vrh
Meni

Paranormalni Magazin - No 17



    Kamena knjiga o sudbini čovečanstva, vampiri su bolesnici, kad legija ispari... Paranormalno označava nešto što odstupa od društvenih normi. Termin se često koristi kao sinonim za pojave koje se ne mogu objasniti poznatim psihološkim i fizičkim naučnim zakonima. Paranormalne pojave su često iracionalne ili kontroverzne. Među najzastupljenije paranormalne pojave spadaju duhovi, vanzemaljci, neidentifikovani leteći objekti i slično...
 
      


KAMENA KNJIGA O SUDBINI ČOVEČANSTVA
    U podzemlju budističkog manastira, jugoistočno od Pekinga, monasi su dugo skrivali kamene ploče sa urezanim hijeroglifima. Smatralo se da je na pločama bila ispisana buduća sudbina čovečanstva, do samog kraja sveta. Nemački naučnik Lotar Lederoze, šef Katedre istorije kulture Istočne Azije na Gejdelberškom univerzitetu, dobio je dopuštenje da u tajnovitom podzemlju dešifruje deo drevnih tekstova. Tačne dokaze o vremenu nastupanja kraja sveta naučnik nije našao, ali je pronašao veliki broj biografskih podataka o osnivaču manastira Nebesko boravište. Na jednoj od kamenih tablica, nepoznati autor unapred je upozoravao potomke o 'nebeskom kamenom udaru'. Logično je pretpostaviti da se radi o udaru meteorita i asteroida u Zemlju.
    Pre pet hiljada godina, budistički monasi su duboko pod zemljom sakrili svoju 'kamenu biblioteku'. Bili su ubeđeni da će u sveopštoj kataklizmi svet uskoro da nestane, pa je trebalo sve premudrosti budističkog učenja i sva зnanja sačuvati za sledeću civilizaciju - verovatno, za nas. Na prelomu šestog i sedmog veka, monasi su započeli obiman posao: da za potomke sačuvaju suštinu verskog učenja i proročanstva, pritom se strogo pridržavajući budističkih kanona. Osim osnovne sadržine teksta, autor je bio obavezan da podrobno ispripoveda istoriju stvaranja. U manastiru se nalazi 15 hiljada kamenih tablica različitih veličina. Krajem 11. veka, u manastiru je organizovana prozvodnja potpuno istih, glatko izbrušenih kamenih ploča veličine 45 puta 70 santimetara. U početku, tokom šestog i sedmog veka, oni su iz ogromnih kamenih stena tesali masivne blokove dvometarske visine, iz kojih su zatim izrezivali manje ploče.
    Na prohladnoj površini izglačanog kamena, neumorni kamenoresci su ispisivali hijeroglif za hijeroglifom. Nije lako napisati čak i jednu stranicu 'kamene knjige'. Osim znanja i nadahnuća, potrebne su jake ruke, umešnost i precizno oko. Teško se i mukotrpno radilo mnogo godina i, početkom 12. veka, posao je bio okončan. Za to vreme, smenjeno je nekoliko monaških pokolenja. Svi su verovali u skori kraj sveta, ali ga nisu zamišljali kao momentalnu vaseljensku katastrofu, već kao bolan proces raspadanja, depresije i degeneracije koji je započeo 553. godine. U to vreme, sledbenike Bude u Kini su nemilosrdno proganjali. Neprijatelji budizma spalili su sve svete knjige, a za monahe su to bili pouzdani dokazi da nastupaju 'sudnji dani': njihovom verskom učenju pretila je sudbina zaborava, a zajedno sa njim, rušio se ceo svet. Mada se ništa užasno nije dogodilo u narednim dekadama, monasi su nastavili život u iščekivanju nesreće: tom grešnom svetu ipak će doći kraj, ako ne danas, ono sutra...
    Monasi budističkog manastira stvarali su svoje pismene poruke otprilike oko šest vekova. Ploče i hijeroglifi ležali su ispod zemlje, a njihova kamena površina nije osetila svetlost dana. Veći deo ploča skriven je u dubinama planinskih pećina, čije su ulaze monasi zazidali. Ali, zna se da će doći trenutak kad će starešina manastira dobiti 'znak odozgo': tada će nastupiti kraj sveta, preko planine će proći gigantski talas i potopiti pećine. Zato je kamenu biblioteku trebalo osigurati od predviđenog potopa i sakriti je u podzemlje manastira. Dugo niko nije pokušao da prouči kamene poruke, namenjene potomcima. Ali, sadašnje rukovodstvo manastira je odlučilo da ne čeka 'smak sveta', već da što pre sazna sadržaj poruka. Zato je pozvalo nemačkog specijalistu za stari kineski jezik i kulturu, Lotara Lederozu, a da bi se lakše pristupilo dešifrovanju hijeroglifa, tekstovi su preslikani na hartiju i dobijena je podebela knjiga.
    Lotar Lederoze se oseća srećnikom i odabranikom sudbine, jer mu je uspelo da dešifruje tekstove, koje niko nije čitao hiljadu godina. Očekivao je da pismene poruke propovedaju Budino učenje. Bio je iznenađen podrobnim i lepim opisom letopisaca o realnim događajima koji su se zbili u njihovoj zemlji. Na nekim tablicama, opisana je istorija iz života samog autora, njegove domovine, suseda... Na tablicama su zapisane biografije skoro svih starešina manastira Nebesko boravište tokom 600 godina. O jednom od njih, dat je podrobniji opis povezan sa predistorijom njegovog rođenja, zajedno sa biografijama njegovog oca i majke.
Budući da su sve poruke pisali različiti autori u različito vreme, one se vidno razlikuju po stilu i sadržaju. Neki tekstovi napisani su kao filozofski traktakti, ukrašeni istočnim poučnim pričama, dok druge više podsećaju na letopise. Neki zapisi izazivaju neobičan utisak - podsećaju na lične dnevnike. Komplikovana tehnika pisma (složni hijeroglifi, tvrd kamen), nesumnjivo su zahtevali istančani stil. Zato su monasi pisali kratko i izražajno.
    O bliskom kraju sveta, u koje su autori tekstova sveto verovali, zapisano je na mnogim tablicama. Predstava o propasti sveta menjala se tokom vremena: u početku, monasi su iz dana u dan iščekivali smak sveta, a kasnije su znake kataklizme otkrivali u slabljenju moralnih normi društva, periodima nerodnih godina, kretanju nebeskih zvezda... Budistički monasi su smatrali da na zemlju samo što se nije sa neba obrušila kamena gromada, koja će uništiti sve građevine, razvaliti planine, ispljuskati sva mora i reke tako da će kapi vode odletati do samog Meseca...
    To veoma podseća na globalnu katastrofu posle sudara planete sa asteroidom ili padom ogromnih meteorita. U tekstovima zasad nisu nađeni nikakvi rokovi kad bi to trebalo da se dogodi. Monasi budističkog manastira Nebesko boravište već šest stotina godina se spremaju za smak sveta, ali ga, na svu sreću, nisu dočekali.


VAMPIRI SU BOLESNICI
    Legende o vampirima, tako popularne među ljubiteljima horora, zapravo su zasnovane na čistoj istini. Ljudi koji se užasavaju dnevne svetlosti, imaju žute zube nalik očnjacima, nokte slične životinjskim i alergiju na beli luk stvarno postoje, da ne pominjemo one koji nose pretežno crnu odeću, imaju implantirane očnjake i noću ujedaju starije dame (ponekad pređu na mlađe). Uzgred, činjenica da napadaju starije dame nije nikakav mit; u regionu Kalinjingrada je jedan tinejdžer ubio dvoje penzionera tokom specijalne vampirske ceremonije. Najokrutniji događaj zbio se u Velikoj Britaniji pre 4 godine. Tada je sedamnaestogodišnji tinejdžer zaklao svoju komšinicu, iščupao joj srce i ispio krv da bi stekao besmrtnost.
    Gotovo svaka nacija ima legende o vampirima koji noću progone ljude i piju im krv. U tim legendama vampiri su okrutna, bezdušna, poluraspadnuta stvorenja. Na primer, u slovenskoj mitologiji postoji verovanje da vampir neće pobeći iz groba ako se u njega baci kukuruz. Vampir će, veruje se, čitavu noć biti zauzet brojanjem kukuruznih zrna.
    A onda se imidž vampira promenio. Danas je to enigmatski seksi superstar koji poseduje neobične osobine: voli krv, mrzi beli luk i boji se sunca. U srednjem veku je legenda o vampirima dopunjena informacijom da se oni boje svete vode. Ta je priča ostala mit sve dok 1963. godine britanski lekar Li Ajlis nije došao do zapanjujućeg otkrića: vampir-vukodlak nije ništa drugo do žrtva genetske patologije po imenu porfirija.
    To je veoma retka bolest – ima je jedna od 20 000 osoba. Telo ne proizvodi crvena krvna zrnca i u krvi osobe nema dovoljno kiseonika i gvožđa što na sunčevoj svetlosti izaziva raspad hemoglobina. Kada se osoba obolela od porfirije izloži suncu, na koži će joj se uskoro pojaviti čirevi i rane i može vema brzo umreti. Bolest takođe može izazvati deformacije nosa, ušiju i hrskavica; prsti počinju da se savijaju; koža oko usta postaje suva i otkriva desni koje poprimaju žućkastu boju jer se porfirin taloži na zubima. Beli luk koji stimuliše stvaranje crvenih krvnih zrnaca u telu zdrave osobe, izaziva pojačavanje simptoma kod obolele osobe. To je sve praćeno oštrim i jakim bolovima, pa tako porfiričari često pate i od mentalnog invaliditeta.
    Kada se sumiraju svi simptomi ove bolesti, dobija se verna slika TV vampira. U Francuskoj je, na osnovu simptoma koje je opisao doktor Ajlis, u 17. veku više od 30 000 ljudi proglašeno vukodlacima. Svi su obešeni. Češki arheolozi su otkrili groblje iz 11. veka (o čemu je i Treće oko pisalo). U grobovima je pronađeno 13 osoba sa vezanim rukama, odsečenim glavama i grudima probijenim drvenim kocem.
    Porfirija nije zarazna bolest ali je nasledna: ako jedan od roditelja boluje od porfirije, postoji 25 odsto verovatnoće da će je imati i dete. Danas oboleli od ove bolesti dobijaju specifičnu terapiju – injekcije na bazi krvne plazme. Nažalost, porfirija nije istražena niti se može izlečiti. Velikim farmaceutskim kompanijama se ne isplati da finansiraju dugogodišnja medicinska istraživanja koja bi dovela do pronalaska adekvatne terapije, jer je bolest retka i teško da će zaraditi koliko zarađuju, na primer, na lekovima za pojačavanje seksualne potencije koje će sigurno kupiti ogroman broj ljudi.


KAD LEGIJA ISPARI
    Višegodišnja istraživanja grupe svetskih eksperata dovela su do pravljenja svojevrsne liste deset najvećih svetskih misterija. Prvo na spisku je hijeroglifsko pismo, a odmah za njim 'plasirao se' izgubljeni grad Helike i džinovsko kamenje iz Karnaka. Iako su mnogi čuli za Uskršnja ostrva na Pacifiku i zagonetne džinovske statue, malobrojni su oni koji su upoznati sa jednom drugom misterijom ovog neobičnog ostrvceta. Reč je o hijeroglifskom pismu 'rongo-rongo', koje su za sobom ostavili prastanovnici ostrva, upisano na drvenim daščicama. Ove hijeroglife, kojio delimično predstavljaju simbole i geometrijske oblike, do danas niko nije uspeo da odgonetne.Krajem II veka, grčki putopisac i istoričar Pausanija opisao je kako džinovski cunami za jednu noć (u zimu 373. pre n.e.), uništava grad Helike. U ovoj drevnoj katastrofi nije bilo preživelih. Nikakav trag ovog grada i civilizacije koju je baštinio nije postojao izvan starih grčkih spisa, sve dok jedan arheolog nije pronašao (1861) bronzani novčić sa Posejdonovom glavom, za koji je utvrđeno da potiče iz Helikea.
    Svi znaju za Stounhendž, ali jedva da je iko upoznat sa arheološkim draguljem na severozapadu francuske – Karnakom. Tu se nalazi preko 3.000 megalita – džinovskih kamenova, poređanih u savršene avenije dužine 12 kilometara i širine 100 metara. Pretpostavlja se da je starost menhira oko 6,7 hiljada godina. Legenda kaže da je svaki megalit zapravo rimski legionar koga je čarobnjak Merlin pretvorio u kamen. Originalnu teoriju predložio je i Erik Fon Deniken (kosmodrom), ali misterija – traje li traje...
    Sledeća tajna na ovoj listi misterija jesu tela pronađena u tresetnim močvarama severne Evrope – reč je o preko hiljadu savršeno očuvanih tela, uključujući kožu i unutrašnje organe. Iako tela datiraju od pre više od dve hiljade godina, na nekima se još jasno vide tragovi mučenja, što naučnike navodi na pomisao da je reč o nesrećnicima žrtvovanim prilikom nekih surovih drevnih obreda. U istorijskim spisima nijedan hroničar ili istoričar ne pominje ovoliki broj strašnih smaknuća, pa tajna i dalje ostaje nerazjašnjena. Početak devedesetih godina prošlog veka obeležilo je neverovatno otkriće oko 2.000 mumija u Tarimskoj kotlini, na zapadu Kine. Više od samog otkrića, arheologe je zapanjila činjenica da mumificirani leševi imaju evropske crte lica. Nemoguće je, međutim, ustanoviti kako je i zašto taj narod dospeo u Kinu. Jedna teorija kaže da je reč o arijevcima koji su oko 600. pre n.e. naselili i Japan, a druga da se radi o potomcima jedne armije Aleksandra Velikog koja je doprla do Kine i tu ostala. U svakom slučaju, minula Olimpijada u Pekingu na velika vrata je promovisala ovu kinesku tajnu, pa je mumije posetilo više stotina hiljada turista.
    Drevni narod iz doline Inda, nosilac najstarije poznate indske civilizacije, koja je trajala od 3.500. do 1.700. pre n.e, živeo je na području između zapadne Indije i Avganistana. Imali su razvijenu arhitekturu, napredan sistem kanalizacije i vodovoda (besprekorno konstruisane kade za kupanje!). Naučnici ni dan-danas nisu uspeli da otkriju zašto je ta civilizacija propala i ko su bili njeni nosioci. Nemački istoričari prve polovine XX veka pripisali su je arijevcima, ali ostaje nerešeno pitanje zašto arijevci nisu prilikom seoba preneli svoje znanje i umeće na nove teritorije?! G. Kosina, istoričar, smatra da to nije bilo moguće, jer je civilizacija stradala u biblijskom potopu, a preživelih je bilo isuviše malo da bi se civilizacija održala na postojećem stepenu, ili obnovila.
    Da nema svetskih misterija bez Srba svedoči i tzv. 'Vojnićev rukopis', srednjovekovni dokument tajanstvenog autora, napisan pre otprilike 600 godina, nepoznatim pismom, na nepoznatom jeziku. Naučnici i kriptografi vekovima pokušavaju da odgonetnu ovaj sadržaj, ali bez uspeha. Rukopis je dobio ime po američkom trgovcu srpskog porekla, Vilfridu Vojniću, koji ga je pronašao 1912.godine. Vojnići su bili poreklom iz Dalmatinske Zagore i dosta ih je otišlo u SAD krajem DžIDž veka. U Americi su uglavnom bili rudari ili težaci na farmama. Vilfrid je rođen u SAD u braku Srbina i Italijanke, a obogatio se trgujući sa Rusijom.
    Rimska imperija je, 54. pre n.e, poslala vojsku na Parćane (teritorija današnje Sirije). Sedam rimskih legija je prešlo Eufrat i ostvarilo sjajnu pobedu. Međutim, u maju 53.
pre n.e, Rimljani su potučeni do nogu. Trideset tri godine kasnije, nakon uspostavljanja mira, preživeli zarobljeni legionari vratili su se u Rim. Međutim, po dolasku kući, shvatili su da se niko iz Prve legije (koja je imala minimalne gubitke) nije vratio, niti je iko znao šta se desilo sa šest hiljada vojnika. Kompletna legija je, kako su zabeležili hroničari, 'isparila u vazduhu' prilikom puta iz Sirije za Italiju, a da niko od oko 15.000 legionara nije primetio da se njihov broj smanjuje sa svakim pređenim kilometrom! Zaista, misterija nad misterijama!
    Pre 3.000 godina ostrvo Krit je uzdrmala strahovita vulkanska erupcija sa susednog ostrva Tera. Arheolozi su dokazali da su Minojci uspeli da se održe još samo 50 godina posle erupcije, a onda je njihova kultura, kao i oni sami, iščezla. Niko tačno ne zna zašto, jer probuđeni vulkan nije pričinio nenadoknadivu štetu. Tek na ovom ostrvu, posle erupcije, niko se nije rodio narednih stotinu godina! Sledeća misterija tiče se potrage za legendarnim lopovom Robinom Hudom. Istoričari su otkrili niz potencijalnih kandidata: jedan od njih je i jorkširski begunac Robert Hud, rodom iz Vejkfilda. Potragu komplikuje i činjenica da je ime 'Hud' postalo sinnim za sve odmetnike – stoga do dan-danas niko sa sigurnošću ne može da kaže ko je zaista bio taj čuveni razbojnik.
Izvor tekstova: Treće Oko - obradio i prilagodio The Conoplja News


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane