Preti Li Nam Mentalno Ropstvo?
Ono što je u nekim zemljama postignuto u oblasti mentalnog uticaja na ljude i životinje, pre je za strepnju nego za radovanje. Da li je u interesu obaveštajnih službi da uvere javnost da sve ovo ne postoji, da bi eksperimenti u potaji mogli nesmetano da budu nastavljeni? Kako je sve počelo i dokle se stiglo ...
Osmeh na lice:
Pronašli smo mnogo toga u prirodi što je ranije bilo skriveno i otkrićemo još mnogo toga kako bismo omogućili ljudima da kontrolišu prirodu - pisao je svojevremeno Lenjin. Mada naizgled kontradiktorno, vođa velike oktobarske revolucije ozbiljno je poštovao praznoverja i verovanja u natprirodno. Verovatno i pod njegovim uticajem mlada sovjetska država još 1924. godine postaje prva u svetu koja finansijski pomaže istraživanje paranormalnih fenomena - što je kasnije nazivano parapsihologijom. Tako je naučni interes, koji je postojao u carskoj Rusiji, i to najmanje od 1891, godine, bio ne samo osujećen nego i ohrabren.
Mnogo decenija kasnije, jasno je da su sovjetski naučnici osvojili najveći deo te skrivene strane znanja i bili su spremni da svoja dostignuća i upotrebe. Čuju se izrazi 'uticaj na daljinu', 'mentalna sugestija' i 'transferi motornih impulsa' - drugim rečima, istražuje se mogućnost da ljudi misle i ponašaju se prema instrukcijama kojih nisu ni svesni. Pitanje dominacije, možda ne kako je to zamišljao Lenjin, ne postavlja se među hiljadama ruskih naučnika i parapsihologa, ali stvarno nije potrebno mnogo mašte da se zamisli kakva bi upotreba tih metoda mogla biti, ili već postoji. Normalno, žalost što bi Rusi mogli upotrebiti 'mentalnu sugestiju' prema svojim ili tuđim građanima, ništa ne smeta NATO stručnjacima, a pogotovo Amerikancima, da eksperimentišu sa sličnim zadacima. Uostalom, mi smo svi, manje ili više, podložni uticajima sublimiranih poruka - reklame na televiziji koje nas 'teraju' da kupimo baš to što nam serviraju. Poznato je da Šveđani zapošljavaju parapsihologe za otkrivanje ruskih podmornica, da mnoge države imaju svoje posebne parapsihološko-obaveštajne odseke, kao i da se sva ova 'prljava rabota' koristi prilikom uticaja na izborne rezultate.
Vratimo se Sovjetskom Savezu. Interes za psihičke tajne nije ni početno inspirisan Lenjinom ili revolucijom, pa čak ni od strane naučnika.
Krivac za sve bio je jedan cirkuski dreser, Vladimir Durov. Njegove životinje, posebno psi, oduševljavale su publiku odlično izvedenim trikovima. Mada to nije izvedeno telepatijom već napornim treningom i pomoću zviždaljke sa ultrazvučnim signalima, Durov je bio uveren da može uspostaviti direktan psihološki kontakt sa svojim izvođačima i da ih tako ubedi da izvedu mnogo komplikovanije cirkuske veštine.
Razmišljao je: 'Treba pretpostaviti sledeće: sugerisati psu da se uspne na sto i da donese knjigu sa njega... uzeo bi mu glavu među ruke, kao da mu simbolično stavljam do znanja da je potpuno u mojoj moći i zagledao bih mu se u oči'.
Durov je odlučio da vizueliše tačnu predstavu onoga što je želeo da bude izvedeno: 'Fiksirao sam mu u mozak sliku koju sam prethodno potpuno vizuelizirao u svom umu. Mentalno sam mu predstavio deo poda na kojem je sto, zatim nogu tog istog stola, pa stolnjak i na kraju knjigu. Tada bi, na mentalnu komandu, pas skočio i poput automata potrčao, skočio na sto i zgrabio knjigu zubima'.
Gledajući Durova i njegove pse, jedan od najvećih naučnika toga doba, Vladimir Bekterev, inače veliki prijatelj refleksologa Ivana Pavlova, odlučio je da sve to ispita u laboratoriji. Posle nekoliko opita, uvek sa drugim psima, Bekterev je došao do zaključka da se pseće ponašanje odvija u skladu sa 'sugestijama uma', čak i onda kada trener i pas nisu mogli da vide jedno drugo. Neki od testova koji su obavljeni bez prisutnosti Durova pokazali su da i sam Bekterev može da utiče na pse. Bektereva je rad sa Durovom ohrabrio da pristupi veoma ozbiljno telepatiji. Kao direktor Istraživačkog instituta pri Lenjingradskom univerzitetu, on je 1922, osnovao Komisiju za izučavanje mentalne sugestije i naložio da rade - ne sa psima, već sa ljudima.
U seriji eksperimenata, uspešno su izvedene 'mentalne projekcije' prema subjektu. Naloženo mu je da piše ili crta bilo šta što mu padne na pamet. Više od dve trećine subjekata nacrtalo je upravo ono što im je mentalnim putem sugerisano. Članovi komisije su se onda koncentrisali na same subjekte a ne na crtež, i počele su se dešavati čudne stvari: postotak samog pogađanja nije bio velik, ali su subjekti nekako uspevali da 'izvuku' usputne asocijacije u mislima voditelja opita. Osoba kojoj je sugerisan komad rasečenog stakla izjavila je: odsjaj u vodi - činija za šećer - zaleđeno jezero - ledeni breg - tragovi na ledu - sunčevi prelomljeni zraci. U drugom eksperimentu voditelj opita se usredsredio na potret žene i zapazio je refleksiju na staklu - odsjaj je napravio slovo N. Odgovori su bili: Napoleon - zaslepljeno slovo N - N u odeći lepe žene!
Komisija je izvela 289 eksperimenata u kojima su se usredsređivali na osobe ili na pojmove i stvari - u 134 slučaja je delimično ili potpuno uspešno pogođeno. Godine 1924, na Kongresu psihijatara delegatima je bila priređena spontana demonstracija telepatske kontrole. Na svom putu prema dvorani, desilo se da profesor Platonov sretne jednu od svojih pacijentkinja. Odmah ju je zamolio da pođe sa njim ne govoreći joj o čemu se radi. Tada je, pred auditorijem stručnjaka, Platonov začas uspeo da uspava devojku pomoću mentalne sugestije. Pacijentkinja ga je upitala: 'Zašto ste me profesore pozvali na Kongres? Ne razumem, molim Vas, šta se sto događa sa mnom? Zaspala sam, a ne znam kako se to dogodilo... Platonov je kasnije pričao da je ona bila vrlo zahvalan pacijent, mogao ju je uspavati čak i da je igrala valcer.
Složen eksperiment, potpuno nezavisno i gotovo istovremeno, izvela je grupa istraživača na Harkovskom univerzitetu, gde je psiholog dr Kotkov izjavio da je u 30 seansi, u periodu od dva meseca, uspešno uticao na ponašanje dobrovoljnih 'pacijenata'. U izveštaju je detaljno opisao kako je to činio. Sedeo bi mirno imentalno izgovarao reči sugestije u pravcu subjekta. Zatim bi zamislio scenu onoga što je želeo da bude učinjeno i konačno bi izričito zaželeo da ona ili on baš to urade - poslednji je deo, po njegovom mišljenju, bio najvažniji. Jednu devojku je na taj način mogao ne samo da uspava i probudi, već i da je pozove da dođe u laboratoriju. Kada ju je kasnije, u laboratoriji pitao zašto je došla, dobio je sledeći odgovor: 'Ne znam tačno, Eto, došla sam. Čak sam uverena da sam sve vreme želela da dođem'. Zabrinjavajući aspekt tog načina eksperimentisanja bila je činjenica da devojka uopšte nije bila svesna šta se sa njom događa. Čak i kada su opiti već uveliko bili završeni, upitala ih je: 'Kada će eksperiment o kojem ste mi pričali početi?
Kao dodatak sopstvenom istraživanju, Bekterevljeva komisija je izučavala i slučajeve spontane telepatije - koje Revolucija nije htela ili mogla da potpuno eliminiše. Jedan dobro dokumentovani slučaj opisuje kako je neki student video jasno svetlo na zidu svoje spavaonice, koje se, postepeno, pretvaralo u glavu devojke. U glavi je prepoznao svoju prijateljicu Nadeždu. Student je izjavio: 'Pošto mi se osmehnula, rekla mi je nešto ali sam ja shvatio samo poslednju reč - pepeo. Tada se devojka nekako smanjila i nestala kroz zid'. Student je ovo napisao istog dana kada mu se to desilo, a deset dana kasnije je saznao da je Nadežda umrla upravo u tom trenutku. Njena majka je izjavila da su poslednje Nadeždine reči bile upravo namenjene tom prijatelju i da je rekla: 'Ovde nije ni pesak ni pepeo'.
Impresionirani masom podataka o telepatskim fenomenima, kongres je 1924, godine doneo rezoluciju kojom se zahteva 'striktno naučni pristup' svim natprirodnim pojavama. Čovek koji je tome posvetio život bio je jedan od Bekterevih studenata, Leonid Vasiljev (1891-1966). On je počeo svoju karijeru znajući da telepatija postoji - i to iz sopstvenog iskustva. Kada je imao 12 godina zamalo se nije udavio u reci. Uplašen, zamolio je svoje spasioce da nikome ništa ne govore, pogotovo ne njegovim roditeljima koji su bili 1300 kilometara daleko u poseti bolesnom očevom ocu. Međutim, čim mu se majka vratila, ona je, do najsitnijeg detalja, ispričala celu ovu epizodu. Rekla je da je sve to, onoga dana kada se i dogodilo, sanjala.
I pored ličnog iskustva, Vasiljev je prišao telepatskim fenomenima vrlo objektivno. Smatrao je da mora da postoji fizičko objašnjenje za takve fenomene, i bez obzira što ga nije našao, uspeo je da pronađe mnoge praktične načine na koje se može potaknuti telapatija. Godine 1926, izvršio je seriju eksperimenata u Lenjingradu, u gradskoj bolnici, tako što se delovalo na hipnotizirane osobe da izvrše neke jednostavne čak i trivijalne akcije kao što su pokretanje ruku i nogu ili češanje nosa. Lično je bio potpuno ili polovično uspešan 16 puta od 19 pokušaja. Kasnije, tokom ponavljanja eksperimenata on je izneo zaključak da svesni ili nesvesni pokreti ljudskog tela mogu biti izazvani isključivo mentalnim sugestijama.
Vasiljev je tvrdio da je moguće nekoga uspavati ili probuditi ga pomoću mentalne sugestije bez obzira kolika je udaljenost u pitanju. Eksperimentima je dokazao da se može mentalno komandovati na daljinuod 1600 kilometara. Utvrdio je da čak ni Faradejev kavez, koji ne propušta nikakve elektromagnetne talase, ne utiče na uspeh poslatih sugestija. Sam Vasiljev je lično bio nezadovoljan jer nije uspeo da reši osnovni problem - fizičku osnovu telepatije. Njegovo najveće dostignuće je bilo u tome što je obezbedio kontinuitet između pionirskih dana i ubrzanog razvoja te naučne discipline - što se naročito ispoljilo od dolaska Hruščova na vlast 1956. godine. Malo je poznat njegov kasniji rad, 1940. godine, nekoliko meseci pre opsade Lenjingrada. Vasiljev je izvodio eksperimente koji su pokazivali pokrete mišića insekata kao direktan rezultat električnih impulsa izazvanih kontrakcijom ljudskih mišića. Taj rad nije mogao bitno da utiče na sovjetske vojne uspehe ali je evidentno da je Vasiljev bio na pragu da otkrije dokaze o transferu 'sila mozga'.
Godine 1940. i sam Staljin je pokazao ne mali interes za psihička istraživanja. Na to ga je očigledno naveo tadašnji najpoznatiji cirkuski i pozorišni zabavljač, ekstrasens Volf Mesing. Prema izjavi samog Mesinga, objavljenoj u sovjetskoj štampi i nikada zvanično opovrgnutoj, Staljin ga je lično zamolio da izvedu zanimljiv eksperiment. Mesing je trebalo da ubedi blagajnika u banci da je prazan list papira ustvari ček na 100.000 rubalja, da stavi taj novac u torbu i da zatim dođe u Kremlj. Do Staljina je trebalo da dođe tako što će proći kroz stražu i lično obezbeđenje bez ikakve provere, jer će sve mentalno ubediti da je lično šef policije Lavrentij Berija.
Mesing je, na obostrano zadovoljstvo, sve to i izveo. Ukoliko je to tačno, a sa takvim vestima se Sovjeti nikada nisu šalili, onda bi se Mesing, koji je umro početkom sedamdesetih godina XX veka, mogao smatrati najvećim špijunom svih vremena. Međutim, bez obzira na Mesingovu popularnost, pa čak i Staljinov stav prema telepatiji, ta oblast je 1956. godine u sovjetskoj enciklopediji opisana kao 'anti-socijalna, idealistička finkcija o ljudskoj natprirodnoj moći koja izaziva fenomene koji, bez obzira na vreme i mesto, ne mogu biti sasvim objašnjeni'.
Čitav život i rad Vasiljeva, na primer, bio je daleko od bilo kakvog društvenog priznanja. Zahvaljujući bitno promenjenim političkim uslovima, dozvoljeno mu je da se ponovo bavi parapsihološkim problemima. Godine 1960. dobio je značajna državna sredstva, pa se, u svom Odeljenju za elektromagnetne pijave Lenjingradskog univerziteta - gde je ranije bio direktor - ponovo počeo baviti telepatksim fenomenima.
Češki parapsiholog Milan Rizl je tvrdio da je Vasiljev sigurno bio uključen i u tajne projekte, pa se može sa sigurnošću reći da se tragalo za utvrđivanjem mehanizma same telapatske transmisije. Takođe, on smatra da najbolji deo naučnog rada Vasiljeva predstavlja strogo čuvanu tajnu. Poznavajući danas ruske snage na tom području, za verovati je da su bar osnovne pokretačke impulse uspeli razjasniti. Ukoliko su to rešili, Sovjeti možda danas imaju moć dominacije nad čitavim svetom, moć o kojoj su oduvek maštali vlastodršci.
Da nije takvih zastrašujućih pretnji, dostignuća u oblasti 'mentalnog uticaja' mogla bi se smatrati pravom psihičkom revolucijom. A nisu za miran san ni oni svakodnevni ataci sublimiranih poruka, koje običan narod ni ne primećuje. Ima li od svega toga odbrane?
Skidanje oznake 'Strogo poverljivo' sa eksperimenata koji su, uglavnom pod patronatom američke Centralne obaveštajne agencije - CIA, sprovođeni više od dvadeset godina sa ciljem da se prouče parapsihološki fenomeni i, po mogućstvu, saznanja iskoriste u praktične svrhe, pre svega u špijunaži, značilo je istovremeno i 'priznanje' da su u toku dve decenije milioni dolara poreskih obveznika utrošeni uzalud, jer navodno, nikakav značajan napredak niti otkrića nisu postignuti na tom polju!
Da li se ovakvom nečemu može verovati, naročito kad je u pitanju CIA koja teško da nešto ikada prepušta slučaju, a pogotovo što joj je bilo potrebno dvadeset godina i sto toliko miliona dolara da investira u istraživanje ekstrasenzorne percepcije, pa tek onda da shvati koliko je to zaludan posao i čisto gubljenje vremena. Teško da je neko poverovao u takvo što.
Da bi se razumelea atmosfera koja je vladala u vreme kad su američki zvaničnici dali CIA 'zeleno svetlo' da počne sa programom istraživanja psihičkih fenomena na Stanford Univerzitetu, treba imati u vidu paniku koja je zavladala u SAD nakon završetka rata u Koreji. Tada je hiljade ratnih zarobljenika vraćeno kućama, a nasvakog od njih se gledalo kao na potencijalnog 'agenta-spavača', kojem je ispran mozak i koji u određenom trenutku može da obavi određeni zadatak koji su mu naredili 'crveni'! Izraz 'pranje mozga' lansirao je novinar Edvard Hanter, koji je pre rata pratio uspon fašizma u Evropi pre nego što se priključio službi koja je prethodila CIA. Korejski rat tek što je počeo 1950. godine kad je 'Majami News' objavio njegov članak pod nazivom 'Pranje mozga tera Kineze u redove Komunističke partije'. Hanter je tvrdio da 'crveni' imaju specijalna sredstva za ispiranje mozga, eksperte za korišćenje droga i hipnotizam, kao i Komitet za antiameričke delatnosti. Po njemu, njihov konačni cilj je da osvoje Ameriku i to je dolivalo ulje na vatru inače raširenog straha Amerikanaca od onih koji su, navodno sarađivali sa neprijateljem dok su bili u zarobljeništvu i 'lažno optuživali' Sjedinjene države da su koristile bakeriološko oružje protiv severnokorejaca. Kongres je bio paralisan od straha da su Kinezi vojnicima mogli da isperu mozgove i da sada špijuniraju za njih. Holanski psiholog A.M.Merlo, u 'Newyort Times Magazine' 1954. godine uneo je u tekst apokaliptični ton: 'Totalitaristi su otkrili kako da nateraju um da radi u njihovu ličnu korist. Oni su primenili Pavlovljevu tehniku - na mnogo komleksniji i prefinjeniji način, naravno, da bi stvorili mentalne reflekse i politički potčinili ljude sopstvenoj moći'.
Kako je otkrivanje onoga što drugi misle bio i ostao posao špijuna, korejsko iskustvo podstaklo je CIA na ispitivanje tehnika kontrole uma, ako ni zbog čega drugog, onda da bi proverili sumnjive 'dvostruke agente'. Agencija je tada preuzela na sebe zadatak koji je u dokumentima šifrovan kao 'Prekomorsko ispitivanje'. Eksperimenti na 'ljudskim zamorčićima' nastavljeni su još dugo pošto se Korejski rat završio 1953. godine. Nekih 25 godina kasnije, Ričard helms, bivši direktor CIA, u intervjuu Dejvidu Frostu je priznao: 'Postojala je duboka zabrinutost nad ciljevima pranja mozga. Osećali smo da je na nama odgovornost da ne zaostajemo na tom polju iza Kineza i Rusa, i jedini način da ustanovimo koji su to rizici, bio je da testiramo stvari kao što su LSD i ostale droge koje mogu da budu korišćene za kontrolu ljudskog ponašanja. Ti eksperimenti sprovođeni su godinama'.
Narkotici su stvorili 'decu cveća' i hipi pokret 60-tih godina prošlog veka, a nastojanje da se uhvati korak sa suparnicima u komunističkom bloku, rezultiralo je ulaskom u kontrolisana i, u suštini, namenska i vrlo sračunata istraživanja ESP - Ekstra Senzorne Percepcije. Vidovnjaci su učestano bili pozivani da pomognu istragu policije u svim vrstama kriminala, a ako je isti 'paranormalni detektiv' mogao biti iskorišćen da locira, na primer, raketne baze blizu Moskve ili kretanje trupa u Kini, rezonovalo se, onda bi Amerika mogla da postigne izvanredan napredak u globalnoj obaveštajnoj igri. Iako je stajala iza eksperimenata na Stanford Univerzitetu u Kaliforniji, a potom i drugim istraživačkim centrima, CIA nije želela da se to sazna. Njena istraživanja su bila izvedena na mnogo načina, ali sva istraživanja su imala isti cilj: da utvrde šta mogu dobrovoljci postići u eksperimentu mimo svojih običnih čuda. Neki istraživači veruju da postoji izvesna vrsta detektora u mozgu koji je u stanju da otkrije raznovrsne promene, u vizuelnom ili misaonom polju, pribavljajući informacije o ljudima ili objektima koje su, inače, na drugi način nedostupne.
Za CIA, u svakom slučaju, ide u korist savet da se discancira od paranormalnog i zvaničnici su odlučili da obustave studije, ali je pitanje: da li je to stvarno i učinjeno? Izvor: Treće Oko
Novi Svetski Poredak - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Mnogo decenija kasnije, jasno je da su sovjetski naučnici osvojili najveći deo te skrivene strane znanja i bili su spremni da svoja dostignuća i upotrebe. Čuju se izrazi 'uticaj na daljinu', 'mentalna sugestija' i 'transferi motornih impulsa' - drugim rečima, istražuje se mogućnost da ljudi misle i ponašaju se prema instrukcijama kojih nisu ni svesni. Pitanje dominacije, možda ne kako je to zamišljao Lenjin, ne postavlja se među hiljadama ruskih naučnika i parapsihologa, ali stvarno nije potrebno mnogo mašte da se zamisli kakva bi upotreba tih metoda mogla biti, ili već postoji. Normalno, žalost što bi Rusi mogli upotrebiti 'mentalnu sugestiju' prema svojim ili tuđim građanima, ništa ne smeta NATO stručnjacima, a pogotovo Amerikancima, da eksperimentišu sa sličnim zadacima. Uostalom, mi smo svi, manje ili više, podložni uticajima sublimiranih poruka - reklame na televiziji koje nas 'teraju' da kupimo baš to što nam serviraju. Poznato je da Šveđani zapošljavaju parapsihologe za otkrivanje ruskih podmornica, da mnoge države imaju svoje posebne parapsihološko-obaveštajne odseke, kao i da se sva ova 'prljava rabota' koristi prilikom uticaja na izborne rezultate.
MENTALNA DRESURA
Vratimo se Sovjetskom Savezu. Interes za psihičke tajne nije ni početno inspirisan Lenjinom ili revolucijom, pa čak ni od strane naučnika.
Krivac za sve bio je jedan cirkuski dreser, Vladimir Durov. Njegove životinje, posebno psi, oduševljavale su publiku odlično izvedenim trikovima. Mada to nije izvedeno telepatijom već napornim treningom i pomoću zviždaljke sa ultrazvučnim signalima, Durov je bio uveren da može uspostaviti direktan psihološki kontakt sa svojim izvođačima i da ih tako ubedi da izvedu mnogo komplikovanije cirkuske veštine.
Razmišljao je: 'Treba pretpostaviti sledeće: sugerisati psu da se uspne na sto i da donese knjigu sa njega... uzeo bi mu glavu među ruke, kao da mu simbolično stavljam do znanja da je potpuno u mojoj moći i zagledao bih mu se u oči'.
Durov je odlučio da vizueliše tačnu predstavu onoga što je želeo da bude izvedeno: 'Fiksirao sam mu u mozak sliku koju sam prethodno potpuno vizuelizirao u svom umu. Mentalno sam mu predstavio deo poda na kojem je sto, zatim nogu tog istog stola, pa stolnjak i na kraju knjigu. Tada bi, na mentalnu komandu, pas skočio i poput automata potrčao, skočio na sto i zgrabio knjigu zubima'.
Gledajući Durova i njegove pse, jedan od najvećih naučnika toga doba, Vladimir Bekterev, inače veliki prijatelj refleksologa Ivana Pavlova, odlučio je da sve to ispita u laboratoriji. Posle nekoliko opita, uvek sa drugim psima, Bekterev je došao do zaključka da se pseće ponašanje odvija u skladu sa 'sugestijama uma', čak i onda kada trener i pas nisu mogli da vide jedno drugo. Neki od testova koji su obavljeni bez prisutnosti Durova pokazali su da i sam Bekterev može da utiče na pse. Bektereva je rad sa Durovom ohrabrio da pristupi veoma ozbiljno telepatiji. Kao direktor Istraživačkog instituta pri Lenjingradskom univerzitetu, on je 1922, osnovao Komisiju za izučavanje mentalne sugestije i naložio da rade - ne sa psima, već sa ljudima.
Komisija je izvela 289 eksperimenata u kojima su se usredsređivali na osobe ili na pojmove i stvari - u 134 slučaja je delimično ili potpuno uspešno pogođeno. Godine 1924, na Kongresu psihijatara delegatima je bila priređena spontana demonstracija telepatske kontrole. Na svom putu prema dvorani, desilo se da profesor Platonov sretne jednu od svojih pacijentkinja. Odmah ju je zamolio da pođe sa njim ne govoreći joj o čemu se radi. Tada je, pred auditorijem stručnjaka, Platonov začas uspeo da uspava devojku pomoću mentalne sugestije. Pacijentkinja ga je upitala: 'Zašto ste me profesore pozvali na Kongres? Ne razumem, molim Vas, šta se sto događa sa mnom? Zaspala sam, a ne znam kako se to dogodilo... Platonov je kasnije pričao da je ona bila vrlo zahvalan pacijent, mogao ju je uspavati čak i da je igrala valcer.
ATAK NA SLOBODNU VOLJU
Složen eksperiment, potpuno nezavisno i gotovo istovremeno, izvela je grupa istraživača na Harkovskom univerzitetu, gde je psiholog dr Kotkov izjavio da je u 30 seansi, u periodu od dva meseca, uspešno uticao na ponašanje dobrovoljnih 'pacijenata'. U izveštaju je detaljno opisao kako je to činio. Sedeo bi mirno imentalno izgovarao reči sugestije u pravcu subjekta. Zatim bi zamislio scenu onoga što je želeo da bude učinjeno i konačno bi izričito zaželeo da ona ili on baš to urade - poslednji je deo, po njegovom mišljenju, bio najvažniji. Jednu devojku je na taj način mogao ne samo da uspava i probudi, već i da je pozove da dođe u laboratoriju. Kada ju je kasnije, u laboratoriji pitao zašto je došla, dobio je sledeći odgovor: 'Ne znam tačno, Eto, došla sam. Čak sam uverena da sam sve vreme želela da dođem'. Zabrinjavajući aspekt tog načina eksperimentisanja bila je činjenica da devojka uopšte nije bila svesna šta se sa njom događa. Čak i kada su opiti već uveliko bili završeni, upitala ih je: 'Kada će eksperiment o kojem ste mi pričali početi?
Kao dodatak sopstvenom istraživanju, Bekterevljeva komisija je izučavala i slučajeve spontane telepatije - koje Revolucija nije htela ili mogla da potpuno eliminiše. Jedan dobro dokumentovani slučaj opisuje kako je neki student video jasno svetlo na zidu svoje spavaonice, koje se, postepeno, pretvaralo u glavu devojke. U glavi je prepoznao svoju prijateljicu Nadeždu. Student je izjavio: 'Pošto mi se osmehnula, rekla mi je nešto ali sam ja shvatio samo poslednju reč - pepeo. Tada se devojka nekako smanjila i nestala kroz zid'. Student je ovo napisao istog dana kada mu se to desilo, a deset dana kasnije je saznao da je Nadežda umrla upravo u tom trenutku. Njena majka je izjavila da su poslednje Nadeždine reči bile upravo namenjene tom prijatelju i da je rekla: 'Ovde nije ni pesak ni pepeo'.
I pored ličnog iskustva, Vasiljev je prišao telepatskim fenomenima vrlo objektivno. Smatrao je da mora da postoji fizičko objašnjenje za takve fenomene, i bez obzira što ga nije našao, uspeo je da pronađe mnoge praktične načine na koje se može potaknuti telapatija. Godine 1926, izvršio je seriju eksperimenata u Lenjingradu, u gradskoj bolnici, tako što se delovalo na hipnotizirane osobe da izvrše neke jednostavne čak i trivijalne akcije kao što su pokretanje ruku i nogu ili češanje nosa. Lično je bio potpuno ili polovično uspešan 16 puta od 19 pokušaja. Kasnije, tokom ponavljanja eksperimenata on je izneo zaključak da svesni ili nesvesni pokreti ljudskog tela mogu biti izazvani isključivo mentalnim sugestijama.
KOMANDA NA DALJINU
Vasiljev je tvrdio da je moguće nekoga uspavati ili probuditi ga pomoću mentalne sugestije bez obzira kolika je udaljenost u pitanju. Eksperimentima je dokazao da se može mentalno komandovati na daljinuod 1600 kilometara. Utvrdio je da čak ni Faradejev kavez, koji ne propušta nikakve elektromagnetne talase, ne utiče na uspeh poslatih sugestija. Sam Vasiljev je lično bio nezadovoljan jer nije uspeo da reši osnovni problem - fizičku osnovu telepatije. Njegovo najveće dostignuće je bilo u tome što je obezbedio kontinuitet između pionirskih dana i ubrzanog razvoja te naučne discipline - što se naročito ispoljilo od dolaska Hruščova na vlast 1956. godine. Malo je poznat njegov kasniji rad, 1940. godine, nekoliko meseci pre opsade Lenjingrada. Vasiljev je izvodio eksperimente koji su pokazivali pokrete mišića insekata kao direktan rezultat električnih impulsa izazvanih kontrakcijom ljudskih mišića. Taj rad nije mogao bitno da utiče na sovjetske vojne uspehe ali je evidentno da je Vasiljev bio na pragu da otkrije dokaze o transferu 'sila mozga'.
Godine 1940. i sam Staljin je pokazao ne mali interes za psihička istraživanja. Na to ga je očigledno naveo tadašnji najpoznatiji cirkuski i pozorišni zabavljač, ekstrasens Volf Mesing. Prema izjavi samog Mesinga, objavljenoj u sovjetskoj štampi i nikada zvanično opovrgnutoj, Staljin ga je lično zamolio da izvedu zanimljiv eksperiment. Mesing je trebalo da ubedi blagajnika u banci da je prazan list papira ustvari ček na 100.000 rubalja, da stavi taj novac u torbu i da zatim dođe u Kremlj. Do Staljina je trebalo da dođe tako što će proći kroz stražu i lično obezbeđenje bez ikakve provere, jer će sve mentalno ubediti da je lično šef policije Lavrentij Berija.
Mesing je, na obostrano zadovoljstvo, sve to i izveo. Ukoliko je to tačno, a sa takvim vestima se Sovjeti nikada nisu šalili, onda bi se Mesing, koji je umro početkom sedamdesetih godina XX veka, mogao smatrati najvećim špijunom svih vremena. Međutim, bez obzira na Mesingovu popularnost, pa čak i Staljinov stav prema telepatiji, ta oblast je 1956. godine u sovjetskoj enciklopediji opisana kao 'anti-socijalna, idealistička finkcija o ljudskoj natprirodnoj moći koja izaziva fenomene koji, bez obzira na vreme i mesto, ne mogu biti sasvim objašnjeni'.
Čitav život i rad Vasiljeva, na primer, bio je daleko od bilo kakvog društvenog priznanja. Zahvaljujući bitno promenjenim političkim uslovima, dozvoljeno mu je da se ponovo bavi parapsihološkim problemima. Godine 1960. dobio je značajna državna sredstva, pa se, u svom Odeljenju za elektromagnetne pijave Lenjingradskog univerziteta - gde je ranije bio direktor - ponovo počeo baviti telepatksim fenomenima.
Da nije takvih zastrašujućih pretnji, dostignuća u oblasti 'mentalnog uticaja' mogla bi se smatrati pravom psihičkom revolucijom. A nisu za miran san ni oni svakodnevni ataci sublimiranih poruka, koje običan narod ni ne primećuje. Ima li od svega toga odbrane?
A ŠTA RADI AMERIČKA VLADA I CIA
Skidanje oznake 'Strogo poverljivo' sa eksperimenata koji su, uglavnom pod patronatom američke Centralne obaveštajne agencije - CIA, sprovođeni više od dvadeset godina sa ciljem da se prouče parapsihološki fenomeni i, po mogućstvu, saznanja iskoriste u praktične svrhe, pre svega u špijunaži, značilo je istovremeno i 'priznanje' da su u toku dve decenije milioni dolara poreskih obveznika utrošeni uzalud, jer navodno, nikakav značajan napredak niti otkrića nisu postignuti na tom polju!
Da li se ovakvom nečemu može verovati, naročito kad je u pitanju CIA koja teško da nešto ikada prepušta slučaju, a pogotovo što joj je bilo potrebno dvadeset godina i sto toliko miliona dolara da investira u istraživanje ekstrasenzorne percepcije, pa tek onda da shvati koliko je to zaludan posao i čisto gubljenje vremena. Teško da je neko poverovao u takvo što.
Da bi se razumelea atmosfera koja je vladala u vreme kad su američki zvaničnici dali CIA 'zeleno svetlo' da počne sa programom istraživanja psihičkih fenomena na Stanford Univerzitetu, treba imati u vidu paniku koja je zavladala u SAD nakon završetka rata u Koreji. Tada je hiljade ratnih zarobljenika vraćeno kućama, a nasvakog od njih se gledalo kao na potencijalnog 'agenta-spavača', kojem je ispran mozak i koji u određenom trenutku može da obavi određeni zadatak koji su mu naredili 'crveni'! Izraz 'pranje mozga' lansirao je novinar Edvard Hanter, koji je pre rata pratio uspon fašizma u Evropi pre nego što se priključio službi koja je prethodila CIA. Korejski rat tek što je počeo 1950. godine kad je 'Majami News' objavio njegov članak pod nazivom 'Pranje mozga tera Kineze u redove Komunističke partije'. Hanter je tvrdio da 'crveni' imaju specijalna sredstva za ispiranje mozga, eksperte za korišćenje droga i hipnotizam, kao i Komitet za antiameričke delatnosti. Po njemu, njihov konačni cilj je da osvoje Ameriku i to je dolivalo ulje na vatru inače raširenog straha Amerikanaca od onih koji su, navodno sarađivali sa neprijateljem dok su bili u zarobljeništvu i 'lažno optuživali' Sjedinjene države da su koristile bakeriološko oružje protiv severnokorejaca. Kongres je bio paralisan od straha da su Kinezi vojnicima mogli da isperu mozgove i da sada špijuniraju za njih. Holanski psiholog A.M.Merlo, u 'Newyort Times Magazine' 1954. godine uneo je u tekst apokaliptični ton: 'Totalitaristi su otkrili kako da nateraju um da radi u njihovu ličnu korist. Oni su primenili Pavlovljevu tehniku - na mnogo komleksniji i prefinjeniji način, naravno, da bi stvorili mentalne reflekse i politički potčinili ljude sopstvenoj moći'.
Kako je otkrivanje onoga što drugi misle bio i ostao posao špijuna, korejsko iskustvo podstaklo je CIA na ispitivanje tehnika kontrole uma, ako ni zbog čega drugog, onda da bi proverili sumnjive 'dvostruke agente'. Agencija je tada preuzela na sebe zadatak koji je u dokumentima šifrovan kao 'Prekomorsko ispitivanje'. Eksperimenti na 'ljudskim zamorčićima' nastavljeni su još dugo pošto se Korejski rat završio 1953. godine. Nekih 25 godina kasnije, Ričard helms, bivši direktor CIA, u intervjuu Dejvidu Frostu je priznao: 'Postojala je duboka zabrinutost nad ciljevima pranja mozga. Osećali smo da je na nama odgovornost da ne zaostajemo na tom polju iza Kineza i Rusa, i jedini način da ustanovimo koji su to rizici, bio je da testiramo stvari kao što su LSD i ostale droge koje mogu da budu korišćene za kontrolu ljudskog ponašanja. Ti eksperimenti sprovođeni su godinama'.
Narkotici su stvorili 'decu cveća' i hipi pokret 60-tih godina prošlog veka, a nastojanje da se uhvati korak sa suparnicima u komunističkom bloku, rezultiralo je ulaskom u kontrolisana i, u suštini, namenska i vrlo sračunata istraživanja ESP - Ekstra Senzorne Percepcije. Vidovnjaci su učestano bili pozivani da pomognu istragu policije u svim vrstama kriminala, a ako je isti 'paranormalni detektiv' mogao biti iskorišćen da locira, na primer, raketne baze blizu Moskve ili kretanje trupa u Kini, rezonovalo se, onda bi Amerika mogla da postigne izvanredan napredak u globalnoj obaveštajnoj igri. Iako je stajala iza eksperimenata na Stanford Univerzitetu u Kaliforniji, a potom i drugim istraživačkim centrima, CIA nije želela da se to sazna. Njena istraživanja su bila izvedena na mnogo načina, ali sva istraživanja su imala isti cilj: da utvrde šta mogu dobrovoljci postići u eksperimentu mimo svojih običnih čuda. Neki istraživači veruju da postoji izvesna vrsta detektora u mozgu koji je u stanju da otkrije raznovrsne promene, u vizuelnom ili misaonom polju, pribavljajući informacije o ljudima ili objektima koje su, inače, na drugi način nedostupne.
Za CIA, u svakom slučaju, ide u korist savet da se discancira od paranormalnog i zvaničnici su odlučili da obustave studije, ali je pitanje: da li je to stvarno i učinjeno? Izvor: Treće Oko
■ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ■ Ponovni Klik - Brisanje
Novi Svetski Poredak - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
