Ova iznenađujuća izjava čula se u razgovoru na temu reinkarnacije sa poznatim violinistom Salvatoreom Akardom. Šta je onda u stvari reinkarnacija? U osnovi reč je o doktrini istočnjačkog porekla koja se zasniva na pretpostavci o besmrtnosti duše.
Prema toj doktrini, posle fizičke smrti duša se stalno iznova reinkarnira u novom telu da bi se oslobodila grešaka i krivica počinjenih u prethodnoj egzistenciji, i tako osoba stiče nove prilike da se pročisti i duhovno uzdigne.
To verovanje, koje je na antičkom Zapadu imalo slavne sledbenike u filozofima Pitagori, Platonu i Plotinu, za Induse je prava religija, jr oni 'seobu duša' smatraju stvarnošću koja se odnosi na sav živi svet, uključujući biljke i životinje. U tom verovanju reinkarnacija može da predstavlja i izvestan oblik kazne za dela počinjena u prethodnom životu. Zbog toga neke indijske fundamentalističke sekte nalažu svojim sledbenicima da su stalno umotani od glave do pete, da bi izbegli kontakt sa mikrobima u kopjima bi mogla ba bude duša nekog reinkarniranog. U Indiji se, osim toga, veruje da je čovek zarobljenik 'samsare', večitog kruga rađanja koje određuje 'karma' - skup pređašnjih dobrih i loših dela, koja mogu da se iskupe samo primernim životom i tako se prekida krug reinkarnacije.
Ali, osim tih ekstremnih oblika, verovanje da se posle smrti počinje od početka i to u ljudskom (a ne životinjskom ili biljnom telu), ima veliki broj sledbenika i na Zapadu, u najmanje trećini hrišćanskog sveta koji su u to uvereni ili verom ili ličnim iskustvom.
Premda je odbacuju i Crkva i nauka, reinkarnacija se naročito vraća u žižu od 1983. godine, kada je nekoliko engleskih i američkih izdavačkih kuća ponovo štampalo više radova o toj temi čiji je autor poznata glumica Širli Meklejn (slika levo). U roku od nekoliko meseci objavljene su tri njene knjige u kojima, u obliku dnevnika, priča čitav niz iskustava sa medijumima sa kojima je krenula u potragu za svojim prošlim životima.
Slavna Širli Meklejn obezbedila je tim knjigama veliku publiku, daleko veću nego što su godinama imale ozbiljnija i dokumentovanija dela. Zauzvrat, glumičine knjige iznenada su probudile interesovanje za reinkarnaciju. Pokrenuta su nova proučavanja i eksperimenti širom sveta.
POKAZATELJI REINKARNACIJE
Ima li pokazatelja da je neka duša reinkarnirana? Stručnjaci kažu da se osim u neverovatnom talentu, kao kod violiniste Akarda, i u drugim događajima ogleda prošli život. Na prvom mestu, to je sećanje na prošli život, sećanje koje cveta samo u prvim godinama postojanja deteta koje iznenada kaže da je neka druga osoba, naziva se drugačije, ne prepoznaje svoje roditelje i traži da ga vrate njegovoj 'pravoj porodici'.
Doktor Paolo Đoveti kaže: 'Takvi slučajevi se ne nalaze samo u Indiji. Postoje mnogobrojni slučajevi, kako u hrišćanskim, tako i u muslimanskim zemljama. Podatak da je to češće u Indiji proističe iz činjenice da dete od dve-tri godine koje se tako ponaša, u toj zemlji saslušaju i shvate ga ozbiljno. Često sami roditelji kreću u potragu za prethodnom porodicom. Kod nas takve stvari se odbacuju kao dečje fantazije'.
Jedan od poznatijih slučajeva reinkarnacije jeste mala Šanta Devi (slika levo), rođena 1926. godine u Nju Delhiju. Tek što je počela da govori, devojčica je rekla da je već jednom živela, pričala je o gradu u kojem je rođena i iznela veoma mnogo detalja o svom prethodnom životu. Kada ju je profesor H. Banardži, jedan od najvećih stručnjaka za reinkarnaciju, odveo na to mesto, Šanta Devi pokazala je gde se nekada igrala i kuću u kojoj je stanovala, čak je pokazala i čoveka za koga je bila udata.
Drugi pokazatelj reinkarnacije je fenomen 'već viđeno'. Taj izraz označava osećaj da smo već doživeli neku situaciju ili videli neko određeno mesto. Istraživač Verner Keler piše: 'Stižemo, recimo, u potpuno nepoznatu oblast, vidimo neki detalj, ili neku osobu, i istog trenutka imamo osećaj da smo to već videli. Spontano se nameće pomisao da 'ponovo proživljavamo neko iskustvo.
Treći pokazatelj je prisustvo 'znaka' i ožiljaka na telu reinkarniranih beba, koje su posledice neke povrede u prethodnom životu. Zabeležen je slučaj jednog velo mladog Indusa koji je na vratu imao ožiljak kao od brijača. Dečak je ispričao da je bio sin jednog berberina i da ga je neprijatelj preklao. Kada su je proverili, ispostavilo se da je priča istinita. Štaviše, s vremenom je ožiljak iznenada i tajanstveno nestao. Takvi znaci javljaju se u mnogim slučajevima reinkarnacije.
LABORATORIJSKA ISTRAŽIVANJA
Mnogi su pokušavali da izazovu u nekome sećanje na prošle živote. Na Zapadu prvi takvi eksperimenti počeli su šesdesetih i sedamdesetih godina. Pioniri su bili: u Velikoj Britaniji medijum Džoan Grant uz pomoć muža, psihijatra Denisa Kelsija (oboje su autori knjige 'Lanac Života'), u Francuskoj Deniz i Arno Dežardan, u Nemačkoj Torvald Detlefsen, koji je u Minhenu osnovao i Institut za neobičnu psihologiju. U Italiji prva je sa sećanjem na prošle živote eksperimentisala Paola Paćifiko.
Prvi naučniu doprinos stigao je iz Amerike zahvaljujući psihijatru Janu Stivensonu, direktoru Instituta za parapsihologiju na Univerzitetu Virdžinija, koji je još šesdesetih godina počeo da sakuplja najbolje dokumentovane slučajeve reinkarniranih osoba. Za kratko vreme uspeo je da sakupi i arhivira više od 2.000 svedočenja. Stivenson je to prokomentarisao: 'Beznačajan broj, ako ga uporedite sa stotinama milijardi ljudskih bića koja su do danas živela'.
U Kaliforniji postoji i 'Udruženje za psihijatrijsko istraživanje prošlih života' - ono obuhvata psihijatre koji koriste sećanje na reinkarnaciju u terapeutske svrhe. U Italiji reinkarnaciju vrlo ozbiljno proučava profesor Antonio Sodaro, lekar koji radi u bolnici Vila san Pjetro u Rimu i koga smatraju pravim stručnjakom za tu materiju. Tokom jednog televizijskog intervjua doktor Sodaro je rekao: 'Mi se vrlo strogo bavimo multidisciplinarnimstudijama. Zahvaljujući regresivnoj hipnozi opažamo da se subjekt može vratiti kroz vreme pomoću specifičnih mehanizama: oživljavanjem, odnosno vraćanjem na preciznu epizodu korak po korak, hipermnezijom, koja se sastoji od ubacivanja hipnotičkih sugestija datiranih pre rođenja'. I tako se u laboratorijskim uslovima vraćaju iskustva iz prošlih života. Na primedbu da subjekt pod takvim uslovima može da laže ili izmišlja, Sodaro je odgovorio: 'Prirodno je da to može da se desi, kao što je moguće da i onaj ko hipnotiše može da sugeriše odgovore. Zbog toga mi ništa ne otkrivamo subjektu posle regresije - o kojoj se ničega ne seća - i ponavljamo eksperiment nekoliko puta mesečno ili godišnje. Ako sećanja ostanu ista i stabilna, onda to sigurno predstavlja argument u prilog autentičnosti regresije. Na taj način često se pokazuju 'oživljeni' delovi života koji imaju logičan sled i savršeno se uklapaju u istorijska zbivanja iz perioda u kojima se događaju. U nekima od njih mogu da se otkriju i događaji zabeleženi u istoriji.'
Profesor Sodaro pratio je slučaj Rozarije, mlade gospođe iz Napulja koja je, tokom regresije, oživela sećanje na prošli život kada je bila Firentinka Marija Petri, čiji je muž Đorđo Ventri poginuo u Drugom svetskom ratu i sahranjen je u Kasinu. Profesor Sodaro našao je u Firenci podatke o gospođi Ventri, čak i ulicu u kojoj je radila, kao i njen potpis u registru posetilaca groblja u Kasinu.
Ali, najzanimljiviji podatak jeste da je gospođa Ventri bila svesna trenutka transgresije, pa i kasnije. Profesor Sodoro je snimio Rozarijino svedočenje o poslednjim bolnim trenucima njenog prethodnog života. Usred akutnih bolova firentinska udovica najednom je osetila veliki unutrašnji mir i imala vizije predivne bašte. Njen paćenički glas u tom trenutku se menja:
- Vidim predivnu baštu punu cveća. Ovde mi je lepo, sada mi je dobro... Neko dolazi...
- Vidite li ga? Možete li nam reći ko je to? - pitao ju je Sodaro.
- To je Đorđo - glasom punih radosti rekla je žena.
SEĆANJE ELEKTRONA
Mnogi skeptici tvrde da sećanja na prošlost zapravo cvetaju u kolektivnom nesvesnom i da su mnoge od tih priča samo plod prevara i mašte. Razni parapsiholozi pokušavaju da objasne fenomen nekom vrstom 'obrnute' vidovitosti. Praktično, neki medijumi su tokom hipnotičkog transa u stanju da sakupe sećanja drugih osoba na bitne događaje.
Istraživanjakoja je obavljao Džamuna Prasad, istraživač iz centra za psihologiju u Džordžtaunu u Indiji, doveli su do hipoteze da je sećanje na prošle živote zapravo povezano sa predisponiranom strukturom mozga. Prasad kaže: 'Takvi ljudi na elektroencefalogramu pokazuju bioelektričnu anomaliju u određenim delovima mozga. Ako postoje veze između vanmoždane i moždane memorije, tajna je, dakle, u našem umu.' Možda je tačno i to da posle smrti ne duša, već sećanja ostaju da lutaju u prostoru i tako se informacije prenose iz mozga u mozak. Žan Šaron u mnjizi 'Duša, ta nepoznanica', piše da u elektronu, koji je bio deo drveta ili životinje, zatim deo čoveka, ostaju registrovana ta različita svojstva.
Pjer Dako, psiholog i psihoanalitičar svetskog glasa i član Međunarodnog Instituta za psihoterapiju i Međunarodne fondacije za analitičku psihoanalizu, isto tako veruje u tu hipotezu i dodaje: 'Ako svaki elektron našeg tela sadrži sećanje na ono čega je bio deo, a u nama postoje milijarde elektrona, od kojih svaki ima iskustva iz prošlosti, onda u svakome od nas postoje milijarde i milijarde sećanja na prošle živote. Celo čovečanstvo je u našim telima!'