљења оних који су очарани појањем. Међутим, тих спољашњих чинилаца нема кда верујући у својој келији сриче: 'Господе, помилуј ме грешног'. Ту је такав подстицај гордељивости предупређен. То је још један од разлога зашто тиховатељи чешће прибегавају тој врсти молитве, коју су завештали свети оци, не напуштајући је ни за време бденија или пак вечерњих служби, изговарајући је уз помоћ бројанице.
Исусова молитва је прилично згуснута и веома кратка. Како се онда, ум може повезати за њу? Ум се, заправо, боље задржава на кратким фразама. Али одмах ваља знати, Исусова молитва поседује огромну дубину која није лако уочљива ако прилазимо на спољашњи начин. Ум поседује својство да увећава љубав и жудњу за оним на шта се усредсређује његова пажња. Свети Максим Исповедник каже: 'Ум тежи да се прошири на ствари којима је привржен и он, затим, усмерава своју пажњу и жудњу на оне ствари на које се шири, било да су божанске, њему сродне и мислене, било да су телесне или страсне.
Уосталом, исто је и са (са)знањем. Нешто што је испрва изгледало просто, често може да израсте у предмет дуготрајног удубљивања и проучавања. Колико је то још више случај са Исусовом молитвом, са преслатким именом Исусовим! Можете га опитовати целог живота. Исусова молитва је највећа наука.. Ова се не може описати утанчано нити се може одредити. Јер, у противном случају, постоји опасност да се погрешно или никако не разуме од оних који немају макар мајушан опит у тој молитви. Она је, надаље, сасвим стваран подухват. Чак се усуђујем рећи да је она највиши вид кроз који задобијамо богословље или, пре ће бити, боговиђање. Богословље се порађа и происходи из чисте молитве, оно је њен окрепљујући и благословени плод. Услови у којима ова молитва најбоље успева и у којима се да окусити њен плод налазе се у тишини слатке пустиње - која тиме није лишена динамичког садржаја - и у ослобађању од страсти. Пише: архимандрит Јеротеј - Влахос
� Klik Gore na Sliku - Prikaz; � Ponovni Klik - Brisanje
Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu