Magazin o Tajnama - No 42

    U Bibliji, na čak 20 mesta se spominje 'Sveti luk'. Najstariji izvori izraelske istorije navode da je ovaj 'luk' bio stožer tadašnje nacije i da su sveštenici pre nego što bi doneli neku važnu odluku, 'konsultovali' se sa tim tajanstvenim predmetom. Taj predmet je najpoznatiji pod imenom Zavetni kovčeg.

     I ne samo to. Po ne samo legendama, Izraelci su taj 'luk' neko vreme uspešno koristili u borbama sa Filistincima. Tajanstveni 'luk' porušio je i zidove Jerihona, što je kasnije kroz predanje pretvoreno u snažan zvuk trube koji je sravnio grad.
    U svakom slučaju, ostalo je neobjašnjeno čime su to debeli i visoki zidovi koji su Jerihon opasivali i štitili, naprosto rasečeni po dužini. I onda su pali, pola na jednu, a pola na drugu stranu. Sav prostor na kojem se grad nalazio,, sa okolinom, i dan danas pruža sliku - kao da ga je neko stavio u ogromno sito i snažno prosejao.
    Da li je to možda posledica zemljotresa? Nemali broj arheologa odbacuje takvu mogućnost, jer ruševine nisu onakve kakve bi trebale biti u slučaju da je grad razoren zemljotresom. Legenda kaže da kada su se Filistinci dočepali ovog tajanstvenog predmeta, plen su odneli i smestili u Dagonov hram, pod noge idola Dagona. Ali, kada su sveštenici sutradan ušli u svetilište, Dadon je, razbijen u nekoliko komada ležao pred svetim kovčegom.
    Po mišljenju nekih naučnika, tajanstveni kovčeg odnosno 'luk', nije ništa drugo do svojevrsni akumulator električne energije. Oni su uvereni da je 'sveti luk' u stvari bio električno pražnjenje snage između 500-700 volti. Postoji čak i opis ovog starodrevnog akumulatora, a daje ga Mojsije, koji tvrdi da je nalog za njegovu izradu dobio od Gospoda. Po Mojsiju, ali i po opisu sačuvanom i u nekim drevnim dokumentima, uključujući egipatske papiruse, sveti kovčeg bio je od drveta, dug 2.5 lakata, isto toliko dubok, i širok 1.5 lakata. Sa spoljne i unutrašnje strane bio je optočen zlatom. Na dve spoljne, uže strane, imao je po jednu zlatnu ljudsku figuru, a kada su sveštenici koji su jedini znali da rukuju kovčegom, to hteli, između te dve figure javljala se bleštava svetlo plavičasta munja.

    Postoje provereni podaci da je ta munja usrćivala sve 'neposvećene' koji bi joj se približili, ali i one koji bi, nepozvani, dirali sveti luk. Nema, međutim, nikakvih informacija o tome na koji je način ovaj električni sanduk punjen nakon što bi struja iz njega bila potrošena na ovo ili ono, uključujući i neke verske obreda.
    Zna se samo da su i sveštenici, koji su jedini smeli da mu prilaze i da ga korsite, kada je trebalo da ga dodirnu ili enetualno prenesu, radili to isključivo pomoću dve oblice od hrastovine ili maslinovog drveta. To znači, smatraju današnji naučnici, da su dobro znali za postojanje provodnoka, odnosno izolatora.
    Nije samo Mojsije znao tajnu električne energije. Pre njega, za nju su znali i egipatski prvosveštenici, od koji je i sam Mojsije tu tajnu naučio. Po ovim istraživačima, Keopsova piramida je bila sklonište svetog kovčega, koji je bio držan u Kraljevoj sobi gde i danas postoji jedna vrsta kamenog sarkofaga čije dimenzije u potpunosti odgovaraju dimenzijama svetog kovčega, odnosno 'luka'. Nije li svojevrsni akumulator bio čuvan baš u tom sarkofau.
    A upravo je smeštanje svetog kovčega u Keopsovu piramidu, čija je tek drugorazredna funkcija bila da bude robnica faraona Keopsa, objašnjenje za tvrdnju u staroeipatskim pisanim dokumentima, da je ovo zdanje sadržavalo celokupnu energiju sveta.
