Magazin Nauke - No 24

   Pomračenja Sunca i Meseca davali su u prošlosti mogućnost snalažljivim pojedincima da dokažu svoju veliku muć. Svako od nas je barem jednom poželeo da može da zaviri u neki slavni trenutak istorije, da vidi kako se šta dešavalo, da vidi ljude toga vremena, da se vidi šta je odredilo oblik naše civilizacije.

    Premda se čini da su nauka i religija nekako suprotstavljene, nekada među njima nije biulo velike razlike. Počeci jednog su, vrlo je moguće, obeležili početke drugog.
    Na svom 4. putovanju u Novi svet, Kristofer Kolumbo nasukao se na Karibima u alivu koji je danas poznat kao 'Zaliv svete Ane', na ostrvu Jamajka. To nije bilo zbog greške u navigaciji - njegov već istrošei brod pojeli su crvi i toliko je puštao vodu da je morao na obalu. Kolumbo je tu ostao više od godinu dana, nestrpljivo čekajući brod svoga poručnika koji je donosio pomoć.
    Domoroci su Kolumba i njegove ljude primili sa velikom ljubaznošću. Ali, mornai, koji su i ranije tokom tog putovanja bili neposlušni, ponovo su počeli da prave nevolje. Njihovo ponašanje udaljilo je domoroce, koji su prestali da ih snabdevaju sa hranom, a to je dovelo do još većeg negodovanja posade. Način na koji je Kristofer Kolumbo uspeo da se izvuče iz te situacije pokazuje genijalnost, čak i veću nego u veštini navigacije. Kolumbo je pažljivo proračunao vremem i zakazao sastanak sa indijanskim poglavicama neposredno pred zalazak Sunca, 29. februara 1504. godine.

    Kada su se okupili, Kolumbo je, ozbiljno i svečano objavio: 'Bogu se ne dopada kako se domorodci ponašaju prema Kolumbu i njegovoj posadi. I zato je Svemogući odlučio da zauvek ukloni Mesec, u znak svoga nezadovoljstva'.
    Niko nije zabeležio da li su se domorodci tome smejali, ali, ne dugo posle Kolumbovi reči, neposredno pred zalazak Sunca, nad istočnim horizontom pojavio se pun Mesec. Sunce je zalazilo, a Mesec je izlazio. Duge senke poslednjih zraka Sunca kao da su pokazivale prema Mesecu koji je polako izlazio na pozornicu. Svi su ga pomno posmatrali.
    Ipak je bio tu. Sasvim crven, ali je ipak bio tu. Verovatno se među domorodcima začuo uzvik olakšanja. Ali, oko minut kasnije, kada se Mesec još malo podigao, zamor je sigurno naglo zamro, jer, nešto se događalo, nešto što nikako niej bilo u redu. Svi koji su gledali mogli su da vide da Mesecu nedostaje donji deo, mali srp.
    A, u narednom satu tamneo je sve veći deo lopte, dok konačno od Meseca nije ostao samo komadić, a zatim je i on nestao. Onda je zaista postalo mračno, tamno, tamnocrveni Mesec viso je na noćnom nebu kao jedva vidljivi obris svog blistavog tela, okružen zvezdama koje se obično zbog mesečine ne mogu videti.
    Domoroci su se prestravili i molili su Kolumba da vrati Mesec i daće mu hrane koliko god želi - samo neka im vrati Mesec. Nastupila je dramatična pauza. Kolumbo je rekao da mora da se povuče da bi mogao da razgovara sa Svemogućim (po priči, to je bio peščani sat koji je koristio da odmeri 48 minuta, koliko je trajalo totalno pomračenje). Domoroci su za to vreme strpljivo čekali, verovatno su prekorevali svoje poglavice koje su tako neoprezno odlučile da gostima uskrate hranu.
    Neposredno pre nego što će pomračenje proći, Kolumbo se vratio. Velikodušno  je objavio domorodcima da je Svemogući oprostio Indijancima i da dopustiti da se Mesec ponovo vrati. I, jasno, nedugo zaim, na donjem kraju crvene lopte pojavio se tračak blistave beline. U narednih sat i po, Mesec se polako vratio domorodcima. Kolumbovo obećanje se ispunilo.
    Kolumbo posle toga sigurno nije imao problema sa domorodcima. Verovtno je uspeo da impresionira i buntovne mornare koji su prestali da izazivaju svoga kapetana. I oni su verovatno rezonovali da sam Bog zna šta bi Kolumbo, ako već ima tako dobre veze sa Svemogućim, još mogao da im uradi. Ali, Kolumbo je, kao i drugi veliki moreplovci toga vremena, imao samo dobre privatne veze sa hiljadama godina sakupljanim mudrostima persijske, grčke, islamske i evropske nauke - pomorskim almanahom, koji je davao i spisak predviđenih budućih pomračenja. Kolumbo ga je, kako se veruje, koristio za zajazivanje sastanaka sa poglavicama.
    Kolumbo sigurno nije bio prvi koji je zapanjio publiku naređujući Suncu ili Mesecu da nestanu, a zatim da se ponovo pojave. Pametni i vešti, sigurno su se hiljadama godina koristili tim trikom da bi zadobili slepu poslušnost. Izvesno je da je severnoamerički Indijanac po imenu Tenskvatava na taj način 1806. godine stekao famu čuvenog proroka. Zamislite samo kako je impresionirao slušaoce, koji nisu imali pojma o onome što je on znao - da je pomračenje potpuno predvidiv fenomen, rezultat kretanja orbita i senki. Ali, ko je prvi predvideo pomračenje i kako je uspeo da ga proračuna?
    Setite se datuma Kolumbovog sastanka sa indjanskim poglavicama, 1504, godine. Ko god da je napisao almanah koji je koristio Kolumbo, verovatno nije poznavao geometriju našeg solarnog sistema, elipsaste orbite i kupaste senke. Kopernik nije štampao svoju revolucionarnu analizu svemira koncentrisanog oko Sunca sve do 1543. godine, kada je već bio na samrti. Galilej je umro 1642. godine, iste godine kada se Isak Njutn rodio. Tek 1715. godine astronom Edmund Hejli pravio je karte sa predviđenom putanjom totalnog pomračenja Sunca nad Engleskom. Dakle, taj almanah iz 1500, godine za predviđanje pomračenja nije mogao da koristi 'naučno razumevanje'
    Na koji su način predviđana pomračenja - uopšte nije jasno. Da se grupa savremenih astronoma, koji znaju sve o orbitama i senkama, nađe na pustom ostrvu bez svojih tablica za proročunavanje i kompjutera, verovatno ne bi imali pojma kada će nastupiti pomračenje. Znanje koje su astronomi i astrolozi prošlosti imali, nestalo je, baš kao što je kada su metalni noževi postali uobičajeni, izgubljeno znanje pravljenja noževa od kremena i kosti.
    Ali, vrlo je verovatno, čak gotovo i izvesno, da su prvi 'naučnici' bili šamani, duhovne vođe plemena iz kamenog doba. Njima je ta i takva 'nauka' mogla vrlo dobro da im se isplati, naročito na način na koji je pomračenje iskoristio Kolumbo. , nauka se sastojala od relativno jednostavnih posmatranja, prađenih verovanjem u natprirodno i praznoverjem. Kada je to moglo da se dogodi? Pa, čim su ljudi izrazili zanimanje za budućnost. I, čim se pojavila prasdtara fascinacija Mesečevim menama.
    Zašto su ljui obraćali toliku pažnju na Mesec? Sve životinje, pa i ljudi, imaju urođene vremenske cikluse. Najpoznatiji su dnevni - čak i ako bismo živeli u najdubljoj pećini, naša tela imala bi cikluse aktivnosti koji traju između 24 i 25 sati. I premda životinej ne posmatraju Mesečeve mene, i njihova tela najčešće imaju cikluse aktivnosti koji se smenjuju na 28-30 dana (kao reproduktivni ciklusi žene) koji sinhronizuju plodnost i rađanje sa plimom koju direktno prouzrokuju Mesečeve mene.
    Verovatno mnoga od pomračenja koja su šamani predvideli nisu ostvarivana - utoliko bolje, mogli su da kažu da je 'nesereću' odagnala njihova molitva. Mnoga pomračenja koja su se dogodila bila su nepotpuna - što su takođe mogli da pripišu molitvama koe su povratile Mesec. Tako je molitva dobila snagu, jer je izgledalo da deluje.
    Ko je i kako u starim vremenima otkrio načn predviđanja pomračenja, verovatno nikada nećemo saznati.

    Mada se nalazi svuda oko nas, plazma je otkrivena relativno kasno, pa su tek onda počela da se koriste njena čudesna svojstva. Srećeno se sa njom i proz polarnu svetlost, kada zaparaju munje, ali i čim zapalimo vatru.
    Plazma, koju je 1879. godine otkrio Englez Vilijem Kruks, glavni je 'sastojak' zvezda i mađuplanetarnog prostora. Može se reći da je, u svemiru koji nas okružuje 99% materije u stanju plazme. Nalazi se, naravno, i na Zemlji. Mada je ima stotinu puta više nego čvrstog, tečnog i gasovitog stanja zajedno, pošto je otkrivena kasnije, nazvana je četvrtim agregatnim stanjem materije. Može se opisati kao blistavi raznobojni gas, ali za razlčiku od običnog, poseduje složena električna i magnetna svojstva. Već se koristi u raznim industrijskim sektorima, premda je toliko čudesna da su svetske laboratorije pune projekata koji se graniče sa naučnom fantastikom.

    Postoje dve moguće vrste plazme. One u srcu Sunca, na primer, gore na 15 miliona Celzijusa, deset puta su gušće od olova, dok su nežne Aurore Borealis 100.000 puta hladnije i milijardama milijari puta lakše - da u njih stavite ruku, ništa ne biste osetili. Pa, šta je onda to što povezuje različite tipove plazme? Odgovor je - mikrostruktura!
    Dok se gasovi sastoje od neutralnih atoma i molekula, plazme sadrže čestice sa električnim nabojem, odnosno elektrone i jone (atome kojima nedostaje jedan ili više elektrona). Ukupni električni naboj plazme je nula, ali ga čestice unutar nje nose. U laboratoriji, plazma se dobija zagrevanjem gasova - dok se atomi od kojih se sastoji ne 'raspadnu'. Moglo bi se reći da plazma nastaje kada elektroni nestanu iz atoma. I što je viša temperatura, to je veće i 'isparavanje' elektrona. Na taj način se proizvode sve vrste plazme - bar onoliko koliko ima elemenata: plazme vodonika, plazme kiseonika, plazme fluora ...
    Od 'Velikog praska' - nastanka svemira, u kojem je materija bila potpuno drugačija nego danas, tokom 300.000 godina, ceo svemir se sastojao samo od plazme. Temperatura je, naime, bila toliko visoka da atomi nisu mogli da nastanu (niti bi mogli da opstanu), pa su bili podeljeni na svoje osnovne činioce: elektrone, protone i neutrone. Svemir se posle Velikog praska postepeno hladio i tek kada se temperatura spustila ispod 1.000 stepeni, počeli su da se formiraju prvi neutralni atomi. Deo plazme se, znači, pretvorio u gas.
    I danas se najveći deo svemira koji vidimo sastoji od plazme. Od nje je stvorena većina nebula i sve zvezde, uključujući i Sunce. I baš ono može da posluži kao primer koliko su složeni, i ne naročito poznati, zakoni koji upravljaju četvrtim stanjem materije. Sunce, naime, nije obična lopta blistavog gasa, kako to izgleda izdaleka, već nebesko telo vrlo složenog 'životnog ritma'. Njegovo 'srce' bije otkucajima koji traju 16 meseci, sjaj se smanjuje i povećava svakih pet minuta, dok je cela površina zahvaćena matnetskim olujama koje se primetno pojačavaju svakih 11 godina.
    Plazma je čak i Solarni vetar koji dopire do Zemlje brzinom između 400-800 kilometara u sekundi, gde ga zarobljava magnetno polje koje obavija našu planetu. Kada na Suncu izbije magnetna oluja, jezici plazme visoke energetske vrednosti, pre svega elektroni, dopiru do Zemlje. Kada uđu u atmosferu, oni nad polovima stvaraju polarno svetlo - Aurore Borealis (severne) i Aurore Australis (južne).
    Aurore nastaju slično kao neonsko svetlo, samo što se efekti protežu milionima kilometara, na visinama iznad 100 kilometara. Boje polarnog svetla, baš kao i boje neonskih lampi, zavise od atoma koji ga stvaraju. Vodonik i kiseonik daju zelene i crvene tonove, dok azot pokriva raspon od ružičaste do ljubičaste. Polarno svetlo je, inače, prepuno energije - jedna aurora mogla bi devet dana da potpuno snabdeva energijom grad od 250.000 stanovnika.
    Plazme manje snage na zemlji se stvaraju, pre svega, zbog električnih fenomena koji prate vremenske nepogode. Najuobičajeniji oblik su munje, al ise ponekad vide i ređi fenomeni kao što su misteriozne loptaste munje, plavih plamenih jezičaka, takozvanih 'sprajtova' i 'elfova'. Plavi plameni jezičci su neka vrsta munja koje nastaju na visini od deset kilometara i putuju naviše stotinama puta brže od zvuka. Tak ostvaraju svetleći 'kornet' koji može da dostigne 30-40 kilometara visine. 'Sprajtovi' su, pak, obojene munje koje nastaju u mezosferi na 50-80 kilometara visine, dok su 'elfovi' svetleće lopte koje se često javljaju zajedno sa 'sprajtovima'.
    Na Zemlji, najčešće stanje materije je tečno i čvrsto. Ali, plazma se ponekada javlja i mimo olujnih električnih pražnjenja - primer je vatra, koja je našto između gasa i plazme - sastoji se prevashodno od neutralnih atoma, ali sadrži i čestice sa električnim nabojem. I, dok je čovek odavno savladao vatru, plazmu je otkrio tek relativno nedavno i još uči za šta sve može da posluži. Prva upotreba plazme bila je u neonskim svetiljkama, koje je početkom XX veka izmislio francuski inženjer Žorž Klod. Kako te svetiljke rade? Električnim pražnjenjem atomima neona se oduzimaju elektroni koji hrle ka staklu. Ono je, pak, presvučeno fosfornim prahom, koji, kada do njega stignu elektroni, emituje belu svetlost. Da nema fosfora, svetlost neonske lampe bila bi raznih boja, od plave do crvene. Isti princip je i u osnovi monitora od plazme koji su nekada bili rasprostranjeni pre pojave LCD ekrana. U njihovoj osnovi je bilo sledeće: ekran je podeljen na bezbroj ćelija (zamislite sićušne neonske sijalice veličine 1,08 kvadratnih milimetara) koje su grupisane po tri puta tri u jednom pikselu i prekrivene fosforima raznih boja - crvena, zelena, plava. Kada su se pojavili plazma monitori, imali su veliku prednost, jer nisu imali katodne cevi, pa im je ekran bio samo debljine stakla i velikih dimenzija.
    Dok su za ekrane sa plazmom mnogi čuli, mnogo je manje poznato da je plazma izuzetno značajna 'alatka' za menjanje električnih svojstava silicijuma i proizvodnju elektronskih kola. Koristi se prevashodno za stvaranje strukture integralnog kola, od pojedinačnih tranzistora do bakarnih ili aluminijumskih veza. Taj proces se zove graviranje plazmom i obavlja se na sledeći način: silicijumska pločica se prekriva slojem materijala otpornog na plazmu i u njem use urezuje željeni oblik kola. Potom se silicijumska pločica bombarduje plazmom, koja kroz crtež na zaštitnom sloju urezuje trag. Tak ose dobijaju mikro kanali koji se ispunjavaju bakrom ili aluminijumom, tak oda se stvara fina mreža tranzistora i elektriičnih spojeva, drugim rečima - mikročip.
    Danas, sa plazmom mogu d se stvore novi materijali kakvi su do pre jedne decenije bili nezamislivi. Recimo, kuglice koje se sastoje od 50-60 atoma ugljenika u obliku fudbalske lopte, prečnika nekoliko milionitih delova milimetra. Na isti način dobijaju se i nano-cevi, u kojima se molekuli ugljenika slažu u cevasti oblik. Nano-cevi od ugljenika snažnije su od čelika i imaju električna svojstva koja se izuzetno lako kontrolišu. Od njih bi, u bliskoj budućnosti, mogli da se prave neuporedivo manji i brži mikročipovi. Zbog svojih supervisokih temperatura plazme su korisne i za sterilizaciju i čišćenje vode. Čestice od kojih se sastoje mogu da se koriste kao 'projektili' za uništavanje organskih otrovnih molekula kakav je Pcb - Polihlorobifeni, a da pri tom ne dođe do stvaranja takođe otrovnog dioksina, što se događa pri sada uobičajenom metodu - spaljivanju toksičnog otpada.
    Postoje i sasvim drugačije plazme, takozvane hladne, koje se proizvode u vakuumupod visokim pritiskom i mofu da promene površinu nekog materijala, a da pri tome ne naruše njegova ostala svojstva. Na primer, mogu materijal da učine vodootpornim ili obratno, da ga nateraju da upija vodu, recimo, da bi se po njemu omogućilo pisanje mastilom il iflomasterom, da bi mogao da se lepi ... il ida materijal postane otporan na plamen, da odbija prašinu i slično.
    Mnoge od tehnologija korišćenja plazme još su u fazama rada, a verovatno najspektakularnija od njih jeste - traganje za nuklearnom fuzijom. Reaktori u kojima se to obavlja ispunjeni su plazmom tricijuma, lementa sličnog vodoniku, gde naučnici pokušavaju da imitiraju neiscrpnu energiju koja pokreće zvezde.

    Naučnici iz Japana su otkrili da voda pamti, oseća i čuje. Istraživački tim Opšteg istraživačkog instituta je 12 godina vršio laboratorijsko istraživanje vode. Prema njihovim nalazima voda čuje, oseća sreću ili tugu, može čak i da se seća. Istraživači su vodom napunili bočice i zatim je svirana raznovrsna muzika. Voda je zamrznuta na -20 stepeni, a zatim su zamrznuti kristali fotografisani sa uvećanjem od 200-500 puta. Kristali zamrznute vode koj isu slušali klasičnu ili duhovnu muziku bili su pravilne i lepe strukture, a hevi metal muzika ostavila je na kristalima sliku haosa i raspadanja! Voda reaguje i na reči. Na reč 'Hvala' zamrznu se filigranski kristali, a na pretnju voda odgovara rascepljenim kristalima.

  Od antičkih vremena razne ljudske civilizacije bavile su se poreklom univerzuma, Zemlje i čoveka. Odgovori na ta pitanja najčešće su traženi u filozofskim i religioznim objašnjenjima. Naša civilizacija pokušava da ih nađe korišćenjem moderne fizike i hemije.
    Pre gotovo 5.000 godina sumerski mislioci su univerzum zamišljali kao poluloptu, čiju je osnovicu predstavljala Zemlja, a svod nebo. Ali, trebalo je sačekati civilizacije Vavilonaca i Persijanaca da bi se pojam proticanja vremena iskoristio za procenu starosti Zemlje koja se u to vreme nije razlikovala od pojave čoveka na Zemlji. Dok je Zaratustra, koji je živeo u Vi ili VII veku pre naše ere, starost sveta ograničavao na 12.000 godina, haldejski sveštenici verovali su da je Zemlja izronila iz haosa pre više od 2 miliona godina. Ovakva shvatanja stolećima nisu pokazivala nikakav napredak, a u XVII veku su čak i nazadovala. Poljski pisac Zenon Kosidovski, u svojoj knjizi 'Biblijske legende' izneo je, u vezi sa biblijskom pričom o stvaranj usveta, jedan podatak karakterističan za ljude koji su u Starom zavetu gledali početak i kraj celokupnog ljudskog znanja.

    Naime, godine 1654. irski nadbiskup Ašer izjavio je da iz pažljivog proučavanja 'Svetog pisma' proizilazi da je Bog stovrio svet 4004. godine pre naše ere. Ceo vek taj datum je unošen u sledeća izdanja 'Biblije', a onaj ko je posumnjao u njegovu tačnost smatran je jeretikom. nadbiskupa Ašera kritikovao je biskup Lajtfut zbog nepreciznosti u proračunima. Po njemu, svet je stvoren 23. oktobra 4004. godine pre naše ere, u 9 sati pre podne!
    Saznanja o starosti Zemlje dolazila su postepeno, zahvaljujući prvenstveno geološkim i paleontološkim ispitivanjima. Krajem XV veka naučnici su dopustili mogućnost da su delovi školjki koji su prisutni u sedimentnim stenama bili ostaci životinja. Oni su smatrali da su ti ostaci doneti na mesta na kojima se sada nalaze, izlivanjem mora za vreme Potopa. Danski geolog Nikolaus Steno, ustanovio je 1669. godine poznati zakon superpozicije, utvrdivši da je u seriji sedimenata najdublji sloj istovremeno i najstariji, a da su mlađi slojevi naslagani jedan na drugi. Na tome je zasnovan principstratigrafije, nauke koja pokušava da utvrdi relativnu hronologiju zbivanja u istoriji Zemlje. Jedan od najznačajnijih stratigrafa i pionira geohronologije, Žorž Bifon, koji je ustanovio hronološku skalu 'era' i 'epoha' koja se i danas koristi, proračunao je 1778. godin da starost Zemlje iznosi 75.000 godina, što je u XVIII veku predstavljalo veliku senzaciju. Početkom XIX veka mnogi geolozi su smatrali da je starost Zemlje mnogo duža. Slavni škotski fizičar Vilijam Tomson, poznatiji kao lord Kelvin, tvrdio je krajem XIX veka da starost Zemlje ne može da iznosi više od 100 miliona godina.
    Bekerelovo otkriće radioaktivnosti 1896. godine izazvalo je revoluciju u načinu mišljenja. Budući da je radioaktivnost direktna funkcija vremena, ona je omogućila geolozima da ustanove način utvrđivanja starosti stena, a time i hronologiju istorije naše planete. Radioaktivnost je postala časovnik koji je, konačno, počeo da se koristi za merenje geološke istorije, a utvrđivanje starosti nazvano je radiometrijsko datiranje.
    Osnovu za metode radiometrijskog datiranja stvaraju radioaktivni elementi. Pioniri nuklearne fizike otkrili su početkom XX veka da se atomi radioaktivnih elemenata spontano dezintegrišpu da bi formirali atome drugih elemenata, oslobađajući pri tome energiju. Razlog zbog čega dezintegracija radioaktivnih elemenata omogućuje sigurno merenje vremena nalazi se u činjenici da je verovatnoća da će se dezintegracija dogoditi precizno određena za različite radionuklide i nezavisna je od bilo kakvih fizičkih ili hemijskih promena. To znači da količina nekog radioaktivnog elementa koji se stvori na Zemlji ili bilo gde u vasioni počinje da funkcioniše kao kazaljka na satu, oslobađajući određenim ritmom jedan atom za drugim. Verovatnoća da će se to dogoditi precizno je određena za različite radionuklide. To se određuje pomoću jedne konstante koaj je karakteristična za svaki radionuklid i koja se naziva 'fizičko vreme poluraspada'.
    Fizičko vreme poluraspada je vreme koje je potrebno da se inicijalni broj radioaktivnih atoma smanji na polovinu svoje prvobitne vrednosti. Kada se nuklid koji se naziva elemenat roditelj, raspadne, dolazi do formiranja nuklida drugog elementa, koji se naziva element ćerka. Da bi se odredila starost nekog geološkog ili biološkog uzorka, potrebno je odediti njegovo 'nulto vreme', a to je vreme koje treba da karakteriše njegovo 'nastajanje'. Na primer, za neku vulkansku stenu to će biti vreme izlaska lave iz kratera u tečnom stanju i njeno prelaženje u čvrsto stanje hlađenjem na padinama vulkana. Za stablo nekog fosilnog drveta, to će biti vreme kada je drvo bilo živo i dok je stvaralo svoje stablo koristeći proizvode fotosinteze u svom lišću. Da bi se odredilo vreme koje nas razdvaja od 'rađanja uzorka' neophodno je poznavati radioaktivnost uzorka u 'nultom vemenu'. Starost uzorka, izražena u godinama, može se vrlo prosto odrediti upoređivanjem radioaktivnosti izmerene danas i radioaktivnosti izračunate ili procenjene za 'nulto vreme'.


    Godine 1947. američki hemičar Vilard Libi otkrio je postupak datiranja pomoću radiougljenika, omogućivši naučnicima da precizno utvrde starost ostataka biljaka i životinja koje su živele pre više desetina hiljada godina. Primena Libijeve metode, za koju je 1960. godine dobio Novelovu nagradu za hemiju, revolucionisala je naše razumevanje istorije Zemlje u poslednjih 50 milenijuma. Radioaktivni izotop ugljenika, uglenik-14, kontinuirano se stvara u gornjim slojevima atmosfere dejstvom sekundarnih neutrona kosmičkih zraka na atmosferski azotm koji u svom sastavu ima 99.6 % azota-14. Ako se termički neutron sudari sa azotom-14 dolazi do emisije jednog protona i stvara se novi izotop ugljenika, ugljenik-14, sa fizičkim vremenom poluraspada od 5568. godina. Sav radiouglejnik koji se stvara na taj način vrlo je aktivan i ubrzo se oksidiše u ugljen-dioksid.
    Ugljenik-14 asimilišu biljke u toku fotosinteze (na isti način kao i ugljen-dioksid koji sadrži stabilne izotope uglenika, ugljenik-12 i ugljenik-13), pa se on ugrađuje u ugljene hidrate koje koriste životinje, a preko njih se ponovo vraća u atmosferu putem procesa disanja. Na taj način stvoriće se tokom vremena ravnoteža kao rezultat rada poznatog ciklusa ugljenika, to jest, kruženja ugljenika kroz biljke i životinje, tako da će konačno sav ugljenik koji se nalazi u žvioj materiji sadržavati konstantnu ravnotežnu koncentraciju ugljenika-14.
    Biljke i životinje koje žive u rekama, jezerima ili moru, sadrže takođe ugljenik-14, jer se ugljen-dioksid rastvra u slatkoj i u morskoj vodi. Kada neko biljno ili životinjsko tkivo prestane da živi, prestaje i svaka razmena sa atmosferskim ugljen-dioksidom i količina ugljenika-14 počinje da opada. Libi je dokazao da kod svih živih bića postoji isti odnos između ugljenik-14 i ugljenik-12. Taj odnos je vrlo mali, budući da je na trilion stabilnih atoma jedan atom radioaktivan. Sledstveno tome, gram čistog ugljenika koji se nalazio u nekom živom biću sadrži vrlo slabu radioaktivnost koja potiče od ugljenika-14, a iznosi približno 13.6 dezintegracija po gramu uglenika u minuti.
    U nekoj kostinađenoj u pećini, ugljenik-14 inkorporisan u vreme kada je životinja bila živa, eksponencijalno opada u funkciji vremena zahvaljujući svojoj radioaktivnosti. Upoređivanjem zaostale radioaktivnosti sa 13.6 dezintegracija u minutu, koja predstalja 'nulto vreme', direktno se može izračunati starost fosilnog uzorka.
    Na ovaj način je izračunato da je Veliko ledeno doba dostiglo najviši stepen pre 18.000 godina. Zahvaljujućimasenom spektrometru danas je moguće merenje ugljenika-14 ne na osnovu njegove radioaktivnosti, nego na osnovu njegove mase. Zahvaljujući masenoj spektrometriji postoji mogućnost da se ta granica datiranja pomeri za još 20.000 godina. Budući da starost Zemlje iznosi približno 4,6 miijardi godina, motoda datiranja pomoću ugljenika-14 nedovljna je za određivanje ranijih epoha njene istorije. Iz tog razloga naučnici su pristupili nalaženju drugih načina datiranja pomoću radioizotopa čije je fizičko vreme poluraspada duže i koje se nalaze u merljivim količinama u uzorcima stena ili fosila. Jedna od metoda koje se u tu svrhu koriste sa uspehom jeste i metoda kalijum-argon.
    Odavno je poznato da mnogi prirodni geohemijski procesi prouzrokuju prekide u vekovnoj ravnoteži radioaktivnih nizova uranijuma i torijuma. na primer, za vreme obrazovanja mineralnog skeleta korala, uranijum koji se nalazi u morskoj vodi uključen je u kristalnu mrežu korala (u formi uranil jona), dok torijum i protaktijumnisu. Sledstveno tome, živikorali sadrže znatne količine uranijuma, ali ne sadrže torijum-230 (potomak uranijuma-234), ni protaktijum-231 (potoma k uranijuma-235). Ti izotopi potomci se, dakle, postepeno stvaraju tokom vremena spontanom dezintegracijom uranijuma-238 i uranijuma-235. Metodom koaj se zanica na prekidu ravnoteže protaktijuma-231 i torijuma-230, čija fizička vremena poluraspada iznose 32.000, odnosno 75.000 godina, mogu se vršiti datiranja do oko 300.000 proteklih godina. Datiranja događaja starijih od 300.000 godina vršena tom metodom ne daju više tačne rezultate, jer u nizovima uranijuma-238 i uranijuma-235, dolazi do uspostavljanja vekovne radioaktivne ravnoteže.
    Ta metoda može da se primeni i za datiranje fosilnih ostataka. Takođe je moguće datiranje brojnih arheoloških uzoraka, ostataka oruđa koja su koristili primitivni ljudi. Metoda datiranja zasnovana na prekidu ravnoteže torijuma-230 i uranijuma-234 omogućila je razvijanje tehnike merenja tih radioizotopa na principu masene spektrometrije, čime je postignuta znatno veća preciznost utvrđivanja starosti uzoraka. Tom metodom je omogućeno praćenje promena u nivou mora posle topljenja ledenih santi i ulaska u poslednji topli period i doba kada su se lednici ponovo stvarali na kontinentima pre, otprilike, 115.000 godina. Metode datiranja pomoću radioizotopa omogućile su pokrivanje svih geoloških doba, sa preciznošću od nekoliko procenata.
    Ako bi se istorija naše planete, od njenog postanka do danas, svela na samo jedan dan, celokupna evolucija ljudskog roda odgovarala bi njegovim poslednjim sekundima.

     Legenda o broju žita na šahovskoj tabli prvi put j zapisana u 'Šahnameu' - epskoj poemi koju je napisao persijski pesnik Abdul Kasim Ferdson, između 977-1010. godine naše ere. Legenda kaže da je kralj Širham, želeći da nagradi izumitelja šaha Seta, ovom ponudio nagradu koju bi sam izabrao. Izumitelj je 'skromno' zatržio malo žita, i to toliko koliko stane na šahovsku tablu i to, jedno zrno na prvo polje, dva na drugo, četiri na treć i tako do poslednjeg 64 polja - svako sledeće polje sadržavalo je dva puta više zrna nego prethodno.
    Car, naljutivši se na ovu skromnu želju pronalazača šaha, naredi da mu se donese džak žita i da se on otpusti sa dvora. Počeše sluge da donose žito i a ga rađaju po šahovskoj tabli na traženi način, isprazniše sve ambare, uzeše život iz clog carstva, ali ne pokriše šahovsku tablu po pravilima kako je Set tražio.
    Da je car znao da se broj zrna žita koji pokriva tablu sastoji od 20 cifara i da iznosi:


to jest, 18 triliona 446 bilijardi 744 biliona 73 milijarde 709 miliona 551 hiljada 615 zrna žita, sigurno nikada ne bi sklopio pogodbu. Dalje, ako bismo hteli da dočaramo kolika je to gomila žita, koliko bi to skladište bilo u koje bi stalo sve to žito. Ako se zna da u jednom kubnom metru ima otprilike oko 15 miliona zrna žita, onda bi tvorac šaha Set trebalo da dobije približno oko 12.000 km kubnih! Sa tolikim  žitom, kada bi se napunili u vagone, oni bi 1.000 puta okružili Zemlju!

    Čovekove ruke prosto plamte svetlošću, a naročito nokti prstiju - i to neprestano.Ovo je otkrio japanski naučnik Micuo Hiramacu sa svojim saradnicima. Međuti, oni su takođe ustanovili da sem ruku, i čelo i tabani isijavaju svetlost, a pretpostavljaju da je slično i sa ostalim delovima čovekovog tela. Sasvim precizno govoreći, ovde je reč o izračivanju fotona - svetlosnih čestica ili kavanata, najmanjih delića svetlosti.
    Ovo otkriće potvrđuje neka dosadašnja istraživanja koja upućuju na to da sav živi svet, uključujući i biljke, emituje svetlost - fotone. Takođe, ovo bi mogla biti i konačna naučna potvrda ispravnosti Kirlijanovih eksperimenata sa kraja 60-tih godina XX veka, u kojima je on uspeo da snimi svetlosne aure oko brojnih živih bića. Japanski naučnici veruju da bi ovo otkriće moglo dovesti do novog, neinvazivnog načina dijagnostifikovanja zdravstvenih problema, budući da bolest očito menja jačinu i obrazac pomenute goruće svetlosti koju telo isijava.
    Do ovog otkrića došlo je kada su naučnik Hiramacu i njegove kolege, koji se inače bave istraživanjem fenomena svetlosti, došli na ideju da ustanove njeno eventualno prisustvo u čovekovom telu. Naravno, svetlost je nevidljiva golim okom, pa su japanski naučnici koristili specijalni fotonski brojač - detektor, kako bi mogli da je vide. U odgovarajućim laboratorijskim uslovima, kod grupe ispitanika, pristupili su detektovanju, pre svega, zračenjem njihovih ruku. Među ispitanicima je bilo i nekih sa određenim zdravstvenim problemima. Detektor je registrovao da, u proseku, nokti ručnih prstiju izračuju 60 fotona, prsti 40, dok dalnovi samo 20 fotona.
    Sa ciljem da ispita kakva bi sila ili proces, mogla stvarati tu svetlost, naučnik Hiramacu i njegov kolega Kimicugu Nakamura izveli su test u kojem su ispitanici držali plastične boce pune tople ili hladne vode pre nego što bi bila izmerena emisija fotona iz njihovih ruku. Takođe, istraživači su upumpavali nitrogen i kiseonik u specijalnu mračnu komoru gde su ispitanici stavljali ruke radi analize. Visoka temperatura pojačavala je isijavanje fotona kada bi bio ubačen kiseonik. Primećeno je da se količina svetlosti takođe povećava i kada se ruke trljaju mineralnim uljem.
    Prema ovim rezultatima, naučnici su izneli teoriju da je pomenuta svetlost neka vrsta hemoluminiscencije - emisije svetlosti bazirane na hemijskim reakcijama. Budući da mineralno ulje koje prodite u kožu, pojačava emisiju fotona, oni čak misle da 60% te goruće svetlosti može biti rezultat hemijskih reakcija koje se odvijaju unutar kože. Nemački naučnik, Fric Albert Pop, jedan od vodećih svetskih eksperata za istraživanje povezanosti bioloških porcesa i fotona, slaže se sa ovim nalazima. On veruje i da svetlost iz čela i prstiju, kod zdrave osobe, pulsira u istom osnovnom ritmu, ali da ovi impulsi postaju nepravilni kad čovek oboli.
    Naučnici se nadaju da će buduća istraživanja otkriti još mnogo toga vezanog za emitovanje fotona iz čovekovog tela, što će moći da se koristi za dijagnostifikovanje raznih bolesti, ali i za njihovo lečenje. Da li to uključuje i merenje emisije fotona kod osoba sa pozitivnim ili negativnim mentalno emocionalnim stanjima, stavovima i slično? Zanimljivo je kako japanski naučnik Hiramacu objašnjava to što nokti čoveka intenzivnije svetle nego drugi delovi ruke. On pretpostavlja da je to zbog 'optičkog prozora' koji postoji na noktima, misleći pri tome da nokti deluju nekakoslično optičkoj prizmi koja raspršuje svetlost.
    Da podsetimo a su i Kirlijanove fotografije pokazivale da, naročito ljudska kože emitira svežnjeve svetlosnih zraka i to tačno na mestima i tačkama koje imaju važnu ulogu u kineskoj terapiji akupunkturom. Ali, mreža tih tačaka pripisuje se nematerijalnom, nebiološkom izvoru - jednom eteričnom ili astralnom telu unutar čoveka, kome kao centralne zone pripadaju i takozvane čakre. Da li, dakle, Hiramacuova goruća svetlost izvire iz tog finijeg, duhovno energetskog tela, ili je pak samo proizvod biohemijskih reakcija unutar fizičkog tela? Ili je možda reč o dve vrste zračenja?