Misterija Zelenih Svetlosti

   Potpukovnik vazduhoplovnih snaga SAD-a, Dojl Riz, bio je inače i član Ureda za specijalna istraživanja u Kirklendu, vazdušnoj bazi u Novom meksiku.

    Potpukovnik Riz, u jednom poverljivom momerandumu brigadnom generalu Džozefu kerolu, direktoru Specijalnih istraživanja, 25. maja 1950. godine piše: 'Na jednom sastanku sa vladinim i vojno obaveštajnim službama, u decembru 1948. godine zaključeno je da je učestalost neobjašnjenih vazdušnih fenomena u oblasti Novog Meksika takva da treba preduzeti organizovano osmatranje, evidentiranje i izveštavanje o tim neobjašnjivim nebeskim pojavama'.


    Od decembra 1948. godine vojne vlasti Novog Meksika preuzele su odgovornost za skupljanje i dostavljanje informacija sa ovog područja o vazdušnim fenomenima. Napravljena je i podela na tri moguće kategorije: fenomeni zelenih lopti, fenomen diskova ili njihovih varijacija i verovatno meteorski fenomeni.
    Potpukovnik Dojl Riz Objašnjava generalu Kerolu da je na spomenutom sastanku priložena i jedna analiza pojave zelenih vatrenih lopti u ovom području, koju je objavio doktor Linkoln La Paz, koji je i sam bio očevidac ovih čudnih fenomena.
    On je direktor Instituta za meteore i čelni čovek Odeljenja za matematiku i astronomiju na Univerzitetu Novi Meksiko. Učestvovao je u raznim naučnim eksperimentima i testiranjima. Od 1948. dr La Paz je bio dobrovoljni konsultant za ovaj okrug u vezi sa ispitivanjem zelenih vatrenih lopti.
    U Los Alamosu, u Novom Meksiku, 17. februara i 14. oktobra 1949. sazvane su konferencije radi diskusije o fenomenu zelenih vatrenih lopti. Bili su prisutni i predstavnici FBI-a, Službe ratnog vazduhoplovstva za specijalna istraživanja, američke Komisije za atomsku energiju, Projekta za specijalna oružja Oružanih snaga SAD-a i još neke druge. Jasno je da je misterija zelenih vatrenih lopti bila veoma interesantna za američku administraciju. Potpukovnik Riz je napomenuo da logično objašnjenje u pogledu porekla ovih zelenih vatrenih lopti nije pronađeno. Međutim, generalno je zaključeno da ti fenomeni postoje i da treba naučno da se proučavaju dok se ne pronađe zadovoljavajuće objašnjenje. Potvrđena je kontinuiranost neobjašnjivih fenomena u blizini osetljivih instalacija i izražena zabrinutost zbog svega toga.
    U jednom, još i danas delimično cenzurisanom memorandumu, tvrdi se da je Ratno vazduhoplovstvo, zajedno sa (ime cenzurisano), uspostavilo mnoštvo posmatračkih stanica u blizini Vojna u Novom Meksiku. Svrha je bila fotografisanje, određivanje brzine, visine i prirode neobičnih fenomena koji se nazivaju 'zelene vatrene lopte ili diskovi'. Osoblje (ime cenzurisano) je 24. maja 1950. videlo osam do deset objekata vazdušnih fenomena. Održavano je 24-časovno posmatranje i ono je nazvano 'Projekt Tvinkl' - Svetlucanje. Ovaj projekat nastavio je da beleži neke vrlo interesantne podatke, sugerišući da su zelene vatrene lopte manifestacije nečeg drugačijeg od prirodnih fenomena.


    U poverljivom izveštaju pukovniku rizu, na pet strana, dr Linkoln la Paz, 23. maja 1950. piše da su horizontalne putanje većine vatrenih lopti viđenih u decembru, izuzetno neobične. Naime, pravi meteori retko su primećivani kako padaju horizontalno. I vrlo mala visina vatrenih lopti u oštroj je suprotnosti sa pravim meteoritima.

    Većina decembarskih vatrenih lopti bila je žive zelene boje, dok je to kod pravih meteora retko primećivano. Dužina viđenja zelenih vatrenih lopti značajno je veća nego kod običnih meteora. Doktor La paz istakao je: 'Za ovih godinu i po dana pripremanja ovog izveštaja, do maja 1950. godine, napravljene su mnoge dodatne opservacije, a ukupan broj viđenja zelenih vatrenih lopti sada je 72. On je govorio o činjenici da je broj viđenja ovog fenomena u toku poslednja dva meseca drastično smanjen. Nasuprot tome, broj viđenja letećih tanjira u ovom području veći je nego ikad. Doktor La Paz je još rekao da su po njegovom mišljenju, bar neke od zelenih vatrenih lopti bile, u stvari, američki projektili, koji su u to vreme testirani na tom području.
    Mogućnost da su vatrene lopte bile domaćeg porekla, bilo je, u stvari, nešto na šta se aludiralo još od 22. marta 1949. godine, u jednom memorandumu direktoru FBI-a Edgaru Huveru, gde se kaže:' Izgleda da ima razloga za verovanje da se zelene vatrene lopte mogu povezati sa tajnim eksperimentima vršenim od strane neke od vladinih službi, pošto se veruje da su SAD napredovale u razvoju vođenih projektila, u odnosu na druge zemlje.'
    Kakvo god da je poreklo vatrnih lopti, mora se priznati da je u periodu između 1948. i 1950. evvidentiran njihov veliki broj. Nik Redfern, jedan od vodećih britanskih istraživača i poznavalaca misterioznih nebeskih slučajeva, ne odbacuje mogućnost da su zelene vatrene lopte mogle biti američkog porekla, ali se ipak distancira od ove teorije iz prostog razloga što je dr Linkoln la Paz potvrdio da su viđenja vatrenih lopti drastično opala u vreme kada su izveštaji o letećim tanjirima bili brojniji nego ikad. Sve ovo navodi da su ova dva fenomena nerazmrsivo povezana.

    Štaviše, jedan prethodno klasifikovani dokument, koji je poticao iz obaveštajne službe američkog Ratnog vazduhoplovstva i koji je datiran sa 28.10.1947. godine, otkriva da je bilo razmatrano mišljenje nekih ljudi iz armije SAD da leteći tanjiri i leteći diskovi predstavljaju neke interplanetarne letelice. I mišljenje stručnjaka Nika Redferna je da je fenomen zelenih lopti poticao iz daleko čudnijeg izvora nego što je to američka vojska.
    Mada su izveštaji nastavili da se slivaju u 'Projekt Tvinkl', godine 1951. je preporučeno da se on obustavi usled činjenice da je srž nalaza suštinski negativna. Redfern misli da je ovo veoma čudno pošto se mnogi izveštaji prosto nisu uklapali u prihvaćenu teoriju da je reč o meteorskoj aktivnosti. Redfern je zbunjen i zato što ova stvar nije spomenuta u 'Završnom izveštaju' Ratnog vazduhoplovstva o 'Projektu Tvinkl' od 27. oktobra 1951.
    Veoma interesantna tvrdnja u 'Završnom izveštaju' da su u dva slučaja kod vazduhoplovne baze Holoman, 30. i 31. avgusta 1950. bile viđene zelene vatrene lopte ubrzo nakon što su iz te baze bili lansirani projektili. To što su viđenja vatrenih lopti shvaćena ozbiljno od strane Ratnog vazduhoplovstva podržava sledeća tvrdnja nađena u izveštajima 'Projekta Tvinkl', a koja kaže da je 11.septembra 1950. u bazu Holoman postavljen major Glover, komandir 93. borbenog bataljona u Kirklendu, a njegov zadatak bio je da prati eventualne vazdušne objekte. Ovo bi trebalo da omogući lakše uočavanje i fotografisanje iz neposredne blizine. Major Glover nije bio ovlašten da otvara vatru na te fenomene.
    Ovo gore navedeno izgleda potvrđuje opšte prihvaćeno uverenje da fenomen vatrenih lopti zaista postoji. zašto je onda obustavljen 'Projekat Tvinkl?' Proučavanje 'Završnog izveštaja' sugeriše da je nedostatak dokaza u vezi sa ovom misterijom bio glavni razlog za to? Projekat Tvinkl' je obustavljen i zajedno sa zelenim vatrenim loptama pao u zaborav. Međutim, postavlja se pitanje zašto se zaista Ratno vazduhoplovstvo usprotivilo daljem istraživanju, s obzirom da je većina izveštaja o vatrenim loptama poticala iz blizine osetljivih instalacija. Stručnjaci nude dva moguća objašnjenja.
    Prvo bi bilo da je samo Ratno vazduhoplovstvo SAD bilo uveliko nezainteresovano za praćenje tajanstvenih vazdušnih fenomena koji su se pojavljivali u blizini vojnih objekata. Drugo objašnjenje je da je Ratno vazduhoplovstvo bilo itekako svesno činjenice da su zelene vatrene lopte istinska nepoznanica sa mogućim implikacijama po odbranu zemlje i da je zbog toga dalji rad na 'Projektu Tvinkl' prenesen na drugo, kompetentnije telo, čija se aktivnost odvijala pod plaštom službene tajnosti.

    Stručnjaci takođe zaključuju da je vrlo malo verovatno da bi Ratno vazduhoplovstvo otvoreno ignorisalo fenomen zelenih vatrenih lopti, naročito zbog bliskog susreta sa njima u bazi Holoman u avgustu 1950. godine. Sa druge strane, ako je rad na 'Projektu Tvinkl' bio prenesen na drugi istraživači program, onda je on, sa sigurnosne tačke gledišta, bio neverovatno dobro zaštićen, pošto nikakvi detalji o bilo kakvom nasledniku projekta Tvinkla za ispitivanje vatrenih lopti nisu nikada izašli na videlo.  To što je Ratno vazduhoplovstvo SAD-a obustavio 'Projekat Tvinkl' izgleda gotovo isto tako velika misterija kao i same zelene vatrene lopte.


    Iz Novog meksika selimo se u Kaligforniju. Oktobra meseca 1974. godine, NLO ekspert Robert Kar je tvrdio da su se 1948. godine dva leteća tanjira srušila u pustinji Modžejv, u Kaliforniji. Tela vanzemaljaca pronađena su čitava i zamrznuta su u vazdušnoj bazi 'Rajt Paterson' u blizini Dejtona u Ohaju. A kada je ova vest objavljena na mnogih radio stanicama nastao je haos kakav se samo zamisliti može. Vazdušne snage SAD opovrgle su ove vesti, ali pošto se od njih tako nešto i očekivalo, ljudi su ipak poverovali da se dogodilo nešto veoma ozbiljno.
    Stvari su se odvijale sledećim tokom: Kar je 60-godišnji profesor masovne komunikacije a pozvan je da predsedava na Simpozijumu o letećim tanjirima u Tampi. Tada je rekao da je o ovom događaju ćutao zato što ga je profesorski poziv obavezivao na to. Posle ove izjave profesor Kar je postao veoma tražen, jer su svi mediji hteli da čuju detalje o ovom slučaju. Ako američke vazdušne snake imaju podatke o tome, onda, novinari zaključuju da se nešto zaista i dogodilo. Profesor Kar je rekao da su istraživači pronašli dva srušena NLO-a i unutra tela 12 mrtvih vanzemaljaca. Smrt je nastupila zbog dekompresije koja je nastala kada su prozori njihovogsvemirskog broda popucali. Vanzemaljci su bili visoki oko metar, bili su mišićavi sa plavim očima i plavom kosom kratko ošišanom.
    Bilo je očigledno da um je koža pretrpela ultraljubičasto zračenje. Uz veliko obezbeđenje, zamrtznute vanzemaljce su 1950. godine prebacili u bazu 'Rajt Peterson'. Vlasti su o tome ćutale da ne nastupila panika. Počele su da kolaju najrazličitije i naneverovatnije priče. Vremenom je ceo slučaj stigao do medija i to sa još mnogo detalja. Plašt tajne obavio je eksperte koji su dolazili u bazu, jer su se morali zakleti da će o svmu ćutati. Hirurg koji je vršio obdukciju rekao je da je bio potpuno ošamućen kada je video ta bića. U poređenju sa svojim telom imali su nesrazmerno veliki mozak. Novinari su dobili niz novih informacija i da se sada zamrznuta tela dvanaestorice vanzemaljaca sada nalaze u najtajnijoj bazi u Alabami.
    Reporteri su takođe tvrdili da se psiholozi koji su bili upleteni u ovu aferu nalaze pod jakom stražom u jednoj bazi u Novom Meksiku. Ali niko se nije pojavio ko bi mogao reći šta se dogodilo sa svemirskim brodom. niko i ne pominje pitanje kako je Kar došao do svih ovih visoko poverljivih podataka. Nema nijednog očitog razloga zašto bi on bio pozvan u neku istragu. Kolika je greška što se sve drži u potpunoj tajnosti, reći će vreme. Da li je reč o zaveri ćutanja ili o administrativnoj sputanosti.
    Vlada SAD-a nije htela da kaže bilo šta o tome zato što su vanzemaljske letelice bile opremljene antigravitacionom silom koju ona pokušava da stvori već godinama. Da li će se javiti još neki svedoci ove afere ili su oni obeshrabreni svim onim stvarima koje vlada SAD čini protiv takvih svedočenja.