vrh
Meni


Манастир Дајбабе

   Манастир Дајбабе код Подгорице, јединствена подземна богомоља, свој настанак дугује једном мистичном доживљају. На четвртом километру југозападно од Подгорице налази се манастир посвећен Успењу Свете Матере Божије, а назван је по оближњем селу Дајбабе. Задужбина је старца Симеона, у којем је он обитавао и ширио Божију реч пуних 45 година.

    Сама прича о настанку манастира Дајбабе, која је описана у књизи протојереја Василија Васе Ивошевића, диван је пример старчеве вере у Бога и у Божји позив да сагради своју испосницу. Пре чудесне приче о манастиру Дајбабе, прво да наведемо основне податке о старцу Симеону. Старац Симеон је рођен 19. децембра 1854. године на Цетињу. Био је једино дете Васе и Стане Поповић. Породица Поповић дала је знатан борј виђених и учених људи, заслужних за науку и просвету током 19. века. На крштењу је добио име Саво, а крштен је у парохијској цркви Рођења Пресвете Богородице, званој Влашка црква. Непосредно потом, родитељи су му се развели, отац је убрзо умро, а мајка се преудала у Задар за неког професора. Саву су подизали баба и деда, очеви родитељи.
    Завршио је цетињску основну школу са одличним успехом из свих предмета. Посебно се истицао у знању срквено-словенског језика, појања и калиграфије. Био је добар певач и гуслар. Одлазио је са задовољством у цркву и манастир да слуша богослужење и да се предаје чистој детињој молитви. Посебно се радовао кад би чуо манастирска звона. Сећао се доцније светковина на Цетињу, нарочито литије о Спасовдану око парохијске цркве, у којој су носили и драгоцену руску икону Христа Спаситеља, дар из Петрограда. О томе је старац Симон посао: 'Мени се чинило да ме благи Спаситељ гледа и Себи зове и она рука благосиља'.
    Као момак стално је размишљао како да настави школованје. Од школованих рођака набавио је почетнице за руски и француски језик и, чувајући стоку, почео је да их учи. Ускоро је стекао Библију и једну књигу догматике на руском језику. Градски лекар поучавао га је основном знању из француског језика, а Саво му је плаћао доносећи зоб за његовог коња.
    Уз помоћ стрица Михаила, Саво стиже 1879. године у Русију да настави школовање. Књаз је дао одобрење, а митрополит Иларион писмо са препоруком кијевском митрополиту Филотеју да му помогне и, по могућности, у Синоду издејствује стипендију. Саво врло живо у белешкама описује своје виђење старог Кијева и његових знаменитости. Лавра га је импресионирала.
    У јесен 1882. године, ступио је у Духовну академију. Класни другови на Академији су му били јеромонах Мелентије (Вујић), касније епископ тимочки, и писац реалиста Светолик Ранковић.

    После завршетка студија, са дипломом Духовне академије одлази у Москву и борави у Србском подворју, а затим посећује Петроград. На Цетиње се враћа 1886. године, у својој 32. години. Ускоро наставља студије у Паризу и слуша на Сорбони предавања из филозофских наука. Редовно посећује богослужења у Руској цркви.

ЕПИСКОП ИЗ ДРУГОГ СВЕТА

    Почетком 1887. године враћа се у родни град и одлучује да се замонаши. Исте године, у Кијеву, у Лаври се замонашује и добија име Симеон. Као млади јеромонах накратко се враћа на Цитиње, а затим одлази у манастир светог Николе на Врањини, који се обнављао. Ту се тешко разболео од маларије, па је у јесен 1889. године премештен у манастир Острог. Ту, поред литургијских правила и дочека странаца, којима објашњава житије светог оца Василија и историју манастира, по благослову митрополита Митрофана држи наставу младићима који се спремају за монаштво. Била је то прва монашка школа у Црној Гори. Често је одлазио у Горњи манастир код старог монаха Христифора Љепаве и дуго се молио пред светитељевим моштима, служио свету литургију и читао молитве болнима.
    И управо ту, у Острог, почетком 1891. године долази Симеону један чобанин, од петнаестак година. Звао се Петко Ивезић, из села Дајбабе код Подгорице. Испричао је Симеону своје виђење од прошле године, које је имао не у сну, већ на јави. Једнога дана, чувао је овце крај неких старих гробова. Одједном је осетио мирис тамјана и угледао на једној великој плочи како седи човек сав у злату. На глави је имао капу, горе широку а доле уску, а наврх капе крст. Имао је и штап, а наврх штапа златну јабуку и жуту тканину. Са њим је било и двоје деце. Петко је помислио да је то зла душа и погледао јесу ли му прсти назад, а пете напред. Овај тада подиже хаљину са ноге, па рече Петку да није зла душа, као што он мисли, већ да је свети, и да је био владика овог места, па су га овде закопали од Турака. И још рече да је ђак једног светог који је живео пре Косова и да хоће да му Петко манастир гради. Чобанин је старцу одговорио:
- Ја сам, оче, сироман!
   Свети човек му је одговорио:
- Нећемо богатих. Нашло би се да хоћемо. Требаће са почетка мало црквице.
    Још је објаснио Петку да ће се само све казивати и да ће се свему мера дати, али ће му се јавити док 'то Турско'одмакне. Петк оје описао епископа у архијерејској одећи, а двоје деце као аранђела Михаила. Еписком му је рекао да анђели нису сви једнаки по реду, неко су неки виши а неки нижи, и да сваки анђео има свој ред. Највећи у колу небеском је онај који је Бога крстио. Затим је дао савете да се гробови преместе, да се до манастира пут направи, и да се трошионолико колико Бога да, с тим да се за рад одмах плати.
    Тада је свети устао и позвао Петка да крене за њим. Сишли су низ неке степенице и нашли се у подземним 'исписаним просторијама'. Видео је Петко ту ћивот од белог камена, златом исписан покровац са крстом на њему, тамјан и шест звона величанствених. И још многа друга чудеса описао је чобанин Петко, која тешко да би могао измислити и какав уман човек, а камоли он, неписмен.
    Ову причу Симеон је схватио као Божји позив да сагради своју испосницу и да то буде његов монашки пример остваривања начела хришћанске православне вере. Међутим, до почетка изградње манастира прошло је још пет година, у којима је Симеон ходио до Свете горе, боравио у Хиландару, враћао се у ОСтрог, а затим је обишао Јерусалим и остала света места у Палестини. Дошао је у Дајбабе у лето 1896. године и ту остао до краја свог земалјског живота, 1941. године.

ПОДЗЕМНИ ДОМ

    Дошавши први пут у Дајбабе, отац Симеон би оје одушевљен местом из Петковог 'виђења'и његовом околином. Одмах се ангажовао и убрзо већ су се показали први резултати. Симеон је подигао јединствену задужбину - скромну црквицу у подземљу кречњачких стена и сав се посветио њеном уређењу. Обично ју је називао 'подземним домом Царице Небеске'. Један од описа говори да су под земљом, у ходнику, двоја врата, са десне и леве стране, где су мале ћелије. Ходник води ка олтару, а са обе стране су природне стене. Олтар је мали, али дивно удешен. Ова подземна богомоља неодољиво је подсећала на цркве у катакомбама. Црква је освештана 22. децембра 1897. године.
    Симеон је хтео да има богомољу која ће макар мало да личи на пећинске цркве - параклисе у Кијево-Печерској лаври. На пространим зидним површинама прочеља цркве насликао је композицију распећа и васкрсења, затим врло успелу икону Богородице на престолу и поред улаза лик светог архангела Михаила. Све те фреске временом су нестале.
    Симеон је био стални исповедник околног свештенства и тадашњи митроополит Гаврило (од 1938. године патријарх) одредио га је за свога духовника. Краљ Никола оценио га је и долазио у његов манастир. Митрополит Гаврило је Симеона, на заседању Сабора у јесен 1921. године предложио за епископа захумско-рашке епархије. Овај се на тој части одмах захвалио, замоливши да га оставе у његовој испосници.
    И владика Николај Велимировић познавао је Симеона и говорио да је упознао заиста светог монаха из чије личности блиста харизма Светог Духа. Били су више година у преписци, а владика је био одушевљен и Симеоновом богомољом. Једном је старац Симон говорио послушницима да Господ даје велике чудотворне дарове светим угодницима Својим. Одједном на стазу испред њих, са пропланка искочи зец. Старац стаде и прекрсти се, па паде ничице на земљу и пољуби је. Зец је застао, а старац га благослови и рече: 'Стани зеко, Бог ти помогао'. Зец је стајао непокретан. 'Старац је клечао и плакао. Ми смо клечали као укочени и дрхтали'- причао је касније игуман Теофило.'То је кратко трајало и старац га опет благослови: 'Иди, зеко, Бог ти помогао'. И зец одједном појури. Старац је и даље плакао и рекао да је ово чудо милости Божје, које нам се даје за јачање вере и жеље за подвизничким животом'.
    Од почетка подвижничког успона Симеон је мало спавао. Своју ћелију уманастиру загрејао би слабом ватром, у обичној плеханој пећи, само у врло хладне дане. Спавао је на патосу, на асури, у подраснику, главом на подвијеној руци. И тако све до дубоке старости. Вело умерено је јео, и то строго посну храну са воћем и пио је само воду.
    Гроб старца Симеона уклесан је у каменом поду још за његовог живота, са равном обичном плочом и, по његовој жељи, без икаквог натписа. Пре смрти оставио је поруку да га сахране по монашком правилу 'у расе', без сандука, да се изнад гроба постави једна од његових првих икона Пресвете Богородице, да гори кандило и да остане ту његов тешки монашки штап једноставно издељан од дрвета. У праскозорје првог априла 1941. године, око три сата после поноћи, пошто се и последњи пут причестио из руку игумана Теофила, предао је своју праведну душу Оцу Небеском. Умро је у 87. години. Пет дана потом започео је рат.
    Још за живота старца Симеона постојала су многобројна сведочења у његовим исцелитељским молитвама, а после смрти на његов гроб почели су да долазе многи да се моле и траже духовну помоћ уневољама.
    Извор: Треће Око (новембар, 1994.)


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT