Putovanja Marka Pola

    Godine 1298. u jednom zatvoru u Đenovi pisac po imnu Rustičeli iz Pize, saslušao je uspomene venecijanskog trgovca i po njegovom diktatu napisao vrlo opsežan 'Opis Sveta'. Ime ovog putnika bilo je Marko Polo.

    On je bio proveo 17 godina u Kini u službi Kublaj - kana, unuka poznatog Džingis - kana. Neprikosnoveni gazda svih mongolskih azijskih kanova, u to doba je kontrolisao čitavu Kinu gde je zaposlio mnogo svojih agenata. Marko Polo dospeo je u tamnicu, jer je u borbi sa Đenovljanima stao na stranu Venecije. Po izdržanoj kazni vratio se u svoj grad sa napisanom knjigom, koja ubrzo postaje bestseler, a Marko Polo postaje slavna ličnost.
    Danas, iako je originalni rukopis izgubljen, svetom kruži više od 150 kopija, raznog porekla, sa prilično različitim detaljima, mnogim dodavanjima i izostavljanjima. Glavne činjenice su ostale: prvo putovanje Nikole i Matea Pola (Markovog oca i ujaka) do Karakoruma, prestonice Kublaja - kana, zatim njihov susret sa velikim kanom koji ih je imanovao hrišćanskim emisarima i preko njih uputio poruku papi Klementu IV; njihov povratak u Veneciju; drugo putovanje u društvu sa mladim Markom; njegovo postavljanje na mesto upravnika grada Jangcu; misije koje su mu poveravane, opisi mesta u koja je navraćao kao i oružana pratnja mongolske princeze koja je pod njegovom zaštitom otišla iz Kine u Persiju, gde će se udati za kralja Arghuna.
   Tako je ovaj skromni trgovac postao ambasador hrišćanstva u Aziji. Istorija ga je zapamtila kao hroničara koji je srednjevekovnom Zapadu ostavio jedno od najpotpunijih svedočanstava o dalekom Orijentu. Osim, ako nije lagao i ukoliko njegovi opisi nisu velika prevara !
    Moguće je da se Marko Polo nije nikada obreo u zemlji izlazećeg sunca i da je crpeo svoje uspomene iz pripovedanja stvarnih putnika ! Da bi osvežio svoje pamćenje, prepisivao je persijanske geografske knjige.Ova teza, potekla od više nemačkih stručnjaka za mongolsku istoriju, poput Herberta Frankea, pojavila se u vrlo dokumentovanoj knjizi engleske istoričarke Fransis Vud, pod uredništvom Kineskog odeljenja Britanske biblioteke. Kako tvrdi ova istoričarka, Marko Polo nikada nije bio u Kini ! Njeni glavni argumenti podneti su na ocenu nekolicini stručnjaka za život i delo Marka Pola, kao i za Kinu s kraja XIII veka.
    Fransis Vud ističe sledeći ključni argument: ako je Marko Polo, kao što on tvrdi, bio značajna osoba, zašto nema njegovog imena u službenim kineskim i mongolskim arhivama, administrativnim dokumentima, u osobnim dnevnicima i u kazivanju njegovih savremenika?

    Marko Polo je verovatno prenaglasio važnost svoje funkcije i ulepšao činjenice u svoju korist.Ali to nije dovoljno da objasni odsustvo bilo kakvog spominjanja njegovog imena. Kristofer Šifer, sinolog na Univerzitetu u Lejdu u Holandiji, predlagao je drugo objašnjenje. U istoriji Kine, mongolska dinastija Jian (1260-1367) nema nikakav legitimitet.
    Posle povlačenja Mongola, Kinezi dinastije Mingo ponovo su ispisali taj deo istorije, brišući sve tragove svojih osvajača. Mongolske arhive bile su uništene, a imena državnika dobila su kineski prizvuk. Stoga je lako shvatiti da je jedan Italijan koji je uživao naklonost kana, pa makar on bio i Marko Polo, vrlo lako bačen u zaborav.
    Ipak, ostaje čudno da ni jedan misionar, pa čak ni trgovac, došavši iz Evrope, nije nikada rekao ni reč o njegovom prisustvu. Uprkos svemu, u službenoj mongolskoj istoriji nije zaboravljen Džon od Marinjola, koji je bio papski predstavnik kod kana između 1330. i 1340. godine.
    Marko Polo je tvrdio da je obišao Kinu uzduž i popreko. Pa kako se onda moglo dogoditi da pri tome ne opiše Kineski zid? Zar mu je mogao izmaći pogled na jednu takvu neverovatnu građevinu? Na ovo pitanje odgovar je dao Mišel Kartje, direktor Visoke škole društvenih nauka, a on kaže da Marko Polo nije video Kineski zid iz prostog razloga što zid tada nije ni postojao. On kaže da su zapušteni ostaci zida koji su se u to vreme nalazili na severu Kine imali izgled zemljanih nasipa bez građevinskih radova, kula i osmatračnica. Oni nisu pregrađivali pejsaž kao današnji Kineski zid, koji je obnovljen u XVI veku. Međutim, i takvi ostaci zida u to vreme sigurno bi trebali skrenuti pažnju na sebe svojom pojavom. Izgleda da takvo nešto tada nije impresioniralo Marka Pola.

    Izgleda međutim, da su i mnoge karakteristične crte kineskog društva izmakle velikom trgovcu. On opisuje lepotu i toalete Kineskinja iz visokog društva, međutim nigde ne spominje njihova bandažirana stopala. Tradicija koja se sastojala u tome da se stopala snažno stežu platnenim trakama kako bi ostala mala, ne bi mogla da ne začudi jednog Evropljanina. Sem ako on, posećujući Mongole, nije imao pristupa eliti kineskog društva.
    Kaligrafija ga je takođe izgleda ostavila potpuno ravnodušnim. U vreme kada upotreba papira nije bila raširena u Evropi, Kinezi su uveliko koristili pisana dokumenta. Napisi su uveliko ukrašavali paviljone, svetilišta, gradske kapije, vrtove, čak i stene jezera Hangchou.
    Ako se uzme u obzir da nije bio ljubitelj čaja, Marko Polo bi morao spomenuti ovo piće, tada potpuno nepoznato na Zapadu, pogotovo što se nije ustezao da opisuje jaka pića i vina služena na dvorskim banketima. Bio je blizak sa mongolskim osvajačima, pa možda nije pridavao veliki značaj kineskom narodu i njegovim običajima. Međutim, to ga nije sprečilo da spomene neke od njegovih izuma: papirni novac, porcelan ili korišćenje uglja kao goriva.
    Knjiga Marka Pola sadrži omaške i neistine. On tako grad Kancionfu smešta na pogrešnu obalu Žute reke. Uprkos svojim izjavama, on nije mogao da prisustvuje opsadi Ksjangjanga, koja se završila godinu dana pre pristizanja Polovih u Kinu. Te greške i ta preterivanja mogu biti pripisana lakoumnosti ili preteranoj revnosti brojnih prepisivača rukopisa. Što se tiče pogrešnih datuma, oni možda svedoče o teškoćama putnika da uskladi različite onovremenske kalendare.
     Međutim, istoričar Rene Kapler koji je preveo na savremeni francuski jezik knjigu Marka Pola, zapaža sledeće: čak ako je marko Polo i lagao, ipak je većina njegovih zapažanja istinita.Kakvim dokumentima je on dakle raspolagao?
   Za istoričarku Frensis Vud korišćenje persijanskih reči i imena umesto mongolskih ili kineskih, ukazuje na to da je Marko Polo mogao koristiti persijanske izvore, do kojih je dolazio preko svoje porodice, radi stvaranja trgovačkih ispostava na Istoku. Rene Kepler napominje da ne treba zaboraviti da je u tom delu sveta, persijanski jezik bio pretežak. Ali ako je on imao pristupa persijanskim kartama i spisima, zašto nije pronađen ni jedan od tih dokumenta?
     Sedam vekova nakon ovih događaja, vrlo je teško razdvajati nestvarno od stvarnoga. Neuobičajen stil knjige Marka Pola sadrži sumnju sam po sebi. Delo ne liči na putopis, već pre svega na priručnik iz geografije i istorije. U njemu je malo prepoznatljivog, a većina opisa je bezlična. Svedočanstva o Marku Polu data su veoma škrto. Uprkos svemu 'Opis Sveta' ostaje, neposredno ili posredno, sažeto i dragoceno svedočanstvo o tadašnjem Orijentu.

    Na kraju svega, evo i prvih redova iz priloga knjige poteklih iz pera samoga Marka Pola, napisanih starofrancuskim jezikom, u kojima on sam kao da oseća da bi njegov putopis mogao da bude doveden u sumnju: 'Da biste saznali čistu istinu o različitim krajevima sveta, uzmite i čitajte ovu knjigu. Naći ćete u njoj najveća čudesa koja su tu opisana o velikoj Armeniji, Persiji, postojbini Tatara i Indiji i mnogim drugim provincijama. Naša knjiga će vas zadovoljiti svojom otvorenošću. U njoj o svemu tome, mudri i plemeniti građanin Venecije, marko Polo, vam priča ono što je video. Ali ima i ponešto što on nije video, ali je čuo, od ljudi dostojnih poverenje. Stoga da bi naša knjiga bila ispravna  i istinita, bez ikakvih laži, viđeno valja uzeti za viđeno, doznato za doznato. I svako ko ovu knjigu bude čuo ili čitao treba da joj poveruje, jer sve što je u njoj istinito je'.