Medicinski Magazin - No 17

   Verovali ili ne, najozbiljniji umovi različitih era bavili su se fenomenom golicanja - Aristotel, Platon, Leonardo da Vinči, Galilej, Dekart, Bekon, Darvin i mnogi drugi, is svi su oni pokušavali da razjasne zašto se plašimo golicanja i zašto ono istovremeno izaziva smeh i neprijatnost. Tu je i nekoliko stotina savremenih istraživača kojima golicanje nije davalo mira.

    Najpre, da vidimo šta je to golicanje? Zvanično, to je didirivanje nekog dela tela, koje izaziva nevoljno trzanje ili smeh. Specijalisti razlikuju dva vida ove pojave, ovu podelu su dali 1897. godine Stenli Hol i Artur Alin. Ako golicate lako i nežno, recimo perom ili nekom travkom, ili vas zagolica muva koja vam je sletela na ruku, onda vas je spopao 'knismesis'. Ovo golicanje vas neće nasmejati, ali zato je često povezano sa osećajem svraba. Ali, ako vas golica osoba suprotnog pola, može biti i prijatno. Ukoliko je neko bio grub, to je onda 'gargalesis'.
    Knismesis je, najverovatnije 'dar' predaka, jer je zapravo detektor drugog tela, najčešće insekata, koji su potencijalna opasnost. Efekat svraba povećava se sve dok se na počešemo, to jest, udaljimo tuđinca sa svoje kože. No, ono što je uglavnom interesovalo istraživače, jeste druga vrsta golicanja - gargalesis.
    Šta se do sada utvrdilo u pogledu ove opšte društvene pojave - grubog golicanja? Čarls Darvin je teoretisao da postoji veza između golicanja i društvenih odnosa, dokazujući da gargalesis izaziva smeh kroz adaptaciju na zadovoljstvo. Ako stranac golica dete bez povoda, dete je iznenađeno i neće se smejati, već će se povući i osećati ugroženo. Darvin takođe navodi da je bitno da se ne zna unapred tačka stimulacije, pa zato ne možemo sebe golicati - ovo je Darvin uzeo od Aristotela, koji je do istog zaključka došao hiljade godina ranije, posle brojnih eksperimenata.
    Mnogi dečiji psiholozi seslažuu da je grubo golicanje u potpunosti normalna pojava u odnosu roditelja i dece, kao i da je ovaj vid komunikacije povezan sa razvijanjem osećaja za opasnost, jer vam nešto neprijatno može učiniti i neko u koga imate poverenja. Kada deca zađu u pubertet, njihovim roditeljima, a i deci, golicanje prestaje da bude zabavno, pa se ova navika prenosi na vršnjake.
    Mnoge studije ukazuju da je to alternativa nasilju, jer, i ovo je neka vrsta nasilja. ako se nastavlja preko praga isdržljivosti 'žrtve'. A motivacija je jasna - osećaj dominacije 'golicača' nad njegovom žrtvom. Doduše, među vršnjacima postoji i prijateljsko golicanje, kao vid 'obavezivanja' među prijateljima. Ovaj neškodljivi vid psiholozi klasifikuju kao jednu od nekoliko društvenih igara koje spadaju u specijalne intimnosti, odnosno u kognitivne interakcije. Tokom adolescencije, golicanje služi i za kanalisanje ljubavne energije i tada je na granici erotskih igara, jer se telo 'otvara', a poznatoi je da su erogene zone ektremno golicljive. Zanimljivo je da su te iste zone zapravo najosetljivije u borbi prsa u prsa, pa se razvila teorija da je golicljivost, u stvari, zaštitni refleks.
    Određeni stručnjaci naglašavaju da golicanje često može dovesti do ushićenja, ali i da se može preobraziti u mučenje. Najdalje od svih u proučavanju golicanje otišla je doktorka Kristina Haris sa Univerziteta u San Dijegu. Ona već godinama golica sebe i dobrovoljce. Po njenom nalogu inženjeri su konstruisali robotsku ruku u svrhe golicanja.
     Iako su dlanovi osetljiviji na dodir, tabani su mnogo golicljiviji, a druge oblasti koje su se našle na meti golicanja jesu pazugh, strane torzoa, vrat, kolena i rebra. Doktorka Haris je posle višegodišnjih eksperimenata zaključila da ljudi apsolutno jednako reaguju na ljudsko i mehaničko golicanje. Očigledno da je reakcija na gargalesis refleksna, pa učešće drugog čoveka nije obavezno.
    Produbljujući svoja istraživanja, doktorka Haris je obratila pažnju na decu. Njihova reakcija na golicanje bila je emocionalna. Bebe počinju da se smeju na golicanje sa oko šest meseci. A ova vrsta stimulacije je, smatra ona, veoma korisna, jer smeh od golicanja je prvi koj ise pojavljuje kod malog čoveka. A kasnije iz ove primitivne i refleksne reakcije izrasta osećaj za humor. Šta nam nadalje pomaže da se adaptiramo u svet koji nas okružuje.
    Doktorka Haris ne isključuje mogućnost da najveći mrgudi, oni koji ne razumeju šalu, izrastaju iz dece koju su premalo golicali. No, primećeno je da produženo golicanje izaziva i negativne emocije. Ona je snimala kamerom ljude koje je golicala i primetila je čudnu mimiku - čovek bi se smejao, a izraz lica bio mu je bukvalno kao da pati.
    Po njenom mišljenju, emnocije koje ovako nastaju ne mogu se jasno podeliti na pozitivne i negativne, već se radi o jedinstvenome stanju, jer se obe reakcije pojavljuju istovremeno. Nekada su naučnici emeocije posmatrali odvojeno, a one negativne povezivali su sa instinktom da se zaštite najpovredljiviji delovi tela.
    Doktorka Haris opet pominje decu i velikim delom pobija ovui tezu i kaže da dete svojim smehom stimuliše odraslog da produži igru čak i kada ona postane neprijatna. No, ostaje nerazjašnjeno zašto se odrasli ljudi smeju na golicanje, čak i kada ono izazove negativne emeocije?

