Nlo Magazin - No 8
Pad letećeg tanjira Šag Harbora, ispovest tajnog agenta, priča brazilskog generala ...
Osmeh na lice:
PAD LETEĆEG TANJIRA U ŠAG HARBORU
Malo ribarsko selo, Šag Harbor, postalo je poznato nakon neobičnog događaja iz 1967. godine. U ovom mestu koje se nalazi na jugu Nove Škotske, desio se jedan od najzapaženijih NLO događaja. Ovde su oduvek postojale legende o ogromnim morskim zmijama, stvorenjima koja jedu ljude i priviđanjima brodova.
Ovim legendama pridružila se i priča o poseti misteriozne letelice nepoznatog porekla. Letelica je posetila Šag Harbor, nakon čega je naziv sela postao poznat široj javnosti. Prve naznake o misterioznom događaju došle su od stanovnika sela, koji su primetili čudna narandžasta svetla u noći 04.10.1967. godine. Mnogi svedoci izjavili su da se radilo o četiri narandžasta svetla. Pet tinejdžera posmatralo je sekvencijalno pojavljivanje svetala, koja su se iznenada uputila prema vodi pod uglom od 45 stepeni. Očevici su bili iznenađeni činjenicom da svetla nisu zaronila u vodu, nego su plovila njenom površinom na udaljenosti od oko pola milje od obale. Najpre su pomislili da se radi o padu aviona, pa su odmah obavestili policiju (RCMP - Royal Canadian Mounted Police). Međutim, policajac Ron Pound već je i sam vidio neobična svetla dok se kretao autoputem broj 3 prema Šag Harbor-u. Pound je vidio četiri svetla, koja su pripadala jednoj letelici, koja je, prema njegovoj proceni, bila dugačka oko 20 metara.
Pound se uputio prema obali kako bi bolje posmatrao fenomen. U društvu s njim bio je i policajac Ron O'Brien, te neki meštani. Jasno se videlo žuto svetlo, koje se lagano kretalo po vodi, ostavljajući iza sebe žutu penu. Svetlo se polako udaljavalo od očiju posmatrača, sve dok nije zaronilo ili otišlo predaleko da bi se moglo videti. Obalna straža sa brodom Cutter #101 i drugim požurili su prema mestu viđenja. Međutim, kada su stigli, svetala više nije bilo. Ipak, posada je još uvek mogla videti žutu penu, koja je ukazivala na mogućnost da je nešto potonulo. Te noći se ništa više nije moglo pronaći, a potraga je završena u 03:00 ujutro.
Iz RCMP-a su proverili informacije iz Centra za spašavanje u Halifac-u i NORAD-ovog radara u Baccaro-u, Nova Škotska. Rečeno im je da te noći nije izgubljen ni jedan avion, ni vojni ni civilni.
Sledećeg dana, Centar za spašavanje načinio je izveštaj sa Sedištem kanadskih snaga u Otavi. U izveštaju se navodi da je nešto pogodilo vodu u Šag Harboru, ali je objekt nepoznatog porekla. Ronioci su nekoliko dana pretraživali dno okeana, ali bez uspeha. Ova priča je veoma brzo umrla. Tako je bilo sve do 1993. godine. Ponuđeno je nekoliko teorija, a jedno objašnjenje je bilo da se srušila ruska svemirska letelica, što bi objasnilo prisustvo ruske podmornice u tom području. Postojale su i glasine o umešanosti Amerike u istrazi, ali za to nije bilo zvanične potvrde iz SAD-a.
Kris Stajls, istraživač iz MUFON-a, zainteresovao se za ovaj slučaj, pa je odlučio potražiti više pojedinosti o njemu. Pronašao je imena mnogih očevidaca iz novinskih isečaka i razgovarao sa mnogim od njih. Pomagao mu je Doug Ledger, također istraživač iz MUFON-a. Otkrili su da, kada su ronioci završili posao, slučaj nije bio završen. Objekt koji je zaronio ubrzo je napustio Šag, krećući se ispod površine vode 25 milja do mesta Government Point, što je blizu baze za otkrivanje podmornica. Tamo je objekt bio primećen na sonaru, a brodovi su bili iznad njega. Nakon nekoliko dana, vojska je planirala novu operaciju, jer se pojavio i drugi NLO. Verovalo se da je druga letelica došla pomoći prvoj.
Mornarica je odlučila čekati i gledati. Nakon sedam dana posmatranja NLO-a, neki brodovi su pozvani da istraže rusku podmornicu, koja je ušla u kanadske vode. Upravo tada su se podvodni objekti pokrenuli. Uputili su se prema zalivu Maine, međusobno se udaljavali, izbili na površinu i odleteli prema nebu. Ovom neobičnom događaju svedočile su mnogobrojne civilne i vojne osobe. Međutim, u izveštaju ništa nije spomenuto, jer se vojno osoblje zabrinulo za svoje položaje. Civilni svedoci plašili su se ismejavanja.
Ovaj neobični događaj iz Šag Harbora zauzima značajno mesto u proučavanju NLO-a, jer zaista postoji sumnja da se nešto nepoznato srušilo u vodu 04.10.1967. godine.
Pound se uputio prema obali kako bi bolje posmatrao fenomen. U društvu s njim bio je i policajac Ron O'Brien, te neki meštani. Jasno se videlo žuto svetlo, koje se lagano kretalo po vodi, ostavljajući iza sebe žutu penu. Svetlo se polako udaljavalo od očiju posmatrača, sve dok nije zaronilo ili otišlo predaleko da bi se moglo videti. Obalna straža sa brodom Cutter #101 i drugim požurili su prema mestu viđenja. Međutim, kada su stigli, svetala više nije bilo. Ipak, posada je još uvek mogla videti žutu penu, koja je ukazivala na mogućnost da je nešto potonulo. Te noći se ništa više nije moglo pronaći, a potraga je završena u 03:00 ujutro.
Iz RCMP-a su proverili informacije iz Centra za spašavanje u Halifac-u i NORAD-ovog radara u Baccaro-u, Nova Škotska. Rečeno im je da te noći nije izgubljen ni jedan avion, ni vojni ni civilni.
Sledećeg dana, Centar za spašavanje načinio je izveštaj sa Sedištem kanadskih snaga u Otavi. U izveštaju se navodi da je nešto pogodilo vodu u Šag Harboru, ali je objekt nepoznatog porekla. Ronioci su nekoliko dana pretraživali dno okeana, ali bez uspeha. Ova priča je veoma brzo umrla. Tako je bilo sve do 1993. godine. Ponuđeno je nekoliko teorija, a jedno objašnjenje je bilo da se srušila ruska svemirska letelica, što bi objasnilo prisustvo ruske podmornice u tom području. Postojale su i glasine o umešanosti Amerike u istrazi, ali za to nije bilo zvanične potvrde iz SAD-a.
Kris Stajls, istraživač iz MUFON-a, zainteresovao se za ovaj slučaj, pa je odlučio potražiti više pojedinosti o njemu. Pronašao je imena mnogih očevidaca iz novinskih isečaka i razgovarao sa mnogim od njih. Pomagao mu je Doug Ledger, također istraživač iz MUFON-a. Otkrili su da, kada su ronioci završili posao, slučaj nije bio završen. Objekt koji je zaronio ubrzo je napustio Šag, krećući se ispod površine vode 25 milja do mesta Government Point, što je blizu baze za otkrivanje podmornica. Tamo je objekt bio primećen na sonaru, a brodovi su bili iznad njega. Nakon nekoliko dana, vojska je planirala novu operaciju, jer se pojavio i drugi NLO. Verovalo se da je druga letelica došla pomoći prvoj.
Mornarica je odlučila čekati i gledati. Nakon sedam dana posmatranja NLO-a, neki brodovi su pozvani da istraže rusku podmornicu, koja je ušla u kanadske vode. Upravo tada su se podvodni objekti pokrenuli. Uputili su se prema zalivu Maine, međusobno se udaljavali, izbili na površinu i odleteli prema nebu. Ovom neobičnom događaju svedočile su mnogobrojne civilne i vojne osobe. Međutim, u izveštaju ništa nije spomenuto, jer se vojno osoblje zabrinulo za svoje položaje. Civilni svedoci plašili su se ismejavanja.
Ovaj neobični događaj iz Šag Harbora zauzima značajno mesto u proučavanju NLO-a, jer zaista postoji sumnja da se nešto nepoznato srušilo u vodu 04.10.1967. godine.
ISPOVEST TAJNOG AGENTA
Proveo sam 12 godina u američkoj vojsci - od 1973. do 1976. kao vojni policajac, radeći u tajnosti za DST (Tim za suzbijanje droga) i CID (Odelenje za kriminalne istrage) u Nemačkoj. U suštini, putovao sam po celoj Nemačkoj, noseći civilnu odeću i praveći se da sam bivši vojnik koji sada živi u Nemačkoj i bavi se prodajom narkotika. Moja kodna imena bila su 'Porkchops' i 'Frisco', zavisno u kojem sam delu Nemačke bio. Pratio sam ono što je bilo poznato kao 'Kaki mafija' koja je poticala iz Vijetnama. Zločinci su me prepoznali jer su znali da nosim crnu vojnu jaknu, sunčane naočale i tamnu odeću, i u to vreme sam imao bradu i brkove. Ali, pre tog uzbudljivog događaja, 1974. sam bio u Fort Jacksonu, Južna Carolina, na vežbama.
Jedne noći, još dva vojnika i ja bili smo u Columbiji, Južna Carolina, obilazili smo poznata mesta, i pogledali smo u nebo i videli šest svetlećih plavih diskova u formaciji. Dok smo gledali, NLO-i su se razišli nepravilno se krivudavo krećući, i brzo su nestali. Prva stvar koja je izašla iz usta jednog od vojnika bila je, 'Isuse?' Pogledali smo ga i rekli: 'Ne može biti!' To mi je bilo prvi put da sam doživeo susret s NLO-ima, i ostao mi je u živom sećanju jako, jako dugo. U septembru 1976. imao sam još jedan susret s NLO-om. Tada sam bio izvan vojske i živeo sam sa svojom bivšom devojkom u jednom stanu. Jedne je noći dotrčala natrag u stan vrišteći. Upitao sam ju što nije u redu. Rekla je da joj je NLO lebdio oko 60 metara iznad glave. Ja nisam video ništa. Primetio sam da histerično plače.
Odvezao sam je do šerifovog ureda u Sakramentu i oni su joj dali da s njihovog telefona nazove besplatni broj dr. Alena Hajneka iz Čikaga, u Biro za istraživanje NLO-a. Dr. Hajnek poslao joj je neke obrasce da ih ispuni, kako bi mogla opisati što je videla. Dr. Hajnek me kasnije nazvao i pitao me što sam ja radio. Rekao sam mu da sam gledao nešto na televiziji. Pitao me što se dogodilo kad je Helen vani vrištala. Rekao sam da se televizor počeo kvariti, prikazivao je sneg i ja sam to pokušavao popraviti kada sam ju čuo da vrišti. On mi je rekao da kada NLO-i lebde u blizini, izazivaju smetnje u radu automobilskih motora, televizora i radio-prijemnika, to je normalna pojava. Kasnije sam saznao da je još dvoje ljudi u Sakramentu videlo taj isti NLO na dve različite lokacije, i o tome su pisali u Sacramento Beeu.
Od 1979. do 1986. opet sam bio u američkoj vojsci. Ovaj put sam se pridružio vojnoj obavještajnoj službi, i bio sam stacioniran u PIC-K (Centar za interpretaciju fotografija - Koreja). Ovaj put je moje kodno ime bilo 'Hollywood' ili 'Joe Hollywood'. Nosio sam crno odelo i bio sam obrijan. Ipak, zadržao sam sunčane naočale. Moj posao kao 97 Bravoa (obavještajnog analitičara) bio je da radim s interpretatorima fotografija na identifikaciji ciljeva u Severnoj Koreji i Crvenoj Kini, kao što su tenkovi T-72 i slično. Izrađivao sam ono što se zove 'sitmap', označavajući ciljeve koje su otkrili interpretatori slika koji su proučavali fotografije snimljene izviđačkim avionima. Kategorizirao sam određene fotografije. Odlazili bismo na takozvanu 'vruću trku' od kasarne Yongsan u Seoulu do vazduhoplovne baze Osan.
Na vozilu bismo imali plakat koji je govorio da vozilo ne sme biti zaustavljano zbog bilo kojeg razloga. Na prtljažniku vozila bila je kombinacijska brava, i kovčeg u prtljažniku takođe je imao kombinacijsku bravu, a vozač i ja imali smo kombinacije za otvaranje prtljažnika i kovčega. Stavili bismo 'vruće filmove' u kovčeg i krenuli natrag za Seoul. Dok sam radio kao obaveštajni analitičar, kategorizirao sam šest fotografija, koje su snimili špijunski sateliti, na kojima je bilo nešto što je izgledalo kao NLO-i. NLO-i su se kretali po svojoj volji, kao da ih vodi neka vrsta inteligencije. Zbog toga je tih šest slika imalo važnost za vojnu obavještajnu službu. Fotografije su se uspinjale obaveštajnim lancem od vojne obavještajne službe preko DIA-e (Obrambena obaveštajna agencija) do CIA-e (Središnja obaveštajna agencija).
Ne znam kamo su fotografije otišle nakon toga. Dok sam bio u PIC-K, radio sam sa Vazduhoplovnom obaveštajnom službom, mornaričkom obaveštajnom službom, DIA-om, CIA-om, mornaričkom službom izviđanja, Specijalnim jedinicama američke vojske (Zelenim beretkama), 101. vazduhoplovnom, Delta Force jedinicom, i mornaričkim specijalcima (SEAL). Za nas je bilo nužno da tesno surađujemo s određenim elitnim vojnim grupama. Još jedna čudna fotografija koju sam jednom vidio bila mi je dana na kategoriziranje. To je bila fotografija jednog američkog ratnog zarobljenika u Vijetnamu, snimljena 1981. Fotografija je otišla u metalnu kutiju s kombinacijskom bravom i nestala u obaveštajnim kanalima. Spije (obavještajno osoblje) s kojima sam radio nikada nisu razgovarali o NLO-ima. Većina špija pripadala je nekoj vrsti tajnih društava; većina su bili masoni, a ja sam bio rozen-krojcer.
Kada sam otišao iz Koreje, prijavio sam se u 82. vazduhoplovnu 'Vrišteći anđeli' i na obuku za specijalne snage, i bili su me spremni poslati u Fort Gordon, Georgia, i Fort Bragg, Severna Carolina, i pozvan sam na posebni zadatak. Primio sam oznaku 'H' i postao sam vojni instruktor. Poučavao sam 'Sovjetsku pretnju za OPFOR (suprotstavljene snage)'. Nosio sam rusku uniformu, skijašku masku i crne rukavice, govorio s lažnim ruskim naglaskom i nazivao se 'Desetnik Dowbowski'. Poučavao sam o sovjetskoj pretnji predajući WEFT (krila, motor, trup i rep) na sovjetskim avionima, o slabim tačkama na sovjetskim avionima i kopnenim vozilima, i o upotrebi mnogih vrsta sovjetskog oružja, od AK-47 do SVD snajperske puške, s kojom sam bio vešt. Tokom mog vremena s OPFOR-om, od obavještajnih krugova doznao sam da ruski KGB također zna i da je svestan što su NLO-i i odakle dolaze. Do današnjeg dana nisam saznao odgovore na NLO zagonetku, ali možemo se nadati da će jednoga dana naša vlada otkriti javnosti ono što zna.
Odvezao sam je do šerifovog ureda u Sakramentu i oni su joj dali da s njihovog telefona nazove besplatni broj dr. Alena Hajneka iz Čikaga, u Biro za istraživanje NLO-a. Dr. Hajnek poslao joj je neke obrasce da ih ispuni, kako bi mogla opisati što je videla. Dr. Hajnek me kasnije nazvao i pitao me što sam ja radio. Rekao sam mu da sam gledao nešto na televiziji. Pitao me što se dogodilo kad je Helen vani vrištala. Rekao sam da se televizor počeo kvariti, prikazivao je sneg i ja sam to pokušavao popraviti kada sam ju čuo da vrišti. On mi je rekao da kada NLO-i lebde u blizini, izazivaju smetnje u radu automobilskih motora, televizora i radio-prijemnika, to je normalna pojava. Kasnije sam saznao da je još dvoje ljudi u Sakramentu videlo taj isti NLO na dve različite lokacije, i o tome su pisali u Sacramento Beeu.
Od 1979. do 1986. opet sam bio u američkoj vojsci. Ovaj put sam se pridružio vojnoj obavještajnoj službi, i bio sam stacioniran u PIC-K (Centar za interpretaciju fotografija - Koreja). Ovaj put je moje kodno ime bilo 'Hollywood' ili 'Joe Hollywood'. Nosio sam crno odelo i bio sam obrijan. Ipak, zadržao sam sunčane naočale. Moj posao kao 97 Bravoa (obavještajnog analitičara) bio je da radim s interpretatorima fotografija na identifikaciji ciljeva u Severnoj Koreji i Crvenoj Kini, kao što su tenkovi T-72 i slično. Izrađivao sam ono što se zove 'sitmap', označavajući ciljeve koje su otkrili interpretatori slika koji su proučavali fotografije snimljene izviđačkim avionima. Kategorizirao sam određene fotografije. Odlazili bismo na takozvanu 'vruću trku' od kasarne Yongsan u Seoulu do vazduhoplovne baze Osan.
Na vozilu bismo imali plakat koji je govorio da vozilo ne sme biti zaustavljano zbog bilo kojeg razloga. Na prtljažniku vozila bila je kombinacijska brava, i kovčeg u prtljažniku takođe je imao kombinacijsku bravu, a vozač i ja imali smo kombinacije za otvaranje prtljažnika i kovčega. Stavili bismo 'vruće filmove' u kovčeg i krenuli natrag za Seoul. Dok sam radio kao obaveštajni analitičar, kategorizirao sam šest fotografija, koje su snimili špijunski sateliti, na kojima je bilo nešto što je izgledalo kao NLO-i. NLO-i su se kretali po svojoj volji, kao da ih vodi neka vrsta inteligencije. Zbog toga je tih šest slika imalo važnost za vojnu obavještajnu službu. Fotografije su se uspinjale obaveštajnim lancem od vojne obavještajne službe preko DIA-e (Obrambena obaveštajna agencija) do CIA-e (Središnja obaveštajna agencija).
Ne znam kamo su fotografije otišle nakon toga. Dok sam bio u PIC-K, radio sam sa Vazduhoplovnom obaveštajnom službom, mornaričkom obaveštajnom službom, DIA-om, CIA-om, mornaričkom službom izviđanja, Specijalnim jedinicama američke vojske (Zelenim beretkama), 101. vazduhoplovnom, Delta Force jedinicom, i mornaričkim specijalcima (SEAL). Za nas je bilo nužno da tesno surađujemo s određenim elitnim vojnim grupama. Još jedna čudna fotografija koju sam jednom vidio bila mi je dana na kategoriziranje. To je bila fotografija jednog američkog ratnog zarobljenika u Vijetnamu, snimljena 1981. Fotografija je otišla u metalnu kutiju s kombinacijskom bravom i nestala u obaveštajnim kanalima. Spije (obavještajno osoblje) s kojima sam radio nikada nisu razgovarali o NLO-ima. Većina špija pripadala je nekoj vrsti tajnih društava; većina su bili masoni, a ja sam bio rozen-krojcer.
Kada sam otišao iz Koreje, prijavio sam se u 82. vazduhoplovnu 'Vrišteći anđeli' i na obuku za specijalne snage, i bili su me spremni poslati u Fort Gordon, Georgia, i Fort Bragg, Severna Carolina, i pozvan sam na posebni zadatak. Primio sam oznaku 'H' i postao sam vojni instruktor. Poučavao sam 'Sovjetsku pretnju za OPFOR (suprotstavljene snage)'. Nosio sam rusku uniformu, skijašku masku i crne rukavice, govorio s lažnim ruskim naglaskom i nazivao se 'Desetnik Dowbowski'. Poučavao sam o sovjetskoj pretnji predajući WEFT (krila, motor, trup i rep) na sovjetskim avionima, o slabim tačkama na sovjetskim avionima i kopnenim vozilima, i o upotrebi mnogih vrsta sovjetskog oružja, od AK-47 do SVD snajperske puške, s kojom sam bio vešt. Tokom mog vremena s OPFOR-om, od obavještajnih krugova doznao sam da ruski KGB također zna i da je svestan što su NLO-i i odakle dolaze. Do današnjeg dana nisam saznao odgovore na NLO zagonetku, ali možemo se nadati da će jednoga dana naša vlada otkriti javnosti ono što zna.
PRIČA BRAZILSKOG GENERALA
Brazilski general koji se zainteresovao za NLO-e zbog filma Američkog vojnog vazduhoplovstva proveo je zadnjih trideset i šest godina života javno tvrdeći da NLO-i postoje zato što ih je vidio preko šezdeset, od kojih neke izbliza. Bivši zamenik direktora brazilske Vojne akademije, Alfredo Moacyr Uchoa, rekao je: 'Ja ne verujem su NLO-i stvarni. Ja znam da jesu.'
General Uchoa kritikovao je naučnike i oficire koji su tvrdili da oni ne postoje. On kaže: 'Vidio sam NLO-e i bio sam u kontaktu s njima Kad ih milioni ljudi viđaju, a svetske vlade i naučnici kažu 'Ne, vi ih ne vidite', to je loše, vrlo loše... Naučnici najradije ne bi razmišljali o NLO-ima, zato što bi to bila prava revolucija za njihovu nauku. To ugrožava strukturu nauke. To je razlog zašto ih naučnici ne žele proučavati, pa čak ni priznati. Ali, dugoročno gledano, će to učiniti jednog dana.'
Tokom intervjua u svom domu u Braziliji rekao je da se živo seća kako se prvi put zainteresovao za NLO-e. U to vreme bile su mu pedeset i četiri godine. On kaže: '1960, dok sam bio student na našoj Visokoj ratnoj školi, svi studenti pozvani su u Američku ambasadu da pogledaju film koji je snimilo Američko vojno vazduhoplovstvo. Na filmu smo videli velik događaj - puno objekata iznad Vašingtona 1950-ih - koji je bio zabeležen radarom. Vidio sam to i bio sam nadahnut, zainteresovalo me. Američko vojno vazduhoplovstvo ne bi poslalo taj dokument da nije bio istinit. Zato sam bio impresioniran i odlučio proučiti to pitanje ako mi se ikada ukaže prilika.'
General Uchoa otišao je u penziju nakon više od četrdeset godina provedenih u vojsci. Zadnjih dvadeset i pet godina svoje karijere bio je profesor mašinske mehanike na Akademiji. Takođe je bio asistent Katedre za matematiku, a dvanaest godina bio je zamenik direktora Akademije koja je smeštena u blizini Rio de Žaneira. Portparol Vojnog vazduhoplovstva u Pentagonu priznao je da je Vojno vazduhoplovstvo snimilo film na temelju projekta Plava knjiga koji se bavio istraživanjem NLO-a nakon slavne 'invazije' NLO-a nad Vašington 1950. Međutim, ni on ni bilo ko drugi iz Američke ambasade u Brazilu nije se sećao da je film bio prikazan u Brazilu.
Za generala Uchou prilika da osobno prouči NLO-e pojavila se 1968. nakon što se preselio u Braziliju, glavni grad države. On kaže: 'Kada sam stigao ovamo, moj sin, koji je vojni oficir, znao je da su se na farmi u blizini mesta Alexania dogodile određene stvari. On na tom mestu nikada nije vidio ništa, ali je znao da su drugi videli. Upoznali su me s vlasnikom farme. Organizovali smo grupu i započeli s našim istraživanjima na tom području u martu 1968. Alexania je daleko odavde, oko 120 kilometara zapadno od Brazilije. Tako je to bilo dugo putovanje od dvesto i četrdeset kilometara vožnje noću, tamo i natrag dva ili tri puta nedeljno.
Bilo nas je osam, uključujući mene i vlasnika farme. Imali smo tri pripadnika vojske - uključujući i mog sina koji je tada bio poručnik, njegovog prijatelja, oficira vojnog vazduhoplovstva, profesora fizike, profesora prava i druge iz različitih struka. Prvi kontakt dogodio se 22. juna 1968. Bio je izvanredan. Bilo nas je osam prijatelja, i jasno smo videli objekt ispred nas koji je isijavao intenzivnu plavkasto-belkastu svetlost. Zatim je objekt brzo nestao i smesta se pojavio desno od nas na višoj točki u planinama. Kad smo se počeli koncentrisati na novi položaj, nestao je i vratio se na prvi položaj. Kasnije se objekt podigao prema nebu do visine od možda dvesto metara i odande je osvetlio celo područje na kojem smo bili. Od tog dana nadalje sledećih deset meseci, svake noći kad smo tamo odlazili imali smo prilike videti izvanredne fenomene. Videli smo ga barem šezdeset, možda i stotinu puta. Napisao sam knjigu o tome.'
U knjizi, koja se zove 'Parapsychologv and Flving Saucers, The Alexania case' - Parapsihologija i leteći tanjiri, slučaj Alexania, general Uchoa detaljno je opisao najspektakularnija viđenja. U svakom od opisanih slučajeva identifikovao je sve osobe koje su bile prisutne s njim prilikom svakog viđenja. Među njima su bili pripadnici vojske i profesionalni poslovni ljudi. Jedan od njih bio je dr. Osvaldo Franca, profesor prava sa Univerzitetskog centra u Braziliji. Dr Franca je izjavio: 'Sve što je napisao istina je. General Uchoa, ja i ostali odlazili smo tamo više puta nedeljno, i bili smo u prilici videti mnoge svetleće pojave. Mogu potvrditi istinitost ovog fenomena. Mnogo puta sam ga vidio vlastitim očima.'
General Uchoa umro je 5. marta 1996, šest nedelja pre svog devedesetog rođendana. Ranije je izjavio da nikada ne bi bio pisao o onome što su on i ostali videli kod Alexanie da je bio sam. Knjiga detaljno opisuje neke od bliskih susreta. Na primer, izajavu jednog svedoka: 'Vidio sam kako je jedan moj prijatelj došao na oko metar od bića iz tog objekta, a mi ostali posmatrali smo sa udaljenosti od otprilike 140 metara pomoću dvogleda. Nešto kasnije, lično sam došao na deset do petnaest metara od objekta.'
General Uchoa rekao je da je hteo prići bliže i ući u letelicu, ali ga posada nije pustila. Kaže: 'Bio sam vrlo blizu. Siguran sam da me nisu pozvali da uđem, i nisu napuštali objekt. Nisu otvorili vrata. Razgovarali su s nama pomoću svetlosnih signala. Zatražio sam od njih da mi dopuste da uđem u NLO, ali nisu pristali. Na primer, dali su mi tri signala koji su govorili da smem prići bliže. Ali, kad bih im poslao signal, dali bi mi dva do tri puta više signala nego što sam tražio. Na primer, pomislio bih: 'Ako smem prići, molim vas dajte mi tri signala i doći ću bliže i ući unutra', ali dali bi mi pet signala ili deset signala, ili nešto drugačije od onoga što sam tražio. Dakle, nisu me pristali pustiti unutra. Viđenja su bila česta tokom deset meseci, ali nakon toga su polako prestala. Od 1973. godine sam počeo doživljavati drugu vrstu iskustava, telepatska iskustva, telepatski način stupanja u kontakt s njima. Postao sam sposoban razumeti ih na telepatski način. Njihove misli dolazile su mi među mojim mislima.'
General Uchoa rekao je da je od tih bića naučio da postoji mnogo grupa koje posećuju Zemlju, većinom iz drugih zvezdanih sistema, ali su neke iz našeg Sunčevog sistema. Većina njih, ali ne i svi, ne želi nam nikakvo zlo. Postoji mnogo različitih vrsta, mnogo grupa različitog poreka sa različitim interesima. Taj narod s kojim smo bili u kontaktu na visokoj je duhovnoj razini i vrlo su dobronamerni. Oni nam ne žele nikakvo zlo. Ali druge nije briga za nas, druge posetioce iz otvorenog svemira. Ravnodušni su prema nama. Nije ih briga za nas. Žele proučavati našu planetu, naše životne uslove, naše životinje, naše biljke i tako dalje, ne obraćajući pažnju na nas kao odgovorne ljude. Zato ponekad mogu biti agresivni.'
General Uchoa, koji je kasnije objavio još nekoliko knjiga o NLO-ima, rekao je da je moguće da na svetu ima mnogo ljudi koji imaju ili su imali kontakte s bićima iz svemira. On kaže: 'Pre ili kasnije svi na svetu imaće čvrste dokaze da su NLO-i stvarni i da dolaze iz svemira. Oni mi kažu da pripremaju otvoreniji kontakt i traže od nas da budemo strpljivi, da pričekamo još malo.' Na pitanje šta ljudi na Zemlji mogu učiniti, rekao je: 'Ništa drugo nego čekati.'
NLO i Vanzemaljski Svet - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Tokom intervjua u svom domu u Braziliji rekao je da se živo seća kako se prvi put zainteresovao za NLO-e. U to vreme bile su mu pedeset i četiri godine. On kaže: '1960, dok sam bio student na našoj Visokoj ratnoj školi, svi studenti pozvani su u Američku ambasadu da pogledaju film koji je snimilo Američko vojno vazduhoplovstvo. Na filmu smo videli velik događaj - puno objekata iznad Vašingtona 1950-ih - koji je bio zabeležen radarom. Vidio sam to i bio sam nadahnut, zainteresovalo me. Američko vojno vazduhoplovstvo ne bi poslalo taj dokument da nije bio istinit. Zato sam bio impresioniran i odlučio proučiti to pitanje ako mi se ikada ukaže prilika.'
General Uchoa otišao je u penziju nakon više od četrdeset godina provedenih u vojsci. Zadnjih dvadeset i pet godina svoje karijere bio je profesor mašinske mehanike na Akademiji. Takođe je bio asistent Katedre za matematiku, a dvanaest godina bio je zamenik direktora Akademije koja je smeštena u blizini Rio de Žaneira. Portparol Vojnog vazduhoplovstva u Pentagonu priznao je da je Vojno vazduhoplovstvo snimilo film na temelju projekta Plava knjiga koji se bavio istraživanjem NLO-a nakon slavne 'invazije' NLO-a nad Vašington 1950. Međutim, ni on ni bilo ko drugi iz Američke ambasade u Brazilu nije se sećao da je film bio prikazan u Brazilu.
Za generala Uchou prilika da osobno prouči NLO-e pojavila se 1968. nakon što se preselio u Braziliju, glavni grad države. On kaže: 'Kada sam stigao ovamo, moj sin, koji je vojni oficir, znao je da su se na farmi u blizini mesta Alexania dogodile određene stvari. On na tom mestu nikada nije vidio ništa, ali je znao da su drugi videli. Upoznali su me s vlasnikom farme. Organizovali smo grupu i započeli s našim istraživanjima na tom području u martu 1968. Alexania je daleko odavde, oko 120 kilometara zapadno od Brazilije. Tako je to bilo dugo putovanje od dvesto i četrdeset kilometara vožnje noću, tamo i natrag dva ili tri puta nedeljno.
Bilo nas je osam, uključujući mene i vlasnika farme. Imali smo tri pripadnika vojske - uključujući i mog sina koji je tada bio poručnik, njegovog prijatelja, oficira vojnog vazduhoplovstva, profesora fizike, profesora prava i druge iz različitih struka. Prvi kontakt dogodio se 22. juna 1968. Bio je izvanredan. Bilo nas je osam prijatelja, i jasno smo videli objekt ispred nas koji je isijavao intenzivnu plavkasto-belkastu svetlost. Zatim je objekt brzo nestao i smesta se pojavio desno od nas na višoj točki u planinama. Kad smo se počeli koncentrisati na novi položaj, nestao je i vratio se na prvi položaj. Kasnije se objekt podigao prema nebu do visine od možda dvesto metara i odande je osvetlio celo područje na kojem smo bili. Od tog dana nadalje sledećih deset meseci, svake noći kad smo tamo odlazili imali smo prilike videti izvanredne fenomene. Videli smo ga barem šezdeset, možda i stotinu puta. Napisao sam knjigu o tome.'
U knjizi, koja se zove 'Parapsychologv and Flving Saucers, The Alexania case' - Parapsihologija i leteći tanjiri, slučaj Alexania, general Uchoa detaljno je opisao najspektakularnija viđenja. U svakom od opisanih slučajeva identifikovao je sve osobe koje su bile prisutne s njim prilikom svakog viđenja. Među njima su bili pripadnici vojske i profesionalni poslovni ljudi. Jedan od njih bio je dr. Osvaldo Franca, profesor prava sa Univerzitetskog centra u Braziliji. Dr Franca je izjavio: 'Sve što je napisao istina je. General Uchoa, ja i ostali odlazili smo tamo više puta nedeljno, i bili smo u prilici videti mnoge svetleće pojave. Mogu potvrditi istinitost ovog fenomena. Mnogo puta sam ga vidio vlastitim očima.'
General Uchoa umro je 5. marta 1996, šest nedelja pre svog devedesetog rođendana. Ranije je izjavio da nikada ne bi bio pisao o onome što su on i ostali videli kod Alexanie da je bio sam. Knjiga detaljno opisuje neke od bliskih susreta. Na primer, izajavu jednog svedoka: 'Vidio sam kako je jedan moj prijatelj došao na oko metar od bića iz tog objekta, a mi ostali posmatrali smo sa udaljenosti od otprilike 140 metara pomoću dvogleda. Nešto kasnije, lično sam došao na deset do petnaest metara od objekta.'
General Uchoa rekao je da je hteo prići bliže i ući u letelicu, ali ga posada nije pustila. Kaže: 'Bio sam vrlo blizu. Siguran sam da me nisu pozvali da uđem, i nisu napuštali objekt. Nisu otvorili vrata. Razgovarali su s nama pomoću svetlosnih signala. Zatražio sam od njih da mi dopuste da uđem u NLO, ali nisu pristali. Na primer, dali su mi tri signala koji su govorili da smem prići bliže. Ali, kad bih im poslao signal, dali bi mi dva do tri puta više signala nego što sam tražio. Na primer, pomislio bih: 'Ako smem prići, molim vas dajte mi tri signala i doći ću bliže i ući unutra', ali dali bi mi pet signala ili deset signala, ili nešto drugačije od onoga što sam tražio. Dakle, nisu me pristali pustiti unutra. Viđenja su bila česta tokom deset meseci, ali nakon toga su polako prestala. Od 1973. godine sam počeo doživljavati drugu vrstu iskustava, telepatska iskustva, telepatski način stupanja u kontakt s njima. Postao sam sposoban razumeti ih na telepatski način. Njihove misli dolazile su mi među mojim mislima.'
General Uchoa rekao je da je od tih bića naučio da postoji mnogo grupa koje posećuju Zemlju, većinom iz drugih zvezdanih sistema, ali su neke iz našeg Sunčevog sistema. Većina njih, ali ne i svi, ne želi nam nikakvo zlo. Postoji mnogo različitih vrsta, mnogo grupa različitog poreka sa različitim interesima. Taj narod s kojim smo bili u kontaktu na visokoj je duhovnoj razini i vrlo su dobronamerni. Oni nam ne žele nikakvo zlo. Ali druge nije briga za nas, druge posetioce iz otvorenog svemira. Ravnodušni su prema nama. Nije ih briga za nas. Žele proučavati našu planetu, naše životne uslove, naše životinje, naše biljke i tako dalje, ne obraćajući pažnju na nas kao odgovorne ljude. Zato ponekad mogu biti agresivni.'
General Uchoa, koji je kasnije objavio još nekoliko knjiga o NLO-ima, rekao je da je moguće da na svetu ima mnogo ljudi koji imaju ili su imali kontakte s bićima iz svemira. On kaže: 'Pre ili kasnije svi na svetu imaće čvrste dokaze da su NLO-i stvarni i da dolaze iz svemira. Oni mi kažu da pripremaju otvoreniji kontakt i traže od nas da budemo strpljivi, da pričekamo još malo.' Na pitanje šta ljudi na Zemlji mogu učiniti, rekao je: 'Ništa drugo nego čekati.'
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
NLO i Vanzemaljski Svet - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