    Da se vratimo Mojsiju i njegovom poznavanju električne energije. Postoje, naime, neki dokazi da je Mojsije, pre nego što je Izrealce poveo preko Sinaja, da bi ih izbavio eipstskog ropstva, bio obrazovan tamo gde su bili obrazovani i najviši egipatski sveštenici. Dakle, oni koji su jedini smeli da znaju za elektricitet i da ga koriste. Dokumneti potvrđuju da je sveti kovčeg Izraelaca bio izrađen na osnovu Mojsijevih uputstava, a otvoreno je pitanje da li je 'plamen' stvarno dobio od Boga ili od onih čije je bio učenik u Egiptu.
    No, bez obzira na ovu dilemu, istorijska je činjenica da su Izraelci neko vreme uspevali da se uspešno brane od svih neprijatelja zahvaljujući upravo znanju kako da koriste 'sveti luk'. Zna se i da je 'sveti luk' bio nošen u Jerusalim i niz drugih ondašniih izraelskih gradova i naselja, uključujući i današnji Hebron. Za sada, ostaje nejasno da li nekada postojala dva sveta kovčega, egipatski i Mojsijev. Ne mali broj savremenih istraživača ogovara potvrdno. Onaj Mojsijev je bio kopija starijeg - egipatskog.
    Da postojanje 'svetog luka' odnosno kovčega nije samo legenda bez osnova, upozoravaju i starorimski pisani izvori. O tome, naime, piše Plinije, koji, istina, smatra da je upotreba 'luka' drevna ritualno verska tradicima Etruraca. A u jednom drugom rimskom dokumentu piše kako je izvesni Lucije Pizon znao za umeće pravljenja smažnih munja i za sanduk iz kojih su one izvlačene. Pizon je nameravao da to čudo pokloni imperatoru i naložio je Tulijusu Hostilijusu da sanduk odnese u Rim. Međutim, Hostilijus je poginuo jer nije znao da barata sandukom, a ovaj je izgubljen.
    Nestao je, mada nema nikakvih pisanih ili bilo koji drugih objašnjenja kako i kada, i egipatski Sveti kovčeg. A, nestao je, kako je već rečeno i onaj Mojsijev. Gde, to je najveća tajna. Za sada, njenom otkrivanju nisu doprinela brojna arheološka istraživanja na nekoliko mesta u Izraelu. Njima je jedno vreme rukovodio i nekadađnji general Moše Dajan, koji se proslavio u pobedama u trećem arapsko - izraelskom ratu. Dajan je istraživao prostor u Hebronu i oko njega, a arheolog Jigal Jadin, vršio je iskopavanja o okolini Masade. Postoji i hipoteza da bi Sveti kovčeg mogao biti i pod ruševinama Solomonovog hrana. Ali, do sada nije tamo otkriven.
    Nema ni potvrdnog, ni odrešnog odgovora na pitanje nisu li ga se možda dočepali krstaši, peciznije Templari i napuštajući Svetu zemlju, poneli 'sveti luk' na Zapad. Istraživanja u tom pravcu obavljena u Francuskoj, jer Templari su neko vreme bili moćni na njenim prostorima, nisu nimalo pomogla. Gde je Kovčeg zaveta ili 'sveti luk' samo dragi Bog zna.

    Šta je NDE? To je skraćenica za engleski pojam 'Near Death Experience', što u prevodu znači otprilike - iskustvo bliske smrti. Istraživanjem ovog, za sada još neobjašnihvog fenomena, tačnijem istraživanjem tvrdnji ne malog broja ljudi da su bili mrtvi, da su stigli do dimenzije života posle smrti i da su se odande vratili, u Americi se mnogo godina bavi Udruženje za ispitivanje NDE iskustava, a u Francuskoj isto to udruženje osnovano je još 1980. godine.

    U SAD je evidentirano preko 8 miliona 'povratnika sa one strane', koji su se prijavili ovom udruženju. Francuskom udruženju bilo se javilo 3.000. U Americi je istraženo 6.500, a u Francuskoj 900 tih kazivanja. Sa obe strane Atlantika istraživanja tajni NDE nastavljaju se. U ispitivanjima su uključeni i lekari, posebno psihijatri, ali i psiholozi, kao i medicinsko osoblje niza bolnica čiji su pacijenti doživeli iskustva bliska smrti i o kojima postoji verodostojna medicinska dokumentacija, koja je za istraživače i najdragocenija. Reč je, naime, o zvaničnim bolničkim dokumentima koji podvrđuju 'smrt', ali i još neobjašnjivo oživljavanje nekih bolesnika koji posle vraćanja u život izjavljuju da su biti 'tamo sa druge strane'.
    U nekoj drugoj dimenziji, iz koje su se, ni sami ne znajući kako i zašto - vratili. Stručnjaci koji su ih ispitivali kažu da za ove slučajeve, a ima ih desetine hiljada, kako u SAD tako i u Francuskoj, trenutno sa sigurnošću mogu da tvrde da se kod njih ne radi o nikakvoj sugestiji. A još manje o eventualnoj masovnoj psihozi 'života posle smrti', jer se raspolaže nepobitnim dokazima da su ove osobe klinički bile mrtve kraće ili duže vreme. Drugu grupu, po verodostojnosti podataka, čine oni sa NDE iskustvom koji su 'umrli' kod svojih kuća, a čiju je smrt potvrdio bilo njihov lekar, bilo pogrebnik. Treću, najbrojniju grupu čine osobe koje tvrde da su imale NDE iskustva, ali to ne mogu da dokažu bilo kakvom dokumentacijom. Moguće je da je deo tih osoba, na neki način, pod uticajem medija oji sve češće pišu o fenomenu NDE. I američko i frencusko Udruženje za NDE,osim što prikupljaju izjave onih koji tvrde da su doživeli 'život posle smrti', ispituju i verodostojnost tih kazivanja. Za sada, ubeđenje je da su iskustva onih iz prve i druge grupe stvarna, mada još nema naučnog objašnjenja kako je to moguće.
    Pogotovo je tajna za lekare koji su članovi istraživačkih timova, kako je moguće da mozak onih koji su klinički bili mrtvi i čije su životne funkcije zaustavljene, po povratku iz dimenzija posle smrti, nemaju nikakva oštećenja na mozgu, mada bi ona morala da se jave samo posle nekoliko minuta od prestanka disanja i blokiranja krvotoka. Ništa manje zagonetno nije ni pitanje kako je moguće da ni koagulacija, zgrušavanje krvi, do čega dolazi posle smrti, ne ostavlja tragove na onima koji tvrde da su imali NDE iskustvo.
    Ovo i još neka druga pitanja vezana za 'život posle smrti' i za povratak iz te dimenzije, još su bez odgovora. Kada budemo imali te odgovore, verujemo da će nam fenomen NDE postati mnogo jasniji. Evo za primer, iskaz Margarit Renoar, koja je bila zaposlena u predstavništvu jedne velike francuske firme u Tunisu:
- Iznenada, osetila sam kako me obuzima vrelina i imala sam utisak kao da mi se telo topi. U tom trenutku, kao da me je našto podiglo sa kreveta i uvuklo u nekakav obojeni oblak koji me je nosio. Zastala sam na nekih 400 metara od zemlje i jasno sam videla šta se tamo dole dešava. Moja majka je plakala pored kreveta na kojem je ležalo moje telo, a oko nje su bili rođaci, komšije i poznanici. Da li sam tada ušla u zonu svetlosti ili me je ona obasjala, ne znam tačno, ali ta svetlost, ma koliko svetla bila, nije bila nesnosno blještava. Okružena njom, ušla sam u nešto mračno, obojeno crnim i tamnoljubičastim. Odjednom, neka sila kao da me je povukla nazad. Imala sam utisak kao da skačem naglavce sa velike visine. Osetila sam nešto kao udarac kada sam se ponovo našla u telu. Trebalo mi je vremena i dosta truda da se u njega smestim. Još više vremena mi je trebalo da opat mogu da mičem rukama i nogama i da progovorim.
    Lekar koji je lečio Margeritu, kontatovao je da su još životne funkcije prestale gotovo tri sata pre nego što su ponovo uspostavljene, neznano kako. Osećanje snažne toplote i svest da umiru, zajednički su za svaki scenario fenomena NDE. Najveći broj onih koji su ga doživeli u bolnicama, izjavljuje da je to bilo propraćeno izjavom lekara ili medicinskog osoblja, da 'više ništa ne može da se uradi'.
    Identično kažu i oni koji su doživeli NDE kod svojih kuća, ukoliko je lekar bio prisutan u tim trenucima. Za sve koji su prošli kroz NDE, zaedničko je i to što tvrde da su neposredno pre no što bi počela levitacija, odnosno lebdenje 'nečega njihovog' iznad beživotnog tela, osetili smirenje. A oni čiji su poslednji trenuci bili praćeni bolovima, tvrde kako su u trenutku početka levitacije ti bolovi nestali, ma koliko bili jaki.
    Početak levitacije je trenutak takozvane dekorporacije, odvajanja duševnog od fizičkog tela. Svi oni koji su kroz to, kako tvrde, prošli, govore i o tome da je duševno nastavilo da živi, da je i dalje mislilo i osećalo emocije, da je moglo i da vidi i da čuje, ali da je bilo nematerijalno i da je moglo, bez ikakvih problema, da prolazi kroz zidove, ali i kroz ljude okupljene oko samrtničke postelje.
    Levitacija je kod svih osoba sa doživljenih NDE fenomenom, uvod u ulazak u svetlost. Neki od njih svetlo dovode u vezu sa ulaskom u nešto nalik mračnom vrtlogu, a neki to opisuju kao mračan tunel. Na kraju vrtloga ili tunela, opet je svetlost. Svi do sada ispitani potvrđuju kako su u tu drugu svetlost ušli, ali da ih nje nisu izašli. U tome su ih sprečavala ili neka zatvorena vrata ili kakva druga prepreka. Jasno nam je da oni koji nam saopštavaju iskustva sa NDE, ta vrata, odnosno te prepreke, nisu prošli, jer da su to uradili, ne bi više mogli da nas o svojim iskustvima izvest.
    Ne znamo, međutim, da li je to tačka koja odvaja život od smrti, jer ima i onih koji izjavljuju kako su taj prag prekoračili i bili na nekim prelepim livadama sa svećem, rekam i okruženi nežnom muzikom za koju, međutim, nisu u stanju da kažu odakle je dopirala. Ono što ipak znamo, to je da se svi oni koji su doživeli NDE više ne boje smrti

    Jednoga dana mladi poljoprivrednik Sabaja uputio se poslom u susedno selo. Put nije bio dug, uglavnom je išao kroz polje i samo jednim kratkim delom približavao se šumi. I baš kada je goloruki Sabaja bio na tom mestu, iz džungle je izašao tigar. Nije bilo nikave sumnje da je baš to legendarni ljudožder. Tigar je bio neverovatno veliki, sav nekako očerupan. Izdvajale su se njegove velike, gladne oči.

    Mladić je izjavio: 'On se netremice zagledao u mene i video sam kako mu polako otiču oči od zlobe i krvi. Dakle, nije bilo sumnje u to kakve su namere bile ove džinovske mačke'.
    Činilo se da je mladićev položaj bezizlazan. I tada je Sabaja, ni sam ne znajući zašto, otvoreno usmerio svoj pogled pravo u tigrove oči, u mislima mu naređujući da se smesta okrene i ode. Uz to je mahinalno ponavljao neke reči, kojih kasnije nije mogao da se seti. I - dogodilo se neverovatno! Moćna zver se, kao kavo mače, uplašeno okrenula i vratila u šumu.
    Na ovaj način su se, po prvi put, otkrile Sabajine jake hipnotičke sposobnosti, o kojima ranije ni sam nije imao pojma. Posle nekog vremena, ovaj poljoprivrednik, pošto je stekao znanje iz medicine, postao je poznati hipnolog.
    Ima puno slučajeva kada se u ektremnim situacijama kod ljudi otkriju neverovatne psihičke snage, a ponekad i neslućene fizičke mogućnosti. Poznato je, recimo, da za vreme Drugog svetskog rata, među ruskim vojnicima gotovo da nije bilo prehlade, pa čak ni želučano crevnih obolenja, iako su uslovi u kojima su živeli i hranili se, bili daleko od higijenskih. Pedestih godina XX veka, u jednom selu kod Smolenska žena je u stanju afekta utrčala u zapaljenu kuću da bi spasla sina. Kada je izašla, sa detetom u naručju, nije imala na sebi ni najmanju opekotinu.
     Skromni dramaturg Kiril K. dodatno je zarađivao pišući libreta za mesno opersko pozorište. Jednom je došao u miliciju i izjavio da pozorište, povodom nekog jubileja, planira da pripremi novu predstavu. Sudeći po honoraru, bila bi to veoma isplativa porudžbina. Ali, diretkor pozorišta traži od Kirila veliku sumu novca kao mito, ako ovaj želida dobije posao. U miliciji su mu rekli:
- Dajte mu mito, a mi ćemo ga uhapsiti na licu mesta.
    Kiril je rekao da nema toliki novac, a u miliciji su predložili da oni daju njihov novac, dok će prethodno zapisati serijske brojeve na novčanicama. U dogovoreno vreme Kiril je došao u milicijsku stanicu gde su mu na revers izdali paket sa novcem, posle čega je, u pratnji dvojice operativaca pošao u pozorište.
    Popeli su se na drugi sprat. Kiril je ušao u direktorov kabinet, a milicajci su ostali kod vrata. Malo potom dramaturg je izašao i rekao:
- Sve je u redu, uručio sam mu novac.
    Sda su u direktorov kabinet ušla sva trojica, a jedan milicioner je rekao direktoru:
- Malopre ste primili veliku sumu novca kao mito.
- Ništa ja nisam primio - odvratio je začuđeno direktor.
- Kako niste primili?
- Lepo, nisam.
    Operativci su se okrenuli dramaturgu Kirilu:
- Jeste li mu dali novac?
- Jesam.
- Ništa mi on nije dao - poricao je direktor.
    Milicionari su morali da pretraže kanselariju, ali novac nisunašli. Dramaturg je pratio bezuspešnu akciju već iznerviranih operativaca, obuzet unutarnjom panikom, dok je direktor mirno sedeo u svojoj udobnoj fotelji. Dramaturg je osećao da je izigran. Služiće na podsmeh celom gradu. Uz veliku muku uspeo je da se pribere. Savlađujući bes, odjednom je ugledao novac.
- Eno paketa sa novcem - uzviknuo je pokazujući suvenir koji je stajao na stolu. Metalna ploča izgledala je monolitna, ali se u stvari rasklapala, a unutra je bio sakriven novac.
    Kasnije je Kiril naučio da sebe dovede u stanje da može pogledom misleno da prodire u unutrašnjost predmeta. Kasnije je svojom vidovitošću mnogo pomagao u radu milicije.
    Dimitrije K. došavši u goste svome saradniku Feliksu, spazio je fotografiju lepe devojčice. Domaćin je objasnio da je to njegova ćerka iz prvog braka, koja je otputovala sa majkom u Amriku, tamo se razbolela i umrla. Mnogo gorčine je bilo u njegovim rečima. Dimitrije je nastavio da razgleda fotografiju i odjednom, ni sam ne znajući zašto, sa sigurnošću je rekao:
- Ona nije umrla. Ova devojka je završila školu i sada uči za dizajnera. Živi sa majkom u trosobnom stanu. Oseća se dobro i savršeno je zdrava. Letos je bila na odmoru u Meksiku.
    JOš mnogo stvari je ispričao zapanjenom Feliksu i svi ti navodi uskoro su bili i potvrđeni. Da bi konačno razdvojila oca od kćeri, da e ne bi dopisivali, da on ne bi iz Rusije telefonirao, zlobna žena pribegla je ovako čudovišnoj izmišljotini.
    Čovek vrlo malo zna o sebi samom i o svojim negraničenim mogućnostima i sposobnostima. Te sposobnosti se ponekad otkrivaju iznenadno, u nekoj neočekivanoj ili ekstremnoj situaciji.

    Vila zvana Hau Branč, stara nekih 200 godina, nalazi se u blizini grada Amelija, u Virdžiniji, u Americi. Svojevremeno je bila stambena zgrada vlasnika plantaže koja je obuhvatala 6.000 hektara plodnog zemljišta. Od početka XX veka, od tog velikog imanja ostala je samo vila okružena sa nekoliko hektara bašte, dvorišta i parka, dok je ostalo zemljište odavno promenilo vlasnike i nameu, jer je njegov najveći deo upotrebnjen za gradnju grada Amelije.

    Vilu su polovinom 1964. godine kupili supružnici Keri i Gibson Mek Konegju., jer je majka gospođe Heri, Harijet Mejsn, u mladosti živela neko vreme u njoj kada je tokom leta dolazila kod ćerke tadašnjih vlasnika. Elem, Keri Gibson, njihova ćerka i dvojica sinova, uselili su se u Hau Branč 13. augusta 1965. Prvih nekoliko sedmica sa njima je bila i HArijet, koja se zatim vratila u svoju kuću u Dikosberiju, u Masačusetsu, u kojoj je živela sa mužem.
    Do 23. novembra te godine, novi vlasnici vile su živeli bez ikakvih problema. A tada, negde oko pola noći, sve ih je probudio zastrašujući krik. Ponovio se nekoliko puta, tako da su Keri, Gibson i deca jasno čuli da se radi o ženskim kricima. Dolazili su negde sa tavana. Uplašeni, do jutra nisu zaspali, ali se nisu usudili da se popnu na tavan i vide o čemu se radi.
    Kada se dobro razdanilo, svi su otišli na tavan. Ali, tamo nisu uspeli da pronađu odgovor. Tamo nije bilo nikoga, niti je bilo šta ukazivalo da je iko tu odavno boravio. Za svaki slučaj, obavštena je policija. Njena ekipa je pretraživala tavanski prostor, ali ni to nije davalo rezultat. Utvrđeno je da na tavanu nije bio niko najmanje 2-3 protekle godine.
    Donekle umireni time i verujući da su bili žrtve neke zvučne halucinacije, novi vlasnici su se smirili. Tokom sledećih šest meseci nije se dešavalo ništa. Međutim, u noći između 13. i 14. marta 1966. godine, krici su se ponovo oglasili. I opet nije pronađen njihov izvor. Sve se ponavljalo od tada, u razmacima od tačno šest meseci, do noći između 13. i 14. marta 1978. Od tada, krici više nisu registrovani.
    Ali, zato je krike zamenilo pojavljivanje 'devojke u belom'! Prvi put videla ju je Keri u julu 1978., a ona kaže:
- Predveče, 11.jula, iz kuhinje u przemlju pošla sam u trpezariju da spremim nešto za večeru. Uto, u hodniku između kuhinje, trpezarije i sobe koju zovemo bibliotekom, pred njenim vratima, ugledala sam neki beli, izduženi 'predmet'. Bio je beo, ali niej bio proziran. Kada sam se pribrala od iznenađenja, učinilo mi se da vidim žensku priliku - mladu. Kao da je preda mnom stajala neka devojka obučena u dugu, široku haljinu. Od onih kakve su se nosile pre više od sto godina. Učinilo mi se kao da otvara vrata od biblioteke, da bi onda iznenada nestala.
    Ona o tome, međutim, nikome od ukućana ništa nije rekla, jer se pobojala da ih ne uplaši. Ali, četiri noći kasnije, ćerku Mjuriel, oko ponoći je probudilo snažno, uporno lajanje njihovog psa, koji je te noći, jer je bilo toplo, bio ostao u dvorištu. Ona se poverila majci i ispričala joj sledeće:
- Mislila sam da traži da ga pustim u kuću, sišla sam i otvorila mu vrata. Utrčao je i pojurio prema biblioteci, čija su vrata bila otvorena. Pošla sam za njim i stala zapanjena. Pas je veselo mahao repom pred devojkom u belom koja je sedela u jednoj od fotelja. Upravo sam htela da tu devojku upitam ko je i kako je ušla u kuću, kada je odjednom nestala. Pas se umiro i legao pored moje noge.
    Majka je po ćerkinom opisu devojke zaključila da je to ona ista koju je i ona sama videla. Od tada, pa sve do 1984. svi ostali ukućani su, čak i po više puta, sretali 'devojku u belom'. I to uvek ili pred bibliotekom ili u njoj. Ukazivala im se na duže od 10-tak sekundi, a onda je izenada nestajala. U augustu 1984. Harijet je došla u posetu ćerki Keri i ostalima. A krajem tog meseca, i ona sama je videla devojku, ali nije se iznenadila. Ona je objasnila:
-Sretala sam je ja u kući pre mnogo godina, kada sam ovde dolazila u goste kod moje prijateljice Nensi. I ona je sretala to biće. Sretali su je i Nensini roditelji. Ali, nisu znali ko je, niti kako se pojavljuje. Zbog te utvare, oni su se iselili iz vile i u njoj nikada više nisu živeli. Zato su je i prodali. Gibsonu i keri. A ja sam na tu devojku bila potpuno zaboravila, dok je ponovo nisam sredla sada kada sam vam došla u goste.
    Otkako je Harijet videla devojku u belom, ova je prestala da se pojavljuje. No, od leta 1984. do leta 1991. godine, stanovnici Hau Branča, najčešće tokom jeseni i zime, u smiraj dana, skoro svakodnevno, čuli bi zvuk onih zvona koja se vezuju govedima oko vrata kako bi ih vlasnici lakše našli ukoliko odlutaju.
    Ali, vlasnici vile nisu imali goveda, niti bilo kakvu drugu stoku. Nikakve stoke nije bilo ni u okolini Hau Branča. Povremeno, čuo bi se neki muški glas koji kao da je nekoga dozivao. Dolazio je uvek iza stare drvene zgrade koja je nekada bila senik, naslonjen uz nekadašnju štalu koja je davno srušena.  Pokušaji Gibsona i sinova da uvrde ko to zove nisu dali rezultate. Nigde iza senika, ni bilo gde oko njega, nisu otkrili nikakav trag ma čijeg prisustva. To nije uspela ni policijska istraga.
    Isto je bilo i sa batom nečijih tešpkih koraka koji bi, s vremana na vreme, dopirao negde iz dvorišta. Ni na njegovom popločanom, ni na zemljanom delu nije pronađen bilo čiji otisak. Osim onih za koje je nepobitno dokazano da pripadaju članovima porodice. Neobjašnjivo je ostalo i povremeno javljanje intenzivnog mirisa ruža ili pomorandža u prizemnom delu vile. Bez odgovora ostala su i pitanja štas to pada u nekadašnji, tada već decenijam isušeni, kanal za navodnjavanje dela nekadašnje plantaže. Ali, stanari Hau Branča povremeno bi jasno čuli da nešto teško pada u vodu - a vode nigde.
    Nije razjašnjeno ni ko je bio čovek sa petrolejskim fenjerom u ruci, koji se iznenada pojavio na vratima senika u jesen 1991. Videli su ga svi članovi porodice kako prelazi preko dvorišta. Kao da se bio uputio ka ulazu u kuću. I tu je odjednom nestao. Ali, još gotovo pun minut se jasno video upaljeni fenjer. Bukvalno je lebdeo u vazduhu, a da ga ništa vidljivo nije držalo u tom položaju.
    Prema iskazima ukućana, načinjen je foto robot 'devojke u belom' koja sedi u fotelji. On se i sada nalazi u biblioteci u Hau Branču. Uz nju u sedećem položaju, nasrtan je is to sa nekim predmetima na njemu koje su ukućani viđali kada i žensku figuru u belom. Ovi i slični fenomeni nastavili su da se javljaju do leta 1993. godine. Tada je jedan rođak Keri i Gibsonu doneo na poklon sliku devojke obučene u belo, u sedećem položaju sa glavom podbočenom desnom rukom. Rekao je da se radi o portretu izvesne Florens Rajt i da je urađen 1900. godine u Diksberiju.
    Kada su Keri i Gibson odmotali poklon, ostali su pomalo razočarani. Istina, videli su lep ženski portret koji kao da je rađen olovkom, u crno beloj tehnici. Umetnik kao da je uradio crtež, možda studiu, a ne uobičajeni portret. Ipak, jer se radilo o poklonu, slika Florens Rajt stavljena je u odgovarajući okvir i postavljena na jednom od zidova biblioteke. Ko bi je malo pomnije pogledao, činilo mu se da crte lica imaju sličnosti sa likom fotorobota, ali na to tada niko nije obraćao pažnju.
    Ali, otkako je portret stigao u vilu, u njoj i oko nje ponovo su poeči da se pojavlju neobjašnjivi fenomeni, mada ne tako učestalo kao nekada. Povremeno bi se ukućanima pričinilo da za tren opet vide 'devojku u belom' i da čuju dozivanje iz dvorišta i korake. I baš zbog toga, početkom 1995. godine Keri i Gibson počeli su da razmišljaju da prodaju kuću. U traženju nove zgrade koju bi kupili, Gibson je 27. aprila, popodne, u biblioteci sedeo i čitao novine. Izjavio je sledeće:
- Ne znam zgog čega, ali u jednom trenutku, kao da me je nešto navelo da bacim pogled na portret. Učinilo mi se da sanjim nešto nije kao ranije, ali nisam uspeo da odgonetnem šta. I ponovo sam uzeo novine. Tada, kao da sam spazio da se na portretu, do tada crno belom, počinju da pojavljuju neke boje. Bolje sam ga pogledao i stvarno ustanovio da ne haluciniram.
    Ono što je on prvi video, tada i tokom nekoliko sledećih dana su videli i Keri i sinovi i ćerka - portret je počeo, sam od sebe, da se boji. Ovo su uočili i mnogi koji su od tada pa sve do kraja 1995. dolazili u Hau Branč. Nakon skoro osam meseci, portret Florens Rajt blesnuo je jarkim bojama. Njena kosa postala je ticijan crvena, ten boje alabastra, obrazi rumeni, kao i usne. Njena haljina dobila je toplu pastelno belu boju, oči su joj postale svetloplave, a presvlaka na fotelji tamnozelena.
    Porter je tada odnet na ekspertizu stručnjacima, najpre u Memfisu, a zatim i u Njujorku. Njihov sud je bio - niko, u novije vreme, na portretu ništa nije radio bojama. A i one su od one vrste boja kakvih više nema! Ekspertiza je završena polovinom 1997. kada je portret vraćen u Hau Branč.
    Zainteresovani neobjašnjivom transformacijom portreta i onim što se proteklih decenija dešavalo, Keri i Gibson, uz pomoć prijatelja i porodice Rajt, došli su do nekih zanimljivih saznanja. Saznali su da je Florens iznenada umrla pre nego što je slikar počeo da je portretiše. Bio je uspeo samo da olovkom napravi skicu portreta, ali nije dospeo i da započne rad sa bojama. Devojčina porodica, zbog njene smrti nije se više interesovala za portret i tako je slika ostala kod slikara. Pronađena je u njegovoj zaostavštini, nakon njegove smrti, 1929. godine. Sa ostalim delima i skica se decenijama nalazila u depou jedne galerije u Memfisu, dok je nije kupio Kerin rođak. Doznali su i to da je Florens do 1900. godine, kada je umrla, često dolazila u Hau Branč u goste i da je volela tu kuću. Otuda i pretpostavka, ali još ničim dokazana, da je bađ zbog toga njena utvara zdanje posećivala sve dok njen porter nije smešten u tu kuću. Pretpostavlja se i da je njen duh završio portret obojivši ga. Da li je tako? Ne znamo, ali činjenica je da, otkako se njen portret 'obojio', u Hau Branču nema više neobjašnjivih fenomena.