   Veruje se da je japanac koji je usred zime proveo 24 dana u planini bez hrane i vode, prvi poznati slučaj ljudske hibernacije. Trideset petogodišnji Micutaka Učikoši se posle roštiljanja sa prijateljima, izgubio na planini Roko na zapadu Japana 7. oktobra 2006. godine.

    Umesto da se posle obilnog ručka pridruži prijateljima koji su se sa planine vraćali žičarom, odlučio je da se prošeta do podnožja, ali se usput izgubio, upao u potok i slomio karlicu. On priča:
- Drugog dana nakon pada, sunce je zašlo, a ja sam ležao u polju i bilo mi je veoma prijatno. To je ujedno i poslednje čega se sećam. Verovatno sam posle toga zaspao.
    Pre nego što se definitivno onesvestio, on je popio flaširanu vodu i sos za roštilj koji je imao kod sebe. Kada ga je planinar u prolazu slučajno pronašao 31. oktobra, temperatura njegovog tela bila je samo 22 stepena Celzijusa, puls je bilo jedva moguće napipati, a usled gubitka krvi i otkazivaekih Temperatura se na planini noću redovno spuštala ispod 10 stepeni.
    Doktor Siniči Sato, šef hitne službe u glavnoj bolnici u Kobeu, kaže:
- Upao je u hipotermičko stanje veoma rano, što je slično hibernaciji. Mnogi organi su usporili rad, ali mu je mozak ostao zaštićen. Verujem da se kapacitet njegovog mozga povratio 100%.
    Učikoši je napustio bolnicu 19. decembra. Ostaje nejasno kako je uspeo da preživi sa metabolizmom koji je bio gotovo potpuno zaustavljen. Profesor Hirohito Šiomi, ekspert za hibernaciju sa Univerziteta Fukujama u Hirošimi kaže:
- Ovo je revolucionaran slučaj ukoliko je pacijent zaista preživeo sa tako niskom temperaturom tela tako dug vremenski period. Treba utvrditi da li je temperatura Učikošijevog tela pala veoma brzo ili je počeo da gubi telesnu toplotu mnogo kasnije i zapravo je umirao kada su ga spasioci pronašli.
    Naučnici već dugo govore da je ljudska hibernacija moguća i da se može eventualno primeniti kako bi se usporila smrt ćelija u slučaju izliva krvi u mozak, kao i u drugim situacijama sa potencijalno fatalnim ishodom. Prvi dokaz o hibernaciji primata otkriven je 2004. godine, kada su nemački istraživači pronašli na madagaskaru patuljaste lemure lepezane koji u hibernaciji proveode gotovo sedam meseci godišnje.
    Američki naučnici su 2005. godine pomoću gasa vodonik - sulfida, indukovali hibernaciju kod laboratorijskih miševa. Inače, ova hemikalija se prirodno javlja kod sisara, pa istraživači tvrde da, ukoliko se u iste svrhe adaptira za ljudsku upotrebu, pokazaćese izuzetno efikasnom i korisnom tokom operacija i za održavanje organa živim za presađivanje.
    Kanađanka Erika Nordli, stara 13 godina, 2001. godine se izgubila i lutala napolju na temperaturi ispod nule. Pronađena je gotovo potpuno smrznuta u komadu leda, 3-4 sata kasnije. Temperatura njenog tela bila je samo 16 stepeni, otkucaji srca su zaustavljeni najmanje na 90 minuta, ali se dete oporavilo čim se telo zagrejalo.
    Još je dramatičniji slučaj 2-godišnjeg Majkla Troja koji je preživeo pad temperature tela na -16 stepeni Celzijusa. Dok su ga podizali na operacioni sto, lekari su bukvalno čuli lomljenje kristala leda u njegovom telu! Dečak je čudesno preživeo.

   Stručnjaci koji već godinama tragaju za uzrokom autizma, usredsredili su se konačno i na genetiku, Otkrili su da mnoge porodice imaju više od jednog deteta sa autističnim poremećajem. Za sada, svega 10% slučajeva autizma ima poznate genetske uzroke. Istraživači su detektovali segment hromozoma gde su geni povezani sa razvojem mozga i različitim poremećajima koji prate taj razvoj ili potpuno nedostajali ili su se duplicirali češče kod autističara neo kod normalnih ljudi. Ovaj defekt je nasledan u nekim slučajevima, ali je češće rezultat nasumičnog genetskog slučaja.
    Rezultati obimnog istraživanja Konzorcijuma za autizam, potvrđuju rezultate koje su postizale manje istraživačke grupe iz SAD i Kanade. Stručnjaci veruju da će se deca sa novootkrivenim i dijagnostifikovanim autizmom moći testirati na ovaj defekat na hromozomu 16. Proučavanja mnogih drugih uzoraka DNK mogu otkriti čak i varijacije gena vezanih za autizam. Ovo otkriće naučnika već se koristi kako bi se roditeljima autistične dece pružili odgovori na pitanja koja ih muče godinama - šta je izazvalo pojavu autizma kod njihove dece i koliko je verovatno da će i druga deca koju bi želeli u budućnosti, takođe imati gen autizma oji se javlja u porodici'
    Stručnjaci kažu da imaju veoma jake dokaze da ovaj posebni mali komad genoma sadrži važan ljuč bioloških korena autizma. Kada se ustanove biološki principi koji funkcionišu u okviru poremećaja, onda naučnici mogu da stvore lekove čije će hemijske komponente direktno uticati na mozak, a time ina tretman autizma. Smatra se da će hromozom 16 postati primarna meta za istraživanje autizma, jer omogućava veoma važan proboj. Smatra se, takođe, da varijacije hromozoma 16 povećavaju rizik od autizma stotinama puta. Ipak, veruje se da poremećaj zavisi od kombinacije genetskih varijacija, jer postoje ljudi koji suimali taj defekt, ali nisu imali autizam.
    Autizam je kompleksan poremećaj koji lekari i naučnici još uvek nedovoljno poznaju. Karakteriše ga specifičan repetitivni obrazac ponašanja i veoma nizak nivo društvenih interakcija i komunikacije. Istraživanje je danas mahom okrenuto ka genetskim uzrocima i na to mogu li ga izazvati zaštitna sredstva na bazi žive koja su svojevremeno korištena u dečijim vakcinama.
    Broj dece kod koje je dijagnostifikovan autizam se drastično povećao poslednjih godina (a povećana je i vakcinacija!), pa ga sada samo u Americi ima jedno od 150 dece. Stručnjaci nisu sigurni da li taj porast treba pripisati široj definiciji autizma.

   Japanski naučnici tragaju za rešenjima zagonetke starenja i načinima da se uspori starenje, produži mladost i životni vek čoveka. U Japanu, zemlji dugovečnih, suočenoj sa brojnim ekonomskim i socijalnim problemima koje donosi starenje populacije, pogledi su uprti u genetičare, molekularne i ćelijske biologe, od kojih se očekuje da nađu način da povećaju kvalitet života, poboljšaju zdravlje i produže radni vek starijih članova društvene zajednice.
    Stručnjaci kažu da neće proći mnogo vremena pre nego što počnemo da uživamo u plodovima tehnologije za produženje života. Oni rade na, takozvanim, 'besmrtnim ćelijama' , koje teoretski mogu da žive beskonačno putem deoba. Jedan, na žalost, mračan primer ćelija koje se mnogo puta dele i žive ektremno dugo su ćelije raka. Međutim, japanski stručnjaci su stvorili 'besmrtne ćelije' ljudskih krvnih sudov manipulacijom gena koji kontrolišu starost.
    Novostvorene ćelije su se umesto prosečno 65 puta, koliko je normalna vrednost kod ljudi, delile čak više od 200 puta i tako, praktično, više od tri puta produžile ćivot krvnih sudova. Stručnjaci smatraju da će takve dugovečne ćelije u budućnosti biti transplantirane u tela ljudi na mesto odumirućih ćelija. Ova tehnologija će omogućiti ljudima da žive aktivnije i udobnije. Ako budemo u mogućnosti da zemenimo obolele delove tela, životni vek će biti dramatično produžen.
    Japan, zemlja sa velikom i rastućom populacijom starih, jedan je od prethodnika u istraživanju načina za produženje mladosti. Istraživači su počeli rad iz čisto naučnih pobuda, u pokušaju da odgovore na pitanja: 'Šta uzrokuje starost?', 'Postoje li načini da se odloži starenje?' 
    Identifikovano je 30 gena koji kontrolišu dužinu života, a u budućnosti će biti otkriveno još više takvih gena. Ta otkrića bi mogla da pomognu ljudima da žive aktivno i kada ostare. U Japanu se od ovih istraživanja mnogo očekuje. Početkom ovog veka i Japanke i Japanci su povećali svetski rekord u dugovečnosti, koji su držali i ranije. Prema podacima japanskog Ministarstva za zdravstvo, sada prosečno žive 84,93 godina žene i 78.07 godina muškarci.
    Japanke već mnogo godina drže svetski rekor u trajanju života. Na drugom mestu su žene i muškarci iz Hong Konga sa 83,9, odnosno 78 godina starosti. Istraživači procenjuju da će životni vek Japanaca nastaviti da se produžava. Prema procenama japanskih stručnjaka, životni vek muškaraca će do 2050. godine da se produži do 80,95 godina, a kod žena do 89,22 godine. Takođe kažu da će prosećna sstarost populacije dostići 90 godina do poečtka narednog veka i napominju da će Japan morati dobro da se pripremi za društvo staraca.
    Početkom ovoga veka broj stanovnika starijih od 100 godina dostigao je rekord u Japanu - 17.934. To je ćetiri puta više nego u zadnjih deset godina XX veka, kao i 100 puta više nego 60-tih godina XX veka. Većina njih, 84% su žene. Na 100.000 Japanaca, u proseku dolazi 14 stogodišnjaka. Njima se posebno ponosi južna regija ostrva Okinave, gde živi većina dugovečnih. Cifra stogodišnjaka će verovatno rasti sve dok ne dostigne vrhunac oko 2070. godine, kada će deca iz bejbi bum generacije (Ova generacija se često definiše kao ljudi rođeni od 1946. do 1964. godine tokom bejbi-buma sredinom XX veka, koji je usledio nakon kraja Drugog svetskog rata) napuniti 100 godina života.

   U zemljama Evropske Unije od raka godišnje umire više od 750.000 ljudi. Posle bolesti vaskularnog sistema, rak je sa tim brojem umrlih, drugi po redu uzročnik smrti stanovnika EU, s tim da broj obolelih od raka raste. Uprkos agresivnim metodama lečenja, kao što su zračenje i hemoterapija, život pacijenata obolelih od tumora na mozgu produžuje se u proseku za 15 meseci.
    Početkom ovoga veka dijagnostifikovano je novih 30.500 slučajeva tumora na mozgu, a u to vreme od njega je umrlo 22.300 pacijenata, što odgovara stopi od 73%. Naučnici iz Norveške, Velike Britanije, Nemačke i Švajcarske, razvili su terapiju koja bi mogla pomoći u lečenju tumora na mozgu. Cilj terapije je da se injekcijama začaurenih živih ćelija ubrizganih u neposrednu blizinu tumora spreči rast krvnih sudova u tumoru. Na taj način se zaustavlja snabdevanje tumora krvlju, a time i njegov dalji rast. Tehnikom začaurenja spečava se reakcija imunološkog sistema. Nakon implantacije u mozak, te ćelije dugo preživljavaju i sprečavaju dalji rast ćelija raka.
    Ponovna izgradnja krvnih sudova ima odlučujuću ulogu u rastu raka. Klinička ispitivanja su pokazala da tumor veličine samo tri milimetra iz bliže okoline ne može više vući dovoljno kiseonika i hranljivih sastojaka. Tumor se, da bi preživeo, mora uključiti u krvotok, a baš bi to nova metoda morala da spreči.

   Jedna američka studija je pokazala da mala povišica plate može vrlo povoljno da utiče na zdravlje zaposlenih. Autori studije procenili su uticaj povišice plate na zdravlje zaposlenih i njihovih porodica. Primenjena je epidemiološka studija koja proučava poznatu činjenicu o prihodima i zdravlju, odnosno, da su ljudi koji zarađuju više boljeg zdravlja od ostalih.
    Povećanje plate doprinelo bi 5% smanjenju smrtnosti među zaposlenima. Uz to, mogu se predvideti i poboljšanja u subjektivnoj proceni zdravlja ispitanika, te manji broj bolovanja, poboljšanje radne sposobnosti na poslu i u svakodnevnom životu, kao i smanjenje simptoma depresije.
    Mi ovde na Balkanu vrlo dobro znamo da je ovo čista istina!

   Istraživanja Unierziteta U Viliamstonu u SAD, baca senku na mišljenje o blagotvornom delovanju ekstrakta biljke Ginko biloba na sposobnost pamćenja zdravih starijih ljudi. Istraživači tvrde da su sva ranije istraživanja, koaj su to navodno dokazivala, bila naučno nepotpuna, te da je tek nihovo istraživanje postiglo potrebnu rigoroznost.
    On isu istraživali 230 mentalno i fizički zdravih ljudi starijih od 60 goidna, koji su tokom šest nedelja uzimali napitke od ginko bilobe. Na kraju testa nisu pokazali nikakvo poboljšanje pamćenja u odnosu na početak istraživanja. Tačnije, oni koj isu uzimali placebo i oni koji su uzimali ginko, pokazali su iste rezultate.
    Godišnej se samo u SAD potroši više od 300 miliona dolara na proizvode od ginka. Znači, bitan je biznis.

   Bračni partneri imaju povećan rizik da obole od iste bolesti kao i njihovživotni drug, pokazalo je istraživanje engleskih naučnika sa Univerzitet u Notingemu. Istraživanje, u kojem je učestvovalo 8.000 bračnih parova starosti od 30-74 godine, niej se bavilo infekcijama, nego stanjima poput astme ili depresije.
    Utveđeno je da partneri ljudi kojipate od astme, depresije ili čira na želucu, imaju 70% veće izglede da će i sami oboleti od iste bolesti. Ljudi čiji bračni partner ima previsok nivo holesterola u krvi ili visok krvni pritisak, imaju povećane izglede da je i kod njih situacija slična.
    Naučnici ovakve rezultate objašnjavaju činjenicom da ljudi u braku dele isto okruženje, zajedno sa rizicma koji ga prate. Bračni partneri najčešče jedu istu hranu, izloženi su istim alergijama i imaju sličan odnos prema fizičkim aktivnostima, što doprinosi razvoju tegoba poput alergija, viskog pritiska i povišenog holesterola.

   Istraživanje ekipe naučnika iz Bostona pokazuje da koštunjavi plodovi čuvaju srce. Šaka oraha dnevno ili drugih koštunjavih plodova smanjuje rizik od smrtonosnih srčanih oboljenja. Bademi i riba bogati su nezasićenim mastima, magnezijumom i vitaminom E. Ispitivan je uticaj orašastih plodova u ishrani 21.000 lekara. Među onima koji su nedeljno konzumirali barem 60 grama orašastih plodova broj smrtnih slučajeva, kao posledica iznenadnog srčanog udara, bio je 47% manji, nego među onima koji uopšte nisu konzumirali koštunjave plodove.
    Takođe, zajedničko američko - singapursko istraživanje pokazuje da ishrana sojom i njenim prerađevinama smanjuje rizik od pojave raka dojke. Ishrana bogata sojom obnavlja tkivo ženskih grudi. Žene koje jedu mnogo soje stiču svojevrsni imunitet na pojavu gustog tkiva u grudima, a to tkivo se povezuje sa pojavom raka dojke.