Magnetna Polja NLO-a

     Uvereni smo da su civilizacije koje su u stanju putovati svemirom uspele ovladati takvom tehnologijom i da mogu kontinuirano putovati svemi­rom. Ovladavanje ovom energijom rotirajućih talasnih polja znači da tada ne bi bilo potrebe za dodatnim uobičajenim izvorima energije, kao što su nuklearna postrojenja, dobivanje energije fisijom ili putem sunčanih kolektora.

    I dok Balesov uređaj radi s naizmeničnim polaritetima (sever-jug), John Bedini je zauzeo drukčiji pristup sa svojim uređajem. Bedini je blisko surađivao s Tomom Beardenom i vlasnik je američkog Patenta 6,392,370 (odobrenog 21. maj 2002.), pod na­zivom 'Uređaj i metoda generatora povratne elektromotorne sile pomoću per­manentnog elektromagnetskog motora'. Ovaj uređaj ima rotor s magnetima istog polariteta, plus ulazne i izlazne zavojnice načinjene tako da je svaka šipka omotana provodnim materijalom kao što je npr. bakrena žica.
    Jedna od najnovijih inačica njegovog motora/generatora je 10-polni uređaj kod kojeg je rotor s permanentnim magne­tima umetnut u središte motora, a paralelni primarni i sekundarni namotaji na zavojnicama smešteni su na vanjskoj strani motora. Magneti rotora su u protufaznom odno­su s delovima magnetiziranih polova unutarnjih zavojnica. Ovaj izum deluje kroz proces premeravanja; to jest, polje toka kojeg stvaraju zavojnice osipa se zbog obrtanja magnetskog polja u delovima s namagnetiziranim polovima, čime se omogućuje hvatanje dostupne energije povratnog elektromagnetskog pulsa (EMP).
    Bedini je takođe radio s 'Hamelovim spinerom' kojeg je izvorno osmislio David Hamel. Daljnji razvoj tog uređaja vidljiv je u oglednom formatu, kojeg je nedavno pokazao americki istraživac George Green. Uređaj stvara ono što se naziva 'magnetskim sklopom' , koji nastaje tako da veći prsten sastavljen od severnopolnih magneta dolazi u interakciju s unutarnjim prstenom koji tako­đe sadrži strogo severnopolne magnete manjega broja. U prikazu Georgea Greena (kojeg možete pogledati gore u video prilozima o ovoj temi), unutarnji objekt spremno se vrti kada se postavi unutar većeg prstena, stvarajući neku vrstu magnetskog neprekidnog kretanja. Prostor izmedu dva prstena Green naziva 'vrtlogom energije'. To je potvrdio i Jan Merta, češki inženjer koji je ranije radio za državnu upravu za energetiku u Kanadi.

    Jedan drugi istraživač smatra da tajna besplatne energije ne leži u geometriji magnetskih ili naponskih pulseva nego u brzini pulsa. Dr. Peter Lindemann tvrdi u svojoj knjizi Tajne besplatne energije i hladni elektricitet (Free Energy Secrets of Cold Electricity) da kada se ispravno izvrše visokonaponski događaji iskrenja, oni rezultiraju u ogromnom dobitku čiste snage u električnom sistemu. Osnovnu referencu koju iznosi je navod dr. Nikole Tesle iz njegovog američkog Patenta 787,412, 'Umeće prenošenja električne energije kroz prirodna sredstva' (odobren 18. aprila 1905.). U opisu patenta, na drugoj stranici, u rečima 122-130, Tesla kaže: 'Ustanovio sam da se na ovaj način praktično može proizvesti električni tok hiljade puta veći od početnog - to jest, onaj koji je narinut na sekundarni od strane primarnog A - i tako sam dosegnuo aktivnosti ili stope toka električne energije u E', C, E delovima sistema koje se mere desecima hiljada konjskih snaga'. To bi doista bila 'besplatna energija'!
    Dr. Lindemann veruje da je uspeo kopirati neke tehnološke postupke 'Teslinog transformatora' koristeci visokofrekvencijski, visokonaponski puls kako bi došlo do 'elektro-radijantnog događaja'. Ovo se zbiva kada se jednosmerna struja isprazni preko iskrišta i naglo prekine pre nastupa bilo kakvog obrta­nja struje. On takođe tvrdi da su takvi elektro-radijantni impulsi, koji su kraći od 100 mikrosekundi, potpuno sigurni pri rukovanju te da neće uzrokovati električni šok ili povredu. Osim toga, elektro-radijantni impulsi kraći od 100 nanosekundi su hladni i lako izazivaju foto-efekte u vakuumskim kuglama. Nekoliko drugih istraživača navode da su uspeli replicirati metodu, te se očekuju daljnja istraživanja.

    Još se jedan zanimljiv učinak može proizvesti kada se brzi električni impulsi prenose okolo a zatim natrag, preko permanentnog magneta! Takvih eksperimenata ne nalazimo u dostupnoj nam literaturi. U stvari, jedino poznato spominjanje takvog uređaja je 'Magnetstromapparat' kojeg je izradio Hans Coler za nemačke vlasti tokom Drugog svetskog rata, kao što je navedeno u Konačnom izveštaju pododbora za procenu ciljeva britanske obaveštajne sluzbe br. 1043, s kojeg je sada skinuta oznaka tajnosti. Ništa od toga nije nam novo! Jednu od prvih tehnologija koje su pokazivale ovu pluralnost permanentnih magneta ili ma­gnetskih šipki postavljenih na jednoliko razmeštene razmake pokriva američki Patent 4,025,807, pod nazivom 'Elektro-magnetski motor' odobren 24. maja 1977., u vlasnistvu Leonarda W. Clovera.
    Njegov izum uključuje rotor s pluralnošću permanentnih magneta na svojoj obodnici, dok stator tesno okružuje rotor, a takođe i pluralno posredujuće permanentne magnete i elektromagnete postavljene tako da ulaze u interakciju s magnetima rotora. Clover tvrdi da elektro-magneti takođe trebaju biti postavljeni u prikladnim ugaonim razmacima u odnosu na stator, razlikujući se od ugaonih razmaka magneta rotora, tako da će, bez obzira na trenutačni raspored rotora (kada je motor 'uključen'), jedan ili više elektromagneta biti energiziran te će potaknuti rotaciju. Većina tih tehnologija funkcioniše na principu prisutnosti statora i rotora. Razlog: temelj glavnine istraživanja zasniva se na pretpostavci da je nužno postojanje nepokretnog magneta i rotora koji se okrece. Ipak, ovu pretpostavku neki pobijaju, kao što je učinio Michael Faraday a kasnije i Bruce DePalma, koji su uočili da se najvažnije polje ne nalazi unutar magneta već unutar okolnog prostora.
    Međutim, ako želimo rekonstruisati viziju proroka Ezekijela i prizora gde je vidio 'jedan točak u drugome', morali bismo imati dva predmeta s polu-pa-ralelnim ili paralelnim magnetima, od kojih oba imaju sposobnost rotiranja. Tehnički, umesto statora i rotora, delotvorni točak unutar točka zahteva barem dva rotora, koji bi bili prikladniji za iskorištavanje okružujućih polja. Najbliža zamisao s višestrukim pokretnim točkovima koji rade uz elekromagnetizam u 'paralelnoj fazi' u svrhu proizvodnje energije je 'projektna funkcija', koja dolazi od doslovne 'vizije' koju je u detinjstvu imao britanski pronalazač John Searl.

    Rezultat toga je njegov 'generator Searlovog efekta' (SEG). Searlov prototip generatora sastoji se od ne samo dva nego tri (!) koncentrična pr­stena (trenutno fiksiranih za podnožje), gde je svaki prsten sastavljen od četiri različita materijala. Svaki je prsten okružen valjcima i zavojnicama kako bi se, njihovim okretanjem, pojačavala energija. Searl pokušava stvoriti ne samo običnu tehnologiju za proizvodnju energije već i funkcionalni leteći tanjir, za kojeg tvrdi da je zapravo vozilo koje deluje na principu obrnute gravitacije. Nadamo se da će nas svi ti izumi dovesti do praga ne samo svemirskog putovanja nego i pravog 'stroja koji stvara besplatnu energiju'. Zanimljivo je da su neki, poput Džona Searla i Nikole Tesle, došli do svojih izuma u živopisnim vizijama. Da li nam to neka civilizacija negde u svemiru ili još dalje pokušava pomoći da napustimo svemirski brod Zemlju i zaputimo se u šira prostranstva? Odgovarajuća naučna otkrića sada bi nam mogla pomoći da rešimo mnoge probleme s kojima smo suočeni te bi nas mogla odvesti u istinski XXI. vek.


    U mnogim od ovih različto ustrojenih testova korišteni su permanentni magneti; ali napredno elektromagnetsko vozilo može koristiti sličnu metodu tako da se jednostavno uzme neka određena legura ili energizirana plazma, čime bi se čitava struktura učinila magnetskom, uz naizmenična polja koja bi stvarala elektromagnetsku silu. Ovo nije nimalo preterano jer, zajedno s usavršavanjem tehnologije elektromagnetizma takođe ima zanimljivih pomaka, naročito u Rusiji, u istraživanju magnetohidrodinamike (MHD). Značenje je vidljivo iz same te reči, gde 'magneto' označava magnetsko polje, a 'hidro' tečnost (npr. vodu, tekući metal ili plazmu) u dinamičkom gibanju. Jednostavnije rečeno, magnetska polja izazivaju struje u gibajućoj provodnoj tečnosti.
    Smatra se da ovo delovanje stoji iza gibanja Zemljine unutarnje jezgre, a takođe može biti razlogom da Sunce povremeno izbacuje masivne količine energije. Godine 2005. raširile  su se glasine da su tri vodeća francuska fizičara, doktori Jean - Pierre Petit, Claude Poher i Mau­rice Viton konstruirali 'Petit - Vitonov magneto hidrodinamički motor' posluživši se kombinacijom elektromagnetske i nuklearne energije. Takođe su iznesene tvrdnje da su bili u stanju proizvesti preko 1000 miliona vata energije i obuzdati udarne talase kako svemirska letelica ne bi usporila u dodiru s našom atmosferom. Premda nismo mogli pronaći nedvosmislene dokaze koji bi potkrepili tu tvrdnju, ipak se slažemo da bi magnetohidrodinamika mogla biti ključ za pogonski izvor svemirske letelice.
    Fizika plazme takođe grabi velikim koracima napred, a goriva poput plazme postaju izdašnija, uz male ili nikakve nusproizvode ugljenika. Do pretvaranja plazme u plin, na primer, može doći s dve elektrode i pulsnim pražnjenjem u 'plazmatskom luku'. Važnost MHD-a potvrdio je i dokument s kojeg je skinuta oznaka tajnosti, objavljen na temelju američkog Zakona o slobodnom protoku informacija, u vezi letelice koja je viđena iznad brazilskog vazdzšnog prostora. Pre mnogo godina u Brazilu smo mo­gli pročitati izveštaj u kojem je iznesena pretpostavka da je pogonski sistem jedne pronađene letelice možda imao izvor energije na bazi MHD-a. Fizičar Robert Bob Lazar navodno je napisao svoju tezu o magnetohidrodinamici.

