Sve o Meditaciji

   Meditacija je, u suštini, razmišljanje o nečemu i uključuje usmeravanje pažnje na jednu temu, stimulans ili simbol. Prvo se odabere fokus, a onda se koncentriše na njega što je moguće ustrajnije i bez da se dozvoli da pažnja luta.

    Meditacija se na neki način može opisati kao usmeravanje svih snaga ka tome da se potpuno isključe aktivnosti. Pažnja se mora vežbati kako bi se isključili svi vanjski stimulansi, izuzev objekta ili reči koje se koriste kao žarište na koje je usredsređena pažnja. Praktičari i učitelji meditacije tvrde da korištenje mantri donosi neposrednije rezultate nego drugi metodi i da eliminiše potrebu za stalnom koncentracijom.
    Tokom uobičajenih svakodnevnih aktivnosti ljudi su obično samo povremeno svesni onoga što rade. Mnoge aktivnosti vremenom postaju navike i mnogim ljudima se čini korisnijim da budu svesni onog što su već uradili nego samod delanja. Katkada samosvesnost o sadašnjosti probija i uzrokuje zaprepaštenje zbog neke greške ili nepromišljenosti. Cilj meditacije je da se postigne samosvesnost da kod čoveka ne bi dolazilo do zbunjenosti ili zaprepaštenja.
    Transcendentalna meditacija je najpoznatiji metod meditacije na Zapadu, a tako je nazvana jer naglašava važnost spiritualne svesnosti naspram materijalne realnosti. Ogromnoj popularnosti transcendentalne meditacije jednim delom doprinosi i silno interesovanje ljudi za religije i kulture Istoka, što je, opet, u vezi sa sve većim interesovanjem ljudi za svoj lični razvoj i otprorom prema zapadnjačkom materijalističkom industijskom i potrošačkom društvu.
    Čoveku se ne savetuje da zauzme neki  poseban položaj dok meditira, već da zauzme položaj koji najbolje odgovara njemu samom, da meditira na nekom mirnom mestu, svedno da li je na otvorenom ili zatvorenom, bitno je da čoveku prija na tom mestu i da da ga tu niko neće uznemiravati. Mantre koje čovek izgovara tokom meditacije mogu biti neke uobičajene mantre, a čovek može da smisli i posebnu mantru samo za sebe, koju će koristiti tokom meditacije. Meditacija ima dosta toga bliskog i sa nekim praksama Zapada, kao što su molitva, psihotrapija i hipnoza, mada u nekim aspektima istovremeno pokazuje i velikurazličitost. Premda je čin kontemlacije, molitva je u meditaciji objekat ka kojem je usmerena pažnja i misao, a ne predstavlja čin moljenja Bogu.
    Zatim, premda meditacija i psihoterapija mogu imati istu terapeutsku vrednost, one se razlikuju u tome što psihoterapija uključuje razmišljanje o budućnosti, prisećanje na prošlost i saradnju sa psihoterapeutom, kako bi čovek što bolje upoznao samog sebe.
    Hipnoza se, takođe, od meditacije razlikuje i u tome što u njoj čovek daje sebe, bilo nekom fiktivnom karakteru, bilo samom hipnotizeru. Meditacija, međutim, ima mnogo vuiše bliskog sa autohipnozom, zbog osetljivog stanja transa i samoudubljivanja.
   Ispitivanje ljudi koji se mogu lako hipnotisati, pokazuje da se radi o ljudima posebne individualnosti. Karakteristični su po tome što mogu duboko zaroniti u imaginativne i emocionalne sfere. Oni, kada čitaju ili slučaju muziku, na primer, bivaju potpuno zaokupljeni time što rade, proživljavaju ono što se događa nekom liku u knjizi ili su totalno obuzeti fantazijom inspirisanom muzičkim komadom. Ovim ljudima veoma su bliski oni koji sa lakoćom meditiraju, premda postoji velika razlika između stanja meditacije i stanja hipnoze. Ispitivanjima na mozgu naučnici su došli do zaključka da psihički efekti meditacije i hipnoze nisu identični.
    Zapadu je ponekad svojstveno da površno gleda na meditativne tehnike, smatrajući ih samo jednim malim delom celokupnog sistema religijske misli i vere. Tehnike koje se koriste u religijama kakve su budizam i taoizam imaju dosta sličnosti sa meditativnim tehnikama. Mnogi ističu meditativno povlačenje iz sveta, pojedinca koji sedi sam u tišini, a drugi, opet, akcenat stavljaju na važnost samog pokreta. Kad meditira, čovek obično zauzima neku posebnu pozu, poput lotos poze u jogi, koja je dovoljno udobna da čovek može duže vreme mirovati bez da oseća potrebu da se pomeri. Sedeći tako, čovek odagnava i san.

    Paljenje tamjana, koje je često vezano za meditaciju, kao i za molitvu, ima praktičnu funkciju, jer osigurava da meditator stalno oseća isti miris, koji sprečava da mu pažnju skrene dolazak nekog drugog mirisa. Početnik meditira kratko, ujutro i naveče, koristeći jednostavne vežbe koncentracije. Vremenom stiče iskustvo i dobija sve teže vežbe. Tokom meditacije mogu se koristiti različita čula, vid, dodir i sluh mogu se koristiti pojedinačno i kombinovano. Tibetanska miditacija, na primer, istovremeno uključuje posebne tehnike disanja, mantre koje se izgovaraju naglas, vizuelizaciju mentalne slike i jogu. Vizuelne tehnike zahtevaju da meditant konstantno gleda u jedan predmet, a zvučne tehnike se zasnivaju na stalnom ponavljanju mantre. Stilizovani ples u Tai Chiu ili ples 'vrtećih derviša' - islamskih mistika sufija, jesu tehnike koje zahtevaju i pokrete. U zen budizmu početniku se savetuje da broji udisaje do broja deset, po nekoliko puta. Ukoliko izgubi koncentraciju, mora krenuti iz početka. Joga, druga među najpoznatijim tehnikama meditiranja, uključuje čitav niz drugih tehnika, počev od vežbi disanja, kontrole rada srca i mišićnih aktivnosti.
    Meditacija se dugo vremena vezivala za asketizam i odricanje od svetovnih zadovoljstava, a čoveku je verovatno i lakše meditirati ako se odrekne materijalnog. Čovek kroz meditaciju može u sebi samome pronaći prirodnu sklonost ka samoispunjenju bez da negira druge svoje sklonosti. Ni zen ni sufizam ne zahtevaju od svojih učenika da žive život samoodricanja, već da budu deo sveta, a ne izvan njega. Mnoge svetovne aktivnosti imaju ciljeve slične ciljevima meditacije zato što uključuju traganje za novim iskustvima. Čovek nešto novo može doživiti na dva načina: da promeni objekat koji doživljava - odeću, kola, kuću, posao ili hobi, ili da iste objekte počne doživljavati na drugačiji način. Ovo drugo se postiže kroz meditaciju i omogućava čoveku da iz jednog istinskog iskustva izvede mnogo ideja i percepcija.
    Meditacija, međutim, ima jednu dublju dimenziju, jer čovek ne samo da doživljava već i uči kako da bude dirnut tim iskustvom. Meditacija dopušta čoveku da makar dva puta dnevno odmori. Ljudi koji meditiraju tvrde da zaboravljaju na brige i probleme svakodnevnog života, barem za trenutak, a svet se posle meditacije čini sasvim drugačijim i svežim. Koristi koje se mogu izvući iz meditacije uticale su da ona bude predmet naučnih istraživanja. Izvedeni su fiziološki i psihološki eksperimenti kako bi se ispitale navodne mogućnosti meditacije da menja stanje svesti i njeni uticaji na mozak i organe čula.

    Psiholozi su naročito bili zaokupljeni proučavanjem fenomena upornog posmatranja predmeta. Otkriveno je da će u oku, koje je obično stalno u pokretu, ako je upereno ka jednom predmetu u stanju mirovanja, slika tog predmeta uskoro iščeznuti. To je zbog toga što ćelije oka, ako treba da nastave funkcionisati, zahtevaju stalni stimulans, ili preko pomeranja oka, ili preko posmatranja nove slike. Iskusni meditatori koriste gunitak slike tako što su već razvili sposobnost da oči drže mirno. Pošto oni tada zaista ništa ne vide, posmatraču se čini da su oni u stanju transa.
    Mozak čoveka nije samo pasivni primalac svega što se dešava okolo. Da je tako, mozak bi postao prenatrpan informacijama, koje bi kasnije prosto bombardovale čovekova čula. Da bi funkcionisao, mozak mora da vrši selekciju informacija, poruka i stimulansa koje prima. Svet se ne reflektuje u mozgu, nego mozak konstruiše svet. Često, sećanja iz prošlosti i želje za budućnost funkcionišu kao kompjuterski programi koji govore mozgu šta da primi, a šta da ignoriše. Ljudi uglavnom nisu svesni mnogih stvari koje se dešavaju u svetu oko njih i u njima samima, što je posledica selekcije informacija.

    Meditacija predstavlja napor da se nadvladaju ili makar umanje procesi koji determinišu percepciju ili svesnost i da se postigne svest o aspektima iskustva koje je bilo nesvesno. Ono omogućava ljudima da izađu iz svojih uskih gledanja nasvet, da razore proces selekcije i pogledaju oko sebe na jedan posve nov način. u procesu selekcije informacija mozak, takođe, filtrira stimulanse koje smo mi nesvesno primili i aktivnosti koje smo nesvesno izveli. Na primer, mnogi ljudi nisu svesni zvuka otkucaja sata sve dok im se na njega neskrene pažnja, a gotovo da svi vanjski stimulansi koji se tokom izvesnog vremena stalno ponavljaju, stvaraju naviku.
    Doskora se verovalo da se nervni sistem može podeliti na dva dela: takozvani dobrovoljni nervni sistem, koji se može svesno kontrolisati i nedobrovoljni nervni sistem, koji e ne može kontrolisati. Razlika je pravljena na osnovu teorije oodvojenosti tela i uma. Međutim ispitivanja jogina su pokazala da um može određivati način an koji će telo funkcionisati. Jogini i drugi iskusni meditatori mogu kontrolisati mnoge procese za koje se smatralo da su potčinjeni nedobrovoljnom nervnom sistemu, na primer, rad srca, regulisanje telesne temperature i trošenje kiseonika. Čini se da meditacija može učiniti da čovek postane svestan telesnih procesa, ali i da mu omogućava da ih kontroliše i njima manipuliše.
    Pozitivni efekti meditacije deluju i na fiziološkom i na psihičkom planu. Naučnici su otkrili da fiziološke aktivnosti tela tokom meditacije padaju na nivo koji je, čak, niži od nivoa aktivnosti tela u vreme spavanja. Potrošnja kiseonika pada na jednu petinu, a meditatoru je potrebna količina kiseonika duplo manja od one koja je potrebna u stanju spavanja. Rad srca se usporava, a cirkulacija krvi je tri puta brža nego kada se čovek odmara. Krvni sudovi se tokom meditacije sužavaju, tako da u vitalne organe i mišiće dopire više kiseonika. Štaviše, merenja električnog otpora kože su pokazala da i ta tenzija slabi. Pokazuje se, dakle, da u suzbijanju umora i napetosti, meditacija koristi više nego spavanje.
    Jedna od koristi redovne meditacije je ta da se čovek bolje pripremi za suočavanje sa problemima. Čovek koji ne meditira potroši mnogo vremena oko problema bez da nađe neko rešenje. meditacija pomaže čoveku da odagna ljutnju i da ignotiše nebitne stvari. Ona omogućava čoveku prisniji odnos sa drugim ljudima, jer mu pomaže da druge ljude sagleda onakvima kakvi jesu, a ne onakvima kakvi bi on želeo da budu. Skupa sa spoznavanjem sopstvene suštine, koja se takođe postiže meditacijom, komunikaciju među ljudima čini otvorenijom i poštenijom.
    Sve učestaliji stresovi savremenog života doprineli su popularnosti meditacije kao načina borbe protiv tenzije, ljutnje, napetosti, nervoze i stresa. Sve ono što čoveku omogućava da se odmori od svega, makar i samo na pola sata, korisno je. A i naučna istraživanja su pokazala da meditacija ima psihološke i fiziološke efekte na čoveka, a naročito efekte relaksacije.