Manastir Sisojevac
Manastir Sisojevac, posvećen Preobraženju Hristovom, opstao je od osnivanja, posle 1381. godine, uprkos brojnim razaranjima. Osnovao ga je, uz ktitorstvo kneza Lazara, desetak kilometara od Ravanice (a 11 kilometara od Ćuprije) na izvorištu Crnice, bežeći od Turaka, bivši iguman Hilandara, monah Sisoje Sinait.
Osmeh na lice:
Narod se i ove godine okupio da bi proslavio manastirsku slavu i, u gotovo nestvarnom okruženju zelenila okolnih brda, u ambijentu skromnog ali arhitekturom i istorijom veoma bogatog manastira, podsetio se velikog podvižnika čiji je lik tek slabo sačuvan na fresci na kojoj je prikazan sa crkvom u rukama. Vladika braničevski Ignjatije je, kako sam kaže, želeo da iskoristi priliku i da uz praznik Sv. Sisoja Velikog 'kaže nešto upravo o podvižništvu, budući da je svetac bio podvižnik, a podvižništvo je u našoj crkvi vrlo značajan element'.
- Hrist nas je stvorio kao slobodne ličnosti i pozvao nas da imamo slobodnu zajednicu sa njim. Posle pada, prvi čovek se, u stvari, sebično okrenuo sebi i počeo da gaji svoj egoizam… i to svoje 'ja', taj svoj egoizam, počeo je da ispoljava svuda. Podvig je sada odreći se toga, svog sebičnog 'ja', i ostvariti ponovo zajednicu sa Gospodom… Ostvariti zajednicu sa drugim, imati ljubavi prema drugom, jer ne možete imati ljubav prema drugom ako gajite egoizam u sebi.
I tada, iako mu kažete da ga volite, to će biti samo sredstvo za zadovoljenje vašeg egoizma - rekao je vladika Ignjatije. On je još podsetio da je suština podviga i te kako aktuelna u svakom vremenu, pa i u našem, da volimo bližnjega kao samoga sebe. - Zato što je taj drugi, pre svega Gospod, i svaki čovek je ikona Božja i kad se otvorimo prema drugom čoveku, kad volimo drugog - u stvari volimo Boga….
Kad ostvarite zajednicu sa drugim, tada, u stvari, dobijate sopstveni lik koji vam izvire iz drugog. To su nama naši podvižnici ostavili da znamo, među njima i Sveti Sisoje Veliki - oni su se podvizali, čistili od strasti, egoizma, da bi mogli da vole drugog i zato mi treba da se podvizavamo, da imamo ljubavi prema drugom čoveku, bez obzira na to kakav je on, jer ako budemo počeli da mu sudimo, tu nema ljubavi…
Ljubav sve daje, ništa ne traži, dugo trpi, sve snosi i uvek se raduje drugome, a nikad ne zavidi. Uvek nosi radost i žrtvu - reči su vladike Ignjatija, zabeležene u manastiru Sisojevcu.
Mesto poklonjenja vernihNije lako odrediti kad je osnivač manastira, Sisoje, došao u Srbiju, ali je to svakako bilo posle izmirenja Srpske crkve i Carigradske patrijaršije, posle 1381. godine, jer se te godine još uvek pominje kao iguman u Hilandaru. Bežeći iz južnih predela pred turskim naletom, a tražeći zaštitu kod kneza Lazara, u Srbiju je tih godina stiglo mnogo monaha, među njima i grupa isihasta, tzv. sinaita koji su značajno uticali na srpsku pobožnost onoga vremena.
Ovi monasi istočnog kova, svetog i uzvišenog isposničkog života, prešli su u tada još slobodnu srpsku državu, u kojoj je vladao knez Lazar. Zaposeli su srpske gore i planine, nastanili se po teško pristupačnim pećinama i - pretvorili ih u svoje isposnice! Izgleda je od svih sinaita, knezu Lazaru najbliži bio Sisoje. On mu je možda bio i duhovnik. Starajući se za njega, knez Lazar mu je dao novac da bi sam podigao sebi manastir.
Nekoliko godina posle kosovske tragedije, Milica mu je dala imanja u okolini Paraćina za izdržavanje, smetnuvši s uma da je ta ista imanja ranije poklonila Velikoj Lavri, tj. manastiru Svetog Atanasija Atonskog na Svetoj gori. I Sisoje je podigao crkvu, kao i pripratu sa kulom tj. zvonikom, i ceo kompleks opasao jakim zidom sa kulama. Nažalost, manastir se verovatno samo nekoliko decenija razvijao i opstajao u miru. Stigli su Turci i ropstvo.
Po narodnom predanju, Turci su, na Đurđevdan, ne zna se koje godine, iznenada napali narod okupljen kod crkve i posekli ga. Devojke su, spasavajući svoj obraz, skakale u reku, povlačeći sa sobom i svoje napadače. Od tada je reka prozvana Crnica, a meštani su sačuvali običaj da na Veliki Petak i petak pred Đurđevdan dođu u crkvu i zapale sveću za te mučenike.
Krajem XVII veka, manastir je zapusteo. U ruševinama, ali zadivljen njegovim skladnim proporcijama, video ga je i opisao u prošlom veku Feliks Kanic. Prva obnova manastira bila je 1931, a opsežna sa konzervacijom od 1972. do 1978. godine. Od 1985. godine, manastir Sisojevac je metoh manastira Ravanice (kao i crkve u Petruškoj oblasti) u kojem živi petnaestak monahinja sa igumanijom, mati Marijom.
Ostaci živopisa, pri čemu Sveti nisu napustili zidove, svedoče o visokom dometu zidnog slikarstva 14. veka, dok je grob monaha Sisoja i sada mesto poklonjenja vernih. U njegovim senama mnogi i danas traže spas od bolesti. Nimalo slučajno, ako znamo da ovaj manastir proslavlja baš Sv. Sisoja Velikog, koji važi za zaštitnika dece i iscelitelja bolesnih i 'besomučnih'... Isceljivao i - vaskrsavao Ništa manje zanimljiva od priče o prošlosti manastira, nije ni ona o Sv. Sisoju Velikom, čije ime nosi. Misirac rodom i učenik Svetog Antonija, po smrti velikog učitelja, Sisoje se nastanio na pustinjskoj gori na kojoj se i Antonije ranije podvizavao. Tu mu je, kako kažu hrišćanske legende, Bog dao veliku blagodat, da može da isceljuje bolesnike, izgoni nečiste duhove, i čak vaskrsava mrtve.
Šezdeset godina podvizavao se Sisoje u pustinji i predstavljao izvor žive mudrosti za sve monahe i mirjane koji su mu dolazili po savet. Ostalo je zabeleženo da mu je 'pred smrt zasijalo lice kao sunce. Monasi stajahu oko njega i divljahu se toj pojavi. A kad svetitelj ispusti svoju dušu, sva odaja ispuni se divnim blagouhanjem“. Upokojio se u dubokoj starosti, 492. godine.
Sveti Sisoje učio je monahe: 'Ma kakvo iskušenje da se dogodi čoveku, on treba da se preda volji Božjoj i da prizna, da se iskušenje dogodilo zbog grehova njegovih. Ako li se što dobro dogodi, treba govoriti da se dogodilo po Promisli Božjoj'. Priča se da ga je jedan monah pitao: 'Kako ću ugoditi Bogu i spasiti se?' Svetitelj mu je odgovorio: 'Ako želiš ugoditi Bogu, istupi iz sveta, odeli se od zemlje, ostavi tvar, pristupi ka Tvorcu, sjedini se s Bogom molitvom i plačem, i naći ćeš pokoj u ovom veku i u onom'. A na pitanje monaha kako dostići smernost, odgovorio je: 'Kad se neko izvežba da priznaje svakoga čoveka boljim od sebe, time zadobija smernost'. (Treće Oko - 2008.)
Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
- Hrist nas je stvorio kao slobodne ličnosti i pozvao nas da imamo slobodnu zajednicu sa njim. Posle pada, prvi čovek se, u stvari, sebično okrenuo sebi i počeo da gaji svoj egoizam… i to svoje 'ja', taj svoj egoizam, počeo je da ispoljava svuda. Podvig je sada odreći se toga, svog sebičnog 'ja', i ostvariti ponovo zajednicu sa Gospodom… Ostvariti zajednicu sa drugim, imati ljubavi prema drugom, jer ne možete imati ljubav prema drugom ako gajite egoizam u sebi.
I tada, iako mu kažete da ga volite, to će biti samo sredstvo za zadovoljenje vašeg egoizma - rekao je vladika Ignjatije. On je još podsetio da je suština podviga i te kako aktuelna u svakom vremenu, pa i u našem, da volimo bližnjega kao samoga sebe. - Zato što je taj drugi, pre svega Gospod, i svaki čovek je ikona Božja i kad se otvorimo prema drugom čoveku, kad volimo drugog - u stvari volimo Boga….
Kad ostvarite zajednicu sa drugim, tada, u stvari, dobijate sopstveni lik koji vam izvire iz drugog. To su nama naši podvižnici ostavili da znamo, među njima i Sveti Sisoje Veliki - oni su se podvizali, čistili od strasti, egoizma, da bi mogli da vole drugog i zato mi treba da se podvizavamo, da imamo ljubavi prema drugom čoveku, bez obzira na to kakav je on, jer ako budemo počeli da mu sudimo, tu nema ljubavi…
Ljubav sve daje, ništa ne traži, dugo trpi, sve snosi i uvek se raduje drugome, a nikad ne zavidi. Uvek nosi radost i žrtvu - reči su vladike Ignjatija, zabeležene u manastiru Sisojevcu.
Mesto poklonjenja vernihNije lako odrediti kad je osnivač manastira, Sisoje, došao u Srbiju, ali je to svakako bilo posle izmirenja Srpske crkve i Carigradske patrijaršije, posle 1381. godine, jer se te godine još uvek pominje kao iguman u Hilandaru. Bežeći iz južnih predela pred turskim naletom, a tražeći zaštitu kod kneza Lazara, u Srbiju je tih godina stiglo mnogo monaha, među njima i grupa isihasta, tzv. sinaita koji su značajno uticali na srpsku pobožnost onoga vremena.
Nekoliko godina posle kosovske tragedije, Milica mu je dala imanja u okolini Paraćina za izdržavanje, smetnuvši s uma da je ta ista imanja ranije poklonila Velikoj Lavri, tj. manastiru Svetog Atanasija Atonskog na Svetoj gori. I Sisoje je podigao crkvu, kao i pripratu sa kulom tj. zvonikom, i ceo kompleks opasao jakim zidom sa kulama. Nažalost, manastir se verovatno samo nekoliko decenija razvijao i opstajao u miru. Stigli su Turci i ropstvo.
Po narodnom predanju, Turci su, na Đurđevdan, ne zna se koje godine, iznenada napali narod okupljen kod crkve i posekli ga. Devojke su, spasavajući svoj obraz, skakale u reku, povlačeći sa sobom i svoje napadače. Od tada je reka prozvana Crnica, a meštani su sačuvali običaj da na Veliki Petak i petak pred Đurđevdan dođu u crkvu i zapale sveću za te mučenike.
Krajem XVII veka, manastir je zapusteo. U ruševinama, ali zadivljen njegovim skladnim proporcijama, video ga je i opisao u prošlom veku Feliks Kanic. Prva obnova manastira bila je 1931, a opsežna sa konzervacijom od 1972. do 1978. godine. Od 1985. godine, manastir Sisojevac je metoh manastira Ravanice (kao i crkve u Petruškoj oblasti) u kojem živi petnaestak monahinja sa igumanijom, mati Marijom.
Ostaci živopisa, pri čemu Sveti nisu napustili zidove, svedoče o visokom dometu zidnog slikarstva 14. veka, dok je grob monaha Sisoja i sada mesto poklonjenja vernih. U njegovim senama mnogi i danas traže spas od bolesti. Nimalo slučajno, ako znamo da ovaj manastir proslavlja baš Sv. Sisoja Velikog, koji važi za zaštitnika dece i iscelitelja bolesnih i 'besomučnih'...
Šezdeset godina podvizavao se Sisoje u pustinji i predstavljao izvor žive mudrosti za sve monahe i mirjane koji su mu dolazili po savet. Ostalo je zabeleženo da mu je 'pred smrt zasijalo lice kao sunce. Monasi stajahu oko njega i divljahu se toj pojavi. A kad svetitelj ispusti svoju dušu, sva odaja ispuni se divnim blagouhanjem“. Upokojio se u dubokoj starosti, 492. godine.
Sveti Sisoje učio je monahe: 'Ma kakvo iskušenje da se dogodi čoveku, on treba da se preda volji Božjoj i da prizna, da se iskušenje dogodilo zbog grehova njegovih. Ako li se što dobro dogodi, treba govoriti da se dogodilo po Promisli Božjoj'. Priča se da ga je jedan monah pitao: 'Kako ću ugoditi Bogu i spasiti se?' Svetitelj mu je odgovorio: 'Ako želiš ugoditi Bogu, istupi iz sveta, odeli se od zemlje, ostavi tvar, pristupi ka Tvorcu, sjedini se s Bogom molitvom i plačem, i naći ćeš pokoj u ovom veku i u onom'. A na pitanje monaha kako dostići smernost, odgovorio je: 'Kad se neko izvežba da priznaje svakoga čoveka boljim od sebe, time zadobija smernost'. (Treće Oko - 2008.)
� Klik Gore na Sliku - Prikaz; � Ponovni Klik - Brisanje
Pravoslavlje i Religija - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