    Slagali se mi ili ne sagali s Lazarovim tvrdnjama u vezi upotrebe elementa 115 kao izvora energije, ima i drugih vrlo za­nimljivih informacija koje je objelodanio a koje se uklapaju u stvaranje uverljivog sistema 'pod kontrolom gravitacije'. No, 2004. godine naučnici u Americi i Rusiji nakratko su proizveli element 115 koji se kasnije, raspadanjem, pretvorio u element 113. U stvari, superteški ele­ment 115 nazvan je ununpentij (Uup). Takođe je zanimljivo da u svojim raspravama Lazar ističe kako letelica ne samo da mora imati pogonski sistem na bazi obnovijive energije već mora biti u stanju ovladati Zemljinim gravitacijonim poljem. Lazar razmatra, kao što je navedeno i u tekstu Henokovih ključeva, dva oblika gravitacije: 'gravitacije A' i 'gravitacije B'. U Ključevima... se ova 'gravitacija' razlikuje od 'Gravitacije'.
    On tvrdi da 'gravitacija A' jest 'gravitacija' koja masu drži na okupu; u fizici se ona naziva 'snažnom nuklearnom silom' To se koristi za izobličenje vremena-prostora kod međuzvezadnih putovanja. Uobičajeno 'gravitacijsko' polje ('gravitacija B') je ono što postoji na zvezdanmj i planetarnom nivou te je ono što većina ljudi poznaje u smislu uslova koji nam omogućuju da hodamo po zemlji. Lazar tvrdi da je tehnologija vanzemaljskih letelica koje ie promatrao kada je otišao u 'Podrucje S4 unutar Područja 51', koristila tri velika pojačivača gra­vitacije, od kojih se svaki mogao samostalno postaviti. On tvrdi da je letelica na kojoj je on radio koristila jedan ge­nerator gravitacije kako bi se podigla s tla, ali, čim se našla u lebdećem stanju u vazduhu, osobe koje su se nalazile unutra mogle su zanjihati dva preostala genera­tora energije ispred njih kako bi stvorili distorzijsko polje.
    Kada se aktivira jedan pojačivac to se naziva 'omikronskom konifuracijom', a kada funkcionišu sva tri zajedno zovu se 'delta kontiguracija' koja se koristi za putovanje u udaljene delove svemira. Letelica tada ne 'prkosi' gravitaciji nego stvara svoje vlastito polje gravita­cije i putuje unutar tog polja, sledeći izobličenje koje je stvorila. Henokovi ključevi nam kazuju da dolaskom ovamo 'letelice mogu stvarati vlastite koridore energije kako bi se pojavile na površini Zemlje' Ključevi nam takođe govore da letelice ne 'putuju' između planeta nego se kreću unutar sveprožimajućeg energetskog polja.
    Nadalje, Lazar ističe da su ti brodovi nečujni, iako su drugi izvestili o čudnim zvukovima visoke ili niske frekvencije koje su čuli prilikom svojih 'vanze-maljskih kontakata', što se pak može povezati s izvorom energije koje leteli­ce koriste. Lazar takođe objašnjava da blešteća aureola oko tih svemirskih letelica nastaje zbog njihovog pogonskog izvora velikih količina energije koja izaziva zapaljenje vodonika i kisika u našoj atmosferi, jer kada molekulama plina dovedete dovoljno energije one emitiraju fotone - svetlost.


    Prema fizičaru Tomu Beardenu: 'Svaki naboj u svemiru je već pravi negativni otpornik najčišće i krajnje vrste, a tako­đe se može prikazati u eksperimentima'. Time dolazimo do našeg sledećeg mogućeg izvora energije: energije nulte tačke (ENT). Planck i Nernst (1916.) definisali su vakuumsko polje kao hf/2, što nam govori da je prosečni mini­mum energije polovina 'h' (Plankove konstante) pomnoženog s 'f' (frekvencija). Međutim, ENT bi se jasnije mogao definisati kao vibracijska energija koju molekule zadržavaju čak i na temperaturama apsolutne nule. Fizičari okrenuti proučavanju nove energije koji istražuju energiju nulte tačke govore nam da ta energija postoji u svakom deliću prostora, što je na neki način povezano s činjenicom da je vrlo teško postići temperaturu apsolutne nule. Zapravo, ENT je tipično vibracijska energija koju mo­lekule zadržavaju čak i na temperaturi apsolutne nule, gde se čini da kretanje nikada ne nestaje u potpunosti. Dakle, ENT teoretski postoji kao skriveno more energije. To može biti izravno povezano s elektromagnetizmom, ili je slučaj jednostavno takav da svaki atom u prostoru ima golemo polje energije iza sebe. Imamo tako i čuveni Casimirov efekt i Plankov spektar crnoga tela, a obe te pojave upućuju na to da ENT postoji.
    Još je važnije što nova otkrića u području kvantne mehanike pokazuju da su talasna polja ili tokovi možda više nalik mreškanju u stanju univerzalnog, sveprožimajućeg polja. Ovo se podudara s istraživanjem pronalazača dr. T Henryja Moraya, koji je nekoliko dana tokom 1930-ih navodno pokazivao američkim medijima samostojni uređaj koji koristi 'besplatnu energiju' i koji je naposletku objavio knjigu 'More energije u kojem Zemlja pluta' - The Sea of Energy in Which the Earth Floats.
    Izraz ENT prvi je put u popularnoj literaturi upotrebljen u knjizi Henokovi ključevi pre više od 30 godina. Opisivao je neobične funkcionalne aspekte graničnih uslova i način na koji se neki oblici života prilagođavaju kvantnim promenama. Onde stoji: 'Sekundarni sistemi fizički stvorenih stvari moraju prepoznati univerzalnu nultu tačku kao izvorište galaktičke materije na isti način na koji dete prepoznaje pupčanu vrpcu u utrobi svoje majke koje je on izdanak'
    Štaviše, fizičari poput Richarda Feynmana i Johna Wheelera navodno su proračunali da bi količina takve ENT ili torzijske ener­gije sadržana u jednom manjem predmetu kao što je šolja za kavu ili svetlosna sijalica bila dovoljna da okeane pretvori u paru, kada bi se do nje dakako, uspelo doći. Čini se, dakle, da živimo u moru neiskorištene energije. Još je bitnije da se ta ener­gija, po svemu sudeći, ne može iscrpiti jer se samo možda pretvara iz jednog oblika u drugi i natrag. Energija se u tom slučaju nikada ne rasipa niti troši. Pre mnogo godina, NASA-in inženjer Josef Blumrieh, rodom Austrijanac, koji je radio na usavršavanju rakete Saturn V izneo je pretpostavku da bi Ezekijelovo iskustvo s Jahvinim kolima moglo biti opis visokofrekvencijske letelice koja je odnela Ezekiela do novih sfera iskustva, što je izložio u knjizi Ezekielovi svemirski brodovi (The Spaceships of Ezekiel; 1974.).


    Očigledno je da se moramo pripremiti za mnogo širu sliku stvarnosti i šire uvide koji se pred nama otvaraju. Bilo da su to sastavni delovi manjih svemirskih brodova, matičnih brodova, nadmatičnih brodova ili velikih bio-satelita nalik gradovima, uverenja smo da će nam se ove više stvarnosti uskoro razotkriti. Zapravo, na mnoge načine, upravo se to i događa.
    Važnije pitanje koje sebi moramo postaviti glasi: 'Jesmo li doista spremni za suočavanje s civilizacijama koje koriste takve napredne tehnologije?' Poslednjih 30 godina dobili smo ogromne količine informacija i znanja o tome kako da udemo u XXI vek kao zemaljsko čovečanstvo koje ponovno traži svoja prava u svojstvu stanovnika Kosmosa. Jesmo li sada napo­sletku psihološki i socijalno spremni prihvatiti i iskoristiti ove tehnologije za dobro čovečanstva, ili će nas neprestane borbe za moć iz naše prošlosti nastaviti ograničavati i određivati našu buducu sudbinu?