Magazin Misterija i Čuda - No 35

    Ljudska bića neretko poid opterećenjem ratnih strahota doživljavaju najrazličitija i nejneobičnija iskustva, a česte su i različite vizije i slična događanja. Evo tri veoma zanimljiva primera takvih doživljaja iz vremena Prvog svetskog rata.

     Prvi slučaj je priča o fantomskom stražaru iz Iprea u Francuskoj. Sve se zbilo jedne mračne noći. Sanitetski automobil prevozio je jednog teško ranjenog francuskog vojnika u bolnicu u gradu Poperingu. Iznenada je, na pustom delu puta, vozač video da je put blokirala neka blistavo sablasna figura britanskog vojnika, verovatno stražara. Vozač je naglo zakočio, zaustavivši kola na samo nekoliko centimetara od uniformisanog čoveka na putu. Ali, kad je izašao iz automobila, našao se u čudu, jer je stražar bukvalno iščezao u vazduhu. Ono što je zatim ugledao bilo je za njega još šokantnije, jer je na samo metar ispred kola ugledao ogromnu rupu, odnosno duboki krater od neke razorne bombe. Da su tu sa autom upali, sigurno bi poginuli. Nema sumnje da je fanstomski stražar spasio njihove živote.
    U septembru 1914. godine, 'London Ivning Njuz' izvestio je da su se 'stari strelci', predvođeni svetim Đorđem, pojavili na nenastanjenom ostrvu kod Monsa, u Francuskoj. Svi ratnici bili su obučeni u blistave oklope i na veličanstvenim belim konjima. Napali su neprijateljske linije strelama i mačevima i odbacili Nemce unazad. Čak i pre nego što je objavljena priča stigla do linije fronta, trupe na obe strane klele su se da su videle sablasne konjanike. Neki su pričali da su videli samo jednog anđela koji se kretao između ranjenih i umirućih. Tako je rođena legenda o anđelima iz Monsa.
    U toku Prvog svetskog rata nisu se duhovi pojavljivali samo na bojnom polju. Prema nekim izveštajima, britanski vojnik po imenu Hari Kirkap imao je čudan susret koji nikada nije zaboravio. Kirkap je bio narednik u jednom severnom puku i potpuni skeptik, da ne kažemo cinik, kad bi se govorilo o verovanju u duhove. Ali, te neobične noći promenio je mišljenje.
    Gusta magla obavila je Njukasl u noćnim satima. Pokušavajući da stigne na Centralnu železničku stanicu, Kirkap se izgubio. Upravo kada je napustio svaku nadu da će uhvatiti voz, ugledao je drugog vojnika koji se pojavio iz mraka. Stranac je objasnio Kirkapu  da je i on na putu za stanicu i da može poći sa njim. Dok su hodali, Kirkap je primetio da je stranac u uniformi kakva se nosila u Južnoafričkom ratu, pre nekih 16 godina, od tada. Još više se uznemirio kada mu je stranac rekao da se vrća u svoju jedinicu. Pošto su stigli na stanicu, stranac je preložio da do Londona dele kupe. Kirkap se složio sa tim predlogom. Voz je krenuo, a stranac je postao veoma pričljiv. Objasnio je Hariju da je ta noć slična onoj od pre 18 godina, to jest, 1899. kada se vraćao u svoju jedinicu u London. Tom prilikom saputnik u kupeu mu je bio jedan mršavi čovek, koščatog lica. io je obučen u crno odelo koje mu je loše pristajalo. Kirkap se čudio kako se stranac sećao tako davnog događaja i to detaljno. Ipak, nije ga prekidao u priči. Tako je saznao da je stranac, pre 18 godina, posegnuo u džep sa cigaretama, ali nepažljivo je izvukao novčanik, a sva njegova vojnička plata prosula se na pod. Počeo je da sakuplja prosuti novac. Istovremeno, bio je svestan da onaj čovek posmatra svaki njegov pokret. Nedugo zatim, osetio ej da pada u san, ali neko unutrašnje osećanje ipak ga je održalo budnim. U jednom trenutku čovek u crnom iznenada je izvukao nož i napao ga. Borba je bila žestoka, ali je čovek u crnom biuo mnogo jači od Harijevog saputnika. Podigao je nož da zada smrtonosni udarac. Krkap, ne shvatajući, reče tada svom saputniku da je imao sreće što je nož promašio vitalne tačke. Međutim, stranac mu dogovori da, u stvari, nije imao sreće, i da mu je nož prošao kroz srce. Ostao ej na mestu mrtav. Pred zapanjenim i neverujućim Harijem Kirkarpom, nejgov saputnik, vojnik iz Južnoafričkog rata, samo je nestao. Hari je nastavio putovanje sleđen od straha i čuda.

    Bračni par Blejn, 33-godišnji Partik i njegova tri godine mlađa žena Džesika, kerenuo je kolima na odmor na Sijera Nevadu, u američkoj državi Kalifornmija. Bili su u društvu prijatelja koji su sa svojim automobilom išli na nekih 4-5 kilometara ispred njih. Put ih je vodio preko živopisnih planinskih obronaka.

    Partik priča: 'Džesika je spavala na zadnjem sedištu, dok sam ja uživao u prelepom planinskom pejsažu. Ovi predeli su mi još od ranije bili poznati, ali čovek nikako da se nagleda takve lepote. Znao sam da je tu negde ispred nas most preko dubokog klanca. Kad odjednom, tu odmah pored sebe, začuh nekakav glas. U prvi mah mi se učinilo da se to Džesika probudila i nešto rekla. Ali, kada sam okrenuo glavu, ugledao sam tu pored sebe, lik moje pokojne majke, koja me je gledala kao da je živa'.
    Preplašen, Partik Blejn je tog momenta zaustavio kola. Međutim, majčin lik je i dalje bio tu gde jeste. Lepo je video kako mu se osmehnula i nežno ga gleda. A onda je čuo kako ga savetuje: 'Ni po koju cenu ne prelazi most, Pet!'
    Patrik nastavlja: 'Ne znam kako sve to da objasnim. Možda bi bilo najbolje da time razbijaju glavu naučnici. Ali, znam samo jedno - majka mi se javila sa onog sveta da bi me, kao i moju Džesiku, spasila sigurne smrti'. Njihovi prijatelji koji su išli ispred njih naleteli su na most koji je, neznano zbog čega, počeo da se ruši, povukavši ih u bezdan. Svi putnicu u automobilu su poginuli. Da Partika Blejna nije na vreme upozorila njegova preminula majka, i on bi sa ženom završio na isti način.   

    U napuštenom britanskom aerodromu u ravničarskom, nenastanejnom delu Istočne Anglije nije se oglasila buka avionskih motora još od vremena Drugog svetskog rata. Kraljevski vojni aerodrom Birčam Njuton u Norfolku sagrađen je 1914. godine i bio je u operativnoj upotrebi u prethodna dva svetska rata. Poslednjih godina služio je za obuku pitomaca, a kasnije je promenio namenu - školovani su studenti za buduće trgovce nekretninama.

    Jedna filmska ekipa stigla je na aerodrom sa zadatkom da snimi nastavni film. Rad su započeli u bivšoj oficirskoj menzi. Iznenada, bez nekog vidljivog razloga, tečki reflektor otkačio se sa visokog stalka i poleteo prema glavi Pitera Klarka, člana ekipe.  Iznad same njegove glave, kao povučen nekom nevidljivom rukom, reflektor je promenio pravac i pao na sto razbivši se u komade.
    Sam po sebi, ovaj incident brzo bi pao u zaborav da nije usledio čitav niz još čudnijih događaja. Neposredno iza stare oficirske menze nalazila se zgrada sa terenima za skvoš, izgrađena pred sam početak Drugog svetskog rata. Pronašavši terene, jedan član ekipe pozajmio je reket i loptice i uzeo jedini ključ od zgrade. Pošto niko drugi nije bio zainteresovan za igru, otišao ej sam. Tereni su bili jedan do drugog. Počeo je da vežba na levom terenu, a onda je bez nekog određenog razloga prešao na desni.
    Dok je tako udarao lopticu o zid, pozadi, na galeriji za publiku, začuli su se koraci. U prvom trenutku na to nije obratio pažnju, misleći da je neko iz ekipe došao da posmatra igru. Onda se setio da je iza sebe zaključao vrata i da sem njega nikofa ne može biti u zgradi. Upravo tada se iza njega oglasio uzdah od kojeg mu se kosa digla na glavi. Okrenuo se i ugledao priliku obučenu u uniformu RAF-a kako netremice zuri u njega. Prikaza je zatim nestala, a on ej bacio reket i pobegao glavom bez obzira.
    O tome šta je doživeo na terenu za skvoš ispričao je samo Piteru Klarku. Ovaj se zainteresovao i predložio da te noći njih dvojica pođu na igralište i na magnetofonu snime korake. Dalji tok događaja opisuje Klark: 'Bila je topla, mirna letnja noć lkada smo ušli u zgradu sa terenima. Najpre smo stupili na levo igralište, ali se tu ništa nije događalo. Međutim, kada smo prešli na desni teren, atmosfera se toliko izmenila da smo pomislila kako smo zakoračili u neki drugi svet'.
    Pustili su magnetofon u rad i seli da čekaju. Ubrzo im se strah toliko uvukao u kosti da su ostavili magnetofon uključen i pobegli napolje. Ono što su sutradan prilikom preslušavanja trake čuli bilo je prosto neverovatno. Buka avionskih motora, glasovi i zveckanje alata - uobičajeni zvuci iz hangara u ratnom periodu. Najčudnije je bilo potmulo, neljudsko ječanje u pozadini svih glasova. Traka je poslata na ekspertizu. Jedan inženjer BBC-a priznao je da su on i njegove kolege zbunjeni onim što su čuli. Magnetofon je u tehničkom pogledu bio sasvim ispravna, traka nova, a kroz debele zidove moglo je da prodre vrlo malo spoljašnje buke.
    Ova misterija sa trakama potpuno je obuzela Pitera Klarka. nekako je uspeo da nagovori nekoliko prijatelja da sa njim krenu na aerodrom i da sa sobom povedu medijuma. Čim su ušli medijum je pao u trans i iz nejga se čuo glas mrtvog pilota. Klark je ovako opisao scenu: 'Bilo je to zaista neverovatno. Medijumu se izobličilo lice, počeo je tešk oda diše i izjavio je da mu je ime Vil'. Klark je u lokalnoj arhivi otkrio da je zaista postojao vazduhoplovac po imenu Vili i da je za vreme II svetskog rata izvršio samoubistvo na tom aerodromu.
    Dalja istraživanja pokazala su da su se na aerodromu godinama dešavale neobične pojave. Student koji je tamo pohađao jedan od kurseva pričao je kako mu je noćima neko nevidljivo biće svlačilo prekrivač sa kreveta. Drugi je iznosi kako je nešto skidalo zavese sa prozora, cepalo ih u parčiće i razbacivalo po sobi. Jedan inženjer je tvrdio kako ga je neko tri puta potapšao po ramenu dok je sedeo i radio u potkrovlju iznad oficirske menze. To ga je toliko uznemirilo da je tražio premeštaj u neku drugu prostoriju. Drugi očevidac video je priliku u uniformi RAF-a kako prolazi kroz zid izgrađen posle II svetskog rata. Taj se toliko uplašio da je narednog jutra napustio kurs i otputovao.
    Pojedine delove avetinjskih traka BBC je emitovala u razmacima od po nekoliko dana. Reakcija je bila neobična - slušaoci su javljali da su zvuci sa trake izazivali veliku uznemirenost kod njihovih kućnih ljubimaca. najzad je televizijska ekipoa BBC-a sa dvojicom spiritualista došla na aerodrom da konačno ispita ovaj čudni slučaj. Spiritualisti, kojima prethodno nisu ispričane okolnosti vezane za aerodrom, ušli su u zgradu sa terenima za skvoš. Za levi teren rekli su da ne izaziva nikakve neuobičajene pojave, ali čim su prešli na onaj drugi, desni, vidno uzbuđeni, izjavili su da osećaju prisustvo nekog duha mrtvog avijatičara.
    Jedan od spiritualista, poznati medijum Džon Saton, polako je padao u trans. Rekao je da se zove Dasti Miler i da je poginuo zajedno sa svojim prijateljima Petom Salivenom i Gerijem Arnoldom. Povrativši se iz transa, Saton je objasnio da su trojica mrtvih pilota bili i pasionirani igrači skvoša. Za slučaj da ih bilo šta u životu razdvoji, dogovorili su se da mesto sastanka bude zgrada terena za skvoš. Sva trojica su poginula kada se njihov avion srušio iza crkve koja je imala kulu, ali ne i zvono. Saton, kome je Norfolk bio nepoznat, nije mogao bliže da odredi lokaciju te crkve. On objašnjava: 'Ljudi koji iznenada izgube život ne shvataju da su mrtvi i ne prihvataju činjenicu da sada ne mogu više da komuniciraju sa živima'.
    Avijatičari nisu bili svesni činejnice da su poginuli i zato su toliko bili vezani za predeo oko Birčam Njutona. Sve te neobične događaje i susrete Saton je pripisao grčevitoj želji pilota da stupe u kontakt sa živima, jer im je potrebna pomoć. Pošto su uspostavili konktakt sa njihovim dušama, spiritualisti su im, bar kako tvrde, pomogli da nađu spokoj i odu na 'drugu stranu'.
    I zaista, kada su pretražili mesnu arhivu, pronašli su podatak da se za vreme rata jedan avion srušio iza crkve u Birčamu i da su sva tri člana posade tom prilikom poginula. Zaista su to bili Miler, Saliven i Arnold. Crkva u Birčamu ima toranj, ali ne i zvonik.

    Mnogo toga napisano je o Patriši Nikson, uglavnom ružno. Možda je razlog tome činjenica da je ona bila neobična žena predsednika Amerike. Na neki način, ona je potiskivala svoje nesvakidašnje sposobnosti, stidela ih se, pribegavala raznim načinima da ih prikrije. Nikada javno nije progovorila o tome šta joj se sve događalo, a osoblje Bele kuće je bilo zavetovan oda ne odaje tajne. Jedino što se ponekad čulo je to da je 'ćaknuta'.

    To zaista nije istina, mada se sa njom dosta toga čudnoga dešavalo. Indiskretan je bio nekadašnji telohranitelj Leonida Brežnjeva, bivšeg predsednika SSSR-a, Vladimir Medvedev, koji ga je pratio na njegovom puti za Ameriku, gde se Brežnjev sreo sa Niksonom. Domaćin je dočekao visokog gosta u Vašingtonu, a potom ga ugostio u svojoj rezidenciji u Kemp Dejvidu, a pred kraj posete pozvao ga je na svoj ranč u San Klementu, malom mestu na obali Tihog okeana, blizu Los Anđelesa.
    Dok su oba obezbeđenja bila zajedno u restoranu, u veoma opuštenoj atmosferi, Medvedev je, kao najmlađi, morao da dežura, odnosno da bdi ispred spavaće sobe svog predsednika. Tačno preko puta te sobe nalazile su se i spavaće sobe američkog predsednika - hodnikom su se šetkala dva američka telohranitelja, ali na jedan ležeran način., Negde iza pola noći obojica su nestali, verovatno da i oni popiju po koje pivo, pa je tako, u hodniku Medvedev ostao sam.
    Između dva i tri sata posle ponoći otvorila su se vrata na niksonovoj spavaćoj sobi i na njima se pojavila njegova žena. U dugačkoj spavaćici i bosa, Patriša je krenula prema sobi Brežnjeva. Ispruženih ruku je hodala kao da ide po mraku, u strahu da u nešto ne udari. Medvedev joj je prišao i video da supruga predsednika SAD gleda u neku neodređenu tačku. Bilo mu je jasno da ona hoda u bunilu - mada je slušao za mesečare, to mu je bilo prvi put da vidi tako nešto. Na pokušaje reuskog telohranitelja da stupi sa njom u razgovor, Patriša niej reagovala već je nastavila da ide prema njemu ne pokazujući nameru da ga zaobiđe. Znao je da nešto mora da preduzme, ali šta. Bar da su Amerikanci bili tu, već bi oni nešto preduzeli.
    Medvedev ju je zaustavio rukom, pa su neko vreme stajali jedno naspram drugog. Svojim lošim engleskim jezikom pokušavao je da je probudi, ali ona ništa nije čula. Zatim se prisetio kako bi njegova baba govorila kada je pričala bajke - možda bi meki ton ruskog jezika mogao da je smiri i usmeri natrag u dubok i miran san. To je sigurno bio smešan prizor - telohranitelj koji je bio spreman da u svakom momentu puca, odjednom priča meko i tiho, kao detetu i nagovara mršavu, bledu amaričku prvu damu. Nikako nije uspevao da je nagovori da se vrati  usvoju sobu.
    Napokon je Medvedev odlučio: uzeo je Partišu u naručje i poneo je u njenu spavaću sobu, u kojoj je gorelo svetlo noćne lampe. Bilo mu je veoma čudno koliko je malo oseća - bila je toliko laka da bi je i dete jednom rukom moglo nositi. Čudio se i što je toliko hladna. Kad je ušao u sobu, opazio je da je krevet veliki i okrugao, a odeća je bila razbacana po podu. Američkog predsednika Niksona nije bilo nigde, očito je spavao u drugoj sobi ili je bio negde izašao.
    Na korak do kreveta doživeo je novo iznenađenje. Patriša mu se izmigoljila iz ruke i lagano počela da lebdi. Medvedev ju je snažno zgrabio, ali su njegove ruke prošle kroz nju. Zaprepašćen, tog trenutka je ugledao kako, pokriveno do vrha nosa, njeno lice izviruje iz kreveta, udobno uvaljeno u široki jastuk. Nije sebi mogao da poveruje. Možda bi trebalo i da se prekrsti, pomislio je, jer tu su bili umešani prsti nečastivog. U svakom slučaju, znao je da o tome neće moći da napiše izveštaj, bar ne istinit. Za momenat je poželeo da pobegne glavom bez obzira, ali je, instinktivno, ponovo pokušao da uhvati priliku koja mu je, doslovno, lebdela ispred nosa. Mada je i dalje bila neverovatno laka, uspeo je nekako da je oseti i dohvati da bi, trenutak kasnije, kao mehur od sapunice - nestala!
    Prišao je krevetu i otkrio pokrivač - u krevetu je zaista ležala Patriša. Pažljivo ju je pokrio, podigao, te složio haljine i rublje na stolicu. Sve vreme ju je ljubazno nagovarao da nastavi da mirno spava i da se ništa en brine. Njeni ukočeni udovi lagano su se opuštali, ona se promeškoljila, pomilovala ga po obrazu i počela da duboko diše. Na licu joj se ocrtavao prijatan i setan izraz.
    Medvedev je izašao tiho na vrhovima prstiju. Upavo su se tada pojavili i američki telohranitelji i, začuđeno požurili prema njemu i spavaćoj sobi. Medvedev im je zbunjeno objasnio: 'Šetala je pa sam je odneo natrag u krevet'. Odmahnuli su rukom i nasmejali se: 'Ne brini, ona zna da se šeta okolo, ali se nikad ne povredi. Ništa ne brini'.
    Kasnije je Medvedev saznao da je hodanje u snu i astralno putovanje retka kombinacija i nije izdržao da se, makar mnogo godina kasnije, javno ne priseti tog neverovatnog događaja. Nesreća Patriše Nikson je u tome što ona te svoje sposobnosti nije želela da ima i što se, čitavog života borila protiv toga, što je verovatno uticalo i na njenu psihičku stabilnost.

    Duh jedne, očigledno antialkoholičarke, nazvan Bela Gospođa, dugo je bio posetilac, možda čak i stanovnik podruma jednog muškog kluba u Pankamonu, predgrađu Vulverhemptona. Ogroman stari prostor od oko 300 kvadrata izgleda da je bio idealno mesto za duh Bele Gospođe.
    Zašto je ona proglašena antialkoholičarkom? Razlog je vrlo jednostavan. Mnogo puta mušterije kluba ostajale su bez piva, i to bez upozorenja. Vlasnik kluba Hari Arvin tvrdi da se duh nepoznate žene razumeo u mehaniku, jer je tačno znao kako da blokira aparat za točenje piva. Pivo bi iznenada nestajalo, a Hari bi zaticao zavrnute slavine u podrumu. Ponovo bi ih odvrnuo, ali one bi se neobjašnjivo vratile u prethodni položaj. Jednog meseca to se dogodilo čak 22 puta. Mora da je to bio duh Bele Gospođe, jer u podrumu postoji samo jedan ulaz i niko nije mogao da siđe neprimećeno.
    Zavrtanje slavina bio je najveći i jedini nestašluk koji je duh Bele Gospođe činio. Osamnaestogodišnja ćerka vlasnika kluba opisuje šta ej jednom priliko videla dok je stajala na vrhu podrumskog stepeništa: 'Videla sam ženu oblačaso sivu na buretu. Bila sam prestrašena. Protutnjala je podrumom i nestala'. Od tada duh Bele Gospođe više nikada nije viđen.

    Do februara 1995. godine, mala Doris Vulren iz Sakramenta, u Kaliforniji, nikada nije bila u Oklahomi i prirodno, nije mogla ni da čuje jezik kojim su govorili Indijanci iz plemena Komanča. koji su bili nastanjeni u tim krajevima.
    Njena majka Brenda Vulren priča: 'Dori još dobro ne zna ni engleski. Međutim kada je devojčici bilo šest meseci ona je počela da izgovara neke čudne zvuke. Činilo mi se da prosto mrmlja nešto svoje, kao i sva druga deca. Posle smo otputovali u Oklahomu na odmor, a jednom prilikom našli smo se u rezervatu tamošnjim Indijanaca. Tu je Doris, neočekivano, počela da izgovara one iste zvuke kao i onda kada joj je bilo tek nekih šest meseci. Čuvši te naoko neartikulisane glasove, dvojica starijih Indijanaca bili su ne samo zapanjeni, već i zbunjeni. A onda su počeli da pričaju sa mojom ćerkom koja je jednostavno nastavila da izgovara one meni nejsane i strane zvuke. Kasnije sam saznala da je ona govorila jezikom kojim danas govori najviše 20-25 ljudi.
    Još više zapanjuje sadržaj tih razgovora. Starci su ispričali kako je Doris stalno pitala šta je sa njenim sinom Kaneom i mužem, poglavicom Nokonom. A onda je neočekivano zaćutala i bez obzira na sva navaljivanja, više nije izgovorila ni jednu jedinu reč'.
    Zainteresovana gospođa Vulren započela je privatnu istragu i tom prilikom je utvrdila da su 1836. godine pripadnici plemena Komanča zarobili jednu devojčicu po imenu Sintija parker. Ona je rasla u plemenu, a kada je već stasala u devojku udala se za poglavicu Nokonua i rodila mu troje dece. Međutim, nekoliko godina kasnije, u jednom oružanom sukobu sa Indijancima, beli došljaci pslobodili su poglavicinu ženu i ostavili je da živi među njima. Nažalost, Sintija nije mogla da se snađe u novoj sredini, stalno je tugovala za mužem i decom, prestala je da jede i onda umrla. U stvari je sama sebe izmučila glađu.
    Malu Doris je posle toga ispitivala grupa psihologa i istoričara. Oni su zaključili: 'U ovom trenutku ne možemo sa sigurnošću da kažemo da je ona reinkarnacija Sintije Parker, ali kad vidite da jedna devojčica, koja je jedva naučila da hoda, sa takvom lakoćom i toliko nadahnuto pleše sa Komančima, onda prestaje svaka sumnja'